Početak kraja Ujedinjenih nacija

Piše Dragan Milosavljević

Aminovanjem neokolonijalnog avanturizma OUN na nivou pukog izvršioca američke neoimperijalne politike, Savet bezbednosti postaje pijaca za cenkanje oko interesnih sfera, a suverenitet država bez atomske sile obraćanja sve jeftiniji

Ono što je u Srednjem veku bila moć rimskog pape da pozove na krstaške pohode u ime  oslobađanja groba Hristovog ili slanja u pljačke horde konkvistadora, sve u ima Svevišnjeg, danas je, nažalost, uloga OUN.
I zato, i da hoće, na Ist riveru ne mogu izbeći da se suoče sa presudnim apokaliptičnim saldom politike pod dirigentskom palicom Ban Ki Muna, naručene od  SAD. Amerika će, sve brutalnijim nametanjem odluka u OUN, ako se postojeći neokolonijalni nalet zapada na Afriku nastavi, ukucati poslednje eksere u kovčeg naslednice Lige naroda.
Slika Bliskog istoka u plamenu „Tviter“ i „Fejsbuk“ revolucija, koje vidljivim ili nevidljivim intervencijama dovode još brutalnije i konfuznije režime od svrgnutih autokrata, očeva nacija, svih indigo verzija Broza, nagoveštava  povratak kolonijalizma u formi „nefunkcionalne demokratije“.Ta Srbiji poznata forma kvislinškog režima ne funkcioniše bez daljinca i stranih nalogodavaca. Uz stalno zaduživanje i rasprodaju domaćih resursa.

KORPORACIJE RUŠE DRŽAVE
Ova  praksa kreirana je u balkanskoj „retorti“ za  secesije i ružičaste revolucije tokom protekle dve decenije. Posle agresija, pravdanih humanitarnim razlozima, „pojavljuju se  masovno NVO, trupe OUN, mudžahedini, pripadnici Al Kaide, ali i privatne armije za osiguranje interesa korporacija. Jer korporacije, iza kulisa  OUN, preko svojih plaćenika u administracijama i armijama država članica, vode privatne ratove u ime vlada u čijoj su čauri Rotšildi, Rokfeleri, Soroš, Golden, Saks. Lista je podugačka.
Dok doturaju oružje plemenima gurnutim u rat u Libiji i Obali slonovače istovremeno  uz pomoć NATO, koji dominira nebom,  zauzimaju strateške pozicije i osiguravaju resurse  za sebe  kada  u završnom činu  nastupe kao novi gospodari.
Zapadni analitičari upozoravaju na širenje privatnih armija korporacija koje se ovih dana razmeštaju po naftnim poljima Libije, kao što je to bilo i u Iraku i Avganistanu, gde  kontrolišu protok droge do Kosova i Bondstila.  Samo u Iraku oni pokupe godišnji pazar od 100 miliona dolara, a ubijaju masovno i nekažnjivo. „Situacija u Libiji je pravi zlatni rudnik“,  izjavljuje jedan od komandanata za  „RT“. „Za nas ne važe pravila konvencionalnog ratovanja“, naglašava.
Istovremeno, SAD, najveći proizvođač municije sa osiromašenim uranijumom, rasipaju svoje atomsko đubre kroz projektile koji kao kroz sir prolaze kroz Gadafijeve tenkove. Nesretni opozicionari Gadafiju, koji se pobedonosno slikaju na tenkovima uništenih vođenim raketama i bombama iz aviona NATO, ne znaju da udišu vazduh zasićen česticama uranijuma, raspršenog u ogromnim otrovnim oblacima posle pogodaka projektila u metu.
O tome ima vrlo malo vesti i nekakvih upozorenja. Kao što zbog embarga naftnog lobija u svetskim medijima nema nikakav publicitet dramatična izjava američkog eksperta, koju je prenela samo „RT“, i to u kasnim večernjim časovima, da će u okolini atomske centrale Fukušima „svi koji nisu bili evakuisani na vreme, a ima ih oko 450.000, pomreti u roku od četiri godine“.
Ukupno, prema ovoj proceni, oko 7,5 miliona Japanaca oboleće od kancera u budućnosti zbog radijacije sedmog stepena, istog kao u Černobilu. To zastrašujuće upozorenje zatiče svet emotivno paralisan, reklo bi se ravnodušan, već zatrpan slikama od efekta razornog  cunamija. Na sceni o sudbini sveta presuđuje nuklearni lobi pohlepnih korporacija, on krije efekte municije i reaktora koji cure u okean.
Isto tako, javnost ne reaguje na činjenicu da su krajnje rastegljive u interpretaciji odluke Saveta bezbednosti, kroz „kreativno tumačenje“ njihove primene od strane novih krstaša, postale alibi oružje za najgrublje povrede suverenosti.
Ovo se  tiče kako Libije, tako i Obale Slonovače. Tamo su plavi šlemovi, poslati da razdvoje sukobljene strane u građanskom ratu, pomogli Sarkozijevom proameričkom kandidatu za predsednika Uatareu da u sadejstvu francuskih plaćenika iz baze kraj Abidžana zarobe Lorana Gbaba. Predsednika koga je posle novembarskih izbora potvrdila Ustavna komisija, ali osporila „međunarodna zajednica“ na osnovu nalaza Komisije nevladinih organizacija.

RUSIJA U RUKAVICAMA SA NATO
O svemu tome bilo je reči iza zatvorenih vrata na samitu NATO-Rusija u Berlinu prošlog vikenda. Na konferenciji za novinare ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov nije u odgovorima na provokativna pitanja zadigao veo oko onoga što je stvarno rečeno i da li sve funkcioniše u okviru trenutnog odnosa snaga i eventualne fleksibilne podele interesnih sfera.
Ali posredno je odgovorio na stav Francuske, Britanije i SAD, da je „uslov političkog rešenja u Libiji odlazak Gadafija“. „To ne piše u rezoluciji Saveta bezbednosti o zabrani letenja. Treba pustiti Libijce da reše problem za pregovaračkim stolom“, rekao je, uz napomenu da Rusija ne podržava opstanak starog autoritarnog režima, ali i da nije pas čuvar međunarodnog poretka. To mlako protivljenje objektivno malo vredi zemljama već upisanim na spisak u ovom trenutku totalne dominacije američkog NATO avanturizma.
Taj sistem brutalne pljačkaške hegemonije, poduprt snagom NATO-a, tehnološkom premoći u „Tviter revolucijama“ i manipulisanjem nagomilanog socijalnog radikalizma,  može se napasti i pobediti samo urušavanjem Imperije iznutra, kolapsom dolara kao svetske valute kojom SAD nadoknađuju odsustvo realne proizvodnje i privrednog rasta. To je zaključak zemalja BRIKS sa sastanka održanog u Pekingu prošle nedelje.
Faktori budućnosti sada su na strani zemalja BRIKS, pre svih Kine, u posedu 6.000 milijardi dolara, trećine rezervi američke valute u opticaju u svetu. Do nje je Rusija, prebogata zdravom valutom, naftom i gasom. Brazil, kraljevstvo drveta i energenata, i Indija, čija je snaga u mozgovima koji vladaju svetskim softverom.
Ove zemlje su u Pekingu odlučile da skinu sa trona kao vladajuću međunarodnu valutu dolar i zatraže novi svetski ekonomski poredak plaćanja i obračuna, gde neće za svoje  proizvode i resurse dobijati papire dok njihov vlasnik  Amerika nastavlja da bez realnog rasta postiže neprirodno visoki standard.
A upravo je to dembelsko produžavanje „dolce vita“, ono predizborno obećanje  američkih administracija, bila ona republikanska ili demokratska, adut kolonizatorske logike. Pogotovo u poslednje vreme svetske ekonomske krize koja se u SAD vraća kroz prozor.
Obama, gurnut u ratove od strane klana Klintonovih i svojih gazda megakorporacija, koje su ga izabrale masovnim prilozima, prvi put nema odvezane ruke da odluči hoće li u drugom mandatu ispuniti ono što je obećao u prvom.
Njega su izgleda nepovratno stavili na kolosek gubitnika, jer je, kao kandidat za Nobelovu nagradu za mir, ušao u neuspešni rat u Avganistanu, a zatim zapalio Bliski istok, sever Afrike i sada se proširio na jug, od Sahare na Obalu Slonovače, uskoro Ugandu. Sve da bi, bez realnih uslova za uspeh, zaustavio Kinu u investicionom naletu u Africi, teškom milijarde dolara.
Jedini način da se taj proces neobuzdanih neokolonijalnih akcija Vašingtona prekine, a ohrabrene slede Francuska i Britanija, dok je Nemačka uzdržana, formulisan je u Pekingu zahtevima koje navodimo: zamena dolara drugom svetskom valutom, reforma monetarnih institucija MMF i „Svetske banke“ i otvorena i široka svetska debata o izmenama sadašnjeg političkog poretka, posebno o zloupotrebi OUN, kao  pokrovitelju američkih neoimperijalnih agresija.

KINA NUDI PREOKRET
Pri tom, u Pekingu je sa ruske i kineske strane naglašeno „iznenađenje oko potpunog falsifikovanja smisla i duha rezolucije o zabrani zone letenja“ koju nisu vetom oborile, ali ni podržale zemlje koje čine dva temena nove svetske osovine u nastanku. Već sada  kontrolišući dve trećine svetske populacije i jednu trećinu GDP.
Naravno da je to iščuđavanje priča ponuđena javnosti, jedan u politici veoma poznat manevar žrtvovanja piona radi dobijanja tempa. U ovom slučaju to je presuda, kako to obično biva, po sudbinu zemalja koje ne poseduju sopstvenu silu odvraćanja, atomsko oružje. Ko dočeka novu eru, za njega ima boljih vesti u budućnosti.
Prva na redu eksperimentalnog modela nove kolonizacije sveta i podela interesnih sfera  bila je nesretna Jugoslavija, a u njoj do srži demonizovana i korak po korak uništavana Srbija. Sada se naknadno toga sećaju brojni analitičari i opservatori zbivanja na libijskom pesku i na priobalju Gvinejskog zaliva.
Ohrabrujuća je i upozoravajuća jednodušnost tri najpoznatija opservatora, iz Vašingtona, Pariza i Londona, inače poreklom Afrikanaca. Oni u izjavama za svetske medije, bez razlika u pogledima, govore o „kriminalnom neokolonijalnom poduhvatu vodećih NATO članica u Obali slonovače“. Istovremeno, pripadnici zakrvljenih plemena koji se osvešćuju od barutnog dima u prvim danima okupacionog „mira“, izlaze sa parolama na ulice Abidžana „Vratite nam državu“, „Francuzi napolje“, „Ovo je naše“. No sve je to  premalo i prekasno.
Ima sada i procena da je već bivši predsednik Gbabo uklonjen kao „afrički nacionalista i protivnik neokolonijalizma“. Nekakav crni Slobodan Milošević.
Kada su 2002. godine, pod vođstvom sada nametnutog međunarodno priznatog predsednika, bivšeg funkcionera MMF Asana Uatarea, pripadnici promuslimanskog severa ušli u secesionističku pobunu po modelu onoga što se devedesetih događalo na platou Balkana, u Bosni, Hrvatskoj i kasnije delu Srbije, istovremeno i u Ruandi i Zairu, nisu možda računali da će se ponovo vratiti u status mešovito francusko-američkog vlasništva u ključnoj zemlji za  proizvodnju kakaoa.

IZMEĐU CIE I KGB
Vaš hroničar, koji je proveo tokom osam godina u Africi dva dopisnička mandata agencije „Tanjug“, izveštavao o četiri državna udara, organizovana od CIE, smaknuća četiri predsednika, cele jedne vlade, i sam je bio, bez svoje volje, ugrađen u početke jedne nove tehnologije SAD upravljanja revolucijama    manipulacijom informacijama.
Činjenica da sam zajedno sa dopisnikom „TASA“ prvi u svetu javio da je poručnik Džeri Rolings, jula 1979. godine, oborio vojni režim generala Ačemponga u Gani, pretvorena je u političko oružje širenja masovne paranoje na Zapadu i u palati OUN da su „zlatnu obalu“  preuzeli komunisti. Jer su, navodno, deo zavere i novinari.
Napravio sam toj koncepciji uslugu. A ono što je u Gani izašlo iz stereotipa utreniranih CIA „revolucija iz kasarni“, a što je kasnije bilo kobno za Ganu, ustanak je zaista bio  autohton, organizovan od šačice oficira vrele krvi lišenih ideoloških predrasuda koji su u zemlji totalnog ekonomskog i moralnog korupcionaškog posrtanja razjurili,  zauzimanjem radija i podizanjem samo jednog „sejbra“, u kojem je bio Rolings, ceo Generalštab. Ta revolucija, pošto je nije organizovala CIA,  bila je odmah ofanzivom zapadnih medija  pripisana Moskvi.
Munjevito su  uvedene sankcije Zapada, zaustavljen izvoz kakaoa, od čega Gana živi, i blokiran njen izvoz zlata. Gana je ostala bez goriva, struje, vode, zatim brašna ulja i posle tri meseca agonije Džeri Rolings dobrovoljno je napustio vlast, raspustio revolucionarni savez obnove i otvorio put parlamentarnim izborima.
Pošto je vlada Hila Limana bila istih koruptivnih kapaciteta kao i ovdašnja, Džeri se udarom, ali pod pokroviteljstvom SAD i uz dogovor sa MMF, vratio 1981. godine i mirno odradio četiri predsednička mandata. Da bi nastavio sinekurom u istoj OUN, ali za razliku od oktobaraca on je sredio i ekonomski uzdigao svoju zemlju.
Moj kolega dopisnik  „TASA“, kada se u vreme udara konačno dočepao ambasade, doživeo je novu golgotu. Sovjetski ambasador mu je rekao „idiote od novinara“. „Od kada sovjetski novinari trče da budu među prvima kada su udari u pitanju. Oni dolaze sa informacijama u Ambasadu.“
Tu vrstu opreznosti, zbog prošlosti u kojoj je američka propaganda pripisivala Moskvi sve promene suprotne  interesu SAD, pokazuju Rusi i danas kada su postali „kapitalisti“ i „demokrate“. Sergej Lavrov je u Berlinu vrlo oprezno formulisao stavove Moskve oko budućih zbivanja u Africi, Libiji i na Bliskom istoku. Lupanje cipelom nije bilo od strane uglađenog diplomate koji je, prema sopstvenom kazivanju za „RT“, „nekada bio predsednik Komsomolske organizacije jednog okruga“. Sve se menja osim politike SAD. Do daljnjeg. Valja misliti na Peking. Od OUN vajde nema.

Један коментар

  1. Avatar

    To je plan Bila Klintona a nastavio ga je Bus. To je bila i predizborna kampanja izbora zadnjeg predsednika Amerike od strane republikanaca(izgubili) Mekejn. Znaci… NATO fasisti bacaju bombe a posle bombi dolaze UN da “uteraju” demokratiju. A to znaci prevlast imaju NATO-fasisti a UN rade posle bombi “civilne” poslove. Primer je kosovo. Posto je postojala mogucnost da se pojedine drzave NATO-fasista usprotive Ameri hoce da osnuju “demokratsku ligu” -koalicija dobrovoljnih koji ce bez pogovora da izvrsavaju Americka naredjenja jer se ispostavilo da je NATO-sekretar komplikovan sa izdavanjem naredjenja. Otuda i odobravanje Klintona o upotrebi “malih” Atomskih bombi. On razmislja tako da je steta to ne iskoristiti, kad se vec poseduje, a nanosi veliku stetu i seje strah. A kolikoe su to “male” atomske bombe nije rekao. Za Kinu bi bile sigurno vece nego za Srbiju. Amerima neko mora po labrnji da udari da se osveste jer to je nacija koja ne razmislja. Kad pocnu da razmisljaju obicno je kasno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *