Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Piše Dragan Milosavljević
Crne slutnje su u narodu da se minira jedini preostali stub nacije, njena Svetosavska crkva. Da li je guranje u drugi plan tajnog procesa pravi motiv naduvavanja „raskola“, koji se stalno nagoveštava preko državnih medija posle smrti patrijarha Pavla. Možda je halabuka oko slučaja Artemije, koja se produžava od sabora do sabora, idealan način da suštinske teme ne dođu na dnevni red
Na majskom saboru SPC, zna se već u aprilu, neposlušni Artemije biće isključen iz crkvene zajednice. To najavljuje njegova svetost patrijarh Irinej, a rado(sno) prenosi TV „B92“. Jer, to što radi bivši vladika „nije samo protiv kanona već se graniči i sa zdravim razumom“. Njegova svetost upućena je i u „finansijske malverzacije Artemija u raspolaganju donacijama“.
Ali eto, malo se, recimo, zna, u stvari ništa, o sadržaju nedavnog boravka patrijarha u Americi. Da li se tamo, pored ostalog, upoznao sa ovde malo tajnovitim detaljima „pravoslavnog integralizma“ koji razvijaju SAD.
NOVI CRKVENI POREDAK
Ovde vlada potpuno medijsko ćutanje o toj versko-političkoj matrici SAD i Vatikana o „novom crkvenom poretku“. Predviđenog prvo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pa potom i u najvećoj, ruskoj.
Ono što se da naslutiti je da tekuće inicijative za stvaranje crnogorske, kosovske, hrvatske, a uskoro i bosanske i vojvođanske pravoslavne crkve, realno vode u preimenovanje SPC u buket pravoslavnih feuda. A zatim sledi i njihovo stavljanje pod kapu provatikanski orijentisane Patrijaršije u Aleksandriji. Koja i ne krije ambicije da ovde bude posrednik Svete stolice.
A novoistorija, uz pomoć kadrova dobro pozicioniranih emisara u Beogradu, već uveliko nastoji da briše duboke krvave tragove u srpskom biću, a sa njima i svest o neokajanim masovnim grobnicama, zaostavštinom katoličkog klera i njihovog vođe i inspiratora Vatikana.
Još malo pa se neće više spominjati jame pune pravoslavaca, čije preživele potomke sada kao stado teraju u grkokatolike u Hrvatskoj, a uskoro i drugde, uz odsustvo bilo kakvog jasnog reagovanja crkvenog vrha.
Crne slutnje su u narodu da se minira jedini preostali stub nacije, njena svetosavska crkva. Da li je guranje u drugi plan tajnog procesa pravi motiv naduvavanja „raskola“, koji se stalno nagoveštava preko državnih medija posle smrti patrijarha Pavla. Baš kada se u izbor novog poglavara umešala vladajuća politika evrounijata. Oličena kroz agresivno spletkarenje DS.
HALABUKA
Možda je halabuka oko slučaja Artemije, koja se produžava od sabora do sabora, idealan način da suštinske teme ne dođu na dnevni red. Jer teško da poziciju SPC istinski ugrožava šačica neposlušnih koji služe po „katakombama“.
Strategije razvlačenja slučaja Artemije, u kojem se „cunamijem“ vladinih medija grupici sveštenika daje publicitet, po svemu sudeći zamagljuje neke druge dramatične promene unutar SPC, a novotarci u njoj sebe, kroz paničenje oko omalenog nepredvidljivog, a kočopernog Artemija, predstavljaju kao teško ugroženu žrtvu. Na pravdi Boga.
Ekumenisti (papisti), naime, tvrde da „sektaši“, koji su objektivno zaista upali u dobro pripremljenu zamku zamene teza, nisu autentični tumači svete tajne. Što, na prvi pogled, kroz objektiv potrebe kanonskog jedinstva i poslušnosti nižih prema višima u hijerarhiji nalikuje smaku pravoslavnog sveta. Kao i ocena iz vrha SPC da oni koji su pošli za njima „povlače greh i prokletstvo. Pa čak i njihovi potomci.“
To po dramatici već liči na anatemu, ali problem u tome svemu, onaj suštinski, je da je osuda bačena na deo sveštenstva iz i oko Gračanice, koje je jedino jasno delom pokazalo kako nije spremno da sledi najnoviju „politiku“ SPC. A to je prilagođavanje dominaciji „bezgrešnog“ pape, i to bez alternative.
Dobri poznavaoci istorijata ekumene podsećaju da se na balkanskom šaru ni danas ne događa baš ništa nepoznato. Više nego ikada, Vatikan je bliži preveravanju pravoslavlja. Svetosavlja, pa potom i pravoslavlja kod Rusa.
Tamo je, u cilju pridobijanja i aktiviranja ekumenista, ubačeno oko pola milijarde dolara, a na domaće tlo, ima nagoveštaja, oko 100 miliona. Taj novac se grana i prema nekim političkim projektima uspostavljanja partije demohrišćanskog modela. Već decenijama vrlo uspešno u Italiji i Nemačkoj. Ima već dovoljno poruka iz pravoslavnih crkava Artemiju, da u Rusiji ima snaga koje bi da se odupru ofanzivi papista i traže saveznike na ovom tlu. Možda i to žulja vrh SPC.
Reklo bi se, u sporu Sinod – Artemije, čija zaleđina i suštinski motivi sa upletenim necrkvenim faktorima nisu osvetljeni, bar zasad, došlo se do faze puta bez povratka. Pogotovu posle najnovijeg javnog istupa novog patrijarha Irineja. Sa prognozom ekskomunikacije.
CENA OPSTANKA
Postaje sve očiglednije da je „preuređenje“ pravoslavlja, kako to vide evrounijati, „bez alternative“, neizbežna cena opstanka Srba i Srbije. Kao uostalom i put u Evropu, pod uslovima datih od strane istih onih koji su Srbiju doveli, prvo sankcijama, a onda oružanom agresijom, na rub totalnog poloma. Možda bi trebalo konsultovati naciju da li i na tu cenu pristaje. A u maju će u Beogradu biti i Samit NATO-a. Nedavno, uspeo je konačno da se obrati javnosti i raščinjeni vladika Artemije. Ali kako? Njegovo svedočenje osvanulo je na malo poznatom portalu interneta. Prema izjavi Artemija pred kamerama, cilj njegovog smenjivanja, uz montiranje dokaza, je da se prikrije „istinski greh što je uspeo da makar deo Srba iz izbegličkog talasa zadrži na Kosovu“ .
Greh nije mali sa stanovišta zapada i njegovih crkava jer se, drugim rečima, odupro odlučno planovima NATO-a i Vatikana u potpunom preuzimanju Kosova, a u pozadini unapred izgubljenog rata, u koji je, kao u dobro pripremljenu klopku, uleteo Milošević.
Podsetićemo, ne samo da je u bivšoj pokrajini nikla jedna od najvećih američkih vojnih baza, nego se, prema nacrtima Vatikana, vrše pripreme za proglašenje srpskih manastira kulturnim dobrom samoproglašene, šiptarske države. A u tome će asistirati i projektovana pravoslavna crkva Kosova. Temelji te rabote „osveštani“ su još tokom Bajdenove posete Dečanima. A Artemije je, zamislite, odbio da ga primi u Gračanici.
Odmah po uklanjanju Artemija, Gračanicu, donedavno ostrvo otpora svetosavske SPC prozelitizmu Vatikana, „overio“ je svojom posetom ozloglašeni prvi gubernator okupiranog Kosova Bernar Kušner. Svetski mediji ga uveliko povezuju sa Tačijem u mračnoj aferi egzekucije oko 1500 otetih i zarobljenih Srba, čiji su organi, prema ubedljivom izveštaju Švajcarca Dika Martija, oduzimani žrtvama odmah posle egzekucije.
Oni koji su preživeli, među kidnapovanom srpskom populacijom na Kosovu, upućeni su ovih dana da kroz tehničke pregovore Beograda sa Prištinom aminuju secesiju i sarađuju sa režimom kriminalaca i ubica, u čijoj je režiji sproveden ovaj zločin. O kojem je, kroz pokretanje afere o krađi organa, na bazi neobjavljenih saznanja Haga, progovorila Karla del Ponte u knjizi „Negovanje nekažnjivosti“.
U Vašingtonu i Briselu znaju da ova žena, vazda željna vlasti i uticaja, ima kompromitujuću dokumentaciju o brljotinama NATO-a, ali i krivičnoj odgovornosti šefova država i generala NATO saveza, počinilaca zločina nad Srbijom
Ali, kako na to ukazuje u svojoj knjizi odgovora Džefri Najs, njen tadašnji zamenik, bivša tužiteljka i danas prikriva saznanja da su zločini, uključujući onaj u Srebrenici, naručivani i montirani od stranih službi, a odrađeni preko šarolike bratije sa legitimacijama stranih legionara.
DALTONI JAŠU ZAJEDNO
Najs tvrdi da je sporazum o ćutanju postignut između Amerike, Haga i srpskih novodemokrata, kojima se kasnije priključio pokajnički SPS. Sve to uz punu podršku NVO sektora i njihovih „nezavisnih“ medija. To je, po svemu sudeći, jedan od ubedljivih razloga zašto su sa malo ambasadorskog pritiska Daltoni 2008. godine odlučili da ponovo jašu zajedno.
Otvaranje afere Artemije, na način kako je to medijski orkestrirano, svedoči o otvorenim namerama atlantista da uz klimoglave ozvaniče preotimanje Kosova i sve pravoslavne manastire pounijate, uz upadljivo ćutanje vrha SPC-a.
Da li se ikada prozelitska politika Vatikana menjala? Istorija svedoči da nije. Prilagođavala se kroz razne krstaške pohode, oružane i ekumenske, u taktici pokatoličenja, prozelitizmu. A Balkan je bio i ostao najradija meta. O tome svedoči i Jasenovac i proterani Srbi iz Hrvatske danas, ali i oni pokršteni juče. Upravo zato je pokojni patrijarh Pavle, na predlog o dolasku pape Vojtile, odgovorio „dobro nam nedoš’o“.
Ko god ponašanje demokratske sekte u saradnji sa tom politikom smatra samo varijantom obične bahatosti, obogaćene nestašnom neoliberalnom pohotom za posedovanjem svega postojećeg, pogrešiće. Radi se o dobro obučenim tvorcima nove Srbije, u kojoj će Srbi biti svedeni na propisane demostandarde.
U tom svetlu i Sinod i Artemije i ceo sukob imaju samo težinu olako odigranog tuđeg scenarija, čijeg suštinskog pogubnog sadržaja njegovi izvođači u mantijama, možda ne svi, ne moraju danas biti svesni. Ali sutra…Kada prozelitizam zakuca na vrata. Sutra, vladike, i bivše i sadašnje … sutra će biti kasno. займ на карту онлайн онлайн займ по паспортузайм на киви кошелек без привязки картызайм на киви 1000 рублей займ на счет телефоназайм через перевод контактзайм lime
Iz oslobodilačkih ratova, od 1912. do 1918. godine, 327 ratnika iz Vranića nisu se vratili svojim kućama, junački su pali na bojnom polju, braneći čast i ponos svoje otadžbine.
U Drugom svetskom ratu, od 1941. do 1945. godine, partizansko selo Vranić ponovo piše zavet slobodi sa 177 položenih života.Dana 15. oktobra 1941. godine, nemačka kaznena ekspedicija opkolila je selo Vranić, pohvatala i u selu streljala 38 rodoljuba i popalila više od 50 kuća.
Najveći broj žrtava pao je prilikom četničkog pokolja, koji je izvršen 20. decembra 1943. godine. Taj užasni zločin ne može i ne sme da se zaboravi, prikriva ili pravda gnusnim lažima.
Jer istina je sledeća
U noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, četnici Draže Mihailovića okupili su se u susednom selu Jasenku i, podeljeni u tri grupe, mučki su upali u selo Vranić i zverski, na spavanju, poklali čitave porodice parti-zanskih saradnika. U četrnaest porodica, ko god se te noći zatekao u kući – nije preživeo.
Te stravične noći, zločinci su zaklali sedamdeset dva rodoljuba, među kojima trideset pet žena i devojaka i desetoro nedužne dece, od kojih dvoje u kolevkama. Četiri devojke, bolje reći devojčice, bile su pred roditeljima silovane pa zaklane, a jedan mladić je bio kastriran pa zaklan.
Pored toga, četnici su zarobili sedam boraca NOR-a iz Vranića. Četvoricu su, posle strahovitih mučenja, zaklali u selu, a tri borca su ustupili nemačkom Gestapou. Posle mučenja u logoru na Banjici, obešeni su u selu Čumiću kod Kragujevca.
Međutim, ovo nije kraj četničkog divljanja. Oni su doveli još jedanaest građana, koji nisu bili iz Vranića i nad njima izvršili pokolj.
Iz ovih podataka se vidi da je u selu Vraniću, od četničke kame, zaklano ukupno devedeset građana, što je najveći četnički zločin učinjen prema stanovnicima jednog sela u Srbiji, i po broju i po strukturi žrtava i po svireposti.
Nekoliko dana je trajala sahrana. Poklane žrtve nisu imale u šta da se obuku i po narodnom običaju sahrane, jer su četnici, prilikom pokolja, opljačkali sve vredne stvari, odela, nameštaj i novac, čak su iz mnogih domaćinstava oterali i stoku, koju su kasnije klali i pekli za proslave, koje su organizovali u čast uspešno izvršenog pokolja nad nedužnim stanovnici Vranića.
Kolevke u kojima su deca zaklana, nošene su kao dokazni materijal suđenje ratnom zločincu Draži Mihailoviću, koji je tada, za izvršene rat zločine prema svom narodu, osuđen na smrt,
……………………………………………………………………………………………………………………
a sada mu neki, bez stida, podižu spomenike i traže da bude rehabilitovan.,
Narod smatra da najveći zločin prema poklanim žrtvama i preživelim članovima porodica, kao i prema svom narodu, čine oni koji traže rehabilitaciju ratnih zločinaca i koji koljaše i saradnike okupatora hoće silu da proglase borcima za slobodu.
…………………………………………………………………………………………………………………..
U kući Stevana Pantića, četnici su poklali najviše – deset članova porodice. Takva strašna sudbina, znamo iz istorije, zadesila je samo porodicu deset Jugovića. S tom razlikom, što su oni svi bili za borbu sposobni ljudi i što su pali na bojnom polju. Narod ih je, zbog velikog broja žrtava jedne porodice, u pesmi opevao i do naših dana sačuvao trajnu uspomenu.
Iz porodice Pantić je i najstarija žrtva pokolja – deda Joksim imao je 87 godina. Pored njega, zaklane su tri žene i četvoro dece. Najmlađe – jednogodišnji Ljuba zaklan je u kolevci i na osam mesta izboden nožem. Od deset članova porodice, samo su Stevan, nosilac Albanske spomenice i njegov sin Dragomir bili za vojsku sposobni ljudi i verovatno su mogli biti opasni četnički pokret i nemačkog okupatora.
Oni koji su preživeli taj strašni pokolj, kakav istorija ne pamti je jedna nacija izvršila nad sopstvenom nacijom, najbolje znaju ko se za vre rata borio protiv okupatora i domaćih izdajnika, a ko je sve vreme rata sarađivao sa okupatorom u borbi protiv svog naroda. Sve to narod zna i pamti. O tome postoje i brojni dokumenti.
U selu Vraniću postoje Spomen dom i dve spomen sobe, gde se čuvaju dokumenti i spiskovi imena svih ratnika i boraca iz oba svetska rata i spis žrtava četničkog pokolja. Takođe, spisak žrtava četničkog pokolja nalazi se u Spomen sobi porodice Pantić kao i u seoskoj crkvi, čijeg su sveštenika popa Boru Gavrilovića četnici zaklali u aprilu 1944. godine, kao zarobljenog partizana.
Kao nemi svedoci, na tri groblja u selu Vraniću, rasuti su grobo masovnog pokolja iz 1943. godine, koji i danas stravično podsećaju i ukazuju četnički zločin.
Čineći nečuvene zločine nad nedužnim narodom i sopstvenom nacijom, kakve nisu činili ni Turci ni Nemci, četnici su želeli da unište slobodarski duh Vranićana
U tome nisu uspeli. Vranić je jedinstveno osudio počinjena zverst i još se odlučnije svrstao pod zastavu slobode, koju je tako gordo nosio još početka ustanka
Tim ponosnim i nepokornim ljudima, njihovoj herojskoj borbi i gavnom umiranju posvećena je ova knjiga.
Na njihovim svetlim i slavnim primerima treba da uče nove generacije kako se voli i brani sloboda i kako se treba žrtvovati za svoj narod.
Da bi se istinito prikazalo ko je i kakav doprinos dao narodnooslobodilačkoj borbi, ko je i kakve žrtve podneo u toku rata, ko je sve četiri ratne adine bio na pravoj, a ko na pogrešnoj strani, mora se, pre svega, krenuti od 1941. godine.
Vida Pantić
Ako se da shvatiti autor ovog clanka zapravo implicira da njegova Svetost patrijarh Irinej ima ulogu trojanskog konja u SPC ?
16.04.2011. | 14:48
Zadarski nadbiskup Želimir Puljić u poruci vjernicima: Čestitamo generalima Gotovini i Markaču za njihovo primjereno držanje
Zadarski nadbiskup Želimir Puljić izražavajući potrebu da kaže svoj stav o presudi hrvatskm generalima u Haagu održao je u subotu konferenciju za novinare.
– Brojni su mi se vjernici očitovali kako su zbunjeni i zabrinuti formulacijom haaške optužnice i presude našim generalima. Vijest o presudi duboko je potresla posebice ljude sa zadarskog područja, mnogi su s nevjericom i suzama pratili vijesti iz Haaga. Stanovnici Zadra i okolice s pravom generala Gotovinu nazivaju svojim ratnim junakom, osloboditeljem i herojem. Isto onako kao su to činili ili čine i drugi narodi za svoje osloboditelje od Francuske i Rusije do Kine i Mauricijusa.
Čestitamo generalu Gotovini i generalu Markaču za njihovo primjereno držanje za vrijeme izricanja presude. Zahvaljujemo im za poruke koje su uputili žiteljima Hrvatske. Divimo se njihovoj spremnosti da budu i ostanu heroji, koji će ako treba i dalje trpjeti za našu slobodu, rekao je nadbiskup Puljić koji je svoju izjavu uputio župnim uredima, samostanima i svim vjernicima.
Edvard Šprljan
Pravda za „srpskog Šindlera”
Diana Budisavljević, hrabra Austrijanka koja je iz ustaških logora smrti spasla najmanje 12.000 srpske dece, tek ovih dana dobija mesto koje joj pripada: SPC će je odlikovati Ordenom carice Milice, a dobiće i ulicu u Beogradu
Popis dece
Popis dece
To baš i liči na Srbe: da zaborave svoje dobročinitelje, a da se zločinaca sećaju, i često ih – i ne uvek po zlu! – pominju. Sa zaostatkom od najmanje pola veka, Diana Budisavljević, Austrijanka koja je od sigurne smrti iz krvavih ustaških logora smrti spasla oko 12.000 bespomoćne srpske dece sa Korduna i Kozare, ovih dana najzad dobija mesto koje joj pripada. Postaće prvi nosilac novoustanovljenog odlikovanja Srpske pravoslavne crkve, Ordena carice Milice, a tabla sa njenim imenom biće postavljena u mirnoj, lepoj ulici u beogradskom naselju Lisičji jarak.
Sve ovo je, doduše, mala zahvalnost za njen herojski čin, koji je dugo tavorio pod prašinom zaborava, na samim marginama zvanične istorije. Jer Diana Budisavljević, rođena Obekser, udata za uglednog predratnog zagrebačkog doktora, Srbina Julija Budisavljevića, organizovala je najveću i najsloženiju humanitarnu akciju u porobljenoj Evropi tokom Drugog svetskog rata.
Diana, Julije
Diana, Julije
Kada je s jeseni 1941. čula za užasan tretman prema srpskim i jevrejskim ženama i njihovoj deci u novoustanovljenim koncentracionim logorima, Diana je shvatila da nešto mora da preduzme. Stupila je u kontakt sa profesorom Kamilom Breslerom (iz Ministarstva socijalnog staranja NDH), kako bi uradila nešto za progonjene ne-Hrvate.
Zahvaljujući tome što je bila Austrijanka, uspela je da nagovori naciste da joj dozvole da posećuje ženske logore. Nije ostala na tome: kada bi stigla u logore – Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Reku, Jasenovac – odatle je bukvalno, ispred ustaša, uz saglasnost majki, uzimala izgladnelu i bolesnu decu. Posle privremenog smeštaja, pokušavala je da nađe zagrebačke porodice koje bi ih udomile, ali je vodila urednu kartoteku za svakog mališana, kako bi posle rata oni bili vraćeni svojim roditeljima.
– Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslavne vere ne postoji nikakva akcija pomoći – piše Diana u svom „Dnevniku”, koji je 2004. objavio Hrvatski državni arhiv.
U dnevničkim zapisima koje je pedantno vodila od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. godine, opisuju se sve peripetije kroz koje je ova krhka, hrabra žena morala da prođe: vređanja, odbijene molbe, deca za koju je znala da im se bliži kraj, bol majki koje su morale da se odvoje od svojih miljenika samo da bi ih spasle. Opisani su susreti sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, kao i nemačkim generalima koji su imali mnogo više obzira prema Srbima od ustaških vlasti.
Neki su delovi zaista potresni:
a
Potresno svedočanstvo
I ako srce iskrvari – spasi svoje najdraže
„Žene koje već tri dana nisu ni za sebe ni za svoju decu dobile hranu, koje su ono malo što su imale od kuće već potrošile, koje su za hranjenje svojih plačućih najdražih imale samo svoje suze i svoj očaj, sada su gledale te male izgladnele leševe. I još jedan nosač mrtvih, i još jedan; njih sedam jedan za drugim. I sad više nisu mogle izdržati. I ako vlastito srce iskrvari – spasti, spasti najdraže. Došle su do stolova gde su pisane liste, gurale su se i molile: ‘Uzmite, uzmite, ne možemo ih hraniti, ne možemo dozvoliti da umru od gladi… Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih – majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detence stalno je molilo: ‘Dedo, pokrij me, hladno mi je. ‘ Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata.”
Dnevnik Diane Budisavljević,
10. jul 1942, Stara Gradiška.
– Neka deca već su bila predviđena za transport u Gornju Reku, a onda su zbog bolesti morala da ostanu. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda: Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol. Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo – piše Diana posle jedne posete logoru Stara Gradiška.
Rad Diane Budisavljević od samog početka nije bio po volji ustaških vlasti. Opstruisala ju je Rimokatolička crkva, a posebno Alojzije Stepinac.
– Odlazim kod nadbiskupa. Vrlo je suzdržan. Ne želi da se zainteresuje. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći da ostane u stanu, a sad, uprkos tome, namerava da je izbaci iz stana. Kažem mu da sam došla da tražim da spase jedan narod, a on mi priča o nekom stanu – opisala je Diana prvi susret sa Stepincem.
Od 1941. pa sve do 1943. godine, iz „tvornica smrti” Diana je uspela da izvuče najmanje 12.000 dece. Među njima je najviše bilo Srba, ali i Jevreja, Roma, pa i mališana pritvorenih Hrvata koji nisu bili priklonjeni endehaziji. Sva imena bila su u kartoteci, mada nisu svi uspeli da prežive. Deo je dat na staranje hrvatskim familijama. A iako je bilo onih koje su posle rata nekom „Jozu” rekli da je „Simo”, mnoge i nisu. Verovatno zato u Hrvatskoj živi na stotine ljudi koji su izgubili svoj identitet i postali Hrvati, iako su rođeni u čistim srpskim porodicama.
Za sve to bile su krive nove, komunističke vlasti. Nije im se dopadala Diana, kao neko ko bi se danas mogao nazvati „nezavisnim” humanistom, kao žena koja nikada nije bila član partije. Smetalo im je i što je Austrijanka, pripadnica predratne buržoazije, kao i činjenica da je sarađivala sa Nemcima, da bi spasavala decu. Sumnjiv je bio i njen suprug Julije: kako je mogao da preživi u Zagrebu, a svi su znali da je Srbin?
Zbog svega ovoga, Ozna joj je odmah posle rata konfiskovala kartoteku, a njeno je delo skrajnuto i pripisano drugima. Insistiralo se da je KPJ organizovala sve dobro što se događalo tokom rata. Prećutno je stavljen veto na priču o Diani Budisavljević, pa je nijedan udžbenik istorije nije pominjao, iako je njeno delo – po obimu, ali i hrabrosti – bilo veće i od onoga što su učinili Oskar Šindler ili Irena Sendler, spasiteljka 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta.
Oduzimanje kartoteke bila je Dianin neprebol. Znala je da bez tih podataka, u oslobođenoj zemlji, neće moći da vrati decu roditeljima. Mnogi su, godinama posle rata, dolazili u njenu kuću u Zagrebu i tragali za svojim najmilijima, ali ona je mogla samo da ih uputi na druge adrese.
O prvim posleratnim danima Diana je pisala ovako:
– Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i beležnicu s popisom posebnih oznaka za decu. Želeli smo što je moguće više male dece vratiti njihovim roditeljima. Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže.
Stara Gradiška
Stara Gradiška
To ju je toliko izjedalo da nikada više nije govorila o svojoj akciji. Čak ni svojim potomcima, pa je jedan od njih, praunuk Leonardo Rašica, koji živi u Brazilu, tek pred kraj Dianinog života shvatio ko je ona zaista bila. Hrabra, ćutljiva Austrijanka, „srpski Šindler”, zaboravljena svetica Drugog svetskog rata, preminula je u Insbruku 1978. godine.
Nepravda koja joj je naneta u srpskoj istoriografiji počela je da se ispravlja tek prošle godine. Zahvaljujući istoričaru Milanu Koljaninu iz Instituta za savremenu istoriju, Odboru za Jasenovac Srpske pravoslavne crkve, Dianino delo otrgnuto je od zaborava. Značaj je uvideo i Grad Beograd, pa je Diana dobila ulicu u srpskoj prestonici, koja će čuvati sećanje na nju.
Inicijative za odavanje počasti stižu i iz Hrvatske. Srpsko nacionalno vijeće podnelo je zahtev da se po njoj nazove i jedna saobraćajnica u Zagrebu, a na kuću u kojoj je živela tokom rata – i koja je bila pretvorena u pravi magacin, sa svim onim što je bilo potrebno malenim Srbima – biće postavljena ploča sa njenim imenom i izrazima zahvalnosti za sve što je učinila.
@Lune – Hvala na ovome napisu o hrabroj zeni Dijani Budisavljevic.
Nadam se da ovo nece biti poslednje sto cemo da citamo o toj
humanitarki. U toj grupi dece je bila i moja rodjaka koja je tada bila usvojena od jedne zagrebacke porodice i gde ju je nasla posle rata
njena majka.
U Beogradu može dobiti ulicu, u Hrvatskoj ne?!
Jedna od najlepših ulica u elitnom delu Beograda, Dedinju, dobiće ime po Diani Budisavljević, austrijskoj i hrvatskoj humanitarnoj radnici, koja je iz ustaških logora spasila oko dvanaest hiljada, uglavnom srpske dece.
U-Beogradu-moze-dobiti-ulicu-u-Hrvatskoj-ne
Beogradska gradska Komisija za imenovanje ulica i trgova početkom ovog meseca donela je odluku da se po Diani Budisavljević nazove jedna ulica u Beogradu i to zbog njenih zasluga za srpski, ali i jevrejski i romski narod.
Rođena u Insbruku kao Diana Obexer, 1919. godine udala se za zagrebačkog hirurga Julija Budisavljevića, a potom preselila u Zagreb. Tokom Drugog svetskog rata organizovala je akcije pomoći za žene i decu stradalu u ratnim operacijama i ustaškim pogromima.
Skupo nas je koštala falsifikovana svest
Njene zasluge za očuvanje ljudskih života dugi niz godina su prećutkivane, ali pre nekoliko meseci učesnik NOB-a Franjo Kalođera i Srpsko narodno veće (SNV) pokrenuli su inicijativu da se njenim imenom nazovu po jedna zagrebačka i sisačka ulica.
Uskoro će zagrebačkoj Gradskoj skupštini biti upućen i službeni zahtev da jedna ulica novi ime Julije Budisavljević i odobri postavljanje spomen-ploče na Trgu Petra Svačića broj 13, gde je živela.
Inače, pre sedam godina Hrvatski državni arhiv objavio je obimni Dnevnik Diane Budisavljević iz kojeg se može steći jasna slika o veličini dela ove hrabre žene.
(net.hr)
Odavno je primeceno da stanje u SPC nije onakvo kao sto je nekada bilo…Ja imam 52 godine i vec dosta toga pamtim… u crkvu idem odkako sam prohodao i znam kakva je atmosfera u crkvi bila nekada , a vidim i kakva je sad…Kada vidim i cujem sta danas posle svega govore i kako se ponasaju pojedini svestenici i episkopi i vladike ,prosto ne mogu da verujem ! ? Posle Jasenovca, Jadovna, Prebilovaca Petricevca kod Banja Luke itd. Posle ” Bljeska ” i ” Oluje ” ovi ” NASI ” crkveni velikodostojnici vladike i episkopi i popovi se sastju ( i to najljubaznije…! ? ) sa katolickim nadbiskupima i kardinalima a na ” yu-tjubu ” videsmo i kako “nase ” vladike i episkopi ljube ruku rimskom papi a kao ” shlag na tortu ” dolazi i izjava patrijarha Irineja : ” Da jedva ceka da se zagrli sa rimskim papom ” ( ! ? ) Spomenuo sam mesto Prtricevac kod Banja Luke… tamo se u toku drugog svetskog rata dogodio stravican ustaski pokolj nad srbima … za samo nekoliko dana je poubijano izmedju 22 000 i 23 000 srba a od toga su 550 bila deca…! ! ! ??? Svi zlocini nad srbima su bili direktno naredjeni podstaknuti i sprovodjeni u delo po nalogu Vatikana i katolickog klera…! Od kog materijala su napravljeni ti ” nasi ” vladike i episkopi pa i sam patrijarh Irinej kada posle svega idu u pravcu ” ekumenizma ” i “kada jedva cekaju da se zagrle sa rimskim papom ” SRAMOTA !!! A MOGLO BI SE RECI I BEZ UVIJANJA I IZDAJA !!!
Делови из Отвореног писма свим свештеницима, свештеномонасима – служитељима олтара Христова и свом монаштву Митрополије дабробосанске, али и све Србске Православне Цркве које је написао господин Мирослав Вујанић из митрополије добробосанске
Од самог оснивања Црква Христова трпи нападе и непријатељства, али, ипак, од свих најопаснији су они напади који од лажних учитеља и лажних пастира долазе подмукло из саме Цркве. Да би Цркву и вјерни народ оградили од таквих лажних учитеља (јеретика) и њихових лажних учења (јереси), Свети Оци на Светим Саборима Духом Светим донеше црквена правила, Свете Каноне, који упућују, опомињу, али и предвиђају казне за све непослушне, а нарочито за оне који преко лажних учења, тј. јереси у Цркву уносе немире, свађе и раздоре.
„Нека нико не господари у нашој вјери – ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само – једини Бог, Који нам је кроз своје ученике и предао ту вјеру“ (Свети Марко Ефески). Па Те стога питам, оче: зашто својим општењем са јеретицима Ти кршиш Свете Каноне и тако се дижеш против Светих Отаца, Свете Цркве Христове и самог Бога? Зашто чиниш (не)дјела која никад нико од наших светих предака ни у каквим животним ни историјским околностима није чинио, и тако вређаш све претке наше и све мученике православне? Шта је то, оче, тебе везало и свезало па те гони да, кршећи Свете Каноне, народ србски наводиш на саблазни, међусобне свађе, расколе, те да тако себе, своју паству, своју породицу водиш у пропаст, погибију и вјечну смрт?
И о савјести да вас питам. Кад се молите заједно са „браћом из сестринске вам цркве папине“, да ли поменете и све невине мученике србске, који су уморени само зато што су били православни?! Да ли уз Србске Новомученике поменете и њихове кољаче усташе Павелића, Артуковића, Францетића, Будака, фра Мајсторовића, којима ти исти „ваши пријатељи зајудничари“ држе помене? Да ли заједно са Јасеновачким Новомученицима поменете и Степинца, духовног вођу НДХ, којег „ваши самолитвеници“ из папинске цркве проглашавају блаженим (светим)? Оче, да ли се заједно помолите и за оног претходног папу, који је први тражио да се у овом посљедњем рату бомбардују Срби у Босни и Херцеговини и Србији, и највише инсистирао на томе?
Питање и за Вас, оци – свештеници, свештеномонаси и монаси који нисте црквено општили, заједно празновали, нити се молили са јеретицима, али прећуткујете ово свејеретичко екуменистичко зло, које преко страних и домаћих слугу Новог свјетског поретка на наш народ просипају Ватикан, масони и хазарија: ко вам је заповиједио да ћутите кад се јерес проповиједа? Ко вам је рекао да се о лажи не говори и да се народ не упозорава? Знате ли ви да онај ко прећуткује јерес и пропушта лаж саучествује у њиховом ширењу? Зашто јавно, јасно и србски гласно не обзнаните народу своме, томе стаду светосавском које лута у магли и мраку полуобавјештења и лажи, какав је ваш став о (не)дјелима екумениста у Србској Православној Цркви?
Да ли србски православни свештеник, свештеномонах, монах и прост човјек, док му вјеру кваре и док народ његов воде на жртвеник непомјанику преко тајног и лукавог јединства са јеретицима, а све с циљем успостављања Антихристове вјере Новог свјетског поретка, треба да ћути, „мудро“ држећи своја уста затворена? У временима кад се вјера напада не смије се ћутати, а један од највећих стубова православља Св. Григорије Богослов каже: „Ћутањем се издаје Бог“.
Екуменизам је свејерес – каже Свети Јустин Ћелијски, а „Патријарх“ Иринеј отворено проповиједа да је он екумениста, дакле свејеретик. Јесте ли Ви, оци драги, у духовном сагласју и јединству са Светим Јустином Ћелијским или са „Патријархом“ екуменистом Иринејем?
О учешћу у прослави јеретичких и паганских празника све су рекли Свети Апостоли. 71. Апостолско Правило гласи: „Ако неки хришћанин принесе јелеј у храм пагански, или у синагогу јудејску и на њихов празник запали свијећу: да буде одлучен од општења црквеног“. Сви смо свједоци како „Патријарх србски“ Иринеј јавно погази учење Господа Исуса Христа, које нам Он остави преко Светих Апостола. И сад, јесте ли Ви, оци, у послушању таквом „Патријарху“ Иринеју, или сте у Духу Светоме у послушању Светим Апостолима и преко њих самом Господу Исусу Христу? Кажите својим чедима, својој пастви, народу србском може ли се бити у послушању и Апостолима и паганима и може ли се служити и Богу и мамону? Добро знамо шта нам се кроз Свето Писмо заповиједа: „Не упрежите се у исти јарам са невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерник са невјерником? И какво је слагање храма Божијег са идолима?” (2. Кор. 6, 14-16)
.
Данас, у вријеме подмуклих и жестоких напада који на светоотачко учење и саму Цркву Христову долазе управо из саме Цркве, ћутање и неутралност се не могу сматрати врлинама, нити правдати православном икономијом, јер је више него јасно да таква икономија-ћутологија или неутралност иду на руку само вуковима у јагњећим кожама који су се увукли у СПЦ. Свети Николај Србски каже: „Неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи, а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи неутралност значи помагање злу. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: ‘Ко није са мном, против мене је’. Они који нису ни врући ни хладни, дакле неутрални, Њему су одвратни. Бити неутралан, није одлика србског народа.“
Или ћемо бити Срби, људи Христови, или ћемо бити екуменистички одроди и слуге папине и Антихристове. Или ћемо служити Богу и роду своме, или ћемо служити ђаволу и слугама његовим. Два господара служити не можемо! Свако има могућност да бира за себе и треба мислити како ћемо стати пред Христа, Светог Саву и пред сав мученички народ наш поклан са благословом Ватикана и побијен са благословом Новог свјетског поретка у посљедњем бомбардовању.
Драги оче,
Као човјека и као ближњег свога, ја Те волим и увијек, и дању и ноћу, Ти стојим на располагању. Оче, као истинског свештеника Цркве Православне и као истинског служитеља олтара Христова, ја Тебе требам и као највишег госта и као самог свеца ја Те примам у свој дом! Али Христа ради, Светих Отаца ради, Светих Јасеновачких Новомученика ради и ради свих побијених мученика православних од руке јеретичке, пред Богом и пред људима сад ти кажем: оче, докле год се молиш и празнујеш заједно са римокатолицима латинима и другима јеретицима; докле год лукаво ћутиш о сваком екуменистичком свејеретичком злу које од папе, хазарије и Новог свјетског поретка удара на Цркву Светосавску и народ наш; оче, докле год Ти је пречи владика којем је католички папин бискуп ближи од Светих Отаца, од Светог Саве, од твоје пастве, од србске сиротиње и од покланих Срба по јамама балканским…
Оче, све дотле док саучествујеш у свим горе побројаним екуменистичким антиправославним, антисрбским (не)дјелима, било директно – учешћем, било индиректно – ћутањем, мени, оче, од тебе не треба ништа – ни освећење водице, ни резање славског колача, ни крштење, ни опело. Ништа ми од Тебе, као таквог свештеника, не треба, нити Те у кућу примам, па како Бог да и мени и Теби!
С друге стране, оче, чим оставиш свејерес екуменизма и поново прихватиш једину истиниту вјеру православну, онако како нам је Свети Оци предадоше и ја, оче, Тебе прихватам. Или Ватикан и екуменизам, или ја, твој Србин. На Теби је.
Intervju s Episkopom dalmatinskim Fotijem objavljen na veb sajtu Eparhije Dalmatinske.
Susret pape sa mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim Jovanom
Papa Benedikt Šesnaesti trebalo bi u junu da poseti Hrvatsku. Vladika Fotije kaže da se može pretpostaviti da će se poglavar Rimokatoličke crkve u nekom trenutku susresti s našim mitropolitom u Zagrebu, ali da se to sada ne može sa sigurnošću tvrditi.
– Bogoslovski dijalog koji se već duži niz godina vodi s Rimokatoličkom crkvom veoma je značajan za pravoslavnu Crkvu, jer nas dijalog upućuje na zajedničku tradiciju iz prvog milenijuma hrišćanstva. Mnogi danas zaboravljaju da su Istočna i Zapadna crkva do XI veka bili jedna Crkva. Bogoslovski dijalog pravoslavnih s rimokatolicima, a to znači prvenstveno sa rimskim papom, ima za cilj da se ta bolna i tragična podela prevaziđe i, ako bi Bog dao, ponovo vaspostavi puno jedinstvo Crkve, kako je to bilo u prvom milenijumu. Mnogi neupućeni ljudi, današnji dijalog pravoslavlja s rimokatolicizmom pogrešno i zlonamerno tumače i unapred osuđuju kao izdaju pravoslavlja, što je potpuno netačno. Pravoslavlje je po svojoj širini vaseljensko i mora biti u dijalogu sa svima, jer smo mi kao pravoslavna Crkva odgovorni ne samo za svoje spasenje, nego i za spasenje svih ljudi, kao i celokupne tvorevine Božije – kaže episkop dalmatinski.
OLUJA ZLOČIN NAD ZLOČINIMA
Haški sud i presuda hrvatskim zločincima generalima Gotovini i Markaču . Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod isto kao i Hrvati i da nije bilo Srba koji su u Hrvatskoj krenuli u partizane i digli ustanak , Hrvatska bi na kraju rata bila ono što je i trebala biti fašistička država gubitnik II svjetskog rata . Hrvati ti pokatoličeni Srbi najveći su neprijetelji Srba pravoslavaca . Potkopavali su prvu zajedničku državu kraljevinu SHS , potkopavali su i drugu zajedničku državu Jugoslaviju i razrušili uz pomoć stranaca . Pri tome su počinili najveći genocid u 20 veku proterivanjem oko 280 000 Srba i oko 200 000 Jugoslovena od kojih je 95 % bilo Srba .Samim tim su pokazali zapanjujuće naivnim da ne kažem gore Srbima da s njima nema života i da nikad više s njima ne smemo ući u zajednicu jer bi to bio kraj Srbije .To je narod pun mržnje koju šire putem škola, katoličke crkve , medija , svim sredstvima i bez prekida . Konačno da je Hag rekao tek pola istine zločinački potvat . Drugi dio istine je GENOCID nad srpskim narodom Krajine . Krajina nije od jučer nju su Srbi natopili krvlju za vreme AustroUgarske a i kasnije u I i II svetskom ratu i sada ovom zadnjem. Moram reći da je Krajina za vreme Austrougarske bila izuzeta iz vlast Hrvatske i odgovarala je jedino Hasburškoj monarhiji . Ako su već Hrvati imali pravo rušiti Jugoslaviju i odeliti se od nje onda su i Srbi kao konstitutivni narod imali pravo proglasiti na prostorima Republike Srpske Krajine gde su bili većina svoju državu isto kao i Hrvati . Dok oni to osporavaju i Srbe su proglasili manjinom u isto vreme to se njima sprema u Bosni . E sad oni tu dreče kao mačak kad ga dete povlači za rep . Oni tu brane svoju konstitutivnost koju su Srbima u Hrvatskoj bezobrazno oduzeli .Da nebi bilo novi ratova kroz neko vreme Evropa se uz pomoć Rusije i Srbije treba založiti za vraćanje u život Republike Srpske Krajine u njenim granicama kad je nastala na odprilike 35 % teritorije socijalisičke Republike Hrvatske . Normalno s izlazom na more kod Zadra ili Šibenika . Jer za to more ginuli su svi narodi Jugoslavije da bi ga Broz velikodušno poklonio svojim Hrvatima baš kao i Baranju koju je oteo Srbiji . Međimurje koje je oteo Mađarskoj, Istru i Dalmaciju s otocima koju je oteo Talijanima itd. Za sve te krajeve ginuli su i Srbi a za nagradu je nad njima počinjen genocid i protjerivanje . Znači Republika Srpska Krajina mora postati država kao garant mira na ovim prostorima . Inače će nemir biti uvek prisutan jer kako kažu Hrvati ako treba čekati i 900 godina Srbi se neće odreći Krajine.