Parapatriotski maskenbal, uvod balkanske Jalte

Piše Dragan Milosavljević

Srbiju uporno dele. Na prvu, proatlantsku i drugu, antinatovsku, sa Tomom isposnikom i na treću. U trendu je eurogandizam, za Brisel jedini prihvatljiv vid „konsenzusa“ vlasti i njoj primerene opozicije. A iza te dimne zavese  kriju se nove krojačke makaze  za Balkan

Munjevito upriličen susret turskog predsednika Gula sa Tadićem, na isteku Uskrsa u Karđorđevu, mogao bi kroz implementaciju pripremljenog diktata entitetima, revizijom Dejtona, dati iste rezultate kao i diplomatski debakl ovog dvojca sa kormilarom u OUN

Dokazivanje nekakve „primitivne“ „anticivilizacijske“, „antievropske“ Srbije, postoktobarska elita diktira kao nezaobilazni uslov za bilo kakvu relevantnu raspravu o stanju nacije i izgledima za evrobudućnost. Ali i kao politički kanon da su samo oni, „žuti“, ta  „prava“, jedina Srbija, koja zaslužuje demokratske epitete i međunarodno priznanje.
Tako je jedan, svojevremeno kritički intoniran intelektualni misaoni rez iz 2003. godine  o postojanju samozvanih misionara (preobučenih komunista u demokrate), sa vešto  spinovanim obrtom svesti, pretvoren u suprotnost prvobitne, kritički intonirane ideje.
Uspeo je, projektovanom fifti fifti podelom na  prvu i drugu Srbiju, drski bajpas bivše levice direktno u desni džep, po njima  retrogradne mase. A sve zarad njene „dekontaminacije“ i izlečenja od raznih izama.
To nalikuje onoj decenijama raubovanoj tezi o (opravdano) privilegovanoj avangardi radničke klase, partijskoj eliti. Koja, po njima  i danas, u vidu partokratije stranačkih feuda, ima podršku masa željnih demokratije.
U stvarnosti, ta iluzija se svakodnevno podziđuje upornim lažima medija, ali i   demonstriranjem „spremnosti vojske“  i  u „jačanju  snaga policije“. A pominje se i bliski zagrljaj „osvedočenih“ NATO (ne)prijatelja.
Taj NATO, pohvalila se američkoj javnosti  pred Uskrs državna sekretarka SAD Hilari Klinton, „bombarduje Libiju po srpskom modelu“. „Strpljenja, kapituliraće i Gadafi“, tvrdi političarka koja je Tadića promovisala u regionalnog lidera.

BEZNAĐE IDEJA
Za to vreme, ovde se nastavlja sa jačanjem efekta doskočice analitičara o „prvoj“ i „drugoj“ Srbiji. U  sve veći broj mozgova utiskuje se kovanica o realnoj nemogućnosti srpskog jedinstva. Sve je odrađeno po modelu specijalnog psihološkog rata. Znate ono,sto puta ponovljena laž… Dakle, više nije bitno ko je ko, nego da ne možemo zajedno. Da smo, tobože, dve nepomirljive polovine jednog naroda.
A u stvari,  postoji kao realnost jedna Srbija. Ova opljačkana, na ivici  raspada, gladi, izložena brutalnoj propagandi i spolja i iznutra. Ta i takva Srbija iz dana u dan sve je  veća opasnost  konceptu  formule „zavadi pa vladaj“, koja odgovara vlastodršcima i svojevrsnom simulakrumu demokratije.
A ta jedna Srbija, samo je  pitanje dana kada će te svoje snage i imperativa dizanja  sa kolena  postati  svesna. Jer, to je  jedina objektivna pretnja doživotnom pretrajavanju na vlasti očeva, dece i unuka  partokratizma.
I zato, u beznađu ideja kako da to moralno obrazlože,  petooktobarci uporno dele Srbe na primitivce i Evropejce (Tadićeva parola u prvim predsedničkim izborima). Oni malo-malo, ponovo ovih dana, pa tragaju za „istorijskom istinom“ o sukobu četnika i partizana.
Prekopavaju utrine Ade ciganlije i Bubanj potoka, sve u „nadi“ da će naići na kosti đenerala i zagrebati još nezarasle rane građanskog rata. Sada je red na potomke da se uhvate u koštac. Preci, pravi akteri tragedije brat na brata, sin na oca, odavano su pomrli,  ali podele moraju živeti. Kao srpski usud.
Puštaju „Kalabića bre“ i pijane šubaraše na Prvom programu „tijanićovizije“, a sokole   levičara sa kokardom, koji i inače mnogo voli da mitinguje na grobljima. Još od 9. marta, kada je po cenu dva života potrošenih tokom demonstracija uništena volja Srbije da brani svoje granice i istoriju.  Sve uz guslanje o pluralizmu i demokratiji kakvu danas imamo.
Ipak će upravo takvi, koji vladaju od 1945, prvo kao komunisti, pa kroz potomke kao raspolućene socijaldemokrate, zatim alavi neoliberali, pa sada svi zajedno, sve sledeći primer Franka, zaista napraviti (sic) i  kosturnicu „pomirenja“.
Navodno svih onih Srba čiji su se ostaci, inače, davno pomešali sa zemljom i istorijom, ali im oni rastegljivim tumačenjima istorije, menjanjem koncepcije od komunizma do liberalnog kapitalizma i nazad ne daju mira  spokoja.
I zato, u vrlo lukavoj inscenaciji, više nego sam režim, „radenici“ krtice koje u rezervi uvek imaju više izlaza, uporno nameću podele  kako bi se otvorila potreba za posredovanjem nezvanih dušebrižnika. Pogađate, iz redova „poštene inteligencije“ i patriota skojevske prošlosti, a nesklonih „primitivnom nacionalizmu“.

SELICE I PREVRTAČI
Ti i takvi „analitičari“, uglavnom prevrtači na preletu od jedne vlasti do druge, od jednog predsedničkog staništa do druge palate,  vide  da je Sergej Lavrov došao u posetu samo vladajućoj  Srbiji, predsedniku i njegovom ministru od  „ velike političke perspektive“.
I uočiće samo njima poznate  „benefite“ naglog  okretanja političkog petlića vetrokaza prema Moskvi, uz nagoveštaje daljeg jačanja  njegovog „patriotskog“ imidža, „uvećanog“  navodnom podrškom Dodiku, prilikom nedavne posete Banjaluci.
Ali, munjevito upriličen susret turskog predsednika Gula sa Tadićem, na isteku Uskrsa  u Karđorđevu, sa pretećom simbolikom  dvadesetogodišnjice  dogovora oko navodne podele Bosne između Miloševića i Tuđmana, mogao bi kroz implementaciju pripremljenog diktata entitetima, revizijom Dejtona, dati iste rezultate kao i diplomatski debakl  ovog dvojca  sa kormilarom  u OUN.
I baš uoči ovog malo očekivanog novog znaka pitanja nad daljom sudbinom Balkana  lider SNS, koji je držao 99 odsto pažnje medija  pred Uskrs, a  posle ukora patrijarha,  upravo ističe svoju privrženost ekumenizamu, vratio se domu svom .
A na „B92“, kakve li koincidencije,  jedan „nezavisan analitičar“ tvrdi da se „suprotno uverenju u  javnom mnjenju  interesi Srbije i Turske u potpunosti poklapaju, te da će se Istambul (gde je potpisana već deklaracija )  „pokazati kao bolji medijator na Balkanu od Evrope“. Što je, veli, „ već  dokazao u pripremanju rezolucije o Srebrenici“.  O tempora, o mores,  moralno pregažena Srbijo.
Svojim gandizmom njena opoziciona uzdanica, reklo bi se, ne  samo da je ojačao  odsustvo otpora  potezima  koje će Tadić  morati da vuče  posle Karađorđeva, već  je i potpuno razotkrio privid  statistički mu  nabildovane  moći koju u ime svoje mirotočivosti ne sme da primeni.
Zaista, više nema na vidiku nikakve opozicije koja bi ukrotila podložnost ove vlasti tuđim diktatima, među kojima na velika vrata  posle nemačkog ulazi turski, dok iza kulisa motre SAD, a Rusija se trudi da ne ispadne iz šatla nekakve nove  Jalte. Ove na Balkanu. Valjda je sada jasna suština „ponuđenog“ partnerstva koje su navodno ovlašćeni od DS, Tomi  nudili za to ovlašćeni „analitičari“. Samo zarad tog (zakasnelog )saznanja muke po Tomi  nisu  sasvim  uzaludne. Ni stiropor  mitinzi desetina hiljada ćutologa, okupljenih ispod granica siromaštva. Kao signal da se nešto sprema. Sada je scenario jasan.
A  očas  Tomu, kao da su unapred  bili upoznati sa ishodom „ponude koja se ne može odbiti“,  njemu inače skloni  mediji prezreše i ismejaše. A posebno dvorski savetnici. Tajni i javni…
Ćutke su u vlasti, ali i njeni javni i tajni telali,  prešli i preko ironije Lavrova da on nije „nigde primetio želju da Srbija  uđe u NATO“. Valjda su ministra vojnog i istomišljenika mu, predlagača NATO amblema među srpskim ocilima, kralja trgova sakrili tokom posete baćuške.  Kao što je svojevremeno Tito privremeno sklanjao svoje „disidente“,  pa ih vraćao u izlog svog „mekog“ komunizma.
Sve to da bi se sledbenicima Drezdenskog kongresa, neretko istovremeno delegatima masonerije i najvećih obaveštajnih službi, trajno obezbedio put ka neograničenoj vlasti. Ovde se ta istina, iznikla poput one od vrbe svirale koja se oglašava o ušima cara Trojana, naziva „teorijom zavere“  i „govorom mržnje“.
„Analitičari“ već danima ismejavaju SNS koji su do juče respektovali u kombinacijama dobitničke koalicije posle narednih izbora. Većina njihovih tema vrti se oko jalovih verbalnih nadgornjavanja i falš juriša,  a junaci  su dopisivanja sa sobnim nezadovoljnicima, obavezno pod  pseudonimom. Tako dižu sebi rejting pre izlaska na propagandne pozornice, koje im velikodušno pozajmljuje „mrski“ režim .
A sadržaji internet „pobuna“, po modelu informativnih ratova koje nadgledaju SAD i ubacuju svoje provokatore, takođe krtice, idealni su besplatni presek uzorka o stanju javnog mnjenja ovdašnjeg. I sve to u beskraj se vrti u istom krugu, bez ijedne prave varnice. Dok  se država bukvalno raspada na Dinkićeve regione i tone u dužničko ropstvo. Kada upitate kada će se ujediniti u patriotski internet blok, sležu ramenima. To je velika tajna.

MANIPULISANJE OČAJEM
Ti  koji sebe vide kao srbopozvane i jedine na vlast predodređene crpe svoju političku moć na prostudiranim provociranim sukobima, a egzistiraju kao srpski fatum. Potpuno na isti način kao njihovi pravi ili ideološki očevi, uvek privezani nevidljivim nitima za tuđi interes, bio on bivših kolonijalnih sila, pa onda crvene i najzad ove NATO Kominterne.
Taj soj nije uopšte Srbija, to je njen otuđen delić, doduše  pun kao brod, srpskih  državljana po pasošu, ali srbosimulanata organizovanih po principu sekte koji se lažno predstavljaju da pripadaju korpusu ovog naroda. Manimo se, dakle, prosipanja magle.
A  ispada, kroz vešto spinovanje medija, među kojima više gotovo da nema srpskih, da je ceo dosadašnji tragični učinak puča od 5. oktobra maltene želja i odgovornost bar  polovine ili čak više (suicidalno) nastrojenih žitelja ove države. A to jednostavno nije tačno. Druga je priča kakvim se sredstvima i trikovima, lažnim obećanjima prikupljaju glasovi sve većeg broja očajnika.
Kada bi se organizovali referendumi po krucijalnim, jasno formulisanim pitanjima o pravu opstanka Srbije i pravoslavlja, devedeset osam odsto pripadnika većinske nacije, bez obzira za koje partije glasaju, dalo bi rezolutni odgovor da nisu za to da im se ruši krov nad glavom, a deca u feudalnim „regijama“ dobiju status kmetova.
Upravo zato, da bi se zabašurila opravdanost izjašnjavanja većinskih Srba o sudbonosnim pitanjima, podlim političkim igrama, uz sadejstvo medija, vlast uvlači naciju u patologiju stokholmskog sindroma. Kako prema spoljnim neprijateljima, tako i domaćoj   kvislinškoj eliti. A ova ih, putem izjava svojih emisara, uteruje u torove navodne  genocidnosti, fašizma, nacizma, priziva u „farme“, kao debilno stado.
Nažalost, srpska inteligencija nije našla snage i odvažnosti da napiše objektivnu istoriju koja skida koprene zabluda i laži sekte Kominterne, iz koje je potekao soj, juče  internacionalista, danas globalista. Radi mira u kući, na čelo Akademije ovih dana izabran je veteran od 88 godina koji ne talasa poput, recimo, Vasilija Krestića.
Jedanaesta godina „Ružičaste revolucije“, iz koje se ispilio ovaj neverovatni partokratski poredak, u kojem caruju ljudi bez morala i savesti, trenutak je da se prenu oni koje su po ulicama, kao malu decu, povlačili učesnici  pljačkaške koalicije (redom stipendisti Fulbrajta, Soroša, klijenti NATO). Trenutak je za duboku meditaciju svakog pojedinca, a obaveza onog  koji raspolaže pravom glasa.
Umesto podele na dve, tri i ko zna koliko još isplaniranih Srbija, u nekakvoj simuliranoj  ravnoteži neslaganja oko najbitnijih pitanja opstanka, KO je zaista ozbiljno pokušao da lažnu priču o uzrocima poloma Srbije obrne naglavačke? Da konstatuje da se ova nacija uporno deli, pre svega spolja, u nameri da se kroz potenciranje i kreiranje unutrašnjih sukoba ovaj prostor očisti od istinskih patriota i njihovih potomaka.
Ko je, dakle, krenuo da objavi belodanu istinu da ovaj narod, smešten na raskrsnici tuđih interesa, ali na svojoj dedovini, ima samo jednu moguću ideologiju, da slogom brani opstanak? U toj neispričanoj priči nema mesta ni za dve, a kamoli još više Srbija. Ima samo za jednu.
Zato, konačno izborimo pravo na pomirenje i na istinu kako su nas vazda kroz istoriju, pa i danas, pokretali jedne protiv drugih. Predugo to traje da bi bez korenitog obrta još dugo opstala dedovina.

Један коментар

  1. Avatar

    Daj da napravimo jedan pravi maskenbal!
    😉

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *