Почетна / Култура / Kusturica i Orden francuske Legije časti

Kusturica i Orden francuske Legije časti

Piše Vladislav Panov

U svetu bez morala, osećanja za čast i napredni duh, u kojem su profit, materijalni boljitak i lični interesi iznad svega, a medalje s pozicija najviših državnih predstavnika „najkulturnije zemlje Evrope“ predaje pohotni pedofil, treba zaista biti vrlo mudar i dalekovid prilikom zauzimanja stava o prihvatanju francuskog viteštva

Prošlog petka, 13. maja, prilikom radnog boravka u Francuskoj, kao predsednika žirija za dodelu nagrade „Izvestan pogled“ na tekućem Filmskom festivalu u Kanu, naš slavni sineasta Emir Kusturica primio je prestižni Francuski orden Legije časti koji ga je promovisao u viteza Legije časti. Tom prilikom je izjavio kako je Kanski filmski festival bojno polje na kojem se vodi borba za kulturnu raznovrsnost, a da sama Francuska predstavlja suštinu ideje te raznovrsnosti. Pored ostalog naglasio je i da ta medalja, posmatrana u pomenutom kontekstu, predstavlja vrlo značajno priznanje za njega i njegovu porodicu. Bio je to očigledno važan i prilično emotivan trenutak u životu režisera koji je dvostruki osvajač Zlatne palme u Kanu („Otac na službenom putu“ i „Podzemlje“). Emocije, mada manje iskrene, nije krio ni čovek koji je prikačio Orden našem režiseru, aktuelni ministar u francuskoj vladi, nadležan za resor kulture i komunikacija, Frederik Miteran. Paralelni trijumfalni hod našeg supertenisera Novaka Đokovića je sa ovom vešću omogućio da Srbija u svetskim medijima makar na kratko osvane u pozitivnom kontekstu. Što je i dalje retkost.
Međutim, koliko je bilo potrebno promišljanja i preispitivanja da se u ovom momentu, od pomenutog ministra (samopriznatog i javnohvališućeg ljubitelja „mladih momaka“ i muških kupleraja u Bangkoku) i od te vlasti koja podređuje čak i sopstveni nacionalni ponos i identitet, a kamoli tuđi (naš), zarad precizne instalacije globalističkih interesa, ideja i kanona, primi ova nagrada? Da se postane vitez i stane u društvo sa, recimo, Sonjom Liht ili Veranom Matićem koje je ta ista francuska slobodarska Legija časti nagradila, iako su im motivacije i učinak u promovisanju kulturnih i civilizacijskih načela bili sasvim drugačiji od Kusturičinih. Novija istorija davanja ovog ordena, čije dodeljivanje inače traje puna dva veka od kada ga je 1802. godine ustanovio Napoleon Bonaparta, uostalom, prepuna je kontroverzi, ustupaka, neshvatljivih nedoslednosti, intriga, potčinjavanja potrebama aktuelnih političkih situacija. Vrlo slično Nobelovoj nagradi. Ali, za razliku od nje, ovo priznanje odavno ne nosi nikakve materijalne, niti bilo koje druge olakšice i dobitke. Što ne znači da i dalje nema značajnu težinu i otuda mogućnost da se s njom šalju određeni signali, ne samo dobitniku već i svetu.
Da li je, dakle, Kusturica trebalo da je odbije? Neki su i kod nas, sudeći po komentarima na vest o promovisanju Kusturice u viteza, baš to očekivali. Nije od manjeg značaja ni spekulisanje oko ideje da su to možda od njega očekivali i davaoci ordena. U tom slučaju Kusta je još jednom pokazao svoju doslednost, pa i političku lukavost. Uglađeno i zahvalno, primio je priznanje svrstavši se ne u društvo antisrpskih „evropejaca“ i „naprednih demokratskih intelektualaca“ koji su postali časni vitezovi globalističke industrije poništavanja srpske nacije i kulture, već u istinsku umetničku elitu srpskih bardova koji su tokom duge istorije naše kulture i dodeljivanja Ordena legije časti srpskim intelektualcima, na čelu sa Ivom Andrićem (čiju, inače, „Na Drini ćuprija“ Kusturica upravo priprema za oživljavanje na velikom ekranu), proslavili ovu zemlju i njene prave nacionalne i kulturne vrednosti. Ne bi, doduše, bio u lošem društvu ni da je priznanje odbio ili ga naknadno vratio, kao što je to učinila Mira Alečković revoltirana bombardovanjem naše zemlje od strane francuskih aviona. U prvom slučaju, da je orden odbio Kusturica bi se našao rame uz rame sa Žanom-Polom Sartrom ili Alberom Kamijem koji su na ovaj način pokazali da ne žele da se povinuju konformizmu, političkim diktatima i svrstavanjima.
U svetu bez morala, osećaja za čast i napredni duh, u kojem su profit, materijalni boljitak i lični interesi iznad svega, a medalje s pozicija najviših državnih predstavnika „najkulturnije zemlje Evrope“ predaje pohotni pedofil, treba zaista biti vrlo mudar i dalekovid prilikom zauzimanja stava o prihvatanju francuskog viteštva. Kusturičini stavovi upravo protiv gore pomenutih principa i političke realnosti savremenog zapadnog sveta su odavno poznati i nisu se promenili. Šizofrenično i kontroverzno isticanje našeg režisera u potrebi da se nazove vitezom Legije časti je u suštini priznanje njegovih načela, sa kojima se on godinama suprotstavljao takvom svetu. Dokaz prepoznavanja pravog smisla prihvatanja ove nagrade i Kusturičine motivacije prilikom donošenja ove odluke je podrška koju su mu pružili njegovi obožavaoci. Nedoslednost i neprincipijelnost su na strani davaoca ordena, što je uostalom novoistorijska činjenica Legije časti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *