Cena vašingtonske depeše

Piše Nikola Vrzić

Ako je posle gašenja emisije „Atlantis“ na Drugom programu „Radio Beograda“ i moglo da se pomisli kako čistka u medijima ima nekakve veze s ideologijom, makar i bezobzirno zloupotrebljenom, slučaj novinara Svetlane Vasović-Mekina i Igora Mekine pokazuje da je jedino merilo nove društveno-političke podobnosti – šta o tome misle SAD i njeni lokalni satrapi

U januaru 2008. godine načinili su novinarski podvig. Podvig za koji bi da žive u Americi „dobili Pulicerovu nagradu“, kako je jednom prilikom kazala Ljiljana Smajlović, sadašnja predsednica Udruženja novinara Srbije. Umesto Pulicerove nagrade, međutim, novinarski podvig je autorima doneo otkaze, progon i neveselu čast da nam svojom profesionalnom sudbinom pruže dragoceno svedočanstvo o prilikama u kojima živimo; o naličju evroatlantske demokratije, pravom licu njihovog totalitarizma. Iza koga proviruju raskrinkani američki i slovenački činovnici, Sonja Biserko i Boris Tadić, Dragoljub Mićunović i „Atlantis“, novi kriterijumi moralne i političke podobnosti i inkvizitorska svest koja nam ih nameće brutalnom silom.
Taj svetli trenutak novinarske karijere Svetlane Vasović-Mekina i Igora Mekine, to jest početak uništavanja tih karijera, dogodio se 25. januara 2008. godine, kada su u beogradskoj „Politici“ njena tadašnja dopisnica iz Ljubljane, i u ljubljanskom „Dnevniku“ (Igor Mekina u tom momentu bio je urednik spoljnopolitičke rubrike tog lista), otkrili sadržaj poverljive depeše slovenačke ambasade u Vašingtonu, poslate političkom vrhu zemlje. U tekstu, objavljenom pod naslovom „Vašington režira, Evropa statira“, „Politikina“ dopisnica razotkrila je instrukcije vlade SAD Sloveniji u vezi sa (predstojećim) proglašenjem nezavisnosti Kosova, od trenutka kada Ljubljana, 1. januara 2008. godine, preuzme predsedavanje Evropskom unijom. Centralna tema razgovora koji je Mitja Drobnič, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Slovenije, vodio sa predstavnicima Stejt departmenta bila je „razrada plana proglašenja koordinisane deklaracije nezavisnosti“. Otkrivena depeša je, takođe, sadržavala i ocenu Vašingtona da kosovski Albanci priželjkuju pobedu Borisa Tadića nad Tomislavom Nikolićem na predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji.
Balkanske preteče „Vikiliksa“ izazvale su tada popriličan međunarodni skandal, a neugodno raskrinkavanje kosovske strategije neopreznu je slovenačku diplomatiju izložilo nizu kritika njihovih saveznika iz EU i SAD. Šamari, upućeni najpre iz Brisela i Vašingtona Ljubljani, zatim su nastavili da se ređaju naniže niz lanac ishrane. Ljubljana udara na autore otkrića i – na Beograd.
Na inicijativu tadašnjeg slovenačkog šefa diplomatije Dimitrija Rupela, tako, 339 njihovih diplomata – među kojima i ambasador Slovenije u Srbiji – potpisuju peticiju u kojima osuđuju objavljivanje članka u „Politici“. Igora Mekinu vodeći slovenački političari optužuju za „ugrožavanje nacionalnih interesa Slovenije“, a tadašnji premijer Janez Janša žestoko napada „Dnevnik“ zbog objavljivanja poverljive depeše. Ubrzo posle tog napada Igor Mekina, kao prva žrtva svog otkrića koje je uznemirilo Vašington i Ljubljanu, dobija otkaz pod obrazloženjem da je „nepažljivo rukovao poverenim dokumentima“ – objavio je poverljivu depešu – te da je, komentarom „Laži vazala“ kojim je kritikovao slovenačku spoljnu politiku, „obmanjivao javnost“. Rešenje o otkazu će, u međuvremenu, odlukom prvostepenog Suda u Ljubljani biti poništeno kao nezakonito, ali Igor Mekina još nije vraćen na posao.
Svetlanu Vasović-Mekina, pak, tadašnji slovenački državni vrh žigoše kao „špijuna“ i „agenta“, a najdalje u diskvalifikacijama odlazi Marko Crnkovič, jedan od najpoznatijih slovenačkih kolumnista, optužujući „Politikinu“ dopisnicu da je „komandant srpske pete kolone u slovenačkim medijima“ i „kverulantski kvisling“. Takav nivo javnog diskursa, kakav je demonstriran u demokratskoj Sloveniji, članici Evropske unije, Srbija uprkos svim svojim evrostremljenjima (srećom) još nije dostigla. Ili neko može da zamisli obrnutu situaciju, i kako bi se provele srpske vlasti i društvo da su pokrenuli sličnu hajku protiv dopisnika nekog stranog lista?
Slovenačka reakcija na novinarsko otkriće vredno Pulicera, štaviše, makar prema onome što je pisala ljubljanska „Mladina“, nije se završilo samo na otkazu, diskvalifikacijama i uvredama. Dimitrije Rupel je, navodno, sa pozicije šefa slovenačke diplomatije zbog pisanja Svetlane Vasović-Mekina protestovao i kod srpskog Ministarstva inostranih poslova, posle čega su usledili pozivi „Politici“ da svoju dopisnicu „skine s vrata“ Rupelu pošto je Srbiji potrebna podrška Slovenije na putu ka EU!
S druge strane, opet, treba napomenuti da je slovenačko pravosuđe reagovalo, osudivši ovih dana Marka Crnkoviča zbog izrečenih uvreda, baš kao što ga je osudilo i Društvo novinara Slovenije, iako Svetlana Vasović-Mekina nije njegov član. Dok je, nasuprot tome, ovim povodom izostala reakcija, na primer, Nezavisnog udruženja novinara Srbije…
Reakcije u Srbiji su, zapravo, ono što je otužno u čitavoj priči. Ne samo zato što je ovde reč o dopisnici srpskog lista, čak ne ni jedino zato što je nastradala zbog razotkrivanja nepodopštine urađene u korist srpske štete, već zato što sve to zajedno pokazuje koliko smo nisko pali kada smo bez alternative zakoračili ka Evropskoj uniji.
A sve se tako zgodno nadovezalo na onu majsku noć pre tri godine u kojoj je Boris Tadić proslavljao pobedu na izborima i pripretio medijima, držeći čašu šampanjca u ruci, da će ih reformisati kao policiju i vojsku. Pa su potom redom u evroentuzijastički zagrljaj popadali „Politika“, „NIN“, uhapšeni „Kurir“… a „Pečat“ pretekao kao jedini kutak srpske medijske scene u kojem se može čuti da Evropska unija bez alternative ipak treba da ima alternativu – na primer, u borbi za dobro same Srbije.
Nedugo posle smene Ljiljane Smajlović s mesta glavne urednice „Politike“, tako, i dolaska Dragana Bujoševića (i Sonje Liht) na njeno čelo, Svetlana Vasović-Mekina – koju je sama redakcija 2008. godine proglasila za svog najboljeg novinara – biva proglašena za tehnološki višak. Vasović-Mekina je zbog toga tužila „Politiku“ i videćemo kakvu će odluku doneti sveže reformisano srpsko pravosuđe.
Ko je kumovao odluci da Svetlana Vasović-Mekina dobije otkaz u „Politici“? Ko donosi odluke o medijskoj slici Srbije? Ako je i razložno pretpostaviti da je Boris Tadić stajao iza odlaska Ljiljane Smajlović sa čela „Politike“, podsetimo li se „Utiska nedelje“ iz oktobra 2008, stiče se utisak da je za otpuštanje Svetlane Vasović-Mekina ipak lobirao neko drugi.
U ovoj je emisiji, naime, Slobodan Marković (postavljen u Upravni odbor „Politike“, kako je sam priznao, na predlog Demokratske stranke i G17 Plus) na pitanje „hoćete reći da za (…) Svetlanu Vasović-Mekina ostaje mesto u ‘Politici’?“, izričito rekao: „Mora da ostane. Ako ne ostane, to bi značilo da se vrši odmazda. Znači, mora da ostane.“
Čija je reč, onda, prevagnula nad rečju kadra dveju vladajućih partija, tako da je nad svojom dopisnicom „Politika“ ipak izvršila odmazdu? U istom je „Utisku nedelje“ gostovala i Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. O pisanju „Politikine“ dopisnice iz Ljubljane nije imala da kaže ništa pohvalno, naprotiv, „zato što je pisanje njeno, kada je Slovenija u pitanju, zapravo uvek sa jedne pozicije kao da je Slovenija još uvek bivša republika Jugoslavije, kao da to nije neka nezavisna zemlja (…) Na to gleda kao da su oni secesionisti, koji su nas napustili, koji su bili lakeji. Mislim, to je jednostavno neprihvatljiv jezik (…) Znači, normalizacija odnosa sa susedima mora da ima jednu pozitivnu medijsku, da kažem, priču. Ja nemam ništa protiv da se piše kritično i treba da se piše, ali isto tako mora da se piše afirmativno.“
Helsinški odbor Sonje Biserko je, u jednom od svojih tadašnjih izveštaja, bio i nešto konkretniji, objašnjavajući kako je S. Vasović-Mekina „denuncirala slovenačku spoljnu politiku i diplomatiju kao bespogovorne poslušnike Vašingtona“, a kao poseban greh ubrojano joj je, „osim što u tekstovima u svakoj prilici diskredituje Sloveniju“, i to što – ovo je za Riplija, stvarno – „podrugljivo, cinično i uvredljivo piše o slovenačkim državnim funkcionerima, naročito o Dimitriju Rupelu, Janezu Janši i Jelku Kacinu“.
Pa je zbog tog podrugljivog, ciničnog i uvredljivog pisanja, zbog „denunciranja“ slovenačko-američke kosovske politike i razotkrivanja njihovih zakulisnih radnji – dakle, zato što je vrhunski radila posao novinara – dobila zasluženi otkaz. Kao i njen suprug Igor Mekina u „Dnevniku“, zbog čega su sa dvoje maloletne dece ostali, praktično, na ulici, prinuđeni da se dovijaju kako znaju i umeju ne bi li im obezbedili elementarnu egzistenciju.
Povučemo li paralelu između slučaja bračnog para Mekina i nedavnog ukidanja emisije „Atlantis“ na Drugom programu „Radio Beograda“, kojoj je Dragoljub Mićunović zamerio zbog iznetih stavova o „diskriminaciji, oceni Srebrenice i holokausta“ koji se valjda nisu slagali sa zvanično odobrenima, postaje jasno da ih, u osnovi, krasi jedna podudarnost. Zakonomernost, tako reći, koja kaže da će nastradati svako ko se usudi da izrazi stavove u suprotnosti sa onima koje su prethodno odobrili (sugerisali?) Vašington i njegovi lokalni satrapi, u Ljubljani i Beogradu podjednako.
Koje je naravoučenije čitave priče? Oni manje hrabri shvatiće da se ne treba zamerati Americi i njenoj helsinškoj batini. Ostalima kao uteha ostaje to što su spoznali istinu i saznali da stradaju od običnih siledžija koji svoje ružno nasilništvo bezuspešno pokušavaju da ulepšaju šupljim frazama o demokratiji i ljudskim pravima, jer moral nije na njihovoj strani ma koliko se na njega pozivali. I ta će im spoznaja istine pomoći da istraju, makar i ako se to danas čini bezizglednim.

5 коментара

  1. Avatar

    Сви они који су већ све изгубили , више немају шта да губе,они ће
    довести у ред ову “распојасану” ДС дружину у ред.Толико чекају да им
    покажу где им је место.А полако и запад посустаје у својим “одобрењима”
    да се “гласа” за такве.Јер поред нас,они и њих “шишају”,а њима је
    таквих доста.И лицемери западни трпе са свих страна,и све већих
    штета од елементарних непогода,разних поплава,снежних мећава,суша…
    Догађају се током целе године углавном на њиховом тлу,а и њихов народ
    се све више буни због посусталог стандарда код њих,и повећаног криминала.Времена се мењају великом брзином,планета се полако уздиже и чисти.То се збива и са људима који раде на себи. Тако да време свима таквима клизи.

  2. Avatar

    Prakljača zvana Sonja Biserko je bila savjetnica mufljuzu Budimiru Lončaru, koji je krio dokumente o zločinima nad Srbima naciste Kurta Valdhajma. I upravo je ova inelektualna ameba i ljudska nakaza krila te dokumente pomenutog austrijskog nacističkog krvoloka i dala je sebi za pravo da nam soli pamet o nacističkoj demokratiji koja se danas manifestuje preko SAD.
    Poruka za ljudsku nakazu, zaštitnicu nacističkih zločinaca, spodobu sumnjivog i lakog morala a zove se Sonja Biserko:
    “MARŠ U JASENOVAC I POKLONI SE SJENAMA STRADALIH OD USTAŠKO-NACISTIČKO-KURT VALDHAJMOVOG NOŽA”!

  3. Avatar

    Nemam šta da dodam na već (gore) napisano .

  4. Avatar

    Srpski izdajnici i strani plaćenici Nataša Kandić ,Sonja Biserko , Pešićka , Čanak ,Čeda prašak , Vuk , Tadić a i Lune poklopac svakom loncu .

  5. Avatar

    “Nezavisno udruženje novinara Srbije”??! Ha, ha.Nezavisni su oni koliko i srpska raja u Otomanskom sultanatu.Ne smetaju oni meni.Ne smeta mi ni Vašington, ni Biserko,Liht,Kandićka, Mišićka..oni rade za pare.Uhlebili se kod raznih Soroševih fondacija i rade svoj posao.Smeta mi ova žuta vlast koja pred njima “stoji mirno”.Smeta mi ta naša vlast koju je izabrao srpski narod da štiti njegove interese a ne da izvršava naloge pomenutih.Naša vlast je manje samostalna od Nedićeve vlade, koju je postavio okupacioni Rajh.Nedićeva vlada se više suprostavljala moćnom Rajhu nego ova Tadićeva Vašingtonu, Briselu i navedenim individuama.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *