Putuj Evropo

Piše: Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

EU je razvila glomazan i konfuzni sistem vrednosti koji liči na nekadašnji samoupravni model u Jugoslaviji, gde je štošta bilo dvosmisleno i nejasno

Da li biste više voleli da se Srbija, umesto Evropskoj uniji, pridruži Švajcarskoj konfederaciji? Mnogi misle da su u ovom trenutku obe mogućnosti jednako verovatne, pa bi o svakoj od njih trebalo razmišljati. Uostalom, da li ste se ikad zapitali zašto Švajcarska nije članica Evropske unije? Možda briselska administracija ne želi da joj omogući pristup zbog toga što nije ispunila uslove Vašingtonskog konsenzusa? Ili švajcarska vojska, jedna od najbolje obučenih armija u svetu (idealna za antiterorističke akcije), ne želi da u okviru NATO snaga učestvuje u krstaškim pohodima protiv drugih zemalja (verovatno sutra i protiv Rusije) radi „podizanja demokratskog kapaciteta“ i preuzimanja privrednih resursa?

EVROPSKE VREDNOSTI
Možda švajcarski građani ne mogu da savladaju veštinu evropskog novogovora, prepunog termina bez smisla i rečenica bez sadržaja? Ta zar nemaju Švajcarci svoje Nade Kolundžije koje bi na jednostavno pitanje „Koliko je sati?“ znale da odgovore: „Dakle upravo onoliko, ‘nači baš toliko, koliko je neophodno za neodustajanje od evropskog puta za koji je Demokratska stranka preuzela odgovornost i to ne zbog Evrope, nego zbog nas.“ Naravno, ponuđeni odgovor može biti dat i na stotine drugih pitanja, uz neznatne izmene, pa čak i bez njih.
Švajcarci, možda više od Mađara ili Grka, dele ono što smo skloni da nazovemo „evropski sistem vrednosti“. No ovde počinju nedoumice o tome kako taj sistem izgleda? Skloni smo da pod njim podrazumevamo snažan i efikasan pravni poredak, u kojem se lako utvrđuje šta je čije i kakve su međusobne (ugovorene) obaveze učesnika u privrednom životu (zato mnogi veruju da će „Evropa da nas uredi“).  Podrazumeva se i prostorni red koji ne dozvoljava ometanje ili umanjivanje vrednosti tuđeg poseda (npr. tako što gradonačelnik, u svojim predizbornim populističkim zaletima, brojnoj grupi najsiromašnijih građana preporuči da izgrade slamove ispred vaše kuće, a država će po nalogu partije to „prevideti“).

DVA LICA EVROPE
Takođe smo skloni da kao evropsku vrednost podrazumevamo slobodnu konkurenciju, nesputanu glomaznim administrativnim zabranama. Primetićete, međutim, da su ovo nekadašnje, ali ne i današnje evropske vrednosti. One su prihvaćene u zemljama (i privredama) „stare Evrope“, pa ove zemlje po inerciji funkcionišu na osnovu još neodbačenih načela.
U poslednje vreme Unija je razvila neuporedivo glomazniji (i konfuzniji) sistem vrednosti koji oslanjajući se na zakone, direktive i preporuke, mnogo više liči na nekadašnji samoupravni model u Jugoslaviji, gde je štošta bilo dvosmisleno, nejasno i podložno arbitraži, počev od društvene svojine-nesvojine, pa do slobode govora. A sve je dovedeno do vrhunca apsurda kada su secesionističke pobune u pojedinim područjima, uz blagoslov Evropske unije dobile tretman „odbrane od spoljne agresije“.

VIDELA ŽABA…
U Evropi je brz rast broja zakona, direktiva i preporuka pratila i bujica novih vrednosti, kao i ogroman talas komisija, komesarijata, agencija, kancelarija, NVO-a, servisa, saveta itd. Nevolja Srbije nastaje sa usvajanjem baš ovog „savremenog“, a ne tradicionalnog skupa evropskih vrednosti. Naše približavanje Evropi zato liči na nakazno imitiranje (i smešno ulizivanje) najgorem što je Evropa proizvela poslednjih dvadesetak godina, uz odbacivanje istinski dobrih evropskih tradicija.
Da li EA  prijatelji traže od nas da ojačamo pravni poredak i prostorni red? Ne traže! Traže da ustupamo resurse, tržišta i teritorije – da poslušno uništavamo sopstvenu ekonomiju. Traže da sami sebe proglašavamo zločincima, a da građanski rat, u kojem smo bili napadnut narod, prihvatimo kao sukob nezavisnih država. Evroaktivisti su uspeli da Srbiji nametnu verovanje da ćemo samooptuživanjem uspeti da obezbedimo „lakši pristup evropskim integracijama“, ali je istina suprotna. Svako dodatno ponižavanje slabi naš ekonomski položaj i smanjuje verovatnoću da se uključimo u razvijeno tržište Evrope i sveta.

PRAVI PUT
Jasno je da Srbija ne može da stane na svoje noge zaduživanjem, ustupanjem resursa, ili komadanjem sopstvenog državnog tkiva. Ekonomski bolja budućnost može početi tek posle mukotrpnog perioda razduživanja i odricanja, posle niza godina teškog rada uz manje plate (a veći broj zaposlenih), uz jačanje (uvek neprijatne) konkurencije i obuzdavanje uvoza i potrošnje. Snaženje pravnog poretka i prostornog reda oslobodilo bi ogromnu energiju privatne inicijative, a temeljno saseklo moć političkih stranaka i „biznismena“ (stranih i domaćih) kojima je korupcija osnovna delatnost.
Taj poduhvat nimalo ne liči na „bolji život koji ne može da čeka“, kako olako obećavaju evroaktivisti, uvereni da će i sami biti negde daleko kada najžešći udari bede pogode stanovništvo Srbije.
Ne verujem da je iko u Srbiji protiv integracije u EU. Ali ta integracija ne može biti cilj, nego posledica privrednog razvoja koji Srbija treba da ostvari u sledećim dekadama. Ako u tome uspe, nebitno je da li će „zaslužiti“ prijem u EU ili neće.