Loptanje Kosovom

Piše Nikola Vrzić

Ako je Srbija spremna, uprkos sopstvenom Ustavu, da pregovara o podeli Kosova, šta zaista sadrži platforma Vlade Srbije za pregovore s Prištinom? „Pečat“ je, po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, tražio uvid u tekst platforme

U prodavnicama igračaka u Srbiji pojavile su se kineske fudbalske lopte sa slikom Srbije bez Kosova. Omaška neupućenog kineskog radnika, ili provokacija, ili nam je to komedijant slučaj na volej nabacio metaforu koja gotovo savršeno odslikava ofsajd u koji smo upali kada su predsednik Srbije Boris Tadić i njegov glavni pregovarač s Prištinom, Borislav-Borko Stefanović, počeli da se loptaju Kosovom, srpskim Ustavom i našim sudbinama. A klizeći startovi koji su usledili po njihovim nogama, sinhronizovano iz Vašingtona i Prištine, bili su samo očekivana posledica igre koja je izmakla kontroli. I samo mali deo onoga što su zaslužili kada su javno ponudili da se odreknu dela ove države.
Borko Stefanović, politički direktor u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije i šef srpskog pregovaračkog tima, u dijalogu s Prištinom, naime, izjavio je krajem prošle nedelje: „Srpski pregovarački tim ne beži od mogućnosti da se razgovara o podeli Kosova. Mi smo slobodni da pričamo o svemu i od mene nikada nećete čuti: Ne, to je apsolutno neprihvatljivo i o tome ne može da se govori.“ Pa je nastavio da objašnjava kako bi „i druga strana trebalo da prilagodi svoj pristup traženju rešenja“, da pregovori „nisu nikakva utakmica na kojoj neko treba da pobedi“, ali to je već bilo očekivano i u skladu s njegovom inventivnom pregovaračkom taktikom ulaska u okršaj unapred spuštenog garda (pre početka prve runde pregovora, na novinarsku opasku da će s druge strane stola imati „teškog i tvrdog pregovarača, za Editu Tahiri kažu da je postavljena da ni u čemu ne bi popustili“, rekao je: „Biti tvrd i nepopustljiv nije najbolji recept za ove pregovore. Lako je biti tvrd, a mnogo teže konstruktivan i s novim rešenjima.“)
Usledili su, rekosmo, očekivani šamari iz Vašingtona i Prištine. Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Tomas Kantrimen je na Radiju „Slobodna Evropa“ bio izričit: „Pitanje podele ili razmene teritorija nije i neće biti na stolu u dijalogu. Ovo je bilo jasno obema stranama pre početka dijaloga.“ Slično je reagovala i Edita Tahiri, šefica prištinske delegacije. „Oni – i gospodin Stefanović, i Vlada Srbije – jasno znaju da dijalog koji je počeo u Briselu ima isključivo tehnički karakter i prethodno su se saglasili s tim,“ kazala je, odbacujući „bilo kakvu mogućnost“ da podela Kosova bude opcija u pregovorima.
Istovremeno, zamenik pomoćnika Kantrimen nam je u spomenutom intervjuu „Slobodnoj Evropi“ dao izvanredno objašnjenje zašto je „dijalog od izuzetnog interesa za narod Kosova, bilo da govorimo o kratkoročnom, srednjoročnom ili dugoročnom efektu“. Kratkoročni efekti su sloboda putovanja i trgovine, te uspostavljanje „vladavine zakona na (čitavom) Kosovu“, uključujući dakle i njegov nepokoreni severni deo. Srednjoročno, to je ekonomski razvoj Kosova. „Na kraju, u dugoročnom periodu, konstruktivno i fleksibilno učešće Vlade Kosova u dijalogu stvoriće povoljnu atmosferu u pogledu dodatnih priznanja; drugo, pomoći će jačanju odnosa sa EU, i treće, pomoći će Kosovu na putu dobijanja članstva u UN-u i ostalim međunarodnim organizacijama,“ rekao je Kantrimen.
Jednako bitno kao i ovo saznanje da Beograd, zapravo, razgovara s Prištinom da bi joj obezbedio dodatna priznanja nezavisnosti i put u UN, jeste i pitanje reakcije na javno izraženu spremnost Borka Stefanovića da pogazi Ustav države koju zastupa u briselskim pregovorima. Da li je njegov stav oštro i zvanično demantovan, da li je Stefanović momentalno smenjen? Naravno, ne. Zato što je u Srbiji reč predsednika Tadića, kako izgleda, jača od Ustava Srbije – podsećamo, naime, da je prošlog ponedeljka uveče (18. aprila), nekoliko dana pre izjave o podeli Kosova, kod predsednika na Andrićevom vencu održan sastanak posle kojeg je pregovarač Stefanović rekao da su „vrlo detaljno razradili scenarija za naš budući nastup i različite predloge“. Teško je poverovati da se među razrađenim scenarijima tom prilikom nije našla i ideja da se preko novina pošalje signal o spremnosti Beograda da se odrekne dobrog dela Kosova; da je tako, uostalom, svedoči baš ovaj izostanak zvanične reakcije na Stefanovićevu nepristojnu ponudu.
Tek, podstaknuti Kantrimenovim objašnjenjem prave svrhe pregovora Beograda i Prištine, kao i otvorenom spremnošću vlasti da se odrekne Kosova, „Pečat“ je, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, od Vlade Srbije zatražio tekst usvojene srpske platforme za pregovore s Prištinom, kao i stenograme dosad održanih rundi pregovora. Pa da vidimo koliko je istine u zaklinjanju da Srbija nikada, „ni eksplicitno, ni implicitno“, neće priznati nezavisnost Kosova.
Ne sumnjamo da će, u duhu demokratije i transparentnosti, Tadićeve vlasti pozitivno odgovoriti na naš zahtev. Tadić je, naime, „poslednji preostali demokrata“, opisao ga je u decembru 2006. godine bivši finski predsednik Marti Ahtisari u razgovoru s američkim ambasadorom u Finskoj, otkrio je Vikiliks. Idejni otac kosovske nezavisnosti učinio je to, doduše, stavljajući Tadića u kontrast u odnosu na „beznadežnog Koštunicu“, koji nikako da pristane na nezavisnost srpske pokrajine. Da li bi trebalo, onda, da nas čudi što se deca u Srbiji danas igraju loptom sa Srbijom bez Kosova, kad već Srbiju bez Kosova razigrava čovek koji je na njenom čelu?