DANI SLOVENSKE KULTURE Rodna reč

Piše Dušica Milanović Marika

Tvorevina Ćirila i Metodija – staroslovenski jezik – prvi je i najstariji pisani, književni jezik slovenski  koji se naporedo s grčkim, latinskim i aramejskim zbog uloge u Hristovom životu i otkrovenju smatra „svetim“

Širina duše i dubina pamćenja jednog naroda nisu uvek u saglasju. Praštanjem se sopstvene rane isceljuju, iz njega izvire vitalnost i obnovljivost bića. Praštanje je nužno, ali i pamćenje… Jer, zaborav potire i skorašnje, nekmoli ono dalje, što iz dubine vremena prosijava daronosno… ili opominje…
Vazda na raskrsnovetrini ipak smo ukorenjeni, svikli na razne vetrove. Čovek je utemeljen u svoj narod; u temelju kulture svakog naroda je jezik. Jezik odražava pojmovni svet i putokaže dalji razvoj kulture. Od postanka, za celokupan kasniji kulturni razvoj i izdvajanje razlika među narodima i državama, bio je presudan stav prema jeziku bogosluženja.

SVETI JEZIK
Reč. Otvara i zatvara. Kaže i sakrije. Izleči ili otruje…
Idući tragom Rodne reči, unazad kroz vekove, ustavljamo se pred Ćirilom i Metodijem i njihovom tvorevinom, staroslovenskim jezikom – prvim i najstarijim pisanim, književnim jezikom slovenskim koji je ušao u porodicu velikih sakralnih i književnih jezika hrišćanske Evrope, naporedo s grčkim i latinskim koji su se, zbog uloge u Hristovom životu i otkrovenju, do tada, kao i aramejski, „svetim jezicima“ smatrali.
Kažu, u senci velikog hrasta ne može se razviti drugo do zakržljalo drvce. Ali, kad dva silna izdanka naporedo rastu, a grane im svetlost nebesku prigrle i kroz stablo provedu, seni im se jedna na drugu naslanjaju, a pod njima, plodonosnima, buja mnoštvo izdanaka.

*
Smutno i nemirno doba Velike seobe naroda okončavalo se, gde se ko zatekao tu se primirio. Između nemačkog carstva na zapadu i vizantijskog na jugu, rasprostrla se mnogoljudna i mnogoimena slovenska plemena; od Tatri do Peloponeza i od Jadranskog do Crnog mora i Dona, a Panonija i Podunavlje behu njihovo središte. I Vizantija i Franačka težile su potčinjavanju ovih plemena; kulturna i duhovna prevlast na tim prostorima ojačala bi pozicije jednog ili drugog carstva.
Iz Kijevske Rusije kreću pohodi do samih kapija carigradskih, Rusi opsedaju grad i stavljaju na muke Vizantiju koja ima i druge, spoljašnje i unutrašnje probleme, a Bugarska kneza Borisa i cara Simeona često menja stranu i nesiguran joj je saveznik.
S druge strane, knez Velike Moravske Rastislav teži da se oslobodi crkvene zavisnosti od Franačke, jer uslov političke samostalnosti bila je crkvena samostalnost. Da franačko latinsko sveštenstvo koje je odranije pokrštavalo njegove oblasti, zameni svojim, domaćim. Vlastiti liturgijski jezik bio bi brana svakom stranom uticaju. Zatražio je od vizantijskog cara misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u njegovoj zemlji.

Poruka kneza Rastislava caru Mihailu:
„Naši su se ljudi odrekli paganstva i pridržavaju se hrišćanskog zakona, ali mi nemamo takvog učitelja koji bi nam na našem jeziku pravu hrišćansku veru objasnio da bi i druge zemlje videći to, nas sledile. Zato nam pošalji, gospodaru, takvog episkopa i učitelja.“ (gl.XIV)
Iz Žitija Ćirilovog

„Božijom milošću zdravi smo i k nama su došli mnogi učitelji hrišćani od Vlaha i od Grka i od Nemaca, učeći nas različito. A mi Sloveni smo prost puk i nemamo nikoga koji bi nas uputio na istinu i razumno objasnio. Zato, dobri gospodaru, pošalji takva muža koji bi nas uredio u svakoj pravdi.“ (gl V)
Iz Žitija Metodijevog

LUČONOŠA U TAMNOM VILAJETU
Nije vizantijski car imao na umu buđenje stvaralačkih snaga i samosvesti ovih naroda kroz njihovo prosvećivanje, za njega, to je bila prilika da proširi svoj politički i kulturni uticaj. I na traženje kneza Velike Moravske Rastislava, vizantijski car Mihailo šalje versko-kulturnu misiju na čijem su čelu braća Konstantin Filozof, filozof i daroviti filolog, i iguman Metodije, takođe poznavalac slovenskog jezika. Misionarstvo i širenje hrišćanstva, blaga reč umesto britkog seva čelika, bilo je ono čime je Vizantija namerila da potčini ove krajeve.
Ali, kad lučonoša u tamni vilajet zađe, oku se otvore pored svakodnevnih obličja i blaga skrovita.
Iskra je božanska u nekim ljudima plamena, silna, vuče ih napred, a njenim sjajem privučeni slede ih mnogi. I kad odu, ostaje za njima svetlonosna, u izdelanom.
Sastavivši azbuku za slovenski jezik i prevevši bogoslužbeno jevanđelje, solunska braća su strasno i predano odmah po dolasku prionula na opismenjavanje Slovena kod kojih do tada ili uopšte nije bilo pismenosti (nego se pomagahu rabošima, pomoću crta i rezova), ili su se, prema području, upotrebljavala latinska i grčka pismena, podjednako nepogodna da izraze osobenosti slovenske fonetike.
Mnogotrudnim pregalaštvom braća prosvetitelji krčila su neprohode i otvarala puteve širenju pismenosti i kulture. Radili su na uvođenju slovenskog bogosluženja i organizovanju nacionalne crkve, nastavili sa prevođenjem biblijskih i drugih crkvenih knjiga, odabrane učenike pripremali su za kaluđere…
Usrdno primljeni od naroda koji ih je kao blagodat prihvatao, naišli su na neprijateljstvo latinsko-nemačkog sveštenstva. Trud i muka često izrode dobrobit, osobito ako nisu ka ličnoj koristi nego ka dobru drugih upravljeni. Čoveka, najveće delo Božije, likom Tvorcu podobnog, majka u mukama rađa. Gradeći sebe, porađajući sebe boljeg i većeg, svesno prihvata mukotrp, kao dug, i kao put.
Svaki put, pa i puteljak pod šarom nebeskim ljudskim je radom prokrčen, ali gazeći njime malo se seća neimara, prvih pregaoca što sebe u krčevinu ugradiše. Ako je taj put bio njihov dug, ako svako od nas nešto svoje razdužuje, jedan je dug zajednički – sećanje i pamćenje.

SEJATI IZNOVA
Posle četrdeset meseci trudnog boravka u Moravskoj, kad su kneza Rastislava Franci silom nagnali na pokornost, Ćirilo i Metodije kreću u Rim da opravdaju svoj rad i dobiju dozvolu da ga nastave. Taj pohod bio je i kraj Konstantinovog životnog pregnuća. Razbolevši se, zamonašio se pod imenom Ćirilo. Sahranjen je s mnogo počasti u crkvi Svetog Klimenta, čije je mošti našao na Hersonu i preneo ih u Rim.
Ostavio je Slovenima pismo, prevedene knjige, reč božju na slovenskom jeziku. I brojne učenike, jer sve posejano kad nikne i sazri potroši se, izelica je čovek. Uvek treba sejati iznova.
Metodije, koji je u Rimu primio sveštenički čin, vratio se natrag, ali ne u Moravsku, koja je bila u ratu s Nemcima, nego u Panoniju, knezu Kocelju. Ostavši bez brata, bio je spreman ne samo da nastavi gde su stali, nego i da povuče za obojicu. I razmahnuo se… U Panoniji je razvio veliku aktivnost; i postavljen je za panonsko-moravskog arhiepiskopa. Nemačko je sveštenstvo zlopreko gledalo na to, i skoro tri godine držali su ga zatočenog u tamnici u Bavarskoj.
Duvaju vetrovi oduvek, ali najteže im je sa onim što se korenjem drži za svoje, svoju zemlju, narod, jezik… A duvajući, raznose seme, pa katkada pomažu sejaču koga su namerili da obore.
Oslobođen posredovanjem pape Jovana VIII, Metodije ponovo prelazi u Moravsku, gde ga dočekuju nove nevolje. Kneza Rastislava beše svrgao sa prestola sinovac Svatopulk, protivnik slovenske pismenosti. Metodije je nastavio da prevodi crkvi potrebne knjige i slovensko bogosluženje se, uprkos papinoj zabrani, širilo po Moravskoj. Istrajavao je u svom radu, uprkos nedaćama, i papa Jovan VIII da ne bi naškodio rimskim interesima u Moravskoj potvrdio je slovensko bogosluženje. Isto je učinio i carigradski patrijarh Fotije.
Vazda na udaru, morajući da se uz istrajni rad odupiru ostrašćenim i surovim protivnicima, neumorno su i samopregorno nastojali da Slovenima daruju i sačuvaju Rodnu reč, onu koja će im kroz naraštaje kazivati ko su… Reč kojom će se Bogu moliti, koja će biti Zapis njihovog bića, i obećanje dolazećima…
Svetu misiju solunske braće nastavili su brojni učenici, koji su se posle Metodijeve smrti gonjeni bez poštede i čak prodavani u roblje rasuli po slovenskim zemljama. Nastupilo je teško vreme: papa Stefan V na mesto moravsko-panonskog arhiepiskopa imenuje Metodijevog ljutog protivnika, nemačkog biskupa Vikinga i zabranjuje slovensko bogosluženje.
Ali, izvor je nastavio da toči. Podzemni, skriveni, a duboki tokovi duhovnosti, prosvećenosti, samosvesti, kad su jednom izbili na površinu prihvatali su u sebe sve plodonosne uvire i bujali. Kako je slovensko biće bivalo preplavljeno njima, tako su se riznice slovenske kulture punile blagom.
I kad danas zahvatimo, kad odškrinemo samo, iz vekovnih daljina do današnjih dana prostruji bistri i jasan vodotok. Šumi Rodna reč, podseća nas ko smo, drži nas na okupu; glasovima predaka opominje da premerimo dubinu pamćenja širinom duše slovenske…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *