Tadićevo prihvatanje protestnog duela?

Piše Dragomir Anđelković

Šta je suštinski smisao Tadićevog obraćanja Glavnom odboru DS-a? I da li će do kraja aprila postati jasnije kada će biti održani parlamentarni izbori i kakva nam vlada predstoji?

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je rejting SNS-a osetno iznad DS-a. Očekuje se i da u narednim mesecima razlika bude povećana u korist naprednjaka, jer narod krivi vlast za lošu ekonomsku situaciju i po inerciji opredeljuje se za najveću opozicionu stranku. Kada bi izbori bili održani u narednim mesecima, stranke sadašnje vladajuće koalicije – ako bi i odlučile da ostanu na okupu – ne bi imale dovoljno poslaničkih mesta da obrazuju vladu. Naravno, to ne znači da bi SNS bila u stanju da oko sebe okupi dovoljno partnera za preuzimanje državnog kormila. No, Tadiću to nije uteha. Ako ne mora, ipak mu se ne isplati da sada uđe u trku u kojoj, čini se, niko neće trijumfalno stići do cilja, ali u kojoj je ipak jasno da će DS gore proći, te će imati manji potencijal za potonje kombinacije.

MANIPULATIVNI GOVOR
Suočen sa pritiskom opozicije da se održe vanredni izbori, na sednici Glavnog odbora DS-a održanoj pre neki dan, Tadić je poručio da je najbolje da parlamentarni izbori budu raspisani tek kada Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU i datum za početak pregovora o članstvu. To znači da misli da ne bi trebalo da imamo izbore pre sledeće godine. A i tada, kako ističe, političko iskustvo govori da je februar najgori mesec za održavanje izbora. Na taj način, mic po mic, stigli smo do toga da nam nisu potrebni prevremeni parlamentarni izbori, odnosno da sve „ukazuje“ da je racionalno da sačekamo redovne izbore.
Normalno je da vlast tvrdi tako nešto. Kome se udobne fotelje stavljaju pod znak pitanja? Pogotovo kada je očito da je režim neuspešan. Zato Tadić očajnički pokušava da se dokopa nekog uspeha, koji može da eksploatiše u predizbornoj kampanji. I radi toga, da bi odložio izbore i tako (nada se) dobio osnov i vreme za kampanju, iznosi koješta, tipa konstatacije da je februar nepogodan za izbore. Nisu valjda građani Srbije mačori kojima se cela godina vrti oko februara i marta, pa u tom periodu ne smeju političkim nadmetanjima da remete duševni mir i telesnu snagu?! Ovo je samo banalna ilustracija apsurdnosti velikog dela predsednikovog govora.
A sledeće Tadićeve reči, iako nisu besmislene kao ove analizirane, takođe ne odražavaju istinu. Rekao je: „Dobijanje kandidature bi značilo da smo ispunili obećanje koje smo dali građanima i obezbedili strane investicije za rad neke naredne vlade, naše ili neke druge“. Koalicija „Za evropsku Srbiju“ na prošlim izborima nije obećala građanima da će im u naredne četiri godine obezbediti samo preduslove da neka buduća vlada poboljša njihov životni standard, već se klela da će za njenog mandata našom zemljom poteći med i mleko.
Pomak na trasi evropskih integracija, koji je građanima predstavljan kao važno sredstvo u funkciji životnog boljitka, podrazumevao se. Međutim, danas se on – čak još i ne ostvaren – prikazuju ka vrhunski uspeh, bez obzira na to što je privredni ambijent mnogo gori (znatno više nego što se može pravdati globalnom krizom) nego 2008. godine. No, ko što rekoh, ove predsednikove tvrdnje imaju smisao. Doduše manipulativni. Ali to je, nažalost, uobičajeni deo predizbornih nadmetanja. Kako je svojevremeno primetio Bizmark: „Najviše se laže tokom rata, posle lova i pre izbora“.

PROTESTNO PROČIŠĆENJE?
Izbori se u svakom slučaju primiču, a kako bi se što pre i desili SNS je vlastima bacila rukavicu u lice najavivši masovne i to ako zatreba kontinuirane proteste, koji će, kako je planirano, početi 16. aprila. Tadić je zauzeo „odlučan“ stav kako bi ohrabrio svoje pristalice, odnosno obeshrabrio vrh SNS-a. Jer, polazi od toga da SNS neće hteti da se zamera Briselu. A verovatno bi mu se zamerio ako se odluči za ozbiljne demonstracije. Evroatlantski centri moći, bar sada, u Srbiji ne žele proteste koji mogu da se otrgnu kontroli.
Pogotovo s obzirom na činjenicu da je preko 90 odsto članstva SNS gotovo jednako nacionalno opredeljen kao i radikali. U takvim okolnostima može se desiti da na protestima zahuktala nacionalna energija više ne može da bude na evrokompatibilan način obuzdana, te da se tako poremeti koncept sofisticirane pacifikacije Srbije. Još kada se na to nadoveže potencijalno – već u sadašnjim okolnostima u umerenim razmerama započeto – ozbiljnije približavanje u vezi sa odbranom Kosova i Metohije nepokolebljivog DSS-a, i s druge strane, nacionalno probuđenog SNS-a. I mogućnost da na tim osnovama, posle iznuđenih izbora, bude formirana vlada u Briselu, Vašingtonu i Londonu, a sve to ne bi bilo daleko od vraćanja na pređašnju politiku ekskluzivnog tretiranja samo jedne koalicije kao proevropske.
Tadić pretpostavlja da rukovodstvu SNS-a nije drago da rizikuje da se tako nešto desi, te će se opredeliti za plišane proteste koje sme da bagateliše. A da oni ne bi dobili na naboju, razume se, ne smeju da budu dugotrajni. Da bi za EU bili prihvatljivi moraju da budu u duhu onoga što su nekada radili „revolucionari u bademantilima“. Taj izraz je skovan u Nemačkoj sredinom 19. veka, a korišćen je za salonske nacional-revolucionare, koji su samo žestoko pričali o borbi za ujedinjenje nemačkih državica, a u prilog toga metiljavo delovali.
Računajući na rečeno, Tadić izigrava „žestokog momka“. No, da je siguran da će se, u okolnostima kada tinja opšte socijalno nezadovoljstvo, suočiti sa energičnim protestima, inicijalno motivisanim namerom da se izdejstvuju vanredni izbori, ne bi okolišio da odobri njihovo raspisivanje. Nemamo mi baš hrabru i nepokolebljivu garnituru na čelu države.

ZAHUKTAVANJE KAMPANJE
Lopta je sada na naprednjačkoj strani terena. Na vođstvu SNS-a je da pokaže da se ne plaši velikih i energičnih protesta, odnosno da naprednjaci ne nameravaju da budu „stiropor demonstranti“. Ako tako postupi, dobiće, uprkos Tadićevim rečima, i prevremene izbore i donekle će poboljšaće svoj imidž u očima građana koji sa skepsom gledaju na dosadašnju, mnogima se čini prekomernu, evrokooperativnu politiku SNS-a. Pogotovo će preobražaj imidža biti značajan ako do žestokih protesta, bez kalkulisanja sa voljom Brisela, ipak dođe, te Tadić bude prisiljen da kapitulira.
S druge strane, kompromis između DS-a i SNS-a, na način da režim pristane na održavanje vanrednih izbora (početkom sledeće godine), posle po njega upotrebljivog evrointegrativnog pomaka, neće nas ohrabriti da poverujemo da popuštaju evroatlantski okovi. Tada može da se desi da se u našem slučaju pokaže da je tačna ona anarhistička dosetka: „Da se na izborima suštinski bilo šta može promeniti, izbore bi zabranili“.
Živi bili pa videli u predstojećim protesnim danima ili kasnije, da li će se na naše nacionalne, pa i socijalno-ekonomske interese, odraziti – pre kraja ove ili u prvoj polovini sledeće godine – moguća promena vlasti. No, to svakako preti da ima ozbiljne posledice za one koji sede u oficijelnim foteljama. Da bi u njima ostali, sadašnji vlastodršci kreću u akciju već sada. DS je simbolički i organizaciono otpočeo produženu predizbornu kampanju na proteklom zasedanju Glavnog odbora. Za Tadićevog zamenika izabran je Đilas, vičan političkom marketingu, a partiji su upućeni pozivi na jedinstvo. Makar izgledan pokušaj da se očuva vlast, zahteva, bar privremeno, obuzdavanje frakcijskih i ličnih podela unutar DS-a i usredsređivanja na izbore propagandnih i drugih potencijala te stranke.
U kampanju kreću, odnosno intenziviraju je ako je kao Dinkić već vode, i sadašnji koalicioni partneri DS-a. Ujedinjeni regioni Srbije uzimaju predizborni zalet pokretanjem peticije za decentralizaciju Srbije, a jasno je da će to biti centralna tema njihove kampanje. Jačanjem veza sa predizbornim partnerima iz 2008. godine – PUPS-om i Jedinstvenom Srbijom – te pripremom celovitog plana aktivnosti, za izbore se sprema i SPS. Da su se oni stvarno primakli videćemo po tome što će Dačić obnoviti nacionalnu retoriku i, ako ne on onda neki njegovi bliski saradnici, sa setom početi da se prisećaju Slobodana Miloševića.

NOVA GREŠKA ILI BOLJITAK?
Za koji mesec ranije od godinu dana ili koju nedelju kasnije od tog perioda, imaćemo izbore. Posle njih su moguće razne kombinacije. Već otpočeto otopljavanje odnosa između DSS-a i SNS-a ukazuje da je i ta, donedavno nerealna, koalicija moguća. Kao što i intenziviranje međusobnih optužbi na relaciji DS – SNS, i kako se podela kolača približava, sve teže sputavanje protivrečnosti između ta dva velika igrača,  umanjuje mogućnost formiranja vlade od strane tih partija. Štaviše, predstojeća protesna događanja su šansa da se stavi krst na, u jednom momentu vrlo izglednu, veliku koaliciju DS-a i SNS-a. No, možda sve bude, o čemu smo već govorili, po onoj narodnoj: „Tresla se gora, rodio se miš“. Ništa se ne raščisti, a sve varijante podele karata i dalje ostanu aktuelne.
Jedan poljski aforističar rekao je između dva svetska rata: „Svi ima pravo na grešku,  a da bi svako to pravo mogao i da iskoristi, izmišljeni su parlamentarni izbori“. Uskoro ćemo videti da li će i ta izreka za nas ponovo dobiti praktični smisao. Naš narod želi socijalne i nacionalne promene. Možda nacionalni naboj više i nije preveliki, ali je i dalje snažna njegova želja da naši državni interesi ne budu moneta za potkusurivanje, a da mi ne prihvatamo da se radi regionalnog pomirenja i evropskih integracija ponižavamo.
Sadašnji režim, to je sigurno, ne može da nam donese makar i umeren boljitak. Isto važi i za vladu DS i SNS ili SNS sa Dinkićevim blokom, nacionalnim manjinama itd. Što se tiče DSS-a, s obzirom na činjenicu da je ta stranka izgubila vlast zbog odlučnog otpora nasrtaju „Imperije“ na naš teritorijalni integritet, nadam se da je  nerealno očekivati da ona uđe u koaliciju sa SNS-om ako se ne usvoji i operacionalizuje bar minimum nacionalno odgovornih principa. To podrazumeva: raskid sa aktuelnom strategijom prikrivenih NATO integracija, istinsku a ne lažnu odbranu KiM-a, pravu umesto pozerske podrške RS i Srbima u Crnoj Gori, slabljenje drugosrbijanskih stega u domenu kulturne politike. Bez toga bi DSS, koji je, nesvojstveno našem političkom miljeu, istinski žrtvovao mnogo šta radi principijelnosti, posle svega izgubio moralni kredibilitet. Ne samo iz političkih, već i iz duboko ljudskih motiva njegovog vođstva – koje je u doslednu politiku ugradilo sebe – čini mi se da je to nerealno.
Da se na kraju vratimo na govor predsednika Tadića. On je njime oholo bagatelisao poziv SNS-a na duel, a ovih dana videćemo da li je naprednjačko bacanje protestne rukavice bilo stvarno. Ako jeste, te se nema u vidu detinjasto mrko gledanje i guranje, već postoji volja da se nepokolebljivo stane iza iznetih zahteva, nećemo znati kakva će biti naredna vlada, ali ćemo bar biti sigurni kakva ona neće biti. I imaćemo više nade da je – iako znamo da ćemo još pričekati dok ne otpočne naš istinski nacionalni preporod – došao kraj totalnoj degradaciji naših državnih interesa.