„Konsenzus“ Medvedeva i Putina

Piše Mihail Leontjev

Predsednik Ruske Federacije ostao je veran svim tačkama koje predstavljaju konsenzus za svakog ruskog političara, osim po pitanju slučaja Hodorkovski

Od konferencije za novinare Dmitrija Medvedeva u Skolkovu očekivali smo otkrića, počev od „preciziranja odnosa“ sa premijerom do objavljivanja svoje predsedničke kandidature. Međutim, to što se, u suštini, desilo teško možemo da nazovemo sudbonosnim. Teško je i da zamerimo predsedniku što je većina pitanja bila ni o čemu: Kako pitaju tako i odgovaraš, tj. ako konferenciju za novinare ocenimo sa aspekta pozitivnih pi-ar zadataka koje rešavaju svi savremeni lideri, onda je sve izgledalo veoma, veoma prijatno.

Ukoliko želimo suštinu… Hajdemo o svakoj tački posebno.

Spoljna politika. Predsednik je ostao veran svim tačkama koje su konsenzus za svakog ruskog političara, u prvom redu vezano za protivraketni štit. Treba istaći da je sve rečeno u maksimalno nežnoj i prijateljskoj formi prema našim eventualnim protivnicima, dok su stavovi bili dosta precizni.

Drugo. Predsednik je praktično priznao grešku povodom znamenite „libijske revolucije“. Ukoliko pogledamo čime je motivisan da ne podrži istu takvu rezoluciju u odnosu na Siriju, onda je to, da ne okolišamo, bilo priznanje greške. To, takođe, treba shvatiti i istaći.

Razumljivo je zašto Medvedev nije dotakao akutna i pikantna pitanja tekuće politike, gde je podtekst bio dovoljno očigledan. Njegovo objašnjenje stepena „podudarnosti u stavovima“ sa Putinom bilo je mnogo slabije nego prošli put – u poznatom „kineskom intervjuu“. Tada je makar govorio o veličini zemlje, a sada kako obojica žele blagostanje narodu, bolji standard i savremenu zemlju. Takav stepen „jedinstva u pogledu na svet“ ni na koji način ne isključuje direktnu i otvorenu političku konfrontaciju, šta više ono ga podrazumeva. Ipak, oprostite: u svim manje-više civilizovanim zemljama političari koji su u legalnom statusu imaju „konsenzus“ otprilike na istom nivou.

Veoma je zabavno da je Medvedev sebe predstavio kao pristalicu „brze i prodorne“ modernizacije, dok je Putina predstavio kao pristalicu „postepene“ modernizacije. Potpuno neutemeljeno. Niti je utemeljena „brzina“ Medvedeva, niti „sporost“ Putina. Jednostavno, koliko ja shvatam, oni imaju u vidu potpuno različitu modernizaciju – na različite načine, različitim snagama i, naravno, za različite ciljeve.

I sve u stilu ništa se nije desilo, i sve je regularno. Možda tu konferenciju  za novinare možemo da nazovemo „relaksacija u prostoru“… ukoliko ne bi bilo jednog „ali“ — u suštini ključnog. Odnosi se na Hodorkovskog. Na pitanje da li Hodorkovski predstavlja opasnost za društvo, dat je precizan odgovor: tobože, ne predstavlja nikakvu opasnost. Smisao zatvaranja čoveka je izolacija njegovih opasnih aktivnosti od društva. Postoji, međutim, i smisao kao što je osveta, i to stoji. Ipak, kada je reč o zločinima protiv ličnosti, onda je više opravdan upravo prvi smisao. Meni se čini da je taj stav signal. Sam Medvedev je govorio da „naše društvo voli signale“. Opasnost po društvo, po mom mišljenju upravo jeste signal. Smisao signala nije „u opasnosti od Hodorkovskog“, već da li se smeju raditi takve stvari i očekivati reakcije vlasti koje su nekada bile nezamislive. To je signal za destabilizaciju ili mobilizaciju snaga koje su bile za Hodorkovskog. Tada se radilo o državnom prevratu, nezakonitom prisvajanju sredstava i nelegalnim metodama. Njemu nisu sudili za državni prevrat, već za nezakonito prisvajanje sredstava i kriminalne metode, kao što je „neplaćanje poreza“, za šta se u celom svetu isto postupa. Oni nisu osuđeni za ono čime su se stvarno bavili. U pravnoj sferi to nije moguće dokazati, a ponekad nije ni svrsishodno.

Eto u čemu je suština. Smatram da je to povezano, u suštini, sa otvorenom objavom konfrontacije. Možda ne identičnom, ali uporedivom. To pitanje je vododelnica.

Preveo Goran Šimpraga