SRĐA POPOVIĆ Pacifista sa bombama

Piše Nikola Vrzić

Možda i nije toliki problem što je Srđa Popović tražio da Srbija bude bombardovana; mnogo veći problem je što ta bombardovana država, ovaj „šupak sveta“ i „krvavi, banditski brlog“, danas postupa po prijavama čoveka koji je tražio njeno uništenje. Šta se to dogodilo sa Srbijom?

Ako je pacifista koji poziva na bombardovanje licemer i ratni huškač, koja je to reč koja će opisati pacifistu koji zahteva bombardovanje sopstvene zemlje? Upravo to je, još septembra 1993, učinio advokat Srđa Popović, zajedno sa piscem Mirkom Kovačem, Džordžom Sorošem, Margaret Tačer, Zbignjevom Bžežinskim… Pa i dalje od toga; Srbiju je opisao kao „anus mundi“ – Srbi su za Popovića, znači, ono što se nalazi u anusu? – „bezvredan ne samo ijednog američkog života, već ijednog američkog metka“, građane ove zemlje kao „ljudoždere u srcu Evrope“ kojima bi samo jedna dobra okupacija i silom sprovedena denacifikacija možda mogli da pomognu.
No, nije toliko važno što je Srđa Popović ratni huškač, a ne pacifista kao što se predstavlja, pa i njegov autorasizam je samo njegova stvar, ali veliki problem nastaje kada taj i takav Srđa Popović dođe u priliku da državi koju prezire diktira šta joj je činiti. A upravo to se desilo kada su tužilac za organizovani kriminal i ministarka pravde najavili istragu „političke pozadine ubistva Zorana Đinđića“, koja počinje pošto je Popović to zatražio i – uprkos svim činjenicama koje ukazuju na sasvim drugačiju pozadinu – zaustavlja tamo gde je Popović odredio, na pobuni „crvenih beretki“ i predsedniku DSS-a Vojislavu Koštunici.
Imaju li država Srbija i ovdašnja javnost moralno pravo da pristanu na ono što im Srđa Popović nameće? Najbolji odgovor će, u sopstvenom stomaku, osetiti svako ko pročita kako je govorio Srđa Popović. Citati su preuzeti iz knjige sabranih Popovićevih tekstova i intervjua „Put u varvarstvo“, u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

***
Šta Zapad mora da uradi u Bosni: otvoreno pismo predsedniku Klintonu
„Vol strit džornal“, Njujork, 2. septembar 1993. godine

Situacija u Bosni se rapidno pogoršava. Ljudi su očajni jer ne vide nikakav izlaz iz sadašnje situacije. Oni su žrtve brutalne agresije. Ali oni su isto tako žrtve neuspeha demokratskih država da izvedu akciju (…)
Ako ne budemo delali odmah i odlučno, istorija će zabeležiti da su u poslednjoj deceniji dvadesetog veka demokratske države zatvorile oči pred njenom neoprostivom lekcijom: agresija kojoj nije pružen otpor će se proširiti i nastaviti, dok će nedostatak volje demokratskih država osnažiti i podstaći one koji stiču teritorije i vladaju silom.
1. Humanitarna pomoć i buduće etničko čišćenje
(…) Kada je diktatorski režim BAAS partije okupirao ceo Kuvajt avgusta 1990, on je pokušao da zbriše kuvajtski identitet preko silovanja, mučenja, oduzimanja kuvajtskih pasoša i stvaranja novog identiteta Kuvajta kao iračke provincije. Koalicija nekoliko NATO sila i nekoliko ne-NATO zemalja pridružila se Sjedinjenim Državama u zahtevima da Irak napusti Kuvajt, a kasnije u januaru 1991. godine i u primoravanju te zemlje da to i učini, i to primenom sile širom Iraka, a kasnije upotrebom kopnenih snaga u Kuvajtu i južnom Iraku (…) Ujedinjene nacije podržale su cilj koalicije da se Irak izbaci iz Kuvajta, kao i one ciljeve koji nisu bili direktno vezani za Kuvajt, da bi se smanjila moć Iraka da teroriše svoje susede. Ali Ujedinjene nacije nisu imale nikakvu vlast nad koalicijom.
Na isti način sada bi Sjedinjene Države trebalo da povedu koaliciju zapadnih vlada da sprovedu svaka svoje individualno pravo, kao i kolektivno pravo na samoodbranu (…) Zapadnim vazduhoplovnim borcima koji nadleću Bosnu nisu potrebne nikakve dodatne pripreme za obaranje komandnih i borbenih helikoptera koje su Srbi koristili (…)
Sjedinjene Države trebalo bi odmah sada da stupe u akciju kako bi znatno smanjile sadašnju i buduću moć srpske agresije, i ujedno stavile Bosance u situaciju u kojoj ne bi morali da se neograničeno oslanjaju na zaštitu koju im pruža Međunarodna zajednica (…)
Naša moć uperena protiv sadašnjih i budućih potencijalnih izvora takvih napada može se koristiti selektivno i diskriminativno. U zonama u kojima je zabranjeno letenje može se primeniti i protiv-vazdušna odbrana potisnuti, kako u Srbiji, tako i u Bosni. A vrlo visok procenat vojnih aviona na velikim aerodromima u Srbiji može se uništiti na način koji ne bi ugrozio srpske civile i UNPROFOR.
2. Bosna ne pripada istoriji
(…) Čak i sada posle 16 meseci perverzne zapadne politike koja je pobožno osudila pansrpske agresore, pri tome ne čineći ništa da zaustavi masakre, Zapad još uvek može da primeni u velikoj meri i na diskriminativan način svoju silu da bi smanjio moć slabo motivisane i loše disciplinovane srpske vojske u Bosni i njen izvor podrške u samoj Srbiji. I Zapad može da pomogne da se naoruža veća, bolje motivisana Bosanska armija koja još uvek održava neku vrstu kontrole nad gradovima u kojima se nalazi gro bosanske industrije, pa i industrija oružja. Na taj način Zapad može da poboljša šanse za opstanak slobodne multietničke Bosne.
Sa druge strane ako zapadni posrednici i UNPROFOR sateraju nenaoružane bosanske muslimane u male, etnički očišćene ostatke Bosne, svetska javnost će sa užasavanjem gledati na televiziji kako ti delovi nestaju ispred očiju zapadnjaka dok Srbi krše prekid vatre, kao što su to učinili i sa ostalim primirjima tokom 23 meseca rata u Hrvatskoj i Bosni (…)
Čak i kada bi cela Bosna (a ne samo Sarajevo) bili zauzeti, kao Kuvajt u avgustu 1990, bilo bi izuzetno važno da demokratije jasno ukažu, baš kao u slučaju Kuvajta, da se nasilne promene granica i etničko čišćenje, bilo u režiji Srbije u Hrvatskoj ili Bosni, ili u režiji Hrvatske u Bosni, neće tolerisati, a kamoli priznavati.
Ako im Zapad jasno ne predoči takav svoj stav, onda on neće moći da utiče na ubedljiv način na Hrvate i Srbe koji su već obnovili konflikt započet pre dve godine od strane Srbije upotrebom Jugoslovenske armije za zaposedanje teritorije u Hrvatskoj i kasnije za okupaciju Bosne. Uz to Zapad onda neće moći ni da zaustavi srpsko etničko čišćenje Albanaca na Kosovu i Mađara u Vojvodini (…) I konačno Zapad onda neće imati šta da kaže u cilju suzbijanja nove ozbiljne opasnosti u vidu pannacionalista u bivšem Sovjetskom Savezu i drugde.
3. Uloga sile i prazne pretnje
Prazne pretnje imaju perverzan efekat.
Diktatoru koji će popustiti jedino pred superiornom silom Zapad može žestoko da preti jedino u nadi da će te pretnje same po sebi biti u stanju da zaustave agresiju, to jest da će njegove pretnje i beskrajne pripreme biti „jasna i glasna poruka.“ Ali ako Zapad ne upotrebi silu uopšte ili je upotrebi samo u simboličnoj, umesto u velikoj meri za smanjivanje Miloševićeve moći, ili pak samo da isforsira bosansku kapitulaciju, „primljena poruka“ će samo narušiti ugled navodnoj rešenosti Amerike i Zapada.

(Među istaknutim svetskim ličnostima koje su potpisale ovo pismo, nalazi se i ime Srđe Popovića, osnivača opozicionog nedeljnika „Vreme“ iz Beograda.)

***
Opet bih potpisao!
„Borba“, Beograd, 13. septembar 1993. godine

Nešto o samom pismu: kada ste ga potpisali; kako je stiglo do Vas; da li je bilo mogućnosti (i pokušaja) da s tim u vezi promenite sadržaj pisma? Da li biste potpisali isti tekst da Vam ga sad ponovo ponude?
Naravno da bih potpisao. Šta se to u međuvremenu izmenilo? Pismo sam dobio faksom, već potpisano od Brodskog, Česlava Miloša, Margaret Tačer, Šulca, Bžežinskog… Postojala su samo dva izbora – potpisati ili ne potpisati. Jedinu nedoumicu meni je stvaralo nešto što Vi uopšte ne pominjete, naoružavanje muslimana. Posle terora i zločina koji su počinjeni nad muslimanima, jasno je da postoji opasnost od njihovog revanšizma. Smatram, međutim, da bi njih Međunarodna zajednica mogla kontrolisati, jer bez nje su potpuno nemoćni.
Nisam imao nikakvog problema što je pismo, kako kažete „usmereno samo prema srpskoj strani“, a ja bih rekao, prema Miloševiću, Karadžiću i, pre svega, Mladiću, što za mene nije isto, jer njih smatram za ratne zločince, dok je srpski narod nemoćan i „kriv“jedino što je izmanipulisan.
Pored režima i dobar deo takozvane „demokratske opozicije“ pridružuje se ovim optužbama i napada Vas zbog potpisivanja pisma Klintonu. Šta njima imate da poručite?
Koje opozicije? Milošević nema nikakav drugi program osim ratnog, a u tom programu ga podržavaju gotovo sve stranke. Pošto je on gospodar rata, on je gospodar srpske politike. Biće poražen kada njegov nacionalni program bude poražen, a pošto ga ostvaruje silom, biće i pobeđen silom.
Želite li još nešto da kažete?
Pa, samo još da umirim svoje „kritičare“: znam odlično da se Klinton neće mešati u tu balkansku papazjaniju. Područje bivše Jugoslavije strateški je potpuno beznačajno, a Srbija je danas anus mundi, bezvredna ne samo ijednog američkog života, već ijednog metka. Pažnja koju Srbija medijski privlači je tako reći perverzna, zapadni mediji su fascinirani jedino odvratnošću tog prizora, dubinom toga pada, jer je to vest: ljudožderi usred Evrope! Za nešto više, Zapad nema moralne snage, a intelektualno su zbunjeni (…)
Srbija sebi samo nagomilava istorijske hipoteke i tone u sve dublju i dublju izolaciju, moralnu i materijalnu bedu. Mislim da je patriotski danas želeti vojni poraz u Bosni, jer bi on značio i kraj zločina, i politički poraz Miloševića i nadu za katarzu i preokret, i suđenje ratnim zločincima i kraj kolektivnih krivica koje samo rađaju revanšizme i reprodukuju nasilje (…)
Zašto ste otišli, planirate li da se vraćate u Beograd? Šta bi trebalo da se promeni da biste to učinili?
Zašto ste otišli je prilično neumesno pitanje. Ko god je mogao otišao je (…) Ja sam naravno, jugoslovenski građanin sa jugoslovenskim pasošem i vratio bih se rado da Milošević nije razorio Jugoslaviju. Nemam gde da se vratim. To što on zove „Jugoslavijom“ samo je krvavi, banditski brlog.

***
Nesreća nije rezervisana za druge
„Borba“, Beograd, 25-26. septembar 1993. godine

Sada smo odjednom protiv sile, „Borba“ se zgražava u naslovu: „Bombe u ime demokratije“. Pa? Hoće li to da se kaže da se bombe smeju bacati samo u ime fašizma, a da demokrate imaju prava samo da dobijaju batine (kao što je to u Srbiji običaj)? (…)
Razgovaram često sa Beogradom i čujem taj isti ton: ja nisam ni o čemu odlučivao, ja nisam ni za šta odgovoran, ja se u to nisam mešao, ja sam glasao protiv toga, ja sam se samo zezao. Ja, za razliku, mislim da sam kriv, da sam odgovoran, da smo krivi i odgovorni što Srbima danas vladaju ljudi koji u naše ime čine zločine.
Svi smo kolektivno krivi što su u tome uspeli. To se zove istorijska krivica – i pokušaj da bilo ko sebe lično iz te krivice „ispiše“ je neodgovoran i nemoralan, dok ne uspemo da krivicu iz sebe izlučimo. Nije mi bilo stalo da ističem da sam Srbin, dok Srbi nisu ogrezli u zločin. Sada od toga, nažalost, nema izvlačenja (…)
Moj potpis znači da mislim da međunarodni pravni poredak treba zaštiti, ako je potrebno i silom od onih koji silom menjaju granice usput vršeći genocid (nije valjda i genocid sporan? postoje tone dokaza o njemu koje Vam rado mogu staviti na uvid, kao i ostalim čitaocima „Borbe“). Ta zaštita napadnutog je pravna obaveza Ujedinjenih nacija, kao što je i pravna obaveza sprečavanja genocida svim sredstvima.
Tražio sam da Međunarodna zajednica izvrši svoje obaveze. Tražio sam uvek da svako izvršava svoje pravne obaveze, bez obzira na to da li sam verovao da to može da proizvede ikakve posledice, jer mislim da je jedina alternativa unutrašnjem i međunarodnom pravnom poretku vladavina jačeg i zakon džungle. Šta u tome ima nelogično? Ja postupam po svojoj savesti, drugi kako hoće i kako mogu.
Srđa Popović
Njujork

***
Proizvođači mržnje, straha i smrti neće stići u Hag
„Monitor“, Podgorica, 17. novembar 1995. godine

Da bi postala normalna evropska država, da li je Srbiji neophodno da se desi isto što i Nemačkoj 1945. godine – vojni poraz i denacifikacija?
Da, ali ne vidim ko u svetu za to ima interesa. Srbija je mala zemlja. To nije Nemačka koja je mogla da zatrese planetu (…)
Ratni zločini, u užem smislu, kao što su masakri, raseljavanja stanovništva, bombardovanja gradova, ubistva civila, genocid nad muslimanima, samo su posledica tog osnovnog zločina, zločina vođenja agresorskog rata, zločina protiv mira. To se delo nije našlo u haškom Statutu, ne stoga što su taj Statut radili neki loši pravnici, nego stoga što nije postojala jaka politička volja. Nije postojala volja da se osnovni zločin kazni.
Jer, kažnjavanje takvog zločina pretpostavlja masovnu vojnu intervenciju i skidanje vlasti u Beogradu da bi se došlo do dokumenata, kao što se u Berlinu došlo do arhiva.
Dakle, poraz Pala i Knina nije dovoljan?
Ne, to nije dovoljno. U svetu nije bilo volje da se izvrši vojna intervencija kojom bi omogućili kažnjavanje, zato se i taj zločin prećutao u Statutu. I svi se gotovo prave kao da se nije ni dogodio (…)
Pa, čemu onda sve ovo, Tribunal u Hagu i čitava priča koja se podiže, ako glavni krivci neće odgovarati?
Međunarodni sud je nastao kao rezultat moralnog zgražavanja zapadne javnosti nad svim onim što se poslednjih godina dešavalo na Balkanu. Da bi se ludilo zaustavilo, bila je neophodna vojna intervencija. A kako do nje nije došlo, da bi se umirila javnost i savest onih koji kreiraju politiku došlo se do ideje o Sudu za ratne zločine.
Vi ne možete kazniti svakoga ko je za ovo odgovoran. Pa, Milošević je gotovo aklamacijom osvojio vlast, ne možete pred sud izvesti ceo jedan narod. Taj narod će platiti zato što je tako glasao, bedom, izolacijom, moralnom osudom…

***
Srpski spas zove se Hag
„Feral tribjun“, Split, 19. april 1999. godine

Kako vi gledate na aktualne NATO napade na SRJ?
Ja mislim da je NATO ušao u tu intervenciju tako reći nevoljno. Po mom mišljenju, on svoje motive i političke i vojne ciljeve nalazi u hodu, tako da sada sve to skupa ne izgleda dobro, ali mislim da će NATO, kako se situacija bude dalje razvijala, sve jasnije i jasnije vidjeti kojim putem treba ići.
Neki vaši kolege tvrde da se ovom intervencijom narušava suverenitet SRJ na temelju Međunarodnog prava. Šta vi o tome mislite?
Ja se s time ne slažem, jer mislim da se Jugoslavija još nalazi u stanju raspada. Novu Jugoslaviju nisu priznale ni zemlje članice EU, ni SAD, ona nije ni članica Ujedinjenih naroda. Potvrđeno je isto tako da nema kontinuiteta između bivše i sadašnje Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore… U takvim okolnostima ne može uopće biti riječi o punom suverenitetu te tvorevine. Stoga držim da ova intervencija nije suprotna Međunarodnom pravu.
Kako će se po vašem mišljenju raspleti tzv. „kosovska kriza“?
Teško je to reći, zato što je NATO intervencija tek u procesu samodefiniranja. Smatram da je velika pogreška učinjena kada su zapadne zemlje propustile osuditi „JNA“ i Miloševića za ono za što su oni doista krivi, a to je – genocid. I to genocid u povratku – posle genocida izvršenog u Bosni oni sada vrše novi genocid na Kosovu (…) Sigurno je da genocid koji vrši Milošević – koji se ne može usporediti s holokaustom samo zato što on nema dovoljno snage za zločin onakvog obujma – zadovoljava sve one kriterije u Konvenciji o prevenciji i kažnjavanju zločina genocida iz 1951. godine, koju su potpisale i SAD i Jugoslavija.
Kakav je vaš stav prema bombardiranju, to jest prema „odgojnim mjerama“ koje trenutačno prema SRJ primjenjuje SAD?
Ja sam od početka shvatio da će odmah nastati takva situacija koja će zahtijevati neminovno slanje NATO-ovih kopnenih snaga i apsolutno sam siguran da će kopnene snage biti upućene u Jugoslaviju.
Recite mi kako osobno, intimno, doživljavate bombardiranje grada u kojem ste živjeli i u kojem vjerojatno i danas imate rodbinu, prijatelje…
Naravno da sve to vrlo emotivno doživljavam, teško mi je gledati kako padaju bombe na grad u kojem sam rođen. No, ja sam tu vrlo ambivalentan. Premda, nije ni meni lako reći „neka ih bombardiraju“. Tamo imam rodbinu, stan, vikendicu… No, s druge strane mislim da je za budućnost srpskog naroda i Srbije dobro ovo što se događa. Oni su se našli na slijepom kolosijeku, ta je politika kao neki autobus koji već deset godina bez kočnica juri nizbrdo i bilo je jasno da jednog trenutka mora udariti u neki zid.

***
U kaosu će profitirati Šešelj
„Novi list“, Zagreb, 9. avgust 1999. godine

Jesu li NATO-ovi zračni udari imali smisla?
Ja sam pacifist i protiv sam svakog nasilja. No, ipak mislim da se intervencija morala dogoditi. I došla je vrlo kasno. Javno sam rekao da je to trebalo učiniti posle Vukovara ili najkasnije, kad je počela agresija na BIH.
Postalo je jasno da se Milošević drukčije ne može zaustaviti. Da se to dogodilo, bile bi sprečene mnoge žrtve, i intervencija bi pomogla i srpskom narodu. Naime, ne bi bili počinjeni mnogi zločini zbog kojih su na zlu glasu i Srbi kao nacija.
Vojni je poraz bio potreban srpskom narodu i iz psiholoških razloga, da shvati kako je cela ta politika bila pogrešna.
Kako ocenjujete stanje na Kosovu?
Sada je tamo očito loša situacija. Međunarodni predstavnici još
nemaju snage suzbiti revanšizam, koji na neki način razumem, jer su prema Albancima napravljeni strašni, masovni zločini. Bojim se da se NATO akcija ne kompromituje jer će biti lako u Srbiji i Rusiji, na osnovu izveštaja o ubistvima Srba, stvoriti raspoloženje da je NATO na strani Albanaca, da se nije radilo o humanitarnoj intervenciji, već o ratu za albansku stvar.

***
Od nacionalne euforije nije ostalo ništa
Intervju: Zoran Purešević, Beograd, leto 2000. godine

Šta mislite o sankcijama Zapada protiv režima u Srbiji? Kako bi
komentarisali stav da bi se njihovim ukidanjem ubrzao pad režima i da li bi to moglo da se dovede u vezu?
Prvo, mislim da sankcije nisu osnovni uzrok naše bede, te se njihovim uklanjanjem ne bi ništa bitno promenilo (…) Zanimljiva je, međutim, i zaslužuje komentar jedna logika koja sankcije osporava, jer se njima „kažnjava narod“, a ne režim.
To je tačno i to je svakako nepravedno. Ali ta logika propušta da vidi da se za pogreške režima uvek i svuda kažnjava narod. Politiku režima uvek plaća narod, a ne režim. Odnosno režim plaća jedino ako ga narod zbog toga sruši, a da li će ga srušiti ili ne zavisi opet od onih koji su taj režim i doveli na vlast, i glasali za njega, recimo jedno četiri puta, i podržavali ga dok je činio greške.
Pored toga, ta logika gubi iz vida jednu nezgodnu činjenicu da smo mi počinili toliko nepravdi prema drugima, Hrvatima, Bosancima, Albancima, da naše zakasnelo pozivanje na pravdu izaziva priličnu ravnodušnost.
Kaže se da se time Milošević izjednačava sa narodom?
Pa, to je verovatno zbog toga što je Milošević imao plebiscitarnu podršku dok je drugima pretio „budućim bitkama“, zastrašivao, ucenjivao, žario i palio, kada je rasturio Jugoslaviju i vodio ratove. Naravno, da je jedna manjina bila protiv svega toga, ali ona se utapa u fantomski „narod“. Čak i u Trećem Rajhu bilo je onih koji su bili protiv, a naravno, cenu su platili svi.

13 коментара

  1. Avatar

    Sramota bi me bilo do groba da se slucajno zovem Srdja Popovic.

  2. Avatar

    Za čitanje ovih tekstova treba imati jak stomak.
    Ovoliko zlo moga kvazikolege izazvalo je mučninu čiji intezitet teško mogu opisati.

    Neka mu Bog pomogne.

    adv. Zoran Tošković

  3. Avatar

    gosp Srdja ce kad tad shvatiti sta je radio i rekao, uvek tako bude pa i sad, pitanje vremena!

  4. Avatar

    Ja mislim da bi svaki pojedinac u sadasnjem srpskom drustvu trebao da podigne svoj glas i da se ovaj zlotvor i ljudsko smece Srdjan Popovic adekvatno kazni.

  5. Avatar

    Права патетика: један заговорник БОМБАРДОВАЊА рођене земље, тражи истрагу о политичкој позадини у биства другог јадника који тражио бомбардовање своје земље.Када је Ђинђић постао свјстан, да је његов позив за бомбардовање ипак био ПРОТИВ СРБИЈЕ а не Милошевића, јер се однос ЗАПАДА према СРБИЈИ није промјенио ни кад је Милошевић оборен, ни испоручен Хагу и само мало подигао нос против својих заштитника и њему је пресуђено.
    Срђа зна шта га чека ако и он мало подигне нос.

  6. Avatar

    Stvarno strašno. kako ovakvi ljudi uopšte mogu da postoje. To i nisu ljudi nego monstrumi. I on blati Koštunicu.

  7. Avatar

    Anus mundi, ljudi ne treba davati neku relevantnost ovom Popoviću, kod njega se celi život vrti oko anusa, on je arhetip anusnog parazita koji samo menja destinacije, takav stil života.
    Postoje paraziti koji se ne mogu uništiti u potpunosti, umrtve se… čim se u nečijem anusu stvore uslovi, on počne da se hrani, lep život želim g-dinu Popoviću u takvom ambijentu!?!

  8. Avatar

    Nisam pravnik,ali za raspad SFRJ optužiti Miloševića,jedinog zagovornika opstanka te države , je smešna. Kršenje Ustava SFRJ os strane Slovenije i jednostrano izdvajanje, te proglašenje konstitutivnog naroda ,u Hrvatskoj, za nacionalnu manjinu,te izdvajanje BiH iz Jugoslavije bez saglasnosti Srba,preglasavanjem.To je ujedno urađeno i kršenjem Ustava svake pojedinačne republike. Na kraju, SFRJ nisu stvorile republike (teritorije) već narodi, pa se,valjda,samo tako i mogla raspasti. A to da nam neće biti bolje ni kada sa podamo, pročitajte u govoru S.Miloševića pre poslednjih ,njegovih,izbora. A pročitajte i knjigu “Ubica nacija” DŽona Perkinsa , pa će vam se sve kazati. Genocid počinili Srbi, a njih sve manje.Hrv.proterali 600000 ljudi i nema genocida.G.Srđo,svaka pravnička čast.

  9. Avatar

    E Srdjane, Mrdjane… kukala ti majka…. ti si za lecenje… zajedno sa tvojim pajtasima… Neka ti se Bog smiluje ako moze. Toliko mrznje i nasilja u jednom coveku… Ponasa se kao celija raka – jede svoje bliznje da bi opstao u svom egocentrizmu i megalomaniji…

  10. Avatar

    Naslov ove priče, tekst je dobar ali ja bih ga napisao npr. “Dvonožac iz žabokrečine”

  11. Avatar

    бесмислено је враћање у прошлост, он и ђинђић нису Срби. имамо и даље осовину сорош-лихт која господари.

  12. Avatar

    pitajte žene i decu u bosni 1993 da li su bili za bombardovanje aerodroma u srbiji sa kojih poleću avioni koji bombarduju bosnu? jer to se tražilo u pismu. zašto smo klali i ubijali u bosni? zašto? mi još nismo platili cenu svih zala koja smo naneli susednim narodima na žalost, a ako se borisu ne dozvoli da ovu zemlju upristoji, cena će doći na naplatu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *