U raljama nuklearne hobotnice

Piše Mara Knežević Kern

Milioni ljudi saučestvuju sa bolom japanskog naroda koji je platio visoku cenu suludoj trci nametnutoj ideologijom progresa i profita, ali oni koji su tu tragediju izazvali ne odustaju od suludog nauma da kontrolišu ono što se kontrolisati ne može

Japanski naučnik Masaru Emoto, od 1996. godine proučava vodu i njene reakcije na spoljni svet, poslao je planetarnu molbu svim ljudima da se 31. marta 2011, tačno u podne, u mislima obrate vodi Fukušime moleći je za oproštaj zbog onog što su joj učinili. Tog 31. marta mnogi su se setili antinuklearne aktivistkinje Satomi Oba, direktorke „Plutonium Action Hiroshima“, koja se do poslednjeg trenutka borila protiv internacionalnog nuklearnog lobija, a pre svega protiv „Mizubišija“ – najveće nuklearne i vojne industrije u Japanu – vinovnika mnogih akcidenata širom sveta sa tragičnim ishodom. Satomi je preminula 2005, a njen proročanski vapaj da se prestane sa nuklearnim ludilom svakim danom dobija na težini.

NUKLEARNO ORUŽJE I ELEKTRANE
Godine 2004. Satomi je učestvovala na godišnjoj konferenciji antinuklearnih aktivista u Lincu, odakle je uputila otvoreno pismo upozorenja finskom Parlamentu, moleći ih da preispitaju odluku o izgradnji  nuklearnog reaktora EPR, kako bi na vreme sprečili ovaj skupi avanturistički poduhvat. Megareaktor, najveći do sada izgrađen u svetu, projektovan je od strane francusko-nemačkog konzorcijuma, u saradnji sa „Mizubišijem“, koji bi isporučio opremu. Cela transakcija se odvijala u sumnjivim okolnostima, daleko od očiju javnosti i bez zvanične dozvole finske vlade. Pošto ovakav posao mora da prati međudržavni ugovor, kojeg u ovom slučaju nema, Satomi tvrdi da je transakcija ilegalna, a projekat se može nazvati fantomskim, s obzirom na to da ga parlamentarci pre usvajanja nisu ni videli. „Mizubiši“ se pravdao „opasnošću od terorističkog napada“, a njegov „ugled“ je Fincima bio dovoljna garancija da ga „aminuju“.
Satomi u pismu finskoj Vladi nabraja niz akcidenata u Japanu – od onog iz 1991. godine u Mihama-2 reaktoru, za koji je odgovoran KEPKO, do akcidenta u Tokaimuri, avgusta 2004, do kojeg je došlo usled oštećenja pumpi u reaktoru Mihama-3, koje su posle 28 godina od izgradnje korodirale, a da u međuvremenu nijednom nisu pregledane, ni menjane. Vlasnik je i u ovom slučaju sve vreme lagao na sudu, tvrdeći da nije bilo kontaminacije, iako su posledice po zdravlje stanovništva bile evidentne. Ova hrabra žena je dala sve od sebe da obavesti javnost o „drugoj strani medalje“, u nadi da će Finska odustati od sklapanja pakta sa ovom „nesolidnom firmom“.  Tom prilikom je podsetila javnost na činjenicu da je „Mizubiši“, takođe glavni partner u izgradnji američkog raketnog odbrambenog sistema, što dokazuje njene tvrdnje da su nuklearno oružje i elektrane „dve strane iste medalje“.

NUKLEARNIM OTPADOM NA SUNCE
Ako se čak i stručnjaci iz IAEA slažu da nuklearke neće uticati na zaustavljanje klimatskih promena, niti će ih usporiti, ostaje pitanje: kome su one potrebne? To pitanje se sve češće postavlja u intelektualnim krugovima SAD, s obzirom na to da je poznavalac američke nuklearne politike Robert Alvarez nedavno izjavio da SAD poseduju najveću koncentraciju radioaktivnosti na planeti (71.000 metričkih tona). On upozorava na dodatnu opasnost koja preti usled nepropisnog lagerovanja nuklearnog otpada, posle isključivanja iz upotrebe velikog skladišta „Yucca Mountain“, koje je (usled otkrivene greške) prestalo da prima nove količine otpada.
Američka komisija za regulaciju u nuklearnoj industriji dozvolila je operaterima koji rade na reaktorima da skladište četiri puta više otpada u bazene za istrošeno gorivo od onog za koje su projektovani. Radi poređenja: bazeni za istrošeno gorivo u Fukušimi mogu da prime oko 100 tona, dok svaki američki bazen ima kapacitet za smeštaj 500-700 metričkih tona otpada. Može se zamisliti kakve bi posledice izazvala vatra u nekom od ovih bazena.
Nuklearni aktivista dr Helen Kaldikot objasnila je komplikovan i skup postupak skladištenja nuklearnog otpada. Nuklearni otpad se, naime, u obliku sitnih kuglica sipa u šuplje metalne šipke, koje se zatim – spojene i povezane u snop – potapaju u bazen za rashlađivanje, smešten na vrhu nuklearnog reaktora. Milioni tih šipki nalaze se širom planete.
Multidisciplinaran naučni tim IPC je, posle analiziranja opasnosti od terorističkih napada na nuklearna postrojenja, 2003. godine objavio izveštaj kojim se preporučuje prenos goriva iz bazena u suve betonske bunkere. NRC je pokušala da spreči objavljivanje ovog izveštaja, ali se Državna akademija nauka složila sa zaključkom da bi požar u otvorenom bazenu imao katastrofalne posledice. U poređenju sa atomskom bombom bačenom na Hirošimu (2.000 kirija radioaktivnosti), nuklearno skladište u „Vermont Yankee Nuclear Plant“ (SAD) daleko je opasnije (75 miliona kirija). Ovo se odnosi na samo jednu od nuklearnih elektrana, a ima ih 104.
Ima nagoveštaja da suludi „inovatori“ pokušavaju da se oslobode otpada laserskim lansiranjem ka suncu, kako bi bar još 25-30 godina izvlačili profit iz nuklearki. „Ovaj izbor predstavlja primer energetskog ludila koji se sa svojim posledicama može meriti samo sa GMO ludilom“, izjavio je antinuklearni aktivista Edvard Gordon, zgrožen ponašanjem vlade koju zakon iz 1998. godine obavezuje „da počisti i sredi to đubrište“.
Mark Karlin iz foruma „Truthout“, upozorava da mnogi stari nuklearni reaktori u SAD imaju iste mane koje je imao i onaj u Fukušimi („General Electric“). I pored tog vidljivog masovnog protesta u Americi nema, uprkos vestima da je ovih dana na Istočnoj obali padala radioaktivna kiša, što je razumljivo s obzirom na jak nuklearni lobi u Vašingtonu koji minimizuje opasnost.

JAPAN U ZAGRLJAJU SAD
Kad su ovakve tragedije u pitanju, neminovno se potežu debate o „teoriji zavere“, od kojih je i ona o namerno izazvanoj katastrofi sistemom HAARP. Za ovom teorijom je posegnuo i nuklearni lobi, kako bi se umanjila odgovornost konstruktora nuklearki i krivica svalila na „spoljni faktor“. Ukoliko ova teorija prođe, nuklearci će moći mirno da nastave posao.
U Portalu 2012. godine data je zanimljiva analiza odnosa između SAD i Japana, uspostavljenog posle Drugog svetskog rata, na osnovu tajnog ugovora kojim je Japan doveden u ropski položaj u odnosu na SAD. Jedna od stavki ovog ugovora je omogućavala SAD-u da interveniše u Japanu „u slučaju građanskih nemira“. Da se ovaj odnos nije promenio do danas svedoči činjenica da je Japan prisiljen da toleriše 13 američkih baza sa 50.000 vojnika, uplovljavanje američkih brodova na nuklearni pogon u japanske teritorijalne vode, kao i da sve to finansira.
Japanski novinar, koji je 1971. godine objavio tajne odredbe ovog sporazuma, osuđen je „zbog odavanja državne tajne“, a nevidljivi otpor japanskog naroda prema SAD-u pokazao se posle izbora 2009. godine na kojima je pobedila DPJ na čelu sa premijerom Jukio Hatojama, koji je obećao zatvaranje američke baze Futenma na ostrvu Okinava. Premijer Hatojama je ozbiljno shvatio posao, dao je nalog da se istraži postojanje tajnog američko-japanskog vojnog pakta, te radio na pokretanju pregovora s Amerikancima o razmeštanju ove baze (došlo je do javno izgovorenih sumnji da Amerikanci u ovim bazama imaju nuklearno oružje).
Govorilo se da je Džordž Buš smatrao Japan bankomatom za koji ne treba PIN broj, a na ovu temu je Gavan McCormack napisao knjigu: „Klijentska država: Japan u američkom zagrljaju“ („Client State: Japan in the American Embrace“)
Čini se da je Japan postao „odmetnuta“ nacija, što diverziju 11. 3. 2011, ali ne treba dozvoliti da nuklearni lobi – uz pomoć teorije o „akcidentu izazvanom spoljnim faktorom“ – produži agoniju čovečanstva koje se našlo u raljama nuklearne hobotnice.