Почетна / Култура / Tri dame sa samog vrha

Tri dame sa samog vrha

Piše Vasa Pavković

Ovaj osvrt govori o tri knjige koje po ugledu autorki i samoj vrednosti tekstova spadaju u vrh lanjske produkcije. Nijedna od njih nije imala mesta u širokoj delegaciji za Lajpcig – bilo zato što se zbog značaja onoga što pišu ne uklapaju u „standarde“ nekih domaćih selektora ili zbog toga što nisu dovoljno mlade!

Lagano se stišava buka oko lajpciškog predstavljanja srpske književnosti. Posle dve godine priprema, javnih i tajnih akcija, ostavki selektora, glasanja ad hoc napravljenog žirija od 19 članova, o našim predstavnicima, čiji glasovi su potom samo delimice uzimani u obzir, posle brifinga medija, metamorfoze urednika i izdavača u njihove književne modifikacije – preostaje da se vidi kako će reagovati nemački izdavači i publika. Da li će i posle pojave desetak knjiga naših prozaista i pesnika, u vreme sajma, biti povišenog stepena interesovanja ili će se sve vratiti u kolotečinu…
Ovaj osvrt govori o tri knjige čije su autorke pesnikinje, tri knjige koje po ugledu autorki i samoj vrednosti tekstova spadaju u vrh lanjske produkcije. Nijedna od njih nije imala mesta u širokoj delegaciji za Lajpcig – bilo zato što se zbog značaja onoga što pišu ne uklapaju u „standarde“ nekih domaćih selektora ili zbog toga što nisu dovoljno mlade! a to je, verovali ili ne, bio nečuveni, no prihvaćeni zahtev domaćina. Pod parolom, hoćemo nove glasove (jer kao starije poznaju!), među našim piscima bilo je i onih za koje niko u Srbiji nije čuo i onih koji su do sada objavili jednu knjižicu.

MOTEL ZA ZBOGOM
Reč je o jednoj od tri nove knjige koje je Tanja Kragujević protekle godine podarila srpskoj lirici. Namerno koristim pomalo arhaični glagol „podarila“, jer od sredine 90-ih pesničke zbirke Tanje Kragujević predstavljaju, uvek, praznike naše lirike. I u „Motelu za zbogom“ (Povelja, Kraljevo, 2010), jedna od dve najznačajnije srpske liričarke, druga je Radmila Lazić, konstruiše pesmu kao mozaik složenih asocijacija u kojima se tematski povezuje intima sa reakcijom na savremene fenomene, izrazito lični momenti prožimaju tamnim tonovima istorijskih i civilizacijskih (ne)prilika. Angažovano kritička ali i odmereno uzdržana, poezija Tanje Kragujević računa na čitaoca otvorenog srca i duše, spremnog da putuje meandrima asocijativnih polja bez predrasuda i sa punom duhovnom koncentracijom. Poetskom alhemijom ona je u stanju da peva u slikama gde se uz večni simbol ruže pruža aktuelni simbol interneta, a iz prve strofe pesme „Master kard“, recimo, „ispada“ jedna obična papuča. U pesmi o kralju Liru, susrešćemo i menadžment, ubrzo videti Lira na kiosku gde kupuje tiket sportske prognoze, da bi s „bižuterijom slepila“ završio „zagledan u nebo solarijuma“. Nijedna pesma Tanje Kragujević nije bez pesničkog rizika u tkivu, ali svaka nas zaustavlja i oplemenjuje maštovitošću i „ekstraktima premiranja“. Šta reći o ovoj fascinantnoj knjizi do kao preporuku navesti lirsku dijagnozu s početka „Sobe od vune“: „Bestežinsko je doba./ Bestežinski ratovi./ I smrt je mala/ internet ceremonija.“

I POVEDI ME TAMO
Ni Stana Dinić Skočajić, autorka pesničke zbirke „I povedi me tamo“ (Povelja, Kraljevo 2010), nije bila u Lajpcigu, premda bi malo koja pesnikinja od onih koje su nas predstavljale mogla da se poredi s njom. Naime, sem što je urednica „Gradine“ i organizator vrednih književnih manifestacija u Nišu, Stana Dinić Skočajić je poligraf: piše interesantne priče, objavila je uspešan roman i pet pesničkih zbirki, od kojih „Noć u golom vrtu“ (2006), „Vlažni cvil“ (2008) i ova poslednja ukazuju ne samo na njeno pesničko zrenje i uspon, nego predstavljaju, svaka u svojoj sezoni, i jednu od najboljih domaćih lirskih kolekcija uopšte. Nova knjiga je bez ciklusne podele, sa izrazito dugim pesmama, gotovo poemama, ali i minijaturama od desetak stihova. Naracija je naoko jednostavna, leksika standardna, uz koje namerno iskliznuće, koje plodno poremeti čitaočevo očekivanje. Problemi udate i zaposlene žene srednjih godina, roditeljske smrti, uspomene na osenčenu prošlost i izgubljene mogućnosti, male lirske studije društvenih situacija u koje „upada“ pesnikinja, kao i njeni čitaoci, ushićenost i razočaranje kolegama i prijateljima – neke su od tema ove brižljivo ritmizovane poezije kratkih i efektnih strofa. Gnomičnost Staninih stihova je očaravajuća. Čujte samo: „Zarobljeni smo/ slobodni/ da jezdimo/ svako/ u svom/ gestu…“ Obraćajući se neimenovanom sagovorniku pesnikinja u poenti jedne minijature kaže: „Tu boluj/ Ozdravićeš/ Ovde je/ i jesenji vazduh/zimovao/ do proleća.“ Unekoliko prigušivši i intimizam i mitopoetičnost prethodne dve knjige, liričarka je novom knjigom načinila dalji iskorak u vrh srpske lirike.

PeeMeSme

Gornji naslov nije greška, već ime treće pesničke knjige Vladislave Vojnović (Kulturni centar Novog Sada, 2010), kojoj je nedavno pripala prestižna nagrada „Biljana Jovanović“. Anagramirajući reč pesme, Vojnovićeva, inače sklona humoru, poigravanju i začikavanju u lirici, izdvaja kao centralni fenomen PMS-a koji svakog meseca kinji žene (a počesto i ukućane). Vladislava, koja piše prozu, drame, scenarije i snima filmove, u šest ciklusa pesama razvijene ispovedne naracije komentariše život, intimni i porodični, odnos sa mužem, ćerkom, prijateljima, poznanicima. Okretna i duhovita, ona voli da u stihovima pripoveda, često natenane, karverovski, ali zna da posegne za neočekivanim ritmičkim i rimarijskim rešenjima, posebno je vešta u paradoksalnim poentama. Fol rušeći mušku priču o dejstvu PMS-a, ona će iznenađujuće sa stanovišta feministkinja, na osnovu male lične statistike, primetiti da taj sindrom, kao i Luna na nebu, utiče na njeno pisanje i da najbolje od svojih pesama piše upravo tih dana, dana koje bi „teorija“ da sruši u prah. Iako je ime svakog ciklusa preuzeto iz neke od „pametnih“ teoretskih knjiga – čime se Vladislava poigrava (up. F(l)ertilitet), a pogovor knjizi piše dr Ivo Balenović, spec. ginekologije i akušerstva, knjiga je često urnebesno uveseljavajuća, inventivno neočekivana, puna (samo)podsmeha i (od)smeha – moderna i ispunjena intelektualnim vitalizmom koji greje srce čitaoca.
Ukratko: ove tri dame, premda nažalost, ne behu u Lajpcigu, ponudile su domaćoj literaturnoj publici tri natprosečne knjige – a to je više nego dovoljno.

Један коментар

  1. Bas ga i ti pretera, Pavkovicu!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *