BANKARSKI SEKTOR SRBIJE Upotreba stečaja

Piše Nataša Jovanović

Gde i u čije džepove odlazi stečajna masa, kako se na volšeban način pojavljuju neki čudni bančini poverioci, i za čije interese se naplaćuju odštetni zahtevi

Već punih deset godina, pod maskom „internacionalizacije banaka“, dešavaju se (selektivno) stečajni procesi prema mračnoj matrici. Pravilo je da u takvim okolnostima nije poznato gde i u čije džepove odlazi stečajna masa, kako se na volšeban način pojavljuju neki čudni bančini poverioci, i za čije interese naplaćuju svoje odštetne zahteve. Veza između režiranog stečaja i režiranog potraživanja, više je nego očigledna. Kako u protivnom objasniti da firma zadužena kod banke u montiranom procesu, a na ime odštete, dobije milion evra – i to novac koji pripada legitimnim poveriocima. Primer na kojem „Pečat“ analizira politiku „internacionalizacije“ banaka i njihov selektivni tretman (gde ima „demokrata“ stanje je pod kontrolom), slikovito govori o tome zašto je zgaženo srpsko bankarstvo i u čiju korist. A primer je, kao što rekosmo, više nego ilustrativan. Reč je o „Kontrol banci“.

U ZONI KRIMINALA
U vrtlogu reformi prva od banaka koja se našla na spisku za likvidaciju bila je „Kontrol banka“. Borba za opstanak, o čemu je „Pečat“ pisao, zbog tvrdokornosti režima i nepoštovanja prava i pravde, vremenom je izgubila svaki smisao. Sudbina ove banke sticajem „demokratskih okolnosti“ bila je zapečaćena, a briga o klijenteli prešla je u nadležnost likvidacionih, stečajnih i sličnih struktura. Iako je primarna obaveza novih domaćina bila da podmire potraživanja poverilaca banke, desilo se da je upravo ta domaćinska briga o sredstvima i potraživanjima izostala.
Protok vremena je to potvrdio, pa se Odboru za industriju, bankarstvo i energetiku Skupštine Republike Srbije, po ovlašćenju većinskih akcionara „Kontrol banke“, obratila kompanija „Leneks“, sa molbom da se bliže sagleda proces likvidacije i stečajnog postupka te banke, zbog osnovanih sumnji da se ti postupci vode na način koji šteti interesima poverioca banke, a time i samih osnivača. Zahtev je registrovan u Skupštini, 15. maja 2010. godine, pod brojem 15/07-1444/10, što je davalo nadu da će zakonodavna vlast ispraviti izvršne propuste.
Cilj tog obraćanja Skupštinskom odboru bio je da se inicira detaljnije sagledanje likvidacionog, a potom stečajnog postupka, koji traju već preko osam godina. Za sve to vreme, pravi poverioci banke su obeštećeni u značajno nižem procentu od onog koji je već u startu pokazivao početni likvidacioni bilans. S druge strane pojavili su se fantomski poverioci, oni su ojadili stečajnu masu sa namerom da ne ostanu na tome.
Umesto odgovora i suštinske reakcije, stigla je samo pismena informacija, sačinjena tih dana u Agenciji za osiguranje depozita koja sada vodi postupak stečaja, i umesto da da suštinske odgovore na pitanja i probleme inicirane obraćanjem Skupštinskom odboru, jer je tim povodom i emitovana, nažalost,  samo daje nekoliko statističkih elemenata. Suštinski problemi nisu ni pomenuti, a kamoli detaljnije obrađeni ili pak dati predlozi za njihova rešenja.
No, ipak i u takvoj informaciji stoji nekoliko detalja koji daju razloga za dodatnu zabrinutost. Iz tog dopisa proizlazi potreba da se problem iznese na sud javnosti, prvenstveno zbog toga što se o problem oglušuju i izvršna i zakonodavna vlast, kao i posebne agencije. A problemi su u zoni teškog kriminala, u dobroj meri čak onog  organizovanog.
Najočigledniji i najteži je primer firme „Koka Hibro komerc Leskovac“.  Radi se o prvorazrednoj i više nego očiglednoj prevari i pljački, koju nije shvatio ili video samo onaj ko to nije hteo ili smeo.
Naime, pored analiza i konstatacija stručnog tima bivšeg menadžmenta banke da se radi o čistom organizovanom kriminalu, institucijama od kojih se tražila adekvatna akcija priložena je vrlo detaljna i stručna analiza ranijeg stečajnog upravnika Savka Popovića, koji kredibilno i vrlo argumentovano to i dokazuje.
Naime, krajem 1966. godine, „Kontrol banka“ je sa firmom „Koka Hibro komerc“ zaključila ugovor o zajedničkom ulaganju u proizvodnju i plasman pilećeg mesa.
Ugovor u suštini nikad nije profunkcionisao jer „Koka“ nikad nije stvorila uslove za proizvodnju, iako je prethodno bila izdašno podržana od banke u delu tekuće likvidnosti sa preko tri miliona dinara. U momentu gašenja banke jedini obligacioni odnos između banke i „Koke“ bila su upravo samo ta bančina potraživanja.
U međuvremenu, „Koka“ je sprovela „pravne“ procedure uz pomoć kojih je došla do pozicije poverioca, koji od banke potražuje blizu 10 miliona evra.
Tako je pred početak sprovođenja procedure namirenja poverilaca banke stvorena sledeća situacija, da su ukupna potraživanja svih poverilaca „Kontrol banke“ (bez „Koke“) utvrđena na iznos od 421.000.000 dinara, a da je samo za „Koku“, pak, rezervisano čak 773.495.000 dinara, odnosno blizu 10 miliona evra, od kojih je milion u dinarskoj protivrednosti isplaćen januara 2008. godine.

HRONOLOGIJA OTIMANJA
U trag hronologiji slučaja pljačke stečajnih poverilaca „Kontrol banke“ ušao je advokat Đorđe Ivanišević 2009. godine, kada je angažovan od strane većinskog akcionara ove banke „Tapington trejding LTD“  iz Velike Britanije da sazna zašto postupak likvidacije tako dugo traje. Uvidom u dokumentaciju Trgovinskog suda u Beogradu, Ivanišević se, kako navodi, suočio sa krajnje neobičnim pravnim slučajem da ova banka vodi sudski spor u dvojakoj ulozi: kao tužilac i kao tužena sa firmama „Koka Hibro komerc“ i „Koka Hibro komerc doo“. Naime, pošto Koka nije vraćale kredite uzete od „Kontrol banke“, niti je kao kreditni dužnik izvršavala po ugovoru svoje obaveze, shodno ugovoru stopirana je dalja isplata.
Ali kako to već ide u zemlji, u Srbiji, gde svaki zakon ima duplo dno, krivac je odlučio da se nađe u ulozi tužioca, pa je pred Trgovinskim sudom u Beogradu zatražio naknadu štete jer je „usled neisplate svih kredita pretrpeo štetu u vidu uginuća pilića zbog nedostatka hrane“. Zanimljivo je da se posao sa „uginućem pilića“ za ovu firmu pokazao izuzetno profitabilnim, zato što je na ime istih neuhranjenih brojlera Jovica Aleksić, vlasnik „Koka Hibro komerca“, po istoj matrici tužio i firmu „Juma“, vlasništvo porodice Karić, budući, kako je naveo, da je usled nepoštovanja ugovora o zajedničkom ulaganju kriva za pomor 200.000 pilića. No, ono što je zabrinjavajuće u ovoj priči nije broj tužbi koje je Aleksić podneo, već činjenica da je na ime njih, a po presudama Trgovinskog suda iz stečajne mase „Kontrol banke“, odobreno obeštećenje u iznosu od milion evra, odnosno 60 odsto potraživanja svih poverilaca „Kontrol banke“. Naravno da do ove isplate ne bi moglo doći da stečajni upravnik 2008. godine, zadužen za brigu o poveriocima, nije uprkos protivljenju Odbora ovako nešto dozvolio i to sa obrazloženjem da se „Aleksić obavezao pod moralnom, krivičnom i materijalnom odgovornošću da će novac vratiti u slučaju da se revizijom Vrhovnog suda Srbije ukine pravni osnov za isplatu“. Dokazni materijal na kojem su stečajni upravnik, te Trgovinski sud, temeljili svoje poverenje Aleksiću je zapisnik Zavoda za poljoprivredu iz Leskovca, urađen godinu i po dana posle uginuća pilića.
I kada se desilo da je Vrhovni sud ukinuo po treći put presude Trgovinskog i Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Aleksić nije želeo da vrati novac. Iz ovoga, navodi Ivanišević, postalo je jasno da između krajnje sumnjivog stečajnog poverioca i stečajnog upravnika postoji dobra saradnja
„Zbog sumnje da je izvršio krivično delo zločinačkog udruživanja sa organizovanom kriminalnom grupom radi vršenja krivičnih dela zloupotrebe službenog položaja, falsifikovanja isparava i prevara, sa ciljem vršenja uticaja na sudove prijavljeni su Stojan Antić, Slavoljub Stojanović i Jovica Tasić, veštaci u utvrđivanju materijalne štete, Milorad Džambić, direktor Agencije za osiguranje depozita, i drugi. Jasno je da ovaj spisak nije konačan“.

OD DUŽNIKA DO MILIONERA
Dakle, ako se pouzdano zna da je „Koka“  prema „Kontrol banci“ samo dužnik, a da su ove monstruozno velike cifre isfabrikovane nizom prevara, čiji su počinioci poznati – onda je krajnje vreme za preduzimanje vanrednih mera. Agencija za osiguranje depozita očigledno mirno čeka da dođe do „pravosnažnosti“ za isplatu preostalog dela fiktivne obaveze,  iako joj na raspolaganju stoji toliko mogućnosti, da povrati i onu isplatu iz 2008. godine.
Osnivači banke i bivši menadžment strahuju da bilo koja suma isplaćena „Koki“ ne bi više mogla da bude povraćena, jer bi se  momentom isplate otišlo bestraga i nikakve nove presude u kontrapravcu ne bi imale smisla. Pri tom ukazujemo na detalj da su juna 2009. godine bili  primljeni  u Agenciju od strane direktora Džambića i njegovih saradnika predstavnici osnivača i eks menadžmenta „Kontrol banke“, da bi se informisali o toku stečajnog postupka sa posebnim akcentom upravo na problem „Koka Hibro komerc“. U ekipi je bio gospodin Moša Filipović, kao predstavnik „Leneksa“, potom Slobodan Komatina, bivši direktor „Kontrol banke“, i Drago Pješčić,  pravni konsultant. U dužem razgovoru, kako u razgovoru za „Pečat“ navodi Komatina, gospodin Džambić je govoreći o problemu „Koka“ istakao da je jedan lider parlamentarne stranke dolazio na razgovor u Agenciju sa ambicijom da protežira Jovicu Aleksića – vlasnika „Koke“. Džambić je tada, navodi Komatina, rekao da je odbio razgovor na tu temu, u šta mu je poverovano.
Kasniji događaji i nezamislive kriminalne radnje ukazuju na to da je „lider parlamentarne stranke“ svoje protežiranje uspešno realizovao, kod drugih instanci – posebno sudskih, a očigledno ni Agencija nije mogla više biti eksplicitna kao u napred opisanom susretu. A koji su događaji i kriminalne radnje prethodili i usledili posle tog razgovora, najbolje će se videti iz opsežnog izveštaja čoveka koga činovnička poslušnost nije sputala da ne vidi istinu i istraži činjenice. Reč je o Savku Popoviću, jednom od stečajnih upravnika „Kontrol banke“, on je u podnesku upućenom Trgovinskom sudu 2004. godine naveo da podaci o transferu novca, odnosno svim uplatama izvršenim u periodu od trenutka likvidacije banke do te 2004. godine, nisu utvrđeni, te „da bi nadležni organi trebalo da ispitaju sve učesnike ove ujdurme“. Agencija za sanaciju stečaja priložiće u sledećem broju našeg lista, kako su naveli iz ove institucije, svoje obrazloženje o raspolaganju likvidacionom masom Kontrol banke.
Druga dva drastična primera nebrige o imovini „Kontrol banke“ u stečaju su potraživanja od „Veksim banke“ iz Moskve, u visini od 450.000 maraka i od „Beogradske banke KOBU Nikozija“ u visini od 1.000.000 američkih dolara. Ona se moraju posebno sagledati i svako ima posebnu priču, a zajedničku osnovu… Za oba slučaja postoje posebne beleške, dokumentacija i argumentacija, o čemu će „Pečat“ pisati u narednim brojevima.