Novi duh pravoslavne primenjene umetnosti

Piše Dejan Đorić

Iz  „hrama rukodeljanja“ i jedine dobre radionice te vrste u Srbiji i na Balkanu nikada nije izašao isti primerak za crkvene potrebe, komadi su originalni, a ne kopije starog crkvenog nameštaja

Pravoslavna umetnost ima značajno drugačiju suštinu i istoriju od drugih vidova hrišćanske umetnosti. Geografski i metafizički samo je pravoslavlje blisko istočnicima vere, Jerusalimu i Istoku, i samo je ono smoglo duhovne snage da prevaziđe strašnu krizu ikonoklazma i potvrdi primat Prvolika. Odbacivši tajnu ikone, protestantizam je samoograničio svoje hristoljublje i čovekoljublje na pisanu reč, uklonivši kao i moderna umetnost predanje, sveti lik Bogočoveka i čoveka.

VEZE LIKOVNOSTI I DUHOVNOSTI
Recimo povodom ove teme i da su mnogi stanovi u kući Božjoj i da mnogi među nama veru doživljavaju bliže i jasnije posredstvom slike ili muzike. Ponovivši jeres ikonoborstva protestanti su otišli u drugu krajnost od rimokatoličke crkve koja je nakon gotike i rane renesanse izgubila likovnu svetost kao pozdan znak pada morala a time i autoriteta. Postoje tajanstvene veze između likovnosti i duhovnosti a one su u renesansi i baroku pokidane odveć telesnim, materijalističkim, raskošnim i ovozemaljskim. (U celoj renesansi nema ni jedne slike pred kojom se može moliti, ni jedne svete slike sa kojom se i na kojoj se događaju čuda).
Pravoslavlje je očuvalo meru, antički smisao eikona i eidosa i sada doživljava obnovu. Događa se da veoma stare, velike i ugledne crkve i katedrale na Zapadu sada prelaze u ruke Srpske pravoslavne crkve jer ih skoro niko ne posećuje, liturgija i služba su zamrle, ali su se Srbi kao vernici odazvali i pokazali verni Bogu u kriznom dobu. Jedan naš umetnik- njegovo ime je Dušan Milisavljević- među mladim srpskim sveštenstvom na Zapadu cenjeniji je nego u zemlji, što mu je otvorilo mnoge mogućnosti za izražavanje. Činilo nam se da je to valjani razlog da mu upravo u ovom broju „Pečata” , koji izlazi uoči Uskrsa, posvetimo pažnju.
Stvaralački put Zemunca Dušana Milisavljevića verovatno je najosobeniji u istoriji srpske primenjene umetnosti. Po obrazovanju pogonski inženjer saobraćaja, za oblikovanje i istoriju nameštaja počeo je da se interesuje  još kao student želeći pre svega da upozna istoriju stilova i tokove srpske umetnosti. Jedini način da upozna svet i evropske i srpske primenjene umetnosti bio je da ga samostalno proučava. Taj vid umetnosti se ne predaje ni na jednoj umetničkoj akademiji, a kako piše Dušan Milovanović, više od pedeset godina prošlo je kako se na teritoriji Srbije ugasila poslednja umetnička radionica u kojoj su se mogle poručiti replike čuvenih predmeta iz fundusa evropskih dvorova i muzeja. Godinama je Milisavljević nabavljao stručnu literaturu, najbolje enciklopedije objavljene u Parizu i Londonu, oformivši veliku biblioteku naslova o tehnologiji izrade nameštaja  i istoriji stilova.

TRAGOM LIČKIH DRVODELJA
Izučavajući stručnu literaturu, prateći savremena svetska kretanja, na čuđenje porodice samostalno je počeo da pravi nameštaj. Zanimala ga je isključivo izrada klasičnog, reprezentativnog i unikatnog nameštaja, pa u njegovom ateljeu u Batajnici nema stolarskih mašina jer su mu za rad dovoljna samo dleta i noževi. Nije se on suočio samo sa teškoćom stvaranja, već vaskrsavanja potpuno zaboravljene umetnosti. Kao odličan tehnički crtač počeo je da projektuje i verno prenosi na papir nacrte za izradu poznatih primeraka, pre svega iz omiljene  francuske baštine sedamnaestog, osamnaestog i devetnaestog veka. I kada je do sitnica ovladao zanatom, za svaki predmet u obradi prvo izrađuje detaljan crtež u srazmeri 1:1, često crtajući na formatima od dva metra. Od velike pomoći mu je bilo upoznavanje sa tehnologijom rada u dalekoistočnim radionicama, sedamnaest puta boravio je u Indiji, učeći u jednoj od najboljih, dve stotine godina staroj školi Karam Singa. Poznato je da su samo orijentalci sposobni da drvo obrade kao čipku. Prve objekte je sam drvorezbario, a kasnije je formirao umetničku manufakturu sastavljenu od desetak najboljih srpskih rezbara, pozlatara i tapetara koji rade pod njegovim nadzorom, zajedno sa  njim i po njegovim projektima, a bez kojih ne bi bilo tog kvaliteta i kvantiteta. Preci ovog umetnika su poznate ličke drvodelje koji su izrađivali stolove, stolovače, gusle i kola.
U ateljeu „Sveti Nikola“ nameštaj se pravi od 1983. godine, a radionica je prerasla u Galeriju i Zadužbinu jer je Milisavljević sačuvao najbolje primerke. Kada je uradio repliku najvećeg sekretera na svetu u posedu Luja XVI, ovaj majstor je uradio  stotine kopija dvorskog nameštaja među kojima treba izdvojiti salon Marije Antoanete, kabinet Napoleona Bonaparte, plavi salon kralja Nikole, presto vladike Petra Petrovića Njegoša, do tančina i u srazmeri verne predmete iz Versaja, Luvra i Metropolitena i mnoge druge. Bez bilo kakve  pomoći Opštine, države ili privatnih lica, Milisavljević je sam izgradio imperiju lepote i sjaja. Dovoljno je reći da se tip nameštaja koji pravi u svetu plasira uglavnom u džet-setu, kod umetničkih zanatlija njemu sličnih naručuju Silvio Berluskoni i holivudske dive, sa tom razlikom što se taj nameštaj radi mašinski, a ne ručno. Atelje, tačnije Galerija lepih umetnosti „Sveti Nikola“ u Batajnici dobila je posebno priznanje za kvalitet umetničkog nameštaja na 40. Međunarodnom sajmu nameštaja, opreme i unutrašnje dekoracije i to je bilo prvo priznanje te vrste u istoriji Sajma na kojem ne postoji kategorija stilskog nameštaja.
Vanredno umeće ovog znalca bilo je prepoznato u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pa se od 1996. godine bavi i crkvenim mobilijarom. Stručnjak za barok, autor brojnih stolica, prestola, stolova, sekretera, ogledala, vitrina, konzola, stubića, ulaznih vrata, portala, ramova za slike, stonih garnitura i trpezarija, najvrednija dela ostvario je opremajući crkve. Radio je za Sabornu crkvu u Beogradu, crkvu Sv. Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi, Svetog Tome u Novom Beogradu, za crkve, manastire, episkopske i vladičanske dvorove u Žiči, Kraljevu, Šidu, Bijeljini, Erveniku, Karlovcima, Rijeci, Helsingborgu, Oslu, Ahenu, Beču i Čikagu. Osim intimnih kućnih zlatnih oltara i ćivota za mošti svetaca, crkve je ukrasio i monumentalnim ikonostasima koji su kao onaj u Helsingborgu u Švedskoj teški šest tona i vladičanskim tronovima, kao u Kraljevu, visokim četiri i po metra, obrađenim na poseban način da daju izgled mermera. U pitanju je primenjena umetnost napravljena da traje najmanje tri stotine godina, korišćene su plemenite vrste drveta, kvalitetnije nego u prošlosti i stare tehnologije, autor daje garanciju za svaki rad, a zbog novih sistema zaštite njegovi crkveni ansambli su otporniji od starih.

NOVE ZAMISLI
U čemu se izrada replika dvorskog nameštaja i dizajniranje crkvenog nameštaja g. Milisavljevića razlikuje od dela sličnih poslenika u Srbiji? Na ovo pitanje stručan odgovor daje nam  Dušan Milovanović, istoričar umetnosti i muzejski savetnik Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu
„Pre svega, u nivou etičkog odnosa prema predmetu interesovanja. On nikada ne ide prečicama; pre bi se reklo – da bira teže i komplikovanije puteve. U zlo vreme sankcija i embarga svih vrsta posezao je samo za najreferentnijim kraljevskim primercima nameštaja koje je izrađivao i dok su bombe padale u Batajnici, veoma blizu njegovih radionica. Nikada ga nisam pitao kako je dolazio do tehničkih crteža i tehnoloških performansi pojedinih muzejskih primeraka u to vreme „kada nas niko nije voleo“. Stoga, u vreme svakovrsne oskudice, od etičke i estetske, preko oskudice bilo kakvog entuzijazma i posvećenosti, do oskudice merkatilne, koja već dodiruje granice gole egzistencije delo manufakturno, autorsko i dizajnersko do onog segmenta njegovog dela koji se pretače u umetničke vode još više zbunjuje i pleni pažnju kao neverovatni fenomen u ispraznosti umetničke scene zemlje Srbije.
Dr Branka Kulić, istoričar umetnosti angažovan u Matici Srpskoj u Novom Sadu, pojašnjavajući specifično umeće ovog drvorezbara navodi slično uverenje. „Poslednjih decenija sve je prisutnija ova delatnost od kada se intenzivno grade novi pravoslavni hramovi, a svedoci smo ekspanzije ovog specifičnog graditeljstva. Milisavljević se oslonio na svoja ranija interesovanja, za kopistiku nameštaja, što je veoma uspešno i znalački radio.  Program uređenja crkava koji on sprovodi, odražava duh prihvaćenog ideala prožetosti i preplitanja svih vrednosti u jedinstven i sveukupan duh umetnosti. Drvorezbarstvo Dušana Milisavljevića tako danas nosi procese evropeizacije i modernizacije pravoslavne crkve i  novog modela po kojem će se uređivati enterijeri pravoslavnih hramova.
Ovaj jedinstveni primenjaš je posvećenik,  pa ako crkva nije u mogućnosti da isfinansira narudžbinu uvek uradi više i bolje od dogovorenog, kao što i male grobljanske crkve lepo oprema. Iz jedine dobre radionice te vrste u Srbiji i na Balkanu nikada nije izašao isti primerak za crkvene potrebe, komadi su originalni, a ne kopije starog crkvenog nameštaja. Milisavljević je uveo i potpuno nove zamisli kao što su oslikavanje celivajućih konzola sa bočne i zadnje strane i postavljanje ploče od oniksa ispod ikone čime se sprečava habanje, što nije poznato u pravoslavlju. Ne samo da sarađuje sa najboljim srpskim dobavljačima poludragog kamena, već je i za svetovni nameštaj angažovao na poslovima oslikavanja neke od najboljih srpskih slikara.
Nameštaj u Rijeci vizuelno je raskošniji nego u bilo kojoj drugoj pravoslavnoj crkvi na Zapadu. Ikonostasi i drugim crkveni mobilijar radi se po fazama i do deset godina, a potrebno je najmanje četiri godine za vrhunsko opremanje enterijera, tako da atelje istovremeno radi za više crkava. Ako zna da napravi, majstor zna i da popravi, pa je ova radionica jedna od najboljih u konzervaciji i restauraciji starog crkvenog i dvorskog nameštaja, nedavno je obnovila tron kralja Petra I Karađorđevića urađen u Parizu 1880. godine. Eminentni stručnjaci koji se bave delom ovog umetnika kao Dušan Milovanović, direktor Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, najbolji naš poznavalac crkvene umetnosti i Branka Kulić, donedavno direktor Galerije Matice srpske u Novom Sadu, koja je doktorirala na toj temi, kažu da su u mnogim našim crkvama postavljeni bezvredni radovi i da će nestručno napravljeno u narednim decenijama morati da bude zamenjeno. U pitanju su neumetnički radovi izvedeni na mašinama koji više služe zatvaranju prostora. Stvaraoci kao Dušan Milisavljević u Austrougarskoj monarhiji  bili su među najprivilegovanijim, a neki su dobijali i plemićke titule.

ORDEN PATRIJARHA PAVLA
Zbog zasluga  proglašen je za zaslužnog građanina grada Zemuna, a Crkva ga je odlikovala „Gramatama“, vrstom crkvenog ordena. Najveće priznanje dao mu je Nj. Svetost patrijarh Pavle, proglasivši ga 2004. godine za protomajstora Srpske pravoslavne crkve i srpskog dobrotvora Prvog reda. Samo je njega na taj način odlikovao. Protomajstor je viši čin nego članstvo u ULUS-u ili u ULUPUDS-u i daje se samo arhitektama. Jedino je još neimar Hrama Svetog Save u Beogradu proglašen za protomajstora. U pripremi je monografija o ovom stvaraocu koja će pre svega stručnjacima pomoći da dođu do gotovih rešenja, a biće od velike koristi  učenicima i studentima umetničkih škola. U njoj će biti dokumentovan put do autentičnih dela.
Autora je najviše zanimala srpska materijalna i duhovna kultura, upoznavanje sa evropskim ostvarenjima bilo je priprema za stvaranje samobitne srpske primenjene umetnosti na tradicionalnoj osnovi, u čemu je bio rukovođen idejama i delima Dragutina Inkiostrija Medenjaka, prvog našeg značajnog dizajnera. Milisavljević je godinama proučavao srpsku baštinu, ornamentiku, simboliku, narodnu nošnju, tepihe, stare drvoreze i bakroreze, „Stematografiju“ Hristifora Žefarovića, hilandarsku i srednjovekovnu skulpturu. Koristeći prepoznatljive detalje vinove loze, hrastove i orahove grane, grbove i mnoge druge ukrase tipične za srpsko nasleđe, redizajnirao je vizantijski, pa čak i egipatski nameštaj. Uspeo je da pomoću pravoslavnog i narodnog blaga oblikuje tipove autentičnog i unikatnog srpskog dvorskog i crkvenog nameštaja, dokazavši da su Srbi između Istoka i Zapada u umetnosti pronašli samo svoj, treći civilizacijski put.

___________________

Ni prečice starih majstora

Potpuno me zaprepastio i osvojio odnos ovoga čoveka prema izradi replika pri čemu je, ne odstupajući ni za milimetar od izgleda i mera originalnih primeraka koje je replicirao, na nekima vršio i „doradu“ na taj način što je upotrebljavao plemenitije vrste drveta i drugih materijala i zaobilazio uobičajene tehnološke postupke. Na primer g. Milisavljević prezire štukaturu koja brže, jednostavnije i jeftinije podražava drvorez; čak na mestima gde su stari majstori koristili ove prečice išao je uvek na punu rezbariju, pa i kad su u pitanju bile egzotične i kao čelik tvrde vrste drveta, poput tikovine. Ako bi trebalo da se odlučim  za nešto što bih označio kao njegov remek, za ono što po mome mišljenju najbolje ilustruje rad ovog poslenika, to bi bio ikonostas u dvorskoj kapeli u Bjeljini, delo koje će nadživeti vekove i koje će služiti kao mera najvećim umetnicima drvorezbarstva budućnosti, kaže Dušan Milovanović, savetnik Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu.

___________________

„Rukodelje planetarno“

Za sebe Milisavljević kaže da „rukodelje planetarno“, a da je karakter i rezultat njegovog rukodeljstva „pravoslavna umetnost“. Kad kaže da planetarno rukodelje, to znači da mu se radovi, preciznije mobilijar za novoizgrađene pravoslavne crkve, nalazi ne samo u Srbiji, nego na skoro svim prostorima na kojima žive Srbi u dijaspori. A radovi mu se nalaze u Helsingbordu u Švedskoj, u Beču u Austriji, u Bazelu u Švajcarskoj, u Oslu u Norveškoj, u Ahenu u Nemačkoj, u Hrvatskom Karlovcu, Rijeci, Bjeljini i drugim novoizgrađenim srpskim crkvama. Retko se kada dogodilo da veliki majstori drvorezbarstva baroknog doba u XVIII veku, kao što su novosadski drvorezbari Marko Gavrilović i sinovi Arsenije i Aksentije Marković, a u XIX veku Georgije Dević i Marko Vujatović, dobiju da rade celokupan mobilijar za neku crkvu. Tu priliku je Dušan Milisavljević dobio u Helsingbordu, Beču, manastiru Manasiji.