Vetrenjačama protiv EPS-a

Pišu Uglješa Mrdić i Nikola Vrzić

Elektroprivreda Srbije podržava razvoj obnovljivih izvora energije, o čemu svedoče projekti za izgradnju hidroelektrana vredni više od jedne milijarde evra, ali upozorava da će ceh nekontrolisanog priključivanja vetroelektrana na elektroenergetski sistem platiti država Srbija, preko EPS-a, i svi kupci struje

Nastavljaju se pokušaji pojedinih lobija i biznis-političkih krugova za uništavanjem javnih preduzeća. Na udaru je sada Elektroprivreda Srbije (EPS). Ovih dana svedoci smo kako jedan lobi uporno zagovara priču da je jedno od rešenja snabdevanja električnom energijom pravljenje i masovno korišćenje vetroelektrana. Iza akcije povezivanja vetroelektrana na sistem, pa da im EPS bude rezerva i kada stane vetar, kako tvrde odlično obavešteni izvori „Pečata“,to je predsednik MK grupe Miodrag Kostić, nekadašnji ministar energetike u Vladi Zorana Đinđića Goran Novaković, i nekadašnji v.d. direktora NIS-a Dimitrije Vukčević, kao i pojedine američke korporacije.
Upućeni sagovornici „Pečata“ ističu da vetar ne donosi ni jeftiniju struju, ni stabilnije snabdevanje električnom energijom, a da bi, štaviše, obavezno korišćenje vetroelektrana finansijski i tehnički ugrozilo funkcionisanje najvećeg srpskog javnog preduzeća.

SVE PLAĆA DRŽAVA
Inače, EPS podržava razvoj obnovljivih izvora energije, o čemu svedoče projekti za izgradnju hidroelektrana vredni više od jedne milijarde evra, ali upozorava da će ceh nekontrolisanog priključivanja vetroelektrana na elektroenergetski sistem platiti država Srbija, preko EPS-a, i svi kupci struje, jer kilovat-sat proizveden vetrom dostiže cenu iznad 13 evrocenti. Za struju stvorenu snagom vetra EPS treba da plati između 1,3 i 2,7 milijardi evra.
Srpsko udruženje za energiju vetra – SEWEA saopštilo je prošle nedelje da „razume trenutno nezadovoljstvo građana povodom najnovijeg poskupljenja struje“. Pri tome, ovo udruženje ističe da je „postalo jasno da je rešenje za stalna poskupljenja u obnovljivim izvorima energije“. U saopštenju se ističe da je od „energije vetra moguće podmiriti 10 odsto srpske energetske potrošnje“, ali da „zakonska regulativa ne omogućava investicije u toj oblasti“. Udruženje najavljuje investicije od milijardu i po evra u vetroparkove i tvrdi da će svojom proizvodnjom „garantovati stabilno snabdevanje i niže cene od cena uvozne energije“.
Povodom niza netačnosti navedenih u ovom saopštenju, EPS je domaćoj javnosti ukazao na nekoliko činjenica:
-Elektroprivreda Srbije trećinu električne energije već proizvodi iz obnovljivih izvora energije;
-EPS podržava razvoj obnovljivih izvora energije i to dokazuje činjenicom da će u narednim godinama, u saradnji sa  strateškim partnerima, uložiti  više od jedne milijarde evra u proizvodnju „čiste“ električne energije.
Naime, tu je reč o sledećim projektima:
-na Ibru, 10 HE, snage 103 megavata, investicija od oko 300 miliona evra (od čega EPS oko 150 miliona evra),
-na Velikoj Moravi, 5 HE, snage 190 megavata, investicija od oko 400 miliona evra (od čega EPS oko 200 miliona evra),
-na Gornjoj Drini, 4 HE, snage 250 megavata, investicija oko 435 miliona evra (od čega EPS oko 200 miliona evra),
-na Srednjoj Drini, 3 HE, snage 300 megavata, investicija oko 800 miliona evra (od čega EPS oko 400 miliona evra),
-revitalizacija 17 starih malih HE i izgradnja 18 novih malih HE, snage 80 megavata, investicija oko 80 miliona evra);
-Vetroelektrane neće zaustaviti poskupljenje električne energije, kako se sugeriše saopštenjem Udruženja. Naprotiv!
-Vetroparkovi ne donose jeftiniju, već skuplju električnu energiju. EPS je obavezan da kupuje tu struju u narednih 12 godina, a  sadašnja prodajna cena kilovat-sata EPS-a je 5,61 evrocent (bez PDV-a). Kilovat-sat iz vetra, uz troškove prenosa i distribucije, na kraju dostiže 13,063 centi, što je 2,33 puta više od EPS-ove prodajne cene.

LAŽIMA PROTIV EPS-a
Takođe, neistina je da će vlasnici vetroelektrana „garantovati niže cene od uvoznih“. Na slobodnom tržištu električna energija kupuje se za oko pet evrocenti po kilovat-satu.
Vlasnici vetroelektrana ukupne snage 450 megavata imaće za 12 godina, prodajući struju EPS-u, prihod od 1,35 milijardi evra. Ako im se skine limit, kako traže, i odobri im se da na mrežu povežu, na primer, 900 megavata, prihod će im biti 2,7 milijardi evra. I to direktno iz kase EPS-a, odnosno džepova građana!
U Sektoru za odnose sa javnošću EPS-a saopštili su da će regulatorna agencija morati EPS-u da prizna kao opravdani trošak razliku između cene kilovat-sata po kojoj EPS kupuje energiju iz vetroelektrana i one po kojoj kilovat-sat prodaje kupcima. To znači da će taj trošak biti ugrađen u cenu električne energije na domaćem tržištu.
Za planiranih 450 megavata, razlika između kupovne i prodajne cene kilovat-sata iznosi 922 miliona evra! Za 900 megavata, kako se preko medija sugeriše da je „prava mera“ koju EPS može da izdrži, izdatak EPS-a za energiju iz vetra dostigao bi samo po osnovu razlike u ceni oko dve milijarde evra! Jasno je, prema tome, da će struja iz vetroelektrana izazvati još veća poskupljenja za krajnje kupce električne energije.
Neistina je da vetroelektrane donose stabilnost elektroenergetskom sistemu.
Naprotiv, kad vetrenjače stanu, neke druge mašine moraju da pokriju njihovo odsustvo sa mreže da bi se elektroenergetski sistem održao.
Sa vetroparkovima snage 450 megavata, EPS će u svakom trenutku morati da drži značajnu rezervu snage u svojim elektranama, što će stvarati novi trošak EPS-u, koji će se, kao i razlika u ceni, plaćati sve većom cenom struje za sve kupce.
Ako ne bude limita u izgradnji vetroelektrana, EPS će, kad duva vetar, morati rad svojih blokova u termoelektranama da spušta na minimum ili da preliva vodu preko brana hidroelektrana, kako bi se na mreži napravilo mesta za energiju iz vetroelektrane.
Radi balansiranja učešća ili nedostatka snage iz vetroelektrana u elektroenergetskom sistemu, Srbija mora da izgradi reverzibilnu hidroelektranu „Bistrica“, sa četiri agregata po 170 megavata (ukupno 680 megavata) i da investira oko 700 miliona evra.
„Dileme nema: gubitke zbog razlike u ceni, troškove stajanja kapaciteta EPS-a i izgradnje novih elektrana koje bi bile rezerva kada nema vetra – platiće EPS i kupci struje“, ističe Sektor EPS-a za odnose s javnošću.

VETROGENERATORI U SRBIJI
Takođe, najveću korist od korišćenja električne energije iz vetrogenaratora ne bi imali građani Srbije, već pojedini tajkuni i bankari.
Od ovakvih investicija građani Srbije ne bi imali nikakve koristi, već bi naprotiv imali finansijske štete. Naime, u Srbiji nemamo kompanije koje su sposobne ni da postave stub za vetrogenerator, a kamoli da proizvedu generator ili elisu, tako da će investitori kompletnu opremu dovoziti iz inostranstva.
I investitori koji prvi instaliraju 450MW vetroelektrana se garantuje da će svu proizvedenu električnu energiju u prvih 12 godina moći da plasiraju po  povlašćenoj ceni od 9,5 evrocenti /kw čas, tj. EPS će biti dužan da svu proizvedenu električnu energiju vetroelektrana otkupi po pomenutoj ceni koja je tri puta veća od prosečne trenutne cene el. energije proizvedene u konvencionalnim EPS-ovim elektranama.
U brojkama, investitori će za 12 godina otprilike prihodovati 1,35 milijardi evra. Naravno, investitorima ostaje da imaju prihode iz vetroelektrana i posle pomenutih 12 godina (procenjeni životni vek vetrogeneratora je oko 25 godina).
Od pomenutih 1.35 milijardi evra, oko 922  miliona evra (razlika između cene kojom EPS otkupljuje struju od investitora i one koju prodaje distributivnim kompanijama za snabdevanje građana) će subvencionisati EPS, takođe i građani Srbije kroz povećane račune za struju za vreme od 12 godina.

Uticaj vetrogeneratora na troškove proizvodnje električne energije u EPS-u kao javnom snabdevaču.
Analiza EPS-a oko uklapanja električne energije proizvedene iz vetrogeneratora u proizvodni sistem EPS-a i balansiranje iste, vršena je uz uvažavanje aktuelnih tehničko-energetskih karakteristika i uobičajeno trajanje i dinamiku remonata proizvodnih kapaciteta EPS-a (izuzimajući totalni zastoj RHE Bajina Bašta), a uz pretpostavku da neregulisani sedmični dotoci na profilima hidroelektrana tokom godine budu na nivou višegodišnjeg proseka.
Analiza, koju objavljujemo, je pokazala da EPS u svakom trenutku može da apsorbuje u snazi i energiji do 300 MW proizvodnje iz vetrogeneratora bez ozbiljnijeg uvećanja troškova proizvodnje EPS-a.
Ista analiza je pokazala da EPS može da apsorbuje u snazi i energiji do 600 MW proizvodnje iz vetrogeneratora uz uvećanje troškova  proizvodnje EPS-a potiskivanjem termoblokova na tehnički minimum.
Apsorbovanje  u snazi i energiji  preko 600 MW  proizvodnje iz vetrogeneratora je moguće, ali uz značajno uvećanje troškova  proizvodnje EPS-a  (prelivanje na protočnim HE i/ili isključenje termo blokova iz proizvodnje).
Kao zaključak se nameće i da po ovom osnovu ako se ima obaveza otkupa i balansiranje rada vetrogeneratora u iznosu od 450 MW da će i ovi vetrogeneratori dovesti do pojave uvećanih troškova EPS proizvodnje koji će morati da se prebaci na krajnjeg kupca.
I na kraju kao zaključak stoji tvrdnja da ako se želi da se poveća instalisan kapacitet vetrogeneratora u Srbiji iznad 450 MW, a da se tehnički i ekonomski opravda ovo povećanje snage vetrogeneratora, sa stanovišta EPS-a, onda mora da se izgradi reverzibilna hidroelektrana Bistrica (sa snagom 4 X 170 MW=680 MW) koja orijentaciono košta oko 700 miliona evra.

AMERIČKO PROVETRAVANJE EPS-a
Goran Novaković, nekadašnji ministar rudarstva i energetike, navodno jedan od vodećih lobista ovog „provetravanja“ EPS-a koji bi mogao skupo da košta i našu elektroprivrednu kompaniju i sve korisnike njenih usluga (dakle, sve nas), ostao je, inače,  upamćen kao zagovornik modela privatizacije EPS-a koji je upadljivo nalikovao onome predlaganom iz SAD, na osnovu koga bi EPS ostao samo sa nekoliko kablova u ruci…
Na ovaj slučaj podsećamo zato što se iz njega najbolje vidi kontinuitet namera da se jedno od strateški najvažnijih srpskih javnih preduzeća očerupa i onda preda nekome drugom, bez ikakvog obaziranja na stvarni interes i ove države i njenih građana.
„Program restrukturiranja predviđa da se EPS razbije u tri kompanije – za proizvodnju struje, prenos i distribuciju. U okviru proizvodnog dela postojaće dve kompanije, hidro i termoproizvodnja, u okviru koje će biti i površinski kopovi uglja pošto čine tehnološku celinu sa termoelektranama“, govorio je  2002. godine tadašnji ministar Novaković, dodajući i da će umesto postojećih 11 distributivnih preduzeća biti osnovano pet: „Novoosnovane kompanije bile bi u prvom naletu vlasništvo države, a onda bi se polako privatizovale.“ Plan je, u krajnjoj instanci, predviđao da desetak godina posle te 2002, „kada EPS bude radio samo prenos struje“, u njemu ostane „između tri i pet hiljada ljudi“.
Ovakav model budućnosti EPS-a podrazumevao je, dakle, privatizaciju distribucije i proizvodnje struje, dok bi u državnom vlasništvu ostao samo njen prenos („Najpre treba privatizovati distributivna preduzeća,“ napominjao je Novaković); stručna javnost tada se oštro usprotivila ministrovim namerama, objašnjavajući to vrlo plastičnim poređenjem: „To je kao kada biste prodali srce i vene, a zadržali arterije.“
Od ovih najava, srećom, ostvarila se samo ona o uspostavljanju pet, umesto tadašnjih 11 preduzeća za distribuciju struje; broj zaposlenih u Elektroprivredi Srbije, pak, sa tadašnjih šezdesetak hiljada, sveden je na 34.130 radnika.
Ostaje, ipak, zabeleženo da je nametani, katastrofalni model privatizacije EPS-a  upadljivo nalikovao modelu predloženom u Programu restrukturiranja elektroprivrede u Srbiji koji je urađen „za potrebe United States Energy Association (USEA)“”, a čije je „curenje“ u javnost tada izazvalo poprilično nezadovoljstvo kod nadležnih državnih službenika. „Ovaj izveštaj je pripremio tim domaćih i stranih konsultanata u saradnji sa predstavnicima republičkog Ministarstva rudarstva i energetike i Elektroprivrede Srbije,“ stajalo je u dokumentu, koji je navodio i da su, s druge strane, angažovani od strane USEA, na njegovom sastavljanju radili „konsultanti firme Dilojt tuš, PPL Resources i International Resources Group Ltd“. Cilj programa (pod tačkom b): „Formiranje industrijske strukture koja će omogućiti prenos rizika investiranja i odgovornosti sa Vlade Republike Srbije na privatni sektor.“
USEA je, inače, asocijacija koja okuplja veliki broj američkih privatnih energetskih kompanija, državnih institucija, ministarstava i agencija (poput USAID-a koji je i pomogao izradu ovog programa), naučnih laboratorija…
Član je ove asocijacije i Dilojt tuš, što je bacalo zrnce sumnje na potpunu nepristrasnost njegovih preporuka Vladi Srbije o tome šta da uradi sa EPS-om – čak i te 2002. godine nije bilo puno onih koji su spremni da stave ruku u vatru garantujući da je preporučeni model restrukturiranja više u skladu s našim državnim interesom nego s interesom eventualno zainteresovanih kompanija iz asocijacije. Goran Novaković, pak, objašnjavao je da manevarskog prostora u izboru konsultantske kuće zapravo nismo ni imali: „Kada imate novac možete da budete jako nezavisni; kada ga nemate, kao mi, onda ćete da kupite od onih koji će da vam ga daju. A onda vam oni postavljaju i određene uslove.“ Drugim rečima, pošto je USAID platio izradu programa, sam je i odabrao izvršioca – svog kompanjona iz USEA, Dilojt tuš.
Gde je ležao interes Amerikanaca da ulože novac i vreme u izradu Programa restrukturiranja elektroprivrede u Srbiji? Da li su tada, ispod žita, sakriveni pod krinkom pomoći u restrukturiranju, oni zapravo počeli da rade na kupovini EPS-a? Pogotovo što se među izrađivačima Programa nalazila i kompanija PPL, i sama članica USEA, koja je već imala sličnih poslovnih interesa u Evropi.
USEA i njene članice, naime, već uveliko posluju na tržištima Makedonije, Bosne, Moldavije, Gruzije, Jermenije, Kazahstana, Kirgistana, ali i Poljske, Mađarske, Litvanije, Letonije, Bugarske i Rumunije.
Američka asocijacija i predstavnici vlada svih ovih zemalja učestvovali su, juna 2000. godine, na konferenciji o privatizaciji energetskog sektora održanoj u Budimpešti. Preporučeni i ponegde već sprovedeni model restrukturiranja i privatizacije, te redosleda poteza i u jednom i u drugom procesu, u dlaku su bili identični programu koji je umalo nametnut i Srbiji.
Liberalizacija tržišta struje, kako je navedeno u zaključcima sa ovog skupa, u nekoj dalekoj budućnosti oborila bi cenu struje ali bi u dogledno vreme, odmah po privatizaciji, „potrošači mogli biti suočeni sa višim cenama“ uz ukidanje svih državnih subvencija, a „mogući su i (novi) gubici posla kako bi privatne kompanije postale efikasnije“. Postaće one efikasnije i „poboljšanom naplatom” odnosno „selektivnim isključivanjima neplatiša“, i to uz preporuku da se zakon formuliše tako da ne postoji pravo žalbe na odluku o isključenju struje kako se ne bi gubilo vreme.
I sada nam se iz lobističkih grupa preporučuju izmene zakona, ovog puta zarad obnovljivih izvora energije i punjenja džepova „vlasnika“ te energije. I ponovo, sve to bez obzira na cenu koju bi morali da plate EPS, ova država i svi mi zajedno. Srpska borba s vetrenjačama kao da tek počinje…