Pakao i raj političke manipulacije

Piše Dejan Đorić

Naši kulturolozi, dežurni dnevni dosoljivači pameti, samo provincijski prenose, imitiraju metode sličnih „naučnika“ sa Zapada čiji je jedini cilj staviti kulturu kao moguću oblast pobune i otpora pod potpunu kontrolu, jer centri vlasti ništa ne žele da prepuste slučaju

Ratlidžov „Međunarodni časopis za kulturnu politiku“, najprestižniji u svojoj oblasti, u specijalnom izdanju pod nazivom „Pregled knjiga o kulturnoj politici“ doneo je prošle godine četrdeset i jedan esejistički osvrt o knjigama iz te oblasti. Među prikazivačima se našla i autorka iz Srbije Milena Dragićević-Šešić. Nedavno je o kulturnoj politici održan i simpozijum sa predstavnicima iz bivših jugoslovenskih republika. Neupućeni bi se mogli začuditi da je  kultura, vlastodršcima naizgled nezanimljiva oblast, predmet političke manipulacije, te da se sada pažljivo konstruiše i sprovodi kulturna politika.

TAJNA „ŠARLATANSKE PROFESIJE“
Holivudska filmska industrija u pomenutom smislu predstavlja udarnu silu formiranja javnog mnjenja, a u toj funkciji je današnja kultura uglavnom svedena na zabavu (Jozef Gebels je rekao „Dajte mi svu moć nad sredstvima  informisanja i ubediću ljude da je pakao raj“). Zabavno upakovani filmski sadržaji pripremaju javnost za svet zamišljen u vrhovima vlasti i administracije koja verovatno kontroliše scenarije za blokbastere. Svet na koji se ljudi pomoću kulture prilagođavaju, tačnije dresiraju,  pripada carstvu distopije, negativne utopije, planete opustošene prirode i tehnike toliko nadmoćne da prelazi u sferu magije. Ljudi se na kulturan način uče i privikavaju na laž da ne može i ne sme postojati drugačiji svet budućnosti od onog zamišljenog u laboratorijama i studijima novog totalitarizma. Strani i domaći kulturolozi poput Milene Dragićević-Šešić ili izvikanog Ratka Božovića, složno i zdušno opslužuju centre moći iz kojih dolaze sredstva za njihova „istraživanja“.  Ni u čemu ne osporavaju preovlađujući kulturni model, niti nude kakvu drugačiju mogućnost, još manje  viziju kulture, sprovodeći naloge istih onih centara moći iz kojih se finansiraju naučna i medicinska istraživanja uperena protiv živog sveta, genetski inženjering i atomska energija. Kulturolog je zapravo još jedno u nizu novih, šarlatanskih zanimanja. Zapadni svet stvara, nameće i kontroliše veštačke potrošačke potrebe i neophodno mu je „stručno“, teoretsko pokriće. Kulturologe,  neshvaćene mandarine velikog zapadnog potrošačkog sistema, niko zapravo ne čita i ne razume šta  rade, ali su oni zadovoljni sa  po kojim objavljenim tekstom u nekom zborniku, knjižicom u mekom povezu ili u najboljem slučaju sinekurom zvanom profesor univerziteta.
Današnje preovlađujuće satanističko nastojanje da se planeta kao živ organizam ubije i zameni veštačkim svetom nema odraz u kulturi, već velikim delom potiče iz nje. (Post)konceptualna umetnost, stare i nove avangarde, složno rade na ostvarenju neljudskog sveta, hipertehničkog univerzuma u kojem će strukture sa vrha vlasti imati neograničenu moć, najpre zahvaljujući tome što neće biti individualnog pristupa vodi, hrani, biljnom i životinjskom blagu. Od Dekartove i Lametrijeve ideje čoveka i životinje kao mašine, do budućeg sveta opšte planetarne elektronske umreženosti, planete kao pulsirajućeg tehničkog organizma, koji je opisao otac Pjer Tejar de Šarden, samo je jedan korak.
Naši kulturolozi, dežurni dnevni dosoljivači pameti, samo provincijski prenose, imitiraju metode sličnih „naučnika“ sa Zapada čiji je jedini cilj staviti kulturu kao moguću oblast pobune i otpora pod potpunu kontrolu, jer centri vlasti ništa ne žele da prepuste slučaju. Ne tako davno, u vreme pravih naučnika i mislilaca, kulturolozi bi bili smatrani šarlatanskom ili činovničkom vrstom. Demokratski intelektualci kao i demokratski bombarderi poravnavaju teren za buduću dokapitalizaciju, čiste kulturu od boema, opasnih tipova, stvaralaca sa vizijama i intuicijom, marginalizujući ili kupujući pobunjenike i neprilagođene. Mišel de Sertoa je jedan od uzora blagoglagoljivih kulturologa, novih sofista, guru koji mlade uči logoreji, odvlači ih od izvora, pouzdanih velikih naučnika devetnaestog i prvih decenija dvadesetog veka, kada je mnogo više toga zamišljeno i otkriveno, rešeno i napisano, nego što današnji naraštaji mogu da zamisle. Sada se u nauci i tehnici u mnogo čemu praktično razvijaju i tumače zamisli naših čukundedova i pradedova, jer ovo vreme oskudeva pre svega idejama, a ne mogućnostima njihovog ostvarenja.

SAVREMENI SVET KAO LJUDSKA FARMA
De Sertoa kaže da se „prave promene dešavaju odozdo na gore“, jer „bez obzira na to što se kulturna politika kreira na vrhu, njen uticaj i rezultati se ostvaruju samo kroz dinamičku interakciju sa građanima“.  Drugim rečima, vlast nije ništa uradila ukoliko baza ne prihvati i ne podrži njene ideje, ako se publika kao stoka ne navikne na drugačiju kulturu i umetnost od one koju vekovima poznaje i ceni. Metod rada sa narodom je stalno serviranje istog, nametanje, medijska repeticija, otupljivanje osećanja i nade kao u konclogoru. Savremeni svet  preobražava se u ljudsku farmu ili u konclogor, kako je predvidela Hana Arent odmah posle Drugog svetskog rata. Prosečan korisnik ne sme ni da pomisli da može postojati drugačiji vid kulture, različit od Holivuda, eksperimentalnog pozorišta, avangardne umetnosti, reklamokratije, terora veštačke lepote, modernih modnih, porodičnih i zdravstvenih časopisa, dizajna svedenog na dosetku, prisile da žene izgledaju kao Barbike, a muškarci kao bodibilderi. Nestaje čovek kao ličnost i umetnost kao ličnosni fenomen (iskazano jezikom pravoslavne estetike). Na scenu je stupio „idiot international“, tupi i glupi ostatak ljudskog, o čemu je Miro Glavurtić proročki pisao još sedamdesetih godina. Tom modernom čoveku odgovaraju isto tako nenormalni, preterano gojazni ili anoreksični bolesnici i mongoloidi koji se u tom broju nisu donedavno mogli videti na ulicama. Kultura podržava svet u kojem će biti što više bolesnih, jer su bolesnici poslušni i dobri potrošači i u tom smislu mnogi produkti današnje kulture nisu ništa drugo do čista patologija. Samosvesne i fizički normalne treba makar zaglupeti. Dragoš Kalajić je tvrdio da je danas sport najidealnije sredstvo masovnog zaglupljivanja, a sličan je smisao i današnje popularne muzike. Od revolucionarne umetnosti šezdesetih rok je retardirao u bolesne forme repa, tehna, brit popa i vorld mjuzika. Meša se irska sa arapskom narodnom muzikom, Amerikanci i Japanci sviraju pleh muziku balkanskih roma, kao što se u genetici ukrštaju biljke i životinje. Na sličan način se čak i u Rusiji podižu hramovi „svih vera“, a tom bućkurišu pseudoreligijskog otupljivanja put otvara new age „duhovnost“, smeće, otpad od velikih ezoterijskih učenja i ekumenizam kao kvarenje prvobitne čiste religioznosti. Pravoslavni teolozi su dobro primetili da će se sa ekumenizmom izjednačiti satanizam i hrišćanstvo. Orvel je u „Životinjskoj farmi“ predvideo takav svet, pa više nije reč o tome da oslušnemo budućnost već da se sačuvamo od nje. Zato najbolji i duhovno najsnažniji napuštaju civilizaciju i odlaze da žive u divljini. Ispod prividnog šarenila, mešanja svega i svačega, iza slobode izbora kriju se sivilo, očaj i beznađe, stalni napor stimulacije svesti i čula. Ben Klasen, jedan od proučavalaca plutokratije, u knjizi „Večna religija prirode“ kaže da u prirodnom svetu nikada ne dolazi do mongrelizacije, do rasnog mešanja vrsta, od tri stotine dvadeset vrsta kolibrija nije nastala srednja, uprosečena vrsta.
Mišel de Sertoa, premda nesvesno, izriče veliku istinu – moć nije u rukama klike sa vlasti koja se samo trudi da obmane i prikaže se sposobnom, već naroda iz kojeg  crpe sva finansijska sredstva. Svaki parazit u osnovi muči i lagano ubija žrtvu. Zato je za vlast velika opasnost da ljudi ne prihvate šta im se odozgo nameće, da započnu spontanu pobunu, samostalno se organizujući i odbacujući naloge države. Sada je umetnost oblast najstrože državne kontrole i selekcije, ni u kojem slučaju  se umetnicima drugačijeg pogleda na svet od zvaničnog  ne osigurava opstanak. Nekadašnja elita je na margini, kako kaže Nikola Kusovac, „sakupljaćemo se u katakombama“, autsajderi su na vrhu piramide vlasti, a dojučerašnji hipici postali su japiji i jastrebovi imperijalističke administracije.

BASNOSLOVNE SUME ZA POSLUŠNIKE I PLAĆENIKE
Neko naivan bi pomislio da je reč o obrazovanju. Obrazovni rad na umetničkom opismenjavanju ima i svoju drugu stranu. Niko  nije verovao više u umetnost i bio njom opčinjen od neukih čobana koji su u srednjovekovnim crkvama zaprepašćeno gledali u veličanstvene freske i mozaike, a niko ne veruje manje u lepotu od savremenih teoretičara, estetičara i kustosa. Nedostaje nevinost i neznanje  čiste i spokojne duše.  U sadašnjoj kulturi prisutan je neviđen državni upliv, sve oblasti stvaralaštva su kontrolisane, pa se mora postaviti pitanje ko treba, ko sme i ko može da određuje šta je vredno državne pomoći, šta i dokle treba podržati. Reč je o velikoj, epohalnoj prevari. Države danas raspolažu sa basnoslovnim sumama novca za kulturu sakupljenim od oporezovanih građana, što je u osnovi ucenjivanje i pljačkanje stanovništva. Sa tim novcem finansiraju poslušnike i doušnike ne pitajući publiku šta zapravo želi. Niko ne zna koliko bi se  glasača izjasnilo protiv finansiranja antiljudske umetnosti. Očerupani narod  prisiljavan je da na sopstveni račun prihvati umetnost koja mu ne treba,  koju ne oseća i ne razume. Velika obmana parazita sa vlasti  zamišljena je i sprovedena najpre u Sjedinjenim Američkim Državama, a potom u Evropi. Cilj Džordža Soroša, glavnog kontrolora kulturnih promena u zemljama Istočnog bloka je da sruši nacionalne vidove kulture, oslabi poverenje naroda u sopstvenu veru, istoriju i tradiciju i pripremi teren za prodor globalističkog, mundijalističkog, internacionalnog kapitala sa kojim će zemlju dovesti u vazalni odnos. Vodeći svetski mešetar  stoji iza mnogih kriminalnih aktivnosti, ali bi pisanje o njemu prevazišlo obim ovog teksta. Na sajtu www.Pravoslavna-Srbija.com/forum veoma  dobro i detaljno  je analizirana Sorošova uloga u uniženju i uništenju srpske kulture. Priloženi su i snimci njegovih sastanaka sa ovdašnjim plaćenicima i spisak preduzeća koja kontroliše.
Publika se zasad od najezde avangardnih umetnika i umišljenih književnika brani spontano, ne posećuje dosadne izložbe i koncerte, ne čita glupe knjige, pa tako ima posrednu korist od svoje navodne jezičke i umetničke nepismenosti. Nema umetnički neobrazovanih, jer će se svako između amaterskog i remek-dela opredeliti za ovo drugo. Na duži rok je  samoizolacija ipak  pogubna jer vodi obamrlosti izazvanoj gledanjem budalaština raznoraznih serija, nastupa javnih žena, šou emisija, kvizova, rijaliti iživljavanja, reklama i trećerazrednih filmova. Ukoliko se uopšte ne daje dobar primer, ako se elita zatre ili joj se onemogući javno delovanje, stvara se sličan kulturni milje kao u sredinama u kojima  su avangarda i nadrifilozofija uzele maha. Pojavljuju se duhovna tupost, nihilizam, u najboljem slučaju cinizam. Nemojmo se zavaravati, niko nema manje pravih, svežih, novih i dobrih ideja od umetnika koji se bave idejnom umetnošću, niko nije mentalno ograničeniji od onih koji se bave mentalnom umetnošću, stvaralački jaloviji, suvlji i bezdušniji od konceptualnih umetnika.

ODGOVOR TRAŽITI OD POLITIČARA
Ukoliko bi se kod nas ili u svetu sasvim izmenili društveni uslovi neoliberalne, lihvarske ekonomije, veoma brzo bi se uvidelo da je celokupni današnji umetnički sistem zasnovan na negativnoj selekciji i da se iza nasilnog uvođenja eksperimentalne umetnosti, stvaranja umetničkih zvezda po sistemu holivudskih, krije običan kriminal. Kritičari, novinari, istoričari umetnosti, galeristi, muzealci i izdavači čine jednu kliku u kojoj se veoma dobro znaju pravila igre. Ukoliko bi im moćni finansijeri uskratili pomoć, oni bi prvi izneverili umetnike koje su uzdizali i okrenuli se nekim drugim. Celokupna umetnička scena je veštački održavana, bez novčane pomoći bi brzo ostala bez posrednika i ono malo publike, pa bi se kao u bajci pokazalo koliko je car razgolićen, a dojučerašnje umetničke „veličine“ bi se našle tamo gde im je i mesto. Kriminalno, mimo volje i znanja poreskih obveznika, kulturni tajkuni usmeravaju umetnost u ralje politike, podređuju čistu duhovnost robnonovčanim odnosima. Da se u tome doteralo skoro do kraja,  shvatili su isti oni koji zamišljaju i ostvaruju vrli novi svet velikog toplog brata. U vodećim muzejima i galerijama Los Anđelesa, a umetnička scena tog grada je među najbeskrupuloznijim, odnedavno duvaju i neki hladniji vetrovi. U odnosu na period od pre četiri-pet godina u znaku histerične pomame za „istraživanjima“, posle krize kao da  dolazi do osvešćivanja i kajanja, pa se u postavkama pojavljuju solidnije ostvarene slike, skulpture i crteži. Da li ćemo uskoro biti svedoci dvostruke prevare, da li će umetnost publici kao spasioci i oslobodioci vratiti isti oni koji su je unizili i doveli na rub propasti?
Ako bismo nepristrasno razmišljali morali bi uvideti da je istorijski kulturna politika oduvek postojala. Egipatska umetnost je slavila faraone, grčka je na kraju postala imperijalna kulturna roba za izvoz u Aziju i Rim, renesansa je velikim delom možda samo dekor papske moći, a totalitarni režimi dvadesetog veka se odlikuju po tome što je u njima kultura brižljivo planirana, sprovođena i kontrolisana. Sada je, međutim, prvi put u istoriji publika lišena visoke kulture ili one koju ceni, voli i prihvata, ljudi uopšte ne shvataju proizvode kulture, a umesto elite na sceni su prevaranti i špekulanti. Oduzevši narodu kulturu, nalogodavci kontrolišu prošlost, a time i budućnost, smanjuju poverenje u život, hlade osećanja, nadu i veru u moguću bolju budućnost ili u spasenje, što im je osnovni cilj. Kako je moguće da neko stvara antiljudska, nakazna, destruktivna nedela u znaku mržnje i prezira prema životu i čoveku, a da je pri tom naizgled normalan ili porodičan čovek? Odgovor na to pitanje možda najbolje mogu dati političari.

3 коментара

  1. Avatar

    Dejane najiskrenije cestitke za ovaj tekst, bolje reci opservaciju o stanju u kulturi.
    Ovo je jedini nacin kako urazumiti savremenog coveka da se odupre ovom ludilu koje se odavno diktira svima.
    Jos jednom svaka cast!

  2. Avatar

    Kao što je navedeno, autor pominje Ben Klasena, koji je ni manje ni više – otvoreni neonacista, koji u jednom delu kaže i “Neumitna i hladna činjenica je da su najsmrtonosniji neprijatelji belog čoveka druge ljudske vrste kao što su Jevreji i ostale obojene rase.”
    Toliko o “idejama”.
    Pametnom dovoljno.

  3. Avatar

    Сваки Ђорићев текст чита се са великом задовољством, али и са језом услед јасно разоткривене данашњице!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *