9. MAJ U SRBIJI Na ostrvu pobede

Piše Mara Knežević Kern

U našoj zemlji, 9. maj, Dan pobede nad fašizmom jedini kako treba proslavlja Sabor društava srpsko-ruskog prijateljstva

Dan pobede, 9. maj, slavi se u svetu kao sećanje na dan kada je nacistička Nemačka potpisala kapitulaciju posle poraza u Drugom svetskom ratu. Tog dana je sovjetski general Žukov – u prisustvu saveznika – ratifikovao sporazum o nemačkoj kapitulaciji koji je dan ranije u ime Trećeg rajha potpisao nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel.

GENERACIJA BEZ MLADOSTI
Sabor društava srpsko-ruskog prijateljstva jedini u Srbiji proslavlja ovaj praznik kako dolikuje. U mnogim gradovima Srbije članovi društva su izašli da polože cveće na grobove sovjetskih junaka, a društvo iz Beograda je okupilo oko šest stotina osnovaca iz beogradskih škola koji su, nažalost, prvi put obišli groblje oslobodilaca. Oni su pesmom želeli da poruče da se žrtva sovjetskih vojnika ne zaboravlja, ali je neko iz ministarstva presudio da „pesma nije dozvoljena“. Deca su sačekala da zvaničnici odu, kako bi sa Ivanom Žigon zapevala na usamljenom groblju samo za mrtve heroje.
U organizaciji Društva, u amfiteatru Centra „Sava“, prikazan je dirljiv dokumentarni film koji govori o stradanjima boraca NOB-a posle Rezolucije Informbiroa (1948-1956) i ceni koju su platili za vernost „matuški“ Rusiji. Reditelj filma Ivana Žigon vodi nas putem kojim je prošla ova generacija „bez mladosti“, od Golog otoka (iz arhiva „Kinoteke“) do puta u Rusiju 2004, da bi nas – zahvaljujući majstorskoj ruci direktora fotografije Vaska Vasovića i njegovim impozantnim kadrovima – podsetila na postojanje nebrojenog groblja sovjetskih heroja u Srbiji. Slede susreti junaka drame s Rusijom, iz čijih se iskaza nazire „skvoznoja nit“ njihovog životnog ciklusa – ispunjenog vernošću i samožrtvovanjem – Ljubav.
Potpukovnik Ilija Vukadinović, borac Prve proleterske, čija su četiri brata poginula u partizanima, a sestra ubijena od strane četnika, posle ovog hodočašća po ruskoj zemlji kaže s olakšanjem: „E sad ne žalim da umrem“.
„Oni su živi dokaz da je ljubav – kako čoveka prema čoveku, tako i naroda prema narodu – neuništiva“ – kaže Ivana, predstavljajući nam junake filma kroz život nošene najvećom od svih strasti, koja im je pomogla da u najtežim uslovima ostanu uspravni. Nadamo se da će uz pomoć ovog filmskog zapisa njihovi ideali postati bliži novoj generaciji „bez mladosti“ kojoj su otete dve decenije života. Njih tek čeka borba protiv onih koji kapitulaciju i gubitak dela domovine pokušavaju da predstave kao pobedu.

366 DANA POBEDE
Dok Ivanin film čeka valorizaciju stručne javnosti i „oficijelni“ poziv za prikazivanje u Srbiji, njeni junaci polako nestaju sa scene – svake godine ih je sve manje, dok ovaj film sam po sebi već postaje istorijski dokument.
Zahvaljujući ruskoj ambasadi, Beograđani su imali čast da pozdrave heroje sovjetskog otadžbinskog rata, generale: Jurija Sergejeviča Lančarevskog, Lava Sergejeviča Kaceviča i  Igora Vasiljeviča Buharkina, koji su učestvovali i u borbama za oslobođenje Beograda. Uz crvenoarmejce i golootočane pred Beograđane je stao i heroj otadžbinskog rata 1999. godine Zoltan Dani, vojnik pobedničke JNA, zaslužan za obaranje „nevidljivog“ aviona NATO-a, koji je agresijom na Srbiju otvorio novu stranicu istorije. Zamolili smo Ivanu da za „Pečat“ prokomentariše brisanje praznika Dan pobede iz svečarskih kalendara „evropske Srbije“:
„Teško je u vreme poraza slaviti veliku pobedu. Dan Evrope slavimo 366 dana u godini, ali 9. maja naročito. Čini mi se zato da bismo zaboravili da je sovjetski vojnik toga dana uzneo zastavu pobede na poraženi Rajhstag!“
Da Rusija ne briše svoju prošlost svedoči prizor mauzoleja – svetilišta u Moskvi, u kojem je zlatnim slovima u mermeru uklesano 11.800 imena narodnih heroja Sovjetskog Saveza.
„Valjda je u velikom ruskom prostranstvu i istina toliko ogromna da je nepromenljiva i u promenama, nepotkupljiva čak ni u dolarima“, kaže Ivana, podsećajući na reči koje je tim povodom izgovorio Crnjanski: „Amerikanci, Englezi i Francuzi pobedili su već pobeđenu Nemačku!“ I zaista, u Moskvi, na paradi pobede „kukasti krstovi na zastavama goreli su kao škorpioni“.
I dok su se golootočani u filmu divili najvišim dostignućima u ruskom Kosmičkom centru, razmišljajući o tome koliko se visoko u kosmos može uzneti čovek i koliko nisko može pasti, nas 300 okupljenih u maloj sali Centra „Sava“ nismo mogli da se otmemo utisku da se nalazimo sami na izdvojenom malenom ostrvu, nalik na neku novu vrstu orvelovskog duhovnog Golog otoka.