Kazino Srbija

Piše Aleksandar Đaja

Naša zemlja je postala veliki kazino u kojem obeležene karte deli NATO, dok se kuglica u ruletu uvek zaustavlja na unapred određeno crno polje

Prosečna martovska plata u Srbiji bila je 353 evra i najniža je u Evropi i na Balkanu! Istovremeno, cene osnovnih prehrambenih proizvoda su uglavnom iste, a mnoge i više od onih u Evropi. Ovakav „ekonomski infarkt“ nije se u Srbiji desio još od odlaska Turaka! Nije se desio ni tokom Prvog svetskog rata, ni za vreme Nedićeve vlade tokom fašističke okupacije, ni tokom sankcija devedesetih, pa čak ni u vreme NATO bombardovanja 1999. godine. Ako samo ta činjenica nije dovoljna DS-u da odmah raspiše vanredne parlamentarne izbore, onda, definitivno, Srbijom vlada otuđena „nenarodna vlast“!
Srpski vlastodršci kao da su rešili da se sa sudbinom naroda kockaju do kraja! Tu se više ne zna ko, šta, zašto i o čemu govori, a ponajviše izaziva ozbiljnu zabrinutost učestala divergencija u osnovnim političkim potezima i proklamovanim ciljevima članova Kabineta. Sreća u nesreći jeste što je glamurozno najavljena racionalizacija državne uprave učinjena upravo „spajanjem“ funkcije premijera Vlade i predsednika Republike, čime smo dobili bar „jedinstveni stav“ po svim pitanjima! Ali, kako Hamlet u istoimenom Šekspirovom komadu kaže: „Ništa nije ni dobro, ni loše, nego ga takvim čini samo naše uverenje“ – slobodan sam da izjavim kako imam uverenje da je takva kombinacija katastrofalna po život građana Srbije! A, primera za to ima napretek i mogu se podeliti u tri osnovne režimske „mantre“.

1. SPEKTAKULARNE POLICIJSKE AKCIJE
Zamajavanje širokih narodnih masa „spektakularnim policijskim akcijama“ u kojima se hapsi „sitniš“, a dvadesetčetvoročasovne „dragstor-vesti“ o tome ubacuju u „kasicu-prasicu“ Javnog servisa „RTS“ i režimske štampe. Primer:  Policija je u okviru akcije „Amfiteatar“ (kao da hapsi studente?!) uhapsila veliki broj osoba, članova organizovane kriminalne grupe, koji se sumnjiče za zloupotrebu službenog položaja i organizovanje nelegalnih igara na sreću, čime je država oštećena za oko milion evra. Akcija u kojoj je učestvovalo više od 600 policijskih službenika (čiji materijalni troškovi sigurno višestruko premašuju to „milionče“) za sada je dala samo jedan konkretan rezultat: 750 evra koje je prilikom hapšenja službenika pronašla čistačica Uprave za igre na sreću Ministarstva finansija – u korpi za otpatke! Kako to da niko od policajaca u toku ili posle akcije nije zavirio u korpu ostaje misterija.

2. POZITIVNI POMACI U EKONOMIJI
Katastrofalni ekonomski pokazatelji se proglašavaju „malim, ali pozitivnim pomacima“ ka svetloj budućnosti. Primer: Premijer Srbije Mirko Cvetković izjavio je da se ekonomija Srbije nalazi u postkriznom periodu i da će u ovoj godini biti ostvaren rast bruto domaćeg proizvoda od tri odsto, što predstavlja dobru osnovu za nastavak oporavka privrede. U takvu „idiličnu viziju“ se sigurno uklapa i kruševačka privreda, nekada jedna od najuspešnijih u bivšoj Jugoslaviji, gde su sudbine „Trajala“ i „Fabrike maziva“ krajnje neizvesne, zaposlenima u „Župi“ se duguje 10, a u „Savremenom domu“ čak 21 plata. Istovremeno, veb portal „Nacionalni brend Srbije“, za koji je bivše Ministarstvo trgovine, na čijem čelu je bio Slobodan Milosavljević, platilo neverovatnih 28. 818 evra (nisam čuo da se igde u Evropi za portal tog ranga plaća više od 2. 000 evra), ni posle više od godinu dana nije okačen na Internet! I, nikom ništa. Opet vuk pojeo magarca, odnosno više miliona „magaraca“ koliko ih živi u Srbiji!

3. ZAMAGLJIVANJE ISTINE O KOSOVU
Zamagljivanje prave istine o suštini pregovora o Kosovu, koji se odvijaju van očiju svih demokratskih institucija u zemlji, a pre svega Narodne skupštine, zarad pripreme „mračnog kompromisa“ spakovanog u Briselu i Vašingtonu. Primer: Dok potpredsednik Vlade i ministar policije Ivica Dačić kaže da je „podela Kosova jedini realan način koje nas može dovesti do brzog rešenja problema“, dok predsednik Tadić neprestano ponavlja da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova (a pregovara s njim kao sa nezavisnom državom), dok njegov „pregovarač“ (za koga do juče u Srbiji niko nije čuo) kaže da razgovori nisu izdaja, niti priznanje nezavisnog Kosova – Srbi južno od Ibra, koji bi posle hipotetične podele trebalo da ostanu u „Republici Kosovo“, danas govore ovako: „Ovo nije život. I stoka u štalama živi bolje. Svako jutro ispred vrata nalazim izmet, komšije se iživljavaju na meni kao da sam im ja nešto kriva. Ne mogu da se okupam, ne smem veš da iznesem i osušim. Lekove štedim, pa dozu uzimam na svaka tri dana. Mnogo mi je teško, ali nemam gde iz ove sobice“ – priča Vuka Ivanović, stara 76 godina, verovatno najstarija Srpkinja u Prištini. U gradu u kojem je od 50. 000 Srba što su u njemu živeli do 1999. godine, posle NATO okupacije i petnaestogodišnje vladavine DS-a u Srbiji, danas ostao samo – 61!
Srbija je postala veliki kazino u kojem obeležene karte deli NATO, dok se kuglica u ruletu uvek zaustavlja na unapred određeno crno polje. Šanse građana Srbije da u ovom kazinu dobiju „jack pot“ i zagospodare svojom sudbinom, pod ovom satelitskom prozapadnom vlašću, identične su onima da starici Vuki Ivanović posle eventualne podele Kosova šiptarske komšije umesto izmeta počnu da donose – kolače!