MATIJA BEĆKOVIĆ Ima toliko v.d. pisaca i TV istoričara da pravi samo smetaju

Reč Matije Bećkovića, dobitnika nagrade „Pečat vremena“ za književnost, prilikom uručenja ovog priznanja

Kažu da ljudi govore ono što sami najviše vole da čuju. Dopustite mi da u ovoj prilici, za svoje zadovoljstvo, izgovorim nekoliko takvih reči.
Kad je jedan nadrealistički pesnik održao svoju pristupnu besedu u SANU nastalo je došaptavanje ko li ga je primio i domunđavanje kako da ga izbace. Nadam se da svojom rečju zahvalnosti neću mog nagradodavca navesti na slične pomisli. Moje je da kažem hvala,svestan da bi se lepše zahvalili toliki koji nagradu nisu dobili.
Jedino Nobelovci ne govore o delu onog po kome se nagrada zove. Bilo je umetnika koji su odbijali nagrade davane rukom države, bilo je onih  koji su nagrade odbijali, pa  posle tražili da im daju samo novčani deo. Srbija je danas valjda jedina država na svetu u kojoj nagradu za nezavisno novinarstvo dodeljuju strane ambasade. Kritičari i sudije bi valjalo da budu nezavisni i objektivni zato je njihov položaj u našem vremenu postao tako providan i duhovit.
Meni u ovom času, na Dan Svetog Vasilija Ostroškog, odgovara da zaboravim kako u svakoj počasti i slavlju u današnjoj Srbiji ima nešto postidno i nedopustivo. I da jedino pesnici javno primaju novčane nagrade. Bolji običaji srećom ne dopuštaju da govorim o sebi,ali dopuštaju da se poradujem što je jedno glasilo koje se tek ispililo umelo da prepozna i kao uzor istakne duboku misao i nadmoćnu viziju Milorada Ekmečića. „Pečat“ je  došao na sasvim originalnu ideju da nagrađuje najbolju knjigu, umesto da bude u trendu i nagradi bilo koju samo ne pravu.
Retko se danas književne nagrade  za književnost dodeljuju književnicima, a kamoli za društvene nauke i istoriju – istoričarima. Ima toliko v.d.pisaca i tv istoričara da pravi samo smetaju.
Veliko uzbuđenje nastaje kad osetimo da nikad nije kasno da se vratimo davno uspostavljenim standardima i istinskim vrednostima.
Dobro je dok se nagrade za umetnost ne dodeljuju iz sažaljenja i humanitarnih fondova za postradale umetnike.
Umetnik koji je spreman da prihvati da nikom nije potreban, da stvara za sebe i živi za sebe, da niko ne obraća pažnju na njega, da ne treba ničemu da se nada – može dočekati srećnije dane, mada i optimizam može biti koban i od nade može da se poludi i stigne na jednu osetljivu adresu. I kad dobije priznanje neće biti siguran da li je dobio nagradu iz sažaljenja, za knjigu ili za izdržljivost. U svakom slučaj umetnik mora sebe da bodri kako ga priznanja ne bi zatekla bez zuba. To je položaj umetnika, pogotovo mladih danas, ne samo Srbiji, a pogotovo u njoj.
Na kraju, zahvalio bih se i Jovanu Deliću na ovom tekstu koji mi je posvetio, i posebno Miloradu Vučeliću na njegovom angažmanu.

4 коментара

  1. Avatar
    Читалац

    Из обраћања главног уредника Милорада Вучелића: “Духовитошћу и изазивањем (неодољивог) смеха до суза,он нас сваки пут заводи и намамљује на пут озбиљне замишљености…”

  2. Avatar

    Matijinim kazivanjima komentar se sfvodi na dve reci=TAKO JE i iza njih tacka”.”

  3. Avatar
    Читалац

    Из беседе проф.др Јована Делића:”Име Матија постало је печат којим се више од пола вијека овјерава суво злато српске поезије”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *