Dan zastave

U Beogradu je veću zabrinutost izazvao stiropor bačen na automobil Borka Stefanovića, nego zastave nezavisnog Kosova među kojima je u Prištini sedeo glavni srpski pregovarač. A onda je saznanje o ovom prećutnom priznanju nezavisnosti naše Južne pokrajine u sinhronizovanoj medijskoj operaciji gurnuto u zapećak iznenadnim predlogom Ivice Dačića o podeli Kosova

Svoj najveći nacionalni praznik, Dan zastave, Albanci slave 28. novembra, sećajući se Ismaila Ćemalija koji je tog dana 1912. godine na jednom balkonu u Valoni prvi put raširio zastavu nezavisne Albanije. A nekakvu preslavu svog najvećeg praznika možda će početi da obeležavaju 12. maja, da zapamte dan u kojem je Srbija u Prištini, umesto pod senkom Gračanice i Gazimestana, uslikana među žuto-plavim zastavama nezavisnog, albanskog Kosova. Pri čemu za neku drugu, usputnu raspravu ostaje pitanje hoće li zbog svojih zasluga za još jednu albansku zastavu, poput Ismaila Ćemalija, i uslikani predstavnik Srbije u Prištini Borko Stefanović poneti epitet albanskog nacionalnog junaka. Premda je zaista teško sa junaštvom povezati nekoga ko se posle napada stiroporom upitao hoće li preteći živ i zdrav, kao Stefanović na putu za Prištinu.

No dobro. Stefanovićeva prištinska odiseja, u kojoj ga ni taj stiropor nije sprečio da stigne do zastave nezavisnog Kosova, ipak je pokrenula niz kudikamo ozbiljnijih pitanja i zapažanja o platformi zvaničnog Beograda za pregovore s Prištinom, vašingtonsko-briselskim uslovima pod kojima se pregovori odvijaju, o laži kao osnovi kosovske politike našeg državnog vrha i beščašću ovdašnjih medija koji na tu laž ćutke pristaju.

POSETA SA DOZVOLOM
Zašto je, uopšte, šef srpskog pregovaračkog tima Borko Stefanović i putovao u Prištinu prošlog četvrtka, sa čijim odobrenjem, a po čijem nalogu? Objašnjenja pružena našoj javnosti protivrečna su tačno koliko su mutni pravi motivi posete. Ono što je nesumnjivo, jeste da je pregovarač Stefanović u Prištinu otputovao sa odobrenjem državnog vrha („Dobro je da Stefanović odlazi u Prištinu…,“ kazao je predsednik Boris Tadić), da je za to tražio, i dobio, dozvolu kosovskih vlasti i da je sve učinjeno pod patronatom Evropske unije – Edita Tahiri, glavna kosovska pregovaračica, rekla je da je bila protiv Stefanovićevog dolaska u Prištinu, ali je „dobila dosta preporuka iz EU da prihvati posetu“, dok je srpsko Ministarstvo spoljnih poslova priznalo da je sastanak organizovan „u koordinaciji sa predstavnicima EU“. E, sad, kad je već tako, nije jasno zašto je Borko Stefanović svoju posetu objasnio potrebom „da postoji komunikacija koja nije isključivo vezana za Brisel“. Ili je on tamo poslat, kako reče predsednik Tadić, „da objasni institucijama u Prištini koje su namere Republike Srbije, da pokušamo da nađemo i određene zajedničke ciljeve“, odnosno zato što „može da doprinese boljoj atmosferi“? Ili je, pak, pravi cilj posete objasnio Milivoje Mihajlović, direktor vladine Kancelarije za saradnju s medijima, rekavši da se cilj svodio na „upoznavanje sa situacijom na terenu“?

Uostalom, da sam nastavak razgovora („dijaloškog procesa“, kako reče Tadić) predstavnika Beograda i Prištine nije prava svrha prištinskih susreta Borka Stefanovića sa Editom Tahiri i Hajredinom Kučijem, jasno je već iz toga što je nastavak dijaloškog procesa ionako bio zakazan za četiri dana kasnije, za ovaj ponedeljak.

Kad već srpski funkcioneri nisu uspeli da se dogovore oko toga zašto su, uopšte, šefa svog pregovaračkog tima poslali u Prištinu, pažnje vredno je postalo i tumačenje kosovskog premijera Hašima Tačija: „Službena poseta srpskih zvaničnika predstavlja nove odnose između Republike Srbije i Republike Kosova. Možemo reći da je to jedan početak i da jure pravno priznavanje Kosova.“ Događaji koji su usledili, kako je naknadno otkriveno, Tačiju su samo dali za pravo…

Borko Stefanović je, po dolasku na Kosovo i prolasku kroz onu kalvariju sa stiroporom, svratio u najbližu sigurnu kuću – američku ambasadu u Prištini, na kafu ili konsultacije – a onda se, kao prvi srpski zvaničnik posle proglašenja nezavisnosti Kosova, uputio u zgradu vlade tog nezavisnog Kosova. Nije li već ovo dovoljan pokazatelj tačnosti Tačijevog tumačenja Stefanovićevog dolaska?

ZASTAVE I LAŽI
Inspiratorima sastanka, kojima je glavni srpski pregovarač bio samo pion, očigledno da u tom ulasku u zgradu nije bilo dovoljno željene simbolike. Pa su ga doveli u prostoriju sa zastavom Kosova u uglu, sa zastavicama Kosova i Srbije na stolu. Pošto je ugledao te kosovske zastave, da nije pion, Stefanović je mogao samo da se okrene i da ode, kao što su srpske delegacije na različitim međunarodnim skupovima to više puta učinile. Ali je Borko Stefanović odlučio da ne ode. Iz čega proizlazi da je i bio doveden tu samo da bi seo za sto okićen zastavom nezavisnog Kosova.

Čemu toliki trud? Zato što je takvim činom srpskog zvaničnika, tim pristajanjem na zastavu nezavisnog Kosova, Borko Stefanović u ime Srbije pristao na nezavisno Kosovo. A Srbija i jeste jedina na svetu koja može da kaže da li je Kosovo, to evroatlantsko čedo, nezavisno ili nije, uprkos moći njegovih izumitelja. Da nije tako, zastava Kosova vijorila bi se već i na Ist riveru u Njujorku, pred zgradom Ujedinjenih nacija…

Najzad, da zastavice „dveju država“ na stolu nisu puki dekor, sitnica bez ikakvog značaja, našle bi se dosad i na briselskom pregovaračkom stolu umesto onih plastičnih flašica s vodom, a i ne bi – posle susreta Milorada Dodika s Ketrin Ešton, i zastavica Republike Srpske i Evropske unije na stočiću između njih – jednodušno bilo konstatovano da je baš time Republika Srpska sebi obezbedila međunarodno-pravni legitimitet.

Mala nam je uteha u svemu što je Borko Stefanović, pošto je otputovao iz Prištine u Ljubljanu – gde je „dobio podršku slovenačkog premijera Boruta Pahora i šefa diplomatije Samuela Žbogara za napore koje ulaže u uspostavljanju dijaloga s Prištinom“ – namagarčen i uhvaćen u čistoj, ružnoj laži. Govorio je, naime, tako uverljivo da „ova poseta nije imala bilo kakav državni karakter“, „naravno da ovi razgovori nemaju nikakvo obeležje državne posete“, čak da „poseta nema nikakve veze sa bilo kakvim atributima državnosti“, kad, u nedelju mu je u „Koha ditore“ osvanula fotografija koja ga u potpunosti demaskira kao lažova. Ili, možda, državna zastava nije atribut državnosti?

Pri tom, da budemo načisto, sama činjenica da Borko Stefanović posle ovog otkrića nije momentalno smenjen s mesta šefa srpskog pregovaračkog tima, svedoči da je u svom postupku imao punu podršku nadređenih, šefa diplomatije Vuka Jeremića i predsednika države Borisa Tadića, a svedoči i da je čitava srpska kosovska politika, kako nam je predstavljaju, zasnovana na obmani da „nikada, ni eksplicitno ni implicitno, nećemo priznati nezavisnost Kosova“ (B. Tadić).

Koji je razlog ovakvog kosovskog preokreta? Samo jedan; „Srbija nema alternativu integraciji u Evropsku uniju,“ ponovio je predsednik Srbije pre neki dan u Oslu, a ta integracije bez alternative zahteva i hitno rešenje pitanja Kosova. To je napokon priznao i sam Tadić, rekavši da „želi da se poglavlja u dijalogu Beograda i Prištine zatvore mnogo pre oktobra, a potom i decembra“, kada se očekuje odluka o kandidaturi Srbije za članstvo u EU. „To je naš interes,“ kazao je Tadić, na čijem je tragu, intervjuom za „B92“, nastavio i EU komesar za proširenje Štefan File: „Ono u čemu se slažemo, Komisija i članice, je da su razgovori Beograda i Prištine značajan element regionalne saradnje. Delimo stav da ti razgovori ne mogu da se vode samo da bi se razgovaralo, već da moraju da imaju neki rezultat.“

DAČIĆEVA INICIJATIVA
Da li su srpski mediji posle svega ovoga razapeli Stefanovića zbog zastava i Tadića zbog obmane? Ne, naravno. Tadićevo „priznanje realnosti“ prošlo je sasvim neprimećeno, Stefanovićevu su fotografiju iz „Koha ditore“ preneli samo zato što su morali da prenesu, a onda složno zaćutali o tome i okrenuli se onome što im je dato da pokrije prištinski osmeh Borka Stefanovića – „lični stav“ zamenika premijera Ivice Dačića da Kosovo treba podeliti. (Podela Kosova, naravno, značila bi da Srbija i formalno prizna nezavisno Kosovo, koje onda postaje punopravna članica Ujedinjenih nacija. Kome se na ovu pomisao odmah nije prevrnuo želudac, lobotomija je na njegovom mozgu – anesteziranom parolom „prihvatanje realnosti“ – uspešno izvršena.)

Da od podele Kosova nema ništa postalo je jasno još kada je ta ideja prvi put izneta u javnost i sasvim je izvesno da političar lukav koliko je to Dačić, iznoseći je ponovo na sto nije računao da će ova inicijativa imati ikakvog uspeha. Odmah su je, uostalom, odbacili i „Kosovari“ (ministar unutrašnjih poslova Kosova Bajram Redžepi ocenio je da je ideja o podeli „neprihvatljiva“) i Amerikanci, čiji je ambasador u Prištini Kristofer Del ponovio da pitanja teritorijalnog integriteta i statusa nisu, i neće biti tema razgovora Beograda i Prištine.

Pa zašto je, onda, Dačić samog sebe, ničim izazvan, tako izbacio na vetrometinu? Jedno objašnjenje kaže da se lider SPS-a time pozicionira pred izbore, pokušavajući da se profiliše kao različit od ostatka vladajuće koalicije. Ali ako je tako, kojim se to biračima on obratio? LDP-ovce sigurno neće privući, a SPS-ovu će bazu prihvatanjem nezavisne kosovske realnosti samo još dodatno razjuriti, ako to već nije učinio kada je 2008. godine sklopio pakt s Tadićevim demokratama.

Tako da je Dačićevo poturanje sopstvenih leđa, koje je dobilo toliko pažnje u strogo zauzdanim srpskim medijima umesto Stefanovićeve prištinske fotografije, moguće objasniti samo njegovim pokušajem da spasi Tadićevog glavnog pregovarača i sakrije ono što je učinio. Zbog silne Dačićeve ljubavi prema Tadiću ili zato što je pritisnut aferama nekih od svojih saradnika, ko će ga znati.

U međuvremenu, u Briselu su ove nedelje iza zalupljenih vrata nastavljeni pregovori Borka Stefanovića i Edite Tahiri. Dogovora, zasad, još nema, rokovi se bliže, a Beogradu se žuri mnogo više nego Prištini, i malo je mesta sumnji da će nekakav dogovor, uskoro, biti postignut. Na čiju štetu? Dovoljno je još jednom pogledati fotografiju snimljenu prošlog četvrtka u Prištini.

3 коментара

  1. Avatar

    Borko Stevanovic je primio jevrejsku veru pre odlaska u Telaviv i po njihovim uputstvima zajedno sa Tadicevim turcima Srbiju treba unistiti po svim horizontalama i vertikalama tj. srusiti. Tolike budale nismo da to nevidima a jos manje da im to dopustimo :)) Da ih vidimo koliko brzo ce u cajtnotu da nanesu stetu Srbiji koju je kroz vekove nosio srpski seljak i danas ce i ne mogu mu nista!! Svaka cast inteligenciji koja se otima i pise i prica srpski narod zbog genetskog koda i iformacija koje nose njegovi geni, predoseca i ZNA!!

  2. Avatar

    Чему толико труда да докажете да је Тадић и његова жуто-црвено-шифрована камарила признала Косово? Зар они до сада на хиљаде пута нису рекли-ЕУ нема алтернативу.А та ЕУ је опете јавно у завијеној или мање завијеној форми рекла да Србија у ЕУ може само кад реши (читај-призна) Косово.Друга је ствар да једна држава нема алтернативу, јер, свака организациона заједница, па и појединац, који немају алтернативу су на ивици.Шта, ако се тај једини пут не оствари.Свако мора да има алтернативу.Ћак, сматрам, да је Тадић, пре три-четири године, лансирајући ову крилатицу мислио управо да тако реши тежак косовски проблем.Ако ЕУ нерма алтернативу значи да Косово има-признање.

  3. Avatar

    Vec dugo vremena su aktuelne izjave tipa ” Natalitet najveca prednost Albanaca”,takvu izjavu sebi moze da dozvoli samo nepismen ili nedobronameran covek,ali politicari i ostali intelektualci ne bi smeli.Navescu vam podatke koji ce mnoge iznenaditi,a s druge strane dosta ljudi vec ima te iste podatke jer su lako dostupni,ali opet cute.Albanci vise nemaju visok natalitet.Demografska tranzicija je u zavrsnim fazama kod albanskog naroda i tece neverovatno brzo.Koliko brzo tece demografska tranzicija kod Albanaca navescu vam samo nekoliko podataka.Prosle 2010.godine je na Kosovu rodjeno 26.000 dece,sto je veliko smenjenje jer je na primer pre dvadesetak godina bilo radjano oko 55.000 dece godisnje.Moram dodati da cak i brojka od 26.000 rodjenih na Kosovu prosle godine nije u potpunosti tacna,jer je pravi broj 21.000 rodjenih,a razlog je pogresna metodologija obracuna pa i malverzacije brojkama.Vazno je primetiti da natalitet na Kosovu opada iz godine u godinu.Sada cu vam izneti jedan podatak gde cete se svi iznenaditi a odnosi se na Albaniju.Broj rodjenih je u Albaniji 2009.godine bio 29.000 sto je veoma malo,znaci oko 9 promila.Na primer 1990.godine bilo je rodjeno 82.000 dece u Albaniji.Nezvanicni podaci govore da je prosle 2010.godine u Albaniji rodjeno samo 27.000 dece sto bi i zvanicno bio najmanji natalitet u Evropi.Prirodni prirastaj Albanaca je jos uvek pozitivan zbog malog mortaliteta,ali natalitet Albanaca je trenutno medju najmanjim u Evropi,jer i oni su prosli vecim delom kroz demografsku tranziciju.Naravno veliki uticaj na pad nataliteta Albanca na Kosovu i Albaniji imaju visoke emigracije mladog stanovnistva.
    Na kraju da zakljucimo,natalitet nije najjace oruzje Albanaca jer je danas natalitet kod Albanaca mali i bice sve manji i manji.Evo cak je i nelegalni i lazirani popis na Kosovu potvrdio moju pretpostavku pre popisa da Pristina nema vise od 200.000 stanovnika.Pored svih laziranja nisu uspeli da izbroje vise od 200.000 stanovnika Pristine,a do skora su nam pricali price da Pristina ima 600.000 stanovnika.
    Nadam se da sam pomogao ljudima koji se ne bave demografijom da bar nesto shvate od realnosti na terenu bar kada su demografska kretanja u pitanju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *