ŽIVOT POD OKUPACIJOM Prošlost koja opominje

Piše Vladimir Dimitrijević

Bogdan Trifunović je svojom sveobuhvatnom studijom pokazao koliko je tzv. „lokalna istorija“ bitna za izučavanje celine prošlosti našeg naroda

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ u Čačku nije poznata samo po jednoj od najuglednijih manifestacija u slavu naše poezije, čuvenom „Disovom proleću“, nego i po izdavaštvu, naročito onom koje se tiče zavičajne baštine univerzalnih vrednosti. Pri biblioteci se nalazi legat učiteljskog bračnog para Filipović, pre Drugog svetskog rata sakupili su i svom rodu ostavili preko tri hiljade vrednih knjiga, kao i legat poznatog književnika, prevodioca i novinara „Politike“ Siniše Paunovića, iz  čije ostavštine je, za sada, objavljeno njegovo sećanje na Konkordatsku krizu 1937. godine (hiljadu strana njegovih sećanja na susrete i razgovore sa Ivom Andrićem još uvek čeka na objavljivanje). Najnovija izdanja biblioteke, koja su svetlost dana ugledala krajem prošle i početkom ove godine, tiču se naše još uvek nedovoljno istražene prošlosti – one od 1915. do 1918. godine, kada je Srbija silom ratnih okolnosti  bila kao jabuka poprečice presečena: polovina se našla pod okupacijom „prosvećene Evrope“ ( bečko-berlinska škola bontona ), a polovina rasejana po Evropi i svetu, u nadi da će se probivši Solunski front ponovo sjediniti sa svojim najmilijima. Reč je o knjizi mladog čačanskog istoričara Bogdana Trifunovića „Život pod okupacijom“ i o knjizi „Srpska kolonija u Pti Dalu“.

ANKETIRANJE SRBIJE
Bogdan Trifunović je svojom sveobuhvatnom studijom pokazao koliko je tzv. „lokalna istorija“ bitna za izučavanje celine prošlosti našeg naroda, primenivši metodu koju bismo mogli nazvati „hologramskom“ (jer, hologram je celina koja potpuno prisustvuje u svakom njegovom delu). Šta to znači? Ono što se dešavalo u malom Čačku, u opisivanom periodu je imao oko 6.000 stanovnika, to se, sa varijacijama, dešavalo u celoj Srbiji. Izučivši Čačak i okolinu, bolje upoznajemo zbivanja u Srbiji. A šta se dešavalo u gradu na Zapadnoj Moravi? Ako smo zaboravili, germanska Evropa je posle Poćorekovog poraza 1914. godine na Srbiju krenula predvođena Vilhelmovim vojskovođom Makezenom, u savezu sa verolomnom Bugarskom…I Srbija je bila okupirana, ali nepoklekla – kralj Petar i vojska su preko Albanije krenuli u dalji pohod borbe za slobodu, a stanovništvo koje je ostalo tu gde jeste produžilo je da pruža otpor, što pasivan, što sa puškom u ruci. Trifunović svedoči da su se okupatori neprestano plašili narodnog ustanka, pa su oduzimali oružje, uzimali taoce (izvesno vreme, čak je i supruga vojvode Stepe Stepanovića bila talac), vešali one koji su imali hrabrosti da pucaju u uniformisane pljačkaše koji su iz dana u dan, po našim selima, išli u rekviziciju. Mnogi Srbi internirani su u logore na teritoriji crno-žute monarhije; među njima su se naročito isticali srpski sveštenici, osumnjičeni da bi mogli biti inspiratori bune ( zar i dahije nisu htele da pobiju „popove, srpske učitelje“ i zar ustaše nisu prvo ubijale naše sveštenstvo?) Prema procenama Arčibalda Rajsa, ukupan broj interniranih u Srbiji je bio oko 150 hiljada ljudi (10 odsto stanovništva Srbije), a ljudi su, kako svedoči Bogdan Trifunović, u ropstvo mogli biti poslati samo zbog kritičke primedbe na račun okupatorskih vlasti (kao što je otac dr Dragiše Mišovića, Veljko, 1918. godine streljan pod optužbom da je pocepao sliku austrijskog cara). Na nesreću, među Srbima je, kao i uvek, bilo izdajnika, tako da se okupatorski policijski aparat oslanjao na njih u otkrivanju potencijalnih žarišta otpora. Zabeležena su i imena izdajnika, s kojima se narod kasnije obračunavao. Nažalost, denunciranja su katkad vršena i radi obračuna s političkim protivnicima iz perioda slobodne Srbije: bilo je onih koji su se cinkarenjem svetili onima koji su im se zamerili u predratnim međupartijskim sukobima. Tragovi izdaje su ostajali: braću Planojević, Andriju, Živka i Petra, denuncirala je neka komšinka, pa na njihovom spomenu stoji da ih „izdade prokleta Nikolija“ iz sela Lozna. Posle Prvog svetskog rata, saradnici okupatora su bili kažnjavani uglavnom delimičnim ukidanjem izvesnih građanskih prava. Što se privrede tiče, ona je bila podređena interesima okupatora koji je nemilosrdno pljačkao sve što se opljačkati može. Vojno generalni guvernman u Beogradu starao se svim silama da se Srbija opustoši zarad pobede „europske kulture“. Politički, Srbiju su spremali za anektiranje, kao što su nekad učinili sa Bosnom i Hercegovinom.

KULTURNA POLITIKA OKUPATORA
U Trifunovićevoj studiji naročito je bitan opis kulturno-prosvetne politike okupatora, čiji je cilj, naravno, bio denacifikacija (vidi se koga nasleđuju Sonje, Nataše, Verani, i slična bratija). Okupatorski „Službeni glasnik“ od 15. januara 1917. godine donosi naredbu da se u školama u nastavi isključivo koriste „latinska slova“. Sveštenici su dobili naređenje da matične knjige vode po gregorijanskom, a ne julijanskom kalendaru, dok su ulice izgubile stara imena po srpskim istorijskim ličnostima i gradovima, a dobijale nova – Franje Josifa, grofa Salis-Sevisa, nadvojvode Fridriha itd. Austrijski propagandista, pod pseudonimom Roda Roda, koji je 1915. godine posetio čačanski kraj, uočio je da su Srbi ulicama davali imena u skladu s teritorijalnim pretenzijama (recimo, „Sarajevska“), što su okupatori rešili da odlučno preseku. Isti su jezik svojih činovnika nazivali „hrvatskim“, jer su Hrvati bili veoma revnosni službenici Beča među „bizantskim varvarima“. Evo jednog primera službene beleške onih dana: „ U svrhu što skorije opskrbe pučanstva sa namirnicama naređuje se slijedeće: čim tko požnje njivu i ovrši imade to javiti općini, a općina vodi spisak po dolje navedenom uzorku“. Trifunovićeva studija, pored ostalih, ima i vrlinu objektivnosti: ona pokazuje da su se ljudi ipak navikavali na okupaciju i da je, više no što bismo to želeli, bilo „identifikacije sa agresorom“ i udvoričkog divljenja onima koji su doneli „red, rad i disciplinu“. Lekovit uvid, nema sumnje – jer je za ozdravljenje uvek potrebno znati dijagnozu.
Dok su Srbi u Čačku i Srbiji tamnovali, Srbi koji su prešli Albaniju oporavljali su se kod ondašnjih naših saveznika, pre svega u Francuskoj. U živopisnom normandijskom mestu Pti Dal, 16. avgusta 1916, održan je dobrotvorni koncert u korist francuskog i srpskog „Crvenog krsta“. Među govornicima bili su i sin slavnog pisca Alfonsa, Ernest Dode, i srpski pesnik Vladislav Petković Dis. Briga o izbeglim Srbima ogledala se i u tome što su im lokalne vlasti dopustile da drže koncert, jer su Francuzima koncerti u doba rata bili zabranjeni. Kolonija naših izbeglica u Normandiji imala je prilike da čuje Dodea koji je govorio o nemačkom caru-dželatu Vilhelmnu Drugom i „podmuklom i senilnom“ caru Franji, kao i o izjavi Ogista Bopa, francuskog ministra pri vladi Srbije na Krfu, da su naši vojnici izuzetni. Dis je na potresan način govorio o stradanju svog naroda, obećavši da će se Srbija sa zahvalnošću sećati ukazane pomoći Francuza. Sve ovo je opisano u knjižici „Srpska kolonija u Pti Dalu“, nedavno objavljene od strane čačanske biblioteke.
Prošlost nas opominje. Ko je zaboravi, osuđen je da je ponavlja. Nadamo se da nećemo morati ponovo u isti razred.