Pred vratima nove planetarne krize

Piše Miroslav Stojanović

Bezglave ratne avanture (Avganistan, Irak, Libija) i bahatost neoliberalizma, s posrnulim bankama, ispostavljaju ceh: državni dug Vašingtona iznosi petnaest biliona dolara!

Nobelovac mira, koji je svojim zemljacima obećavao da će ih lišiti balasta nasleđenih ratova (Avganistan, Irak), grozničavo pojačava angažman i tempo u trećem, tekućem, američkom i prvom sopstvenom ratu: Barak Obama je početkom minule sedmice odobrio upotrebu „nečujnih ubica“, bespilotnih letilica, na zamršenom libijskom frontu i izdašnu finansijsku pomoć, desetine miliona dolara tamošnjim pobunjenicima.
I dok angažovanju „predatora“, koji „efikasnije i preciznije ubijaju od bombardera“, aplaudiraju ne samo evropski jurišnici u ovom ratu, Francuzi i Englezi, nego i „angažovani posmatrači“ Nemci, uvereni da bi pojačani američki ratni angažman mogao da donese preokret na užarenom libijskom pesku, u evropskim metropolama raste uočljiv strah od dodatnih američkih finansijskih izdataka: najbogatija zemlja sveta srlja u dužničku provaliju, dobrim delom „zahvaljujući“ upravo bezglavim ratnim avanturama i mogla bi da u taj ponor uvuče celokupnu svetsku ekonomiju, u času kad se tek naziru prvi znaci njenog oporavka.

ZADUŽIVANJE KAO DROGA
Uvek dužna zemlja, gotovo od nastanka, 1776. godine, koja je od „kreditne droge“ napravila filozofiju i proklamovala je kao zavodljivi „američki stil života“, stigla je na kraj staze kojom se dalje, osim u ambis, ne može: osam metara visoki elektronski sat na njujorškom Tajms skveru, koji od jeseni 1989. godine odbrojava, iz sekunda u sekund, američki državni dug, pokazuje u ovom trenutku astronomsku cifru od petnaest biliona.
Zastrašujuće ubrzanje dužničkog pulsa – svake sekunde dug se uvećava za 48. 000 dolara, 4,1 milijardu dolara dnevno! – usijava političku atmosferu, u kojoj su američki predsednici, od Bila Klintona (bombardovanje SR Jugoslavije), preko Džordža V. Buša (Avganistan, Irak), do Baraka Obame (Libija), pribežište tražili u ratu, i, napokon, budi uspavanu javnost u raspoloženju rezignacije i očaja.
Poznati američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić, u osvrtu na „novi američki pesimizam“ (prevod njegovog teksta objavila je nedavno „Politika“) konstatuje da nije čudo što „u atmosferi rastuće brige i histerije, u kojoj se pravi uzroci i razmere užasnog stanja naše nacije namerno prikrivaju i zamagljuju od strane političkog establišmenta i korporativnih medija, svuda vladaju konfuzija i gnev“.
Uz opasku da Amerikanci, ne samo da su loše obavešteni, već su „u potpunom neznanju“ kad je reč o većini stvari koje pogađaju njihove živote, Simić postavlja pitanje: zar ne bi bilo lepo kad bi naš predsednik bio sasvim otvoren prema nama i rekao nam da je naša oskudica značajnim delom izazvana ratovima u Avganistanu i Iraku, stotinama vojnih baza koje izdržavamo širom sveta, ogromnim poreskim olakšicama za bogate i finansijskim spasavanjem Volstrita.

BANKROT APOKALIPTIČNIH RAZMERA
Predsednik zna, primećuje Simić, da bi saopštavanje istine Amerikancima ugrozilo njegovu kampanju za ponovni izbor: ne bi mogao da prikupi milijardu dolara koliko mu je ovoga puta potrebno. Ljudi koji imaju taj novac, i spremni su da daju novac za predsednikovu kampanju, vrlo dobro znaju šta bi im informisani birači u funkcionalnoj demokratiji uradili kad bi shvatili „ko je ispraznio nacionalnu kasu da bi napunio vlastite džepove“.
U prilog ovoj pesnikovoj konstataciji ide činjenica da Obama srlja sve dublje u libijski ratni košmar, uprkos činjenici da je većina američkih građana protiv ulaska njihove zemlje u ovaj rat. Velikim finansijerima, krupnom kapitalu i ratnoj industriji, rat, međutim, i te kako odgovara. Ceh će, uostalom, platiti drugi, njihova briga su – profiti.
A ceh upravo za poslednju deceniju pomenutih ratnih avantura i operaciju spasavanja Volstrita (Obama je samo 2010, upumpavajući ogromne svote novca u velike banke, glavne uzročnike razarajuće finansijske krize, napravio „rupu“ u budžetu „duboku“ bilion i šest stotina milijardi dolara), kad je reč o američkom državnom dugu, dupliran je (15 miliona dolara) u odnosu na ukupan dug koji je Amerika napravila u prethodnih 228 godina (7, 6 biliona)!
SAD su, tako, od nekad najvećeg svetskog kreditora, postale najveći svetski dužnik. Toliki da se za Ameriku više ne može reći, cinično primećuje „Frankfurter algemajne cajtung“, da je „dužna kao Grčka“: američki dug je trideset puta veći.
Početkom aprila najbogatija zemlja sveta našla se pred bankrotom, s posledicama „apokaliptičnih razmera“, kako su konstatovali pojedini ekonomski eksperti. Obama je, u poslednjem času, isposlovao u Kongresu dozvolu da se dodatno zaduži i izbegne potpuni kolaps: pretilo je da prvi put u istoriji ove zemlje korisnici budžeta, od oružanih snaga do učitelja i opštinskih činovnika, ostanu bez centa.
Za spasavanje Grčke, Irske i Portugala, EU je izdvojila stotine milijardi evra. Ko bi, međutim, mogao da spasava Ameriku?

KINA KAO SPAS
Za Evropljane bi to bio preveliki zalogaj i nemoguća misija. To ne bi bili u stanju da učine ni „Svetska banka“, ni „Međunarodni monetarni fond“, institucije koje su se dugo „hranile“ upravo američkim novcem.
Kina? Vlasnik najvećih deviznih rezervi na svetu je, u međuvremenu, postala, s bilion i dvesta milijardi dolara, najveći američki kreditor, veći od Japana, Velike Britanije i Saudijske Arabije. Zagledani u američki dužnički ponor, Kinezi postaju sve obazriviji. Uprkos činjenici da već sada imaju ogroman upliv na američku privredu, manje su, nego ranije, spremni da kupuju američke državne obveznice, čime je Vašington doskora ublažavao posledice visoke zaduženosti.
Prvi put su za poslednjih sedamdeset godina agencije koje utvrđuju kreditni rejting pojedinih država SAD okrnjile krunsku ocenu „AAA“.
Sve uočljivije biva da administraciji u Vašingtonu koja nije u stanju da više uredno i bez ogromnih teškoća i posledica isplaćuje makar samo kamate, jedini izlaz ostaje – prekomerno štampanje dolara bez pokrića. To bi izazvalo visoku inflaciju, istopilo štedne uloge građana, ali i – dugove. Pitanje je samo kako bi, u takvoj situaciji, reagovali najveći američki poverioci i kakve bi posledice takva nacionalna operacija imala za međunarodne finansijske odnose.
I dok tragaju za spasonosnim izlazom iz pretećeg finansijskog kolapsa, Amerikanci očigledno ne znaju šta će s libijskih haosom koji sami uvećavaju. Obama je građanima obećao da će ulazeći u novu ratnu avanturu sve biti okončano munjevito. To se nije ostvarilo. Njegova desna ruka i stranačka rivalka u predsedničkoj kandidaturi Hilari Klinton pokušava da smiri političke strasti u Vašingtonu prizivajući u sećanje Srbiju: bombardovanje, kojem je, kažu, sama presudno kumovala (gledajući slike o navodnom „egzodusu“ kosovskih Albanaca, odbrusila je mužu načetom „aferom Lisinski“: ti si predsednik, moraš nešto preduzeti!), tamo je trajalo sedamdeset osam dana.
Ministar odbrane Robert Gejts je, pre neki dan, na novinarsko pitanje kad će „libijska operacija“ biti okončana, konstatovao:„Pošteno rečeno, to niko ne zna“.
Dosadašnje uporno bombardovanje nije dalo očekivane rezultate. Prema nekim procenama, donelo je više štete nego koristi pobunjenicima, pa su zahtevi da se u libijsku pustinju pošalju kopnene snage. Obama se, navodno, tome energično protivi, a Evropljani obazrivo i plašljivo ulaze u ovu ratnu lavu: Francuzi, Britanci i Italijani, za sada, šalju tamo samo iskusne „vojne savetnike“.

NEIZBEŽAN GADAFI
Nemački general Klaus Rajhard, svojevremeno glavni zapovednik NATO trupa na Kosovu i Metohiji, prognozirao je dva dana posle početka bombardovanja da će se to „pretvoriti u odiseju“. Sada je uveren da je presecanje „libijskog čvora“ nemoguće – bez pregovora s Gadafijem.
Nemački ekspert iz berlinske Fondacije za privredu i politiku, koja „hrani“ vladu analizama, barata s tri „izlazna scenarija“ i – mnogo nepoznanica.
Povlačenje: NATO se strogo pridržava rezolucije Saveta bezbednosti koja isključuje angažovanje kopnenih snaga. Gadafi ostaje, posle građanskog rata, čvrsto u „sedlu“. Posle izvesne pauze i premišljanja, Zapad ga prihvata kao partnera u pregovorima. Opaska: ako bi NATO obustavio akciju, moralno bi se diskreditovao, posebno među pobunjenicima.
Vojna eskalacija: politički pritisak raste, NATO se odlučuje za vojnu eskalaciju, uključujući invaziju kopnenih trupa, s novim mandatom UN – čemu bi se sigurno suprotstavile Kina i Rusija – ili bez njega, pod parolom „neodložne zaštite civilnog stanovništva“, što bi izazvalo velika sporenja među članicama NATO-a. U tom slučaju, alternativa bi bila „Koalicija voljnih“. Ona bi, međutim, zavisila od SAD, a Vašington je do sada striktno odbijao angažovanje kopnenih snaga. U svakom slučaju, ušlo bi se u avanturu s nejasnim političkim ciljevima i ishodom. Libija bi mogla lako da, u tom slučaju, postane novi Avganistan.
Diplomatsko rešenje:  NATO zaključuje s Gadafijem i pobunjenicima primirje. U tom slučaju, Gadafi bi se morao prihvatiti kao neizbežan akter. Otpali bi zahtevi za promenu režima, obezbeđeni koridori za pružanje humanitarne pomoći, a međunarodna delegacija visokih diplomata bi započela pregovore s Gadafijem ili jednim od njegovih sinova o učešću pobunjenika u vlasti. Otpala bi podela zemlje, jer bi to zahtevalo „permanentnu NATO kontrolu“.
Za NATO bi ovo rešenje, zaključuje Kajm, bilo „častan izlaz“. Za nemačkog eksperta ovo je „najmudrije rešenje“. Sve strane u sukobu, saveznici, pobunjenici i „Gadafijev klan“ bi morali biti spremni na kompromise.