NOGO O CRNČEVIĆU A biće još gore

Piše Rajko Petrov Nogo

Starost i bolest dobre ljude prolepša, a loše poružni. Gledao sam kako se, ispošćen i oceđen, Brana Crnčević telesno gasio, a ostajao pribran i u pribranosti prolepšan. Znao je da bi svaki naš susret mogao biti i poslednji. Opraštao se od sveta i od prijatelja sa melanholičnim osmehom Sremca koji je voleo i razumevao ljude, baš zato što je znao koliko su ranjivi i slabi, baš zato što je znao koliko je ranjiv i slab. Nema izbeglice kojoj nije pomogao jer je, kao dete, i sam bio izbeglica. Bio je na strani progonjenih i uhapšenih, zato što je svaki moralno osetljiv čovek na toj strani. Otišao je važan čovek, odličan pisac, čiji je glas imao široku akustiku. Taj prostor ne može popuniti niko drugi.
Veći i bolji deo života Brane Crnčevića prošao je u vremenu i prostoru koje je nerazlučene, hronotopski krstio umnoženom rečju Sibiri. Svakojaki darovi kojima je ovaj drznik i uznik bio obdaren kušali su tu utamničenost da raspevaju. Ti su se darovi raskošno arčili na aforizme, pesme za decu, feljtone, songove, drame, dnevnike, na srpska i hrvatska posla i na crnog đavola koji crveni rep ima, a u poslednje vreme i na sveće zadušnice prijateljima. Crnčevićevi romani „Zemlja nadimaka“ i „Čuvari pepela“ tek su počeli valjano da se čitaju. Premda je u svim ovim žanrovima Crnčević bio Crnčević, a to će reći izvrstan, i građanski i spisateljski hrabar, a sa ovog razmaka i prozorljiv – njegova je osnovna knjiga ipak poezija, ta kraljica umetnosti. A u toj osnovnoj knjizi Crnčević je zloguki svedok vremena, crni glasnik, gavran srpske poezije.
Sibiri, ta Crnčevićeva oznaka za op­štu po­ro­blje­nost, na­ro­či­to onu unu­tar­nju kad „umi­ru re­či u lo­go­ru gla­ve“, sle­đe­ni su pe­snič­ki kri­sta­li jed­nog vre­me­na u ko­jem su se mo­ral­no ose­tlji­vi sti­de­li što su na slo­bo­di. „Uči­te na me­ni ka­ko se ne ži­vi“, po­ru­či­vao je Crn­če­vić, i ta­kav ži­vlji od dru­gih. I ka­da se da­na­šnjem či­ta­o­cu uči­ni da su ovi lir­ski za­pi­si i ski­ce – pa­sti­ši, ne­haj­ni cr­te­ži sti­hom sa­vla­da­ne me­lan­ho­li­je, bud­ni­je oko i uvo ose­ti­će jedan op­to­čen bol ko­ji is­pod sle­đe­ne for­me pul­si­ra: „I znam gde sam ra­njen sa­mo tu sam živ / a ta­mo gde bo­li sa­mo tu sam zdrav.“
An­to­lo­gij­ska Crn­če­vi­će­va pe­sma „Op­se­si­ja“ ima di­sov­ski za­mah. U šest kvin­ti, sa usta­lje­nim zlo­slut­nim pri­pe­vom u pe­tom sti­hu, re­fre­nom ko­ji se na ne­sre­ću ob­i­sti­nio – „a bi­će još te­že i bi­će još go­re“ – Crn­če­vić je iz pti­či­je ili Bo­ži­je per­spek­ti­ve vi­deo na­šu ko­lek­tiv­nu dra­mu, „stra­šnu sa­mo­ću“ Sr­bi­je, i u tam­noj ga­mi dva­na­e­ste­rač­ki ve­za­nog sti­ha, me­trič­ki, pro­zo­dij­ski si­gur­no ka­den­ci­rao na­šu isto­rij­sku tra­ge­di­ju, srp­sku rđa­vu bes­ko­nač­nost: „Duše svetitelja mrak ko vatra žeže / začuđene onim što đavoli tvore / zemlja je bez Boga svet bez ravnoteže / svemu što je sveto iščupan je koren / a biće još teže i biće još gore.“
Da, biće još teže i biće još gore bez tebe, Branimire Crnčeviću.

Одштампај страну