Kreativna ekonomska statistika

Piše Jovan B. Dušanić

Kako je moguće da u poslednjoj deceniji u Srbiji – gde je produktivnost konstantno na niskom nivou, a broj zaposlenih manji za oko 300.000 –  dođe do značajnog porasta BDP-a?

„Statistika naša dika – što poželiš to naslika“

Na savetovanju Naučnog društva ekonomista koje je održano na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (07. maja 2011) član tima ekonomskih savetnika premijera srpske vlade (inače matematičar po obrazovanju) saopštio je kako je Republički zavod za statistiku izvršio konačnu ocenu rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) u prethodnoj deceniji.

STATISTIKA I SUROVI ŽIVOT
Do svetske ekonomske krize, stope rasta su bile precenjene (zvanično objavljene veće od stvarnih), a u vreme krize stope pada BDP su zvanično bile manje od stvarnih. Realne stope rasta BDP nisu neznatno korigovane, nego je raskorak između tih stopa (koje su do sada uzimane kao zvanične)  i novih (zvaničnih koje su sada objavljene) tako veliki da se ne može govoriti o jednostavnoj statističkoj greški. Tako je za 2009. godinu ranije procenjeni realni pad BDP-a, sve do sada zvanično iznosio 3,1%, a prema konačnoj oceni Republičkog zavoda za statistiku, koja je sada saopštena, realni pad BDP je dvostruko više – iznosi 6,2%.
Ovako veliki promašaji mogli bi da ukazuje na svesno manipulisanje sa zvaničnom državnom statistikom, te da je i ona bila u služi  jeftininog političkog marketinga (i ne samo toga). Godinama smo slušali od državnih zvaničnika, kako ekonomska politika koju oni realizuju od „srpske oktobarske revolucije“ (2000. godine) daje odlične rezultate. Sve do svetske ekonomske krize ubeđivali su nas kako imamo najdinamičnije stope rasta BDP-a, te da je Srbija lider u regionu. Kada su se pojavili prvi znaci svetske ekonomske krize, naši „reformatori“ su tvrdili da će nas ona mimoići, pa čak da je kriza naša razvojna šansa. Na kraju kada je kriza stigla i u Srbiju, ubeđivali su nas kako su joj se oni uspešno suprostavili i da su adekvatnim merama ekonomske politike uspeli da ostvare manji pad privredne aktivnosti, ne samo od zemalja u okruženju, nego čak i od mnogo razvijenih zemalja.
Našim „reformatorima“, realizatorima pogrešne ekonomske politike koju u Srbiji sprovode, nerealno iskazana veličina i rast BDP olakšavali su primenu atipičnog modela privređivanja koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju i potrošnji (takozvana „bećarska ekonomija“). Ovako iskazana veličina i rast BDP je državnim zvaničnicima otvarala prostor za opravdavanje povećane potrošnje (trošilo se na osnovu uvećanog, a ne stvarnog BDP-a) i dodatno zaduživanja (iskazivani stepen zaduženosti – kao odnos državnog duga i BDP-a – bio je manji od stvarnog) i stvaranja iluzije o „boljem životu“.
U isto vreme, MMF – stvarni kreator ekonomske politike u Srbiji – godinama takve podatke naše državne statistike „aminuje“ i prihvata u svojim zvaničnim statistikama i na taj način podržava lažnu iluziju uspešnosti ekonomskih reformi koji MMF diktira Srbiji. Nažalost, i ogroman broj naših akademskih ekonomista – propagatori i ubeđivači ispravnosti ekonomske politike koja se u Srbiji sprovodi – nekritički je prihvatao podatke o veličini i rastu BDP i koristio ih, ne samo kao argument uspešnosti vladine ekonomske politike nego, su na bazi takvih podataka sačinjavali svoje komplikovane kvazinaučne analize, trendove i prognoze, te pravili raznorazne strategije razvoja.
Tako paralelno postoji zvanična statistička stvarnost i surova životna realnost u kojoj živimo, pa onda ne treba da nas iznenađuju zvanična objašnjenja kako je Srbija statistički izašla iz krize, samo što to građani ne primećuju. Interesantno da niko od njih  (realizatora, kreatora  i propagatora ekonomske politike – najviši predstavnici državne vlasti, predstavnici međunarodne zajednice koji nam pružaju „dobre usluge“ i domaći akademski ekonomisti) da sebi postavi tako jednostavno pitanje: kako je moguće da u poslednjoj deceniji u Srbiji –  gde je produktivnost konstantno na niskom nivou, a broj zaposlenih  manji za oko 300.000 –  dođe do značajnog porasta BDP-a?

UVEZENA KRIZA
O ovom problemu pisao sam i javno govorio do sada mnogo puta. Kao ilustraciju u nastavku ću preneti  diskusiju koju sam imao na jednom od prethodnih savetovanja Naučnog društva ekonomista (videti u: Jovan B. Dušanić, Destrukcija ekonomije, knjiga prva, strana 182-185).
„Kako sam nagovestio na prepodnevnoj, plenarnoj, sesiji ovde sam mislio da govorim o odgovornosti nas akademskih ekonomista za neuspehe ekonomske tranzicije u Srbiji, a o čemu sam pisao u radu priloženom  ovo savetovanje. Kako bih uštedeo vreme, ostavljam zainteresovanim da to kasnije pročitaju, a ta moja teorijska razmatranja pokušaću da ilustrujem na primeru izlaganja predsedavajućeg na ovoj našoj sekciji (koji je i člana Predsedništva Naučnog društva ekonomista).
Upravo je predsedavajući govoreći o stanju u kome se kao društvo nalazimo, konstatovao da je „narod sluđen i ne postoji poverenje u bilo što i bilo koga“. Lepo je to ilustrovao jednim ličnim iskustvom. Ispričao je kako je nedavno bio na jednom velikom gradilištu na kome radnici stalno štrajkuju, a kada ih prisile da rade oni vrše sabotaže i odvodne kanalizacione cevi zatvaraju betonom, protestujući na taj način što 17 meseci nisu primili platu. Predsedavajući ih je upitao zbog čega ne pokušaju da traže prijem kod najviših državnih funkcionera i upoznaju ih sa višemesečnim neisplatama zarada, a odgovor je bio da to nije moguće pošto je vlasnik njihove firme veliki finansijer Demokratske stranke.
Priča je interesantna ali je mnogo važnije pitanje koliko mi – akademski ekonomisti – takođe doprinosimo da narod bude zbunjen (da ne koristim izraz sluđen, kako to reče predsedavajući). Da li mi svojim objašnjenjem javnost na adekvatan način upoznajemo sa suštinom i da li im posle toga stvari bivaju jasnije ili ih i mi našim objašnjenjima još više zbunjujemo.
Predsedavajući malopre reče kako je svetska ekonomska kriza sprečila nastavak dinamičnog privrednog rasta srpske privrede, pošto su pre toga stope rasta BDP bile impresivne. Međutim, ako samo pažljivije analiziramo ekonomsku politiku i pogledamo rezultat koji su u Srbiji postignuti do izbijanje svetske ekonomske krize godine, lako ćemo zaključiti da se u pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede, a svetska ekonomska kriza ih je samo pokazala u jasnijem svetlu. Tako i akademski ekonomisti kao i politička i ekonomska elita na vlasti za sve privredne probleme okrivljuju svetsku ekonomsku krizu –  „kriza nije domaća, nego nam je uvezena“ i sebe amnestiraju za pogrešnu ekonomsku politiku koju su sprovodili i propagirali od 2000. godine. O tome detaljnije pišem u tekstu napisanom za ovaj skup, te to neću detaljnije obrazlagati pošto će zainteresovani to kasnije moći da pročitaju.
Kao i politička i ekonomska elita, tako i većina akademskih ekonomista, pa evo malopre i predsedavajući, govori o impresivnom privrednom rastu, do izbijanja svetske ekonomske krize, kada su beležene visoke stope rasta BDP. Interesantno da malo ko sebi postavi jedno tako jednostavno i logično pitanje: kako to da Srbije u poslednjoj deceniji beleži visok (ili impresivan – kako vole da kažu visoki vladini funkcioneri i mnoge naše kolege) rast BDP, a u isto vreme broj zaposlenih se stalno smanjuje (2001. ih je bilo u Srbiji – prema podacima Republičkog zavoda za statistiku – više od 2,1 milion, a 2009. manje od 1,9 miliona). Odgovor bi mogao da bude da je došlo do velikog porasta produktivnosti rada, ali to je malo verovatno ako se ima u vidu da mnogi zaposleni ne rade, zbog nedostatka posla ili štrajkova (blokirajući i magistralne drumske i železničke saobraćajnice). Pogotovo što primeri slični onom koji smo čuli od presedavajućeg –  betoniranje odvodnih kanalizacionih cevi – teško da mogu da doprinose tome.

LIHVARSKE KAMATNE STOPE
Logično bi bilo da postavimo sebi jedno zdravorazumsko pitanje, ako je sve gore navedeno tačno – broj zaposlenih se smanjuje, produktivnost nije značajno povećana, a BDP ima visoke stope rasta – da nešto nije u redu sa statistikom, odnoosno metodologijom obračuna BDP. Ukoliko pogledamo strukturu BDP videćemo da u njegovom rastu sa 80% učestvuju sektori trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja – sektori koji se po svojoj prirodi na javljaju motorima rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan dugoročan i održiv ekonomski rast. Davno sam  napisao da bi cinik mogao da kaže: mada je domaća proizvodnja dobrim delom „ugušena“, BDP raste iz godine u godinu jer velike količine uvoznih roba treba prevesti (rast saobraćaja) i prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati (rast finansijskog sektora).
U Srbiji gde je kurs dinara precenjen, uvoz je izuzetno isplativ, a primanja zaposlenih brzo rastu iskazani i u evrima. Zbog toga je moguće da se, pogotovo na monopolizovanom i kartelisanom tržištu kakvo je naše, zaračunavaju visoke trgovinske marže, ali i visoke kamatne stope na bankarske kredite, što dovodi do iskazivanja statistički precenjenog BDP. I što su te (trgovinske i bankarske) marže veće statistika beleži veći rast BDP. Tako bi trebali da budemo naročito zahvalni (domaćim i inostranim) velikim trgovinskim lancima koji nam prodaju robu uz visoke trgovinske marže, te bankama (domaćim ali u vlasništvu inostranog kapitala) koji nam odobravaju kredite uz lihvarske kamatne stope, jer oni na taj način doprinose visokom rastu BDP. I što građane više „deru“ svojim visokim maržama Srbija će beležiti veći rast BDP.
Očigledno da visina i rast BDP (ali i veliki broj drugih nominalnih ekonomskih pokazatelja – stopa inflacije, stopa liberalizacije privrede, učešće privatnog sektora u BDP, stepen ekonomskih sloboda itd. – tako omiljenih našim ekonomistima neoliberalima), sve manje ima suštinske veze sa ekonomskom stvarnošću i kvalitetom života građana. Zbog toga BDP teško može da bude najpouzdaniji indikator stanja i napretka nacionalne privrede, te blagostanja njenih stanovnika, ali može dobro da posluži za manipulacije i zbunjivanje građana.“