Bujanje fašizma na Dan pobede

Piše Bogdan Đurović

Da li je napad više hiljada neonacista na veterane Drugog svetskog rata, na Dan pobede u Ljvovu na zapadu Ukrajine, uvod u raspad države zbog etničke mržnje prema Rusiji?

„Tužan sam danas, kad na Dan pobede vidim bujni procvat fašizma“, govorio je gotovo uplakani ukrajinski veteran Drugog svetskog rata, koji je 9. maja jedva umakao pravoj poteri ekstremnih nacionalista u Ljvovu. Emotivno i fizički potresen, starina sa zlatnom zvezdom Heroja SSSR-a na grudima, objašnjavao je kako je učestvovao u borbama, a kasnije bio jedan od onih koji su sopstvenim rukama gradili kameni memorijal na ljvovskom Brdu slave. Isti onaj memorijal do kojeg se sa ratnim drugovima, 9. maja ove godine, probijao kroz špalire policije, dimne bombe i kamenice sa kojima su ekstremisti zasipali veterane. Pobednici nad fašizmom sa ordenjem na grudima koračali su trpeći udarce i najvulgarnije psovke kojima su ih u sopstvenom gradu dočekale zapadnoukrajinske pristalice Hitlerovog saradnika Stepana Bandere.

PROGON RUSKIH VETERANA
Više od dve decenije traje progon veterana od strane neofašističkih grupa sa zapada Ukrajine. Mržnju prema Rusima (Moskaljima) zaodevaju u nacističko ruho Stepana Bandere i crno-crvene boje njegove Ukrajinske ustaničke armije (UPA), koja se tokom čitavog Drugog svetskog rata borila protiv sovjetske vojske. Navodno za nezavisnost Ukrajine, a suštinski pomažući Hitleru na Istočnom frontu i odvlačeći deo jedinica Crvene armije.
Tiha rehabilitacija Bandere, odlikovanog oficira nemačkog Abvera, započela je sa zracima „demokratskog sunca“ sa Zapada 1989. godine, nesmetano je nastavljena u prvim godinama ukrajinske „nezaležnosti“ (nezavisnosti), a kulminaciju je doživela posle „pomorandža revolucije“ ostrašćenog Viktora Juščenka, koji je kao glavni cilj sebi postavio – povratak Ukrajine na Banderine staze. I to potvrdio, zvanično dodeljujući Banderi zvanje Heroja Ukrajine, baš kao što ga je Hitler odlikovao Gvozdenim krstom šest i po decenija ranije.
Međutim, ima više od godinu dana kako je Ukrajina zvanično promenila vektor svoje nacionalne politike. Dolaskom Viktora Janukoviča na mesto šefa države, zvanični Kijev se odrekao najekstremnijeg dela Juščenkovog nasleđa. Ruska ratna Crnomorska flota dobila je produženje boravka do 2042. godine, a Kijev je zatvorio Kancelariju za pridruživanje NATO-u, koja je novcem poreskih obveznika godinama vršila agresivnu propagandu za pristupanje zapadnoj vojnoj alijansi. Takođe, sud je, očigledno ne bez Janukovičevog miga, osporio legalnost Banderinog statusa Heroja i tako oborio Juščenkovu odluku o odlikovanju.
Svaki od ovih poteza novog državnog rukovodstva, zapadnoukrajinski ekstremisti dočekivali su na nož. Ostaje upamćeno kako je grupa deputata Vrhovne rade jajima gađala predsednika Parlamenta usred sednice Skupštine, dok su telohranitelji razvili kišobrane, u pokušaju da zaštite spikera dok proglašava Zakon o produžetku boravka ruske flote. Ali, sukob se sada očito preneo na zapad Ukrajine, u samo srce Banderine „tvrđave“ – nacionalističku prestonicu Ljvov.
Sve je počelo nekoliko nedelja ranije, kada je 21. aprila u Radi usvojen novi Zakon o obeležavanju pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945 godine. Za usvajanje su glasali poslanici Janukovičeve Partije regiona, komunisti, Blok Litvina, ali i deputati koji su se otcepili iz Bloka Julije Timošenko i partije Naša Ukrajina – Narodna samoodbrana bivšeg predsednika Juščenka.
Prema odredbama novog Zakona, predviđeno je da se na svim zvaničnim manifestacijama i praznicima koji se tiču antifašističke borbe, pored državne žuto-plave, obavezno ističe i crveni „barjak pobede“, ukrašen velikim srpom i čekićem, replika onog podignutog nad Rajhstagom, maja 1945. godine. Naravno, ova odluka razgnevila je ultranacionaliste jer je tokom njihove „narandžaste vladavine“ SSSR bio proglašen za okupatora koji je počinio genocid („Golodomor“) na teritoriji Ukrajine, za koji je Juščenko proglasio veliku glad 1930-ih godina, kada je u Sovjetskom Savezu zbog nedostatka hrane umro veliki broj stanovnika.
Tako je svaka sovjetska simbolika proglašavana za zločinačku, a današnja ruska vlast – između redova, a ponekad i direktno – za nastavljača te politike. Ruski analitičari, ali i političari, bili su gotovo jednoglasni u oceni da iza ove antimoskovske politike Kijeva stoji američka administracija koja pokušava da protera rusku flotu sa Krima i u Ukrajini postavi svoje vojne, odnosno raketne baze. Nastavljači ove politike glasni su na ukrajinskoj sceni i danas.

BRDO SLAVE
Odbornici lokalnih skupština niza zapadnoukrajinskih regiona izglasali su odluke po kojima, protivustavno, „suspenduju“ pravno dejstvo državnog Zakona o crvenoj zastavi! Jer, prema mišljenju većine odbornika Ljvova, Ivano-Frankovska, Lucka, Ternopolja i Rovna – barjak pobede simbolizuje okupaciju i represije. „Crvene zastave neraskidivo su povezane sa masovnim nasiljem, državnim terorom i komunističkim genocidom. Za Ukrajinu je to simbol porobljavanja i totalnog uništavanja nacije“, stoji u zajedničkoj izjavi trojice gradonačelnika, funkcionera šovinističkog Udruženja „Sloboda“, na čijem je čelu Oleg Tjagnjibok, poznat po antiruskim i antisemitskim stavovima.
Posle ovakve „pripreme terena“, sve je bilo spremno za Dan pobede i pokušaj lokalnih veterana Crvene armije i njihovih mladih pristalica sa Krima i iz Odese, da odnesu crveni barjak na Brdo slave, u samom srcu Banderinog Ljvova. Dočekale su ih hiljade maskiranih ekstremista, oni su najpre blokirali ulice kojima je povorka trebalo da prođe. Kada su se veterani dovoljno približili, i pokazali nameru da prođu do Brda slave bez obzira na blokadu, „banderovci“ su počeli na njih da bacaju kamenje i dimne bombe, razlupavši pri tome stakla autobusa sa veteranima.
A pošto ni to nije zaustavilo stare ratnike, onda je počeo obračun pesnicama, pri čemu su napadači bili brojno nadmoćniji. Naprosto su pritrčavali veteranima i njihovim pratiocima, i sa grudi im otkidali „georgijevske lente“, simbole pobede nad nacizmom. A onda su, onako maskirani, te lente palili i trijumfalno uzdizali ruke, pokazujući da fašizam i danas živi na zapadu Ukrajine. Vrhunac ovog pirovanja usledio je napadom na ruskog konzula u Ljvovu Olega Astahova, kome je otet venac koji je planirao da položi pred memorijal. A onda su, opet trijumfalno, nacionalisti izgazili taj venac.
Iako je u Ljvovu bilo prisutno više hiljada policajaca, morali su da se umešaju i pripadnici specijalne jedinice „Berkut“, ali je bilo evidentno da čak ni oni nemaju nameru da privode napadače i rasturaju demonstracije, već da im je cilj da zaštite grad od lomljave i spreče eventualni oružani sukob većih razmera. Na kraju je nekoliko desetina najupornijih veterana i omladinaca uspelo da se probije do Brda slave i tamo spoje veliki crveni barjak pobede, sastavljen od dva dela, što je simbolizovalo objedinjavanje istoka i zapada Ukrajine. Zapravo, reklo bi se da su veterani bukvalno osvojili Brdo slave, kao nekada Berlin, i podigli svoju zastavu.
Činjenica je da su dešavanja u Ukrajini, posebno zapadnoj, veoma zamršena i opterećena viševekovnim naslagama međusobne mržnje „Hohlova“ i „Moskalja“. Problem je u tome što je zapadna Ukrajina, pre svega Galicija, bila osam vekova van ruske orbite (u SSSR ulazi neposredno uoči Drugog svetskog rata) i što su Galičani primili grkokatoličku veru pod okriljem Vatikana. Na taj način oni su se po svemu sudeći zauvek legitimisali kao neprijatelji Rusije. Iz ovoga sleduje sasvim logičan zaključak da bi Ukrajina, da nije tog zapadnog dela, bila sasvim orijentisana prema Rusiji, što potvrđuje činjenica da je u svim ostalim delovima zemlje dominantna kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog Patrijarhata.
Zato ne čudi što se sve glasnije mogu čuti ideje o federalizaciji (sada unitarne) Ukrajine ili čak o njenoj podeli na zapadni i istočni deo. A s obzirom na to da i brojni (pro)ruski analitičari zastupaju ovaj stav, nije neosnovano pretpostaviti da Moskva priželjkuje baš takav rasplet. Federalizacijom, a još bolje podelom, na relativno jednostavan način bi se rešilo „ukrajinsko pitanje“, ako bi se na neki način odvojile zapadne oblasti Galicija i Volinj, čime bi ostatak Ukrajine bio većinski proruski. Ne treba isključiti mogućnost da velike podele na tlu Ukrajine tek predstoje. I da će one biti po volji Moskve.

3 коментара

  1. Avatar

    Зашто се говори о ”украјинским екстремистима”? То су непатворени фашисти као и усташе, по свим критеријумима.

  2. Avatar

    A gde je bila prva prestonica Rusije? U Kijevu

  3. Avatar
    ђорђе петровић

    паре, паре покрећу свијет, политику и ногомет…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *