MAJED ŠADUD Sirija je glavna smetnja zapadnim interesima

Razgovarao Zoran Milošević

Mogućnost da se arapski svet konačno oslobodi zapadne dominacije koja traje skoro 100 godina predstavlja opasan izazov zapadnoj strategiji. Zato je ubrzo stigao novi zapadni plan čiji su ciljevi korišćenje promena u Tunisu i Egiptu u interesu zapadne strategije i slabljenje sirijskog režima, kao glavne podrške pokretanju otpora u regionu usmerenog protiv američkih planova

Talas protesta (kao i agresija na Libiju) koji je zahvatio Severnu Afriku prelio se i na Bliski istok, gde se svojim značajem izdvaja Sirija. Pošto su svi ovi događaji često i jednostrano tumačeni, po pravilu mediji su uvek bili uz demonstrante, obratili smo se njegovoj ekselenciji, ambasadoru Sirije u Srbiji, dr Majedu Šadoudu da nam odgovori na nekoliko pitanja važnih za razumevanje kompleksnih prilika u ovoj zemlji.

Arapski svet od istoka do zapada već neko vreme doživljava velike promene. U Tunisu i Egiptu srušeni su režimi Ben Alija i Mubaraka. Talas nezadovoljstva dopire i do Jemena, Libije, Alžira, Sirije, Kuvajta, Jordana, Saudijske Arabije, Bahreina, Maroka i Mauritanije. Razlozi za ovakve događaje su slični, ali u svakoj državi postoje i posebni faktori koji utiču na turbulencije. Koji su pravi razlozi za ova dešavanja?
Prvi faktor vezan je za unutrašnju situaciju izraženu u socijalno-ekonomskoj sferi, zahvaljujući krizi koja dovodi do nezaposlenosti, niskog standarda života, korupcije, pa i ograničenja slobode, uopšte smanjenja socijalne uloge države. Drugi faktor je izražen u stavovima ovih država prema palestinskom pitanju i izraelsko-arapskom sukobu.
U slučaju Egipta i Tunisa prisutna su oba faktora. Najpre socijalno-ekonomska kriza i slaba socijalna uloga države. Pored toga stavovi ovih država prema palestinskoj državi takođe su doveli do unutrašnjih nemira. Obe države zalagale su se za proširenje političke i ekonomske saradnje sa Izraelom, što se jasno videlo u stavu egipatskog režima prema invaziji nad Libanom 2006. godine, ali i prema invaziji na Gazu 2008. godine kada je Egipat učestvovao u blokadi ovog područja. Nemire je, kao što je poznato, pokrenuo tuniski građanin Al Buazizi koji se zapalio, što je dovelo do velike revolucije koja se ubrzo proširila na Egipat.
Zbog širokog narodnog učešća i u Tunisu i u Egiptu, ova dešavanja su nazvana narodnim revolucijama. Narodni zahtevi predstavljali su završetak unutrašnje krize i obnovu nacionalnih pitanja u Tunisu i Egiptu. Treba, međutim, pomenuti i to da su mediji igrali veliku ulogu u „paljenju“ ove revolucije, preko „Fejsbuka“, interneta i televizijskih kanala. Živimo u neviđenoj komunikacijskoj interakciji, u vreme tehničkog razvoja medija, ali oni se pre svega koriste u interesu vlasnika sredstava komunikacije.

Neki zapadni mediji nagoveštavali su početkom marta ove godine da će sledeća revolucija zahvatiti Siriju. Šta se tačno dešava u Vašoj zemlji i kako su zapadni mediji tako precizno mogli da odrede vreme početka nemira?
Ovo je jako važno pitanje. Najpre, i sami kažete da su to govorili zapadni mediji, drugim rečima izražavali su želje da nemiri zahvate Siriju. Sa druge strane, zaista se dogodilo da nemiri u Siriji izbiju baš početkom marta, što takođe izaziva sumnje. Razvoj događaja, kao i snaga koja vodi nemire i podržava ih, bilo da je regionalna ili međunarodna, pokazuje da postoji spoljašnji plan koji koristi unutrašnje elemente u cilju remećenja stabilnosti u Siriji.

Ali zašto baš Sirija, i zašto upravo sada?
Zbog strateške promene koju arapski svet doživljava. Sirija je u protekloj deceniji, pogotovo za vreme administracije Džordža Buša Mlađeg, učestvovala u onemogućavanju američke strategije imenovane kao „proširenje demokratije“ svodila na izazivanje „opšteg haosa“. Sirija se, takođe, suprotstavila američkoj okupaciji Iraka 2003, ali se oduprla i jakim ekonomskim i političkim pritiscima, te odbranila od optužbe da stoji iza ubistva libanskog premijera Rafika al Haririja.
U proteklom periodu region je doživeo važne strateške promene suprotne zapadnim interesima. Padom tuniskog i egipatskog režima, povezanih sa Zapadom, nastala je značajna strateška praznina. Svrgavanje režima koji su podržavali sporazum Kemp Dejvid i štitili zapadne interese i interese Izraela u regionu dešavalo se paralelno sa sirijskim naporima za stvaranje pokreta koji je rezultirao strateškim sporazumom između Sirije, Turske, Irana i Iraka. Ovaj region ima jako značajan geostrateški položaj jer je bogat naftom i gasom. Mogućnost da se taj region konačno oslobodi zapadne dominacije, koja traje skoro 100 godina, predstavlja opasan izazov zapadnoj strategiji i to u vreme socijalno-ekonomske i uopšte sistemske krize koju Zapad trenutno doživljava. Zapadni političari, kao i donosioci zapadne politike, pitaju se šta je potrebno uraditi da se spreče opisane promene u arapskom svetu ili, ako već ne mogu da se spreče, kako da se usmere u korist zapadnih država. Zato je ubrzo stigao novi zapadni plan čiji su ciljevi: korišćenje promena u Tunisu i Egiptu u interesu zapadne strategije; slabljenje sirijskog režima koji je bio glavna podrška pokretanju otpora u regionu usmerenog protiv američkih planova. U cilju slabljenja Sirije upotrebljene su snage povezane sa Zapadom, neke regionalne snage, a kao pomoćni faktor u podizanju nemira na viši nivo iskorišćena su i medijska sredstva.
Dakle, kao što vidimo, incidenti u Siriji suštinski se razlikuju od onoga što se dešava u Tunisu i Egiptu. U slučaju Sirije spoljni faktor je bio glavni pokretač događaja. Spoljni faktor je koristio male grupe iz Sirije koje su upotrebile oružje i protiv policije, ali i protiv civila, zapalivši javne institucije u pojedinim gradovima. Većina naroda suprotstavila se tim grupama pobunjenika, a zbog velike količine oružja pristiglog iz inostranstva incidenti su prerasli u veće nemire. Zvanična sirijska televizija prikazala je uhapšene ljude koji su detaljno govorili o pomenutom planu spoljnog faktora, on je trebalo da destabilizuje prilike u zemlji. Sirija je, međutim, dobila arapsku podršku, kao i podršku prijateljskih država sa istoka i zapada. Sa takvim planovima Sirija se i ranije sretala i mogla je da se izbori sa njima kroz nacionalno jedinstvo i saradnju sirijskog naroda i rukovodstva. Zato će i novi plan zapadnih zemalja biti neuspešan.

Eksperti, međutim, ocenjuju da je arapski svet razjedinjen. Osim toga, Liga arapskih država slabo deluje, a govori se i da su zapadne vrednosti dominantne u regionu.
U ranijim periodima spoljne snage radile su na tome da se arapski svet podeli u više država u cilju njegovog slabljenja i dominacije nad njima, a u budućnosti i upravljanja njima. Primećeno je da su se kroz istoriju razlozi težnje spoljne dominacije nad arapskim svetom menjali. Glavni razlog spoljne dominacije najpre je bio geostrateški položaj arapskog sveta, zatim naftno bogatstvo, a kasnije se dodao i faktor zaštite Izraela.
Podela arapskog sveta dovela je do toga da svaka arapska zemlja ima slabosti u svojoj unutrašnjoj strukturi, bilo zbog male površine države ili zbog odsustva glavnih izvora bogatstva. Da bi mogle međusobno da sarađuju i koordiniraju povodom suštinskih problema, arapske zemlje su i formirale Ligu arapskih država. Međutim, spoljnim snagama to nije odgovaralo, pa su izazivale navodne nesporazume. Posledica toga je slabljenje odnosa između arapskih država, uz istovremeno jačanje odnosa tih država sa zapadnim zemljama.
Globalizacija je doprinela da zapadne zemlje svoju kulturu i vrednosti proširuju i u arapskim državama. Uticaj globalizacije u različitim oblastima arapskih država bio je vezan za nivo obrazovanja i kulture u tim državama. Što se tiče Sirije, njeno društvo je razvijeno, otvoreno, a nivo obrazovanja je na visokom nivou. U našoj zemlji spoljašnja kultura koristi se kao faktor za ukupni razvoj društva zajedno sa očuvanjem autentične arapske kulture, stare više desetina hiljada godina.

Gde je trenutno težište spoljne politike Damaska: ka arapskom, regionalnom ili međunarodnom nivou?
Simbol politike Sirije za vreme predsednika Bašara al Asada jeste otvorenost i suodnos, kako sa arapskom regionalnom, tako i sa međunarodnom okolinom. Sirija je aktivirala zajedničku arapsku saradnju kroz Arapsku ligu, takođe je proširila krug saradnje sa arapskim državama u političkim, ekonomskim, naučnim i kulturnim oblastima. Glavni cilj je okupljanje arapskih država u cilju efikasnijeg suprotstavljanja spoljnim planovima, oslobađanje okupiranih arapskih teritorija, kao i realizacija razvoja i napretka.
Na regionalnom nivou Sirija je razvila svoje odnose sa državama koje su geografski bliske arapskom svetu, kao što su Turska. Ta saradnja je veoma važna jer postoji konstantni pokušaj Zapada da pojača tenzije među arapskim državama, kako bi pokazao da je arapskim državama uvek neophodna njihova podrška.
Na međunarodnom nivou Sirija ima dobre odnose sa svim državama sveta, od istoka do zapada, odnosno od severa do juga. Ti odnosi zasnivaju se na razmeni interesa i iskustva, u cilju realizacije mira i stabilnosti u čitavom svetu. Sirija je uticajna država u arapskom svetu, kao i u regionu, ali i na međunarodnom planu. Tako će i ostati, zbog toga što se naša spoljna politika oslanja na jake principe, nacionalne i ljudske interese, zato što je cilj takve politike da se vrednosti kao što su pravda, ravnopravnost, mir, bezbednost i stabilnost učvrste.

Prema istraživanjima javnog mnjenja predsednik Sirije Bašar al Asad popularniji je nego ikad, a istovremeno Sirija je u poslednjim godinama doživela veliki ekonomski razvoj, kao i povećavanje spoljnih investicija. Kakve su trenutne reforme i da li su one izraz unutrašnjih potreba ili spoljnih zahteva?
Sirija ne može da primi naređenja od bilo koje druge države! Reforme u Siriji su, dakle, izraz unutrašnjih potreba, a nikako spoljnih zahteva. Proces reformi teče u skladu sa sirijskim potrebama i zahtevima, u skladu sa očuvanjem suvereniteta i integriteta. Takođe, ovakve reforme su u skladu i sa trenutnim reformama u međunarodnoj zajednici, kao i sa tehničko-naučnim promenama u svim oblastima u kojima Sirija vidi korist i interes za svoj narod. I zbog toga je proces reformi u Siriji u kontinuitetu, pa se odnosi i na političke, ali i na ekonomske, socijalne, kulturne i naučne promene.
Na ekonomskom nivou došlo je do velikog razvoja industrije, pre svega automobilske u Damasku i Homsu. Formirano je pet industrijskih zona, u njih je investirano oko 15 milijardi dolara. Asortiman u industrijama je proširen, a tekstilna i prehrambena industrija, industrija naftnih derivata, fosfatna industrija i industrija nameštaja, u Siriji imaju tradiciju dugu hiljadu godina. No, danas je prosek privrednog rasta dostigao oko 7 odsto. U oblasti poljoprivrede Sirija je takođe doživela specifični razvoj zahvaljujući navodnjavanju čak 1.400.000 hektara zemljišta.
Proces reforme je obuhvatio i politiku. Objavljen je Stranački zakon, kao i novi Zakon za medije, Zakon protiv terorizma. Najavljeno je i ukidanje vanrednog stanja. Trenutno teče priprema za nove lokalne i parlamentarne izbore koji će biti održani tokom maja i juna ove godine. Takođe je došlo do amnestije svih političkih zatvorenika Preduzete su različite mere za poboljšanje životnog standarda, plata je povećana u proseku za 100 evra, što je sasvim dobra osnova za normalan život. Porez je smanjen na glavne uvozne artikle, ali i na plate.
Sirija vodi računa o socijalnoj politici. Obrazovanje je besplatno u svim fazama, a takođe i zdravstvo. Država subvencioniše proizvodnju hleba, šećera, pirinča, ulja, čajeva, naftnih derivata i gasa. Tokom prošlog meseca država je počela da pruža mesečnu socijalnu pomoć porodicama koje su bez posla u proseku od 100 evra mesečno, tako da ova odluka obuhvata 500.000 porodica. Trenutno se radi na pronalaženju novih radnih mesta, kao i na podeli pomoći porodicama oštećenim zbog suše. Država subvencioniše i poljoprivredu i industriju.

Da li je tako dobra situacija i u pogledu ljudskih prava? Oko 200 hiljada Kurda u Siriji je bez državljanstva. Da li postoji rešenje kurdskog pitanja, s obzirom na to da 20 miliona Kurda u Turskoj već decenijama bezuspešno traži svoja prava?
Prvo treba pomenuti da je Sirija uvek bila bezbedno sklonište svima, a u različitim periodima istorije imala je veliki broj izbeglica iz susednih i nesusednih država. Zbog socijalnih vrednosti koje vladaju u sirijskom društvu, otvorenosti, tolerancije, velikodušnosti, Sirija je imala velike talase emigranata. I zato Kurdi žive u Siriji. Da ovaj proces ne bi bio konstantan, Sirija je morala da ga organizuje. Tako da je objavljen predsednički dekret 7. aprila 2011. godine za rešavanje kurdskog pitanja i davanja sirijskog državljanstva svim Kurdima koji ga nisu imali. Zaboravlja se da je Sirija u poslednjih 10 godina primila ogroman broj izbeglica iz nekih arapskih država. Posle američke okupacije Iraka 2003. godine u Siriju je izbeglo preko tri miliona Iračana, od tog broja u Siriji još uvek živi oko 1,5 miliona. I svima njima pruženo je besplatno obrazovanje, od osnovnih škola do univerziteta, koriste besplatnu zdravstvenu uslugu, kao i subvencionisane namirnice.
Posle izraelske invazije u Libanu 2006. godine u Siriju je prebeglo oko 500 hiljada Libanaca, a sirijski narod ih je primio u svoje kuće, institucije, pružio im svu pomoć. Danas u Siriji boravi 700 hiljada palestinskih izbeglica koji imaju sva prava kao i sirijski građani.

BAAS partija već dugo vlada Sirijom. Možete li nam reći kakvu ideologiju zastupa?
Arapska socijalistička BAAS partija je politička organizacija koja se formirala četrdesetih godina prošloga veka. Njene osnovne vrednosti su zalaganje za jedinstvo, slobodu i socijalizam.
Težnja za jedinstvom izraz je želje da se okončaju podeljenosti koje su okupacione države postavile nad arapskim svetom i rascepkale ga u više država. Simbol slobode označava želju za oslobođenjem arapske nacije i arapskog sveta od ostataka spoljne dominacije. Simbol socijalizma je „socijalna pravda“, a cilj joj je realizacija društvene socijalne pravde među društvenim slojevima, kao i ukidanje siromaštva, pronalaženje poslova svima, dobro obrazovanje, kvalitetne zdravstvene usluge, ravnopravnost između sela i gradova.
Cilj BAAS-a na globalnom planu jeste da svetom vlada bezbednost, mir i stabilnost. BAAS partija je na vlast u Siriji došla još 1963. godine i uvela duboke promene u oblastima ekonomije i politike, ali i u društvenim i naučnim oblastima. Takođe, BAAS partija razvija ideologiju i mehanizme rada i zbog toga je očuvala svoje postojanje već više od pola veka. Ona vodi 10 sirijskih koalicionih stranaka u okviru koalicije „Naprednog nacionalnog jedinstva“.

Sirija je jedna od najvažnijih turističkih destinacija u regionu. Zašto?
Najpre, u Siriji se ukrštaju mnogobrojne i raznovrsne civilizacije, stare i do 10.000 godina. Naša zemlja je bila mesto susreta važnih civilizacija, i na zapadu i na istoku. Sirija je bila centar za proširenje islamske i hrišćanske religije i poseduje najvažnije islamske i hrišćanske religijske centre u svetu; u Siriji se nalazi i najstarija crkva na svetu, ali i najstarija  džamija. Prirodna bogatstva su u Siriji takođe raznovrsna. Klima je tokom čitave godine umerena. Sirijski narod je otvoren, gostoprimljiv i izuzetno tolerantan. Sirija je bogata vrlo važnim turističkim nasleđem. Damask je najstariji grad na svetu, a u Siriji je pronađen i alfabet, kao i prva muzička nota, prvi likovni crtež pronađen je u Palmiri. Osim toga, Sirija je jedna od pet najbezbednijih zemalja sveta.

Nekadašnja Jugoslavija imala je dobre političke odnose sa Sirijom. Možete li nam reći kakvi su trenutni odnosi između Damaska i Beograda?
Sirija je sa bivšom Jugoslavijom imala značajnu političku, ekonomsku, vojnu i kulturnu saradnju. Pokret nesvrstanih zemalja, čiji je bivši predsednik Tito bio jedan od osnivača, doprineo je da se ovi odnosi razvijaju. Pored toga, SFRJ je pružala podršku opravdanim arapskim težnjama. Taj period je bio osnov istorijskih odnosa dve zemlje i dva naroda, danas su ga nasledile Srbija i Sirija, uprkos teškim situacijama kroz koje je vaša zemlja prolazila posle raspada SFRJ.
Zbog zajedničke volje i u obostranom interesu, kao i zbog jakih istorijskih korena, odnosi između Sirije i Srbije brzo se razvijaju u različitim oblastima, politici, ekonomiji, kulturi. Važni su i socijalni odnosi, budući da postoji veliki broj srpsko-sirijskih porodica koje su rezultat mešovitih brakova. Trenutno se radi na pripremi nekoliko sporazuma o saradnji u ekonomskim, finansijskim, trgovinskim i naučnim oblastima. Želim da u narednom periodu doživimo značajno unapređenje odnosa koji mogu da pomognu našim narodima u realizaciji određenih ciljeva i prosperiteta uopšte. Takođe želim da istaknem da će Sirija uvek biti na strani Srbije, zarad očuvanja njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Moja duboka zahvalnost redakciji časopisa „Pečata“ što mi je pružila priliku da iznesem svoje viđenje srpskom javnom mnjenju.

4 коментара

  1. Avatar

    Vidite. Po mojoj slobodnoj proceni tomahavk demokratija vec trazi sledecu zrtvu. To je Sirija. Pitanje je dana, ne meseca ili godine kada ce Izrael da napadne Iran. Gadjace njihova nuklearna postrojenja a njihova produzena ruka, SAD spremaju napad na Vas. Izdrzite. Kraj ovog zla je blizu a nazalost sada su najbezdusniji, slepi pored ociju i glubi pored usiju. Igra Poredka novog doba blizi se kraju a igraci iz senke otice ce u senku. Propasce i ovaj Rajh. Cetvrti ako dobro brojim?

  2. Avatar

    Sirija je sledeca na listi, to je skoro izvezno: http://www.alternativnevesti.com/index.php?option=com_content&view=article&id=186:sukobi-u-siriji&catid=61:analize-vesti&Itemid=47
    A od “nase” vlade mogu samo da ocekujem da, kada pocne agresija na ovu nama prijateljsku zemlju, protera sirijskog ambasadora.

  3. Avatar

    Azdaja se uspalila– godinama su svet pljackali i lagodno ziveli-ponestalo dzabane, pa demokratizuju po vsetu—-.

  4. Avatar

    Vođa revolucije, Muammer Al Gaddafi obratio se sinoć javnosti preko audio snimka emitovanog na državnoj libijskoj televiziji. “Kažem kukavičkim krstašima da sam na mjestu gdje ne možete da me nađete i ubijete, u srcima miliona ljudi. Ako ubijete moje tijelo, nećete ubiti moju dušu koja je u srcima miliona ljudi diljem svijeta”, poručio je Gadafi na snimku, emitovanom sinoć. On je demantovao da je ranjen u jučerašnjem napadu NATO snaga, i dodao da ga bombe Alijanse ne mogu pogoditi jer ga milioni ljudi nose u srcu.
    Gadafi se također zahvalio šefovima država koji su se raspitivali za njegovo zdravstveno stanje poslije napada NATO na njegovo sedište u Tripoliju. Italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratini jučer je izjavio da je Gadafi ranjen i da je vjerovatno napustio Tripoli, ali libijska vlada je demantovala izveštaje o ranjavanju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *