Kandidatura gmaza

Piše Milorad Vučelić

Kandidat! Srbija je kandidat!
Čitali smo nekada o tome kako je bilo uzvišeno i teško biti kandidat za člana Organizacije. Prođeš prvo sve prethodne stepenice aktivizma, ilegalnog rada i omladinskog organizovanja i postaneš kandidat za člana Organizacije. Ili za člana biblioteke kako bi rekao Kovačevićev i Radmilovićev Radovan Treći. Onda drugovi motre na tebe, procenjuju te, poveravaju ti nove i teške zadatke i iskušavaju te da bi proverili da li si dostojan članstva u Organizaciji. Mnogo je njih bilo koji su herojski ginući ostali samo na kandidaturi, nikad se ne dovinuvši do članstva u Organizaciji. „Kandidat sam tim se dičim, to ne može biti svak…“, s ponosom se uzdignuta čela pevalo.
A danas sličnu pesmu slugerajski i ližisahanski horski peva režimska i medijska Srbija pod dirigentskom palicom domaćih velmoža i nevešto prikrivenih okupatora. Srbija ponižavajuće i vazalno bespogovorno služi svoj kandidatski rok. Nije reč o služenju samo nekoj velikoj sili ili organizaciji, nego o mizernom ulizivanju ili dodvoravanju susednim budžaklijskim centralnoevropskim državicama, a pre svega Hrvatskoj.
„Danas već možemo reći da ukupna politika u Srbiji nije srpska, već hrvatska“ (Rajko Petrov Nogo „Ni lepši, ni stariji“ u ovom broju „Pečata“). Muzičku podlogu ovoj izdaji i kolaboraciji daje „Himna gmazovki i gmazova“ koju izvodi veliki šestorazredni rok sastav rovašenih Natovaca sa sve pratećim vokalima Natovki koje u stilu „šubi dubi“ pevaju „Kosovo je tehničko pitanje“ i „EU kandidatura nema alternativu“. Onako uz put pojaše se i neki pop. Ako pop Jagoš nije među živima i te kako je živahan onaj koji ga je svojevremeno na svom „demokratskom“ putu jahao.
U Srbiji se odigrava priredba kakva i dolikuje prvoaprilskom kumstvu Jadranke Kosor i Borisa Tadića. Kad već Kosorova živi u od Srbina otetom stanu u Zagrebu, što ne bi imala za kuma predsednika Srbije. U pozadini se, naravno, kao overavanje kumstva, kotrlja glava Božidara Vučurevića (vidi tekst Uglješe Mrdića „Sramno hapšenje časnog Srbina“ i saopštenja DSS-a i SDS-a) i sloboda i rehabilitacija Purde, Ganića, Divjaka… Još nam samo papin blagoslov fali. Iz Niša!
Danas se u Srbiji ta davna priča o kandidatu, kako vidimo, na surovo komedijaški i krvavo vodviljski način ponavlja i obnavlja. Na Srbiju više niko i ne gleda, ni vlast, ni dobar deo opozicije. Biti kandidat „nema alternativu“. Kandidatura za Uniju ili smrt Srbije! Ko nije za kandidaturu, sva je prilika, neće moći ni na izbore. Ko pre kandidaturi u Brisel – njegova i vlast.
Srbija sve više podseća na neki otpad, deponiju, prokletu avliju, smetlište prepuno neslobode, represije, bezakonja, kontrole i cenzure na kojoj se vrši lažirana i prevarena licitacija pod tobože demokratskom firmom. Izbori su izbori samo ako su u vezi sa kandidaturom. Ako kojim slučajem ne bude kandidature, neće uopšte biti ni izbora. Čekaćemo kandidaturu, a Srbiji i njenom narodu kako bude. Spržićemo sve što nismo spržili samo da se domognemo kandidature. Šta će nam izbori ako nismo ili nećemo biti kandidati. Treba oglasiti moratorijum na izbore sve dok ne postanemo kandidati, pa koliko traje da traje. Naš režim će se boriti do poslednjeg slobodnog Srbina i poslednjeg preostalog metra državne teritorije. Kako danas proročki zvuče nekada sulude i apsurdne reči jednog političkog delatnika koji izgovori da će Srbiju uvesti u Evropu, pa čak i bez Srba.
Medijima i političkim životom u Srbiji odjekuje kukavno pogađanje o datumu izbora: septembar je prerano, decembar nije zgodan, februar je najgori, u januaru ne možemo, u martu bi moralo ali samo ako smo kandidati… (Dragomir Anđelković „Tadićevo prihvatanje protestnog duela?“) Na stanje u Srbiji niko i ne gleda. Srbija živi u međuvremenu. Sve oči su uprte u Brisel, Venecijansku komisiju, a oni koji čekaju pravdu tražiće je na sudu u Strazburu, jer je naše pravosuđe partijskim čistkama, a pod firmom reforme načisto upropašćeno.
Od Beograda se očekuje samo to da ispunjava uslove i naloge iz ovih centara. Zakoni u Srbiji i Ustav Srbije su samo lako promenljive prolazne stanice na putu do pomenutih adresa. I što je gore od svega, neki od tih nametnutih uslova izgledaju i demokratski i razumno, budući da srpski režim liči sve više na pravu tumarajuću satrapiju. On nema nikakvo uporište u srpskoj demokratskoj tradiciji, nacionalnim tekovinama, državnim interesima i postojećem ustavnom i pravnom poretku. Uzaludno je i gotovo fatalno davati bilo kakvo dodatno vreme ovom režimu i podgrevati lažnu nadu da će on nešto valjano uraditi, jer „nema tog vetra koji bi bio naklonjen onome ko ne zna kuda plovi“, rekao bi Montenj.
Ništa se drugo nije ni moglo očekivati od režima koji je već pune tri godine potpuno nelegitiman. Postojeća vlast je stvorena na grubom falsifikatu i krađi izborne volje građana i pod strogim patronatom stranih sila i njihovih predstavnika. Niko za ovakvu koalicionu vlast u Srbiji na izborima 2008. godine nije glasao. Surovo se potvrđuje po ko zna koji put narodna i jezgrovita i vrhunska (Bogišićeva) pravna izreka „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi“.
Takva nelegitimna režimska kupljevina „s koca i konopca“ sve ove godine drastično je rušila legalitet, postojeći pravni poredak i ličnu i imovinsku sigurnost građana, derući im kožu s leđa, a sve pozivajući se na EU i evroatlantske interese. Režimu je bitno da se niko ne okrene svom snagom, znanjem i molitvama Srbiji, jer tamo gde postoji takva molitva i pregnuće moguće je da se i Svevišnji umeša. Ovako sve ide po đavoljem planu i bez rizika da taj plan bude osujećen. Režim u Srbiji obavlja jednu krajnje poznatu operaciju opisanu u „Pismima starijeg đavola mlađem“, po kojoj se zloba usmerava na bližnje i sunarodnike koje svakodnevno susrećemo, a dobrota se proteže samo na najdalji horizont, na kandidaturu, prema ljudima koje uopšte ne poznajemo.
Šta treba da uradi Srbija da bi bila kandidat za člana Organizacije i koje prepreke  bi trebalo da preskoči? Šta treba da „krasi“ Srbiju kao kandidata možete videti i u tekstu Nikole Vrzića „Hleba i kandidature“ i Ljiljane Bogdanović „Ratni plen ili komedija vremena“ u ovom broju „Pečata“.
Dve trećine građana Srbije su za vanredne izbore. Sve političke stranke odreda se busaju u prsa da su spremne za izbore, pa je odista nepojmljivo da se onda izbori što pre i ne održe. Postoji kažu viši cilj i viši interes – to je kandidatura. Odista da bi izbori uopšte imali smisla i da bi doneli nešto dobro Srbiji, neizostavno bi bilo potrebno da sve političke stranke jasno i glasno kažu sa kim neće praviti vlast posle izbora, a pre svega da će biti nemoguća „velika koalicija“ između SNS-a i DS-a.
Šta će nam izbori ako će se ponovo falsifikovati izborna volja građana i ako mogu svi sa svima, a na štetu i užas Srbije. Ako će novim vlastima biti sveta kandidatura, a ne državni i nacionalni interes Srbije izbori su nam izlišni. Srbija i srpski narod jednostavno nemaju više vremena za ovakve neprincipijelne koalicije.
Utoliko je i te kako ohrabrujući novi susret i dogovor o saradnji između Tomislava Nikolića i Vojislava Koštunice. Za sada nema senki na ovom susretu. Nadamo se da će tako i ostati.
Kada je srpski režim u pitanju nema mesta nikakvoj neizvesnosti ili nekom iznenađenju. Režim koji započne svoj vek hapšenjem i izručenjem Radovana Karadžića i ubistvom Ranka Panića nužno mora, po najvišim zakonima jednom navijenog mehanizma nesreće, da nastavi neumitno tim putem. Brutalno iživljavanje nad Mladićevom porodicom, sramno hapšenje Božidara Vučurevića i bedno služenje i dodvoravanje hrvatskim HDZ-vlastima nije okončanje naših poniženja. Nastavci tek slede. Sasvim izvesno. I sve tako do samog kraja ovog režima. Nema tog zlomišljenja koje to što su oni kadri da urade može predvideti.
Sada bi za kraj, znam, a i da me ne bi kritikovali prijatelji i čitaoci, trebalo reći nešto ohrabrujuće, nešto što uliva nadu u ono što dolazi. Moram da kažem da su mi takve misli i dosetke u ovim trenucima presahle. Opis i analiza današnjeg stanja ne otvara takvu mogućnost, niti na ozbiljan način ohrabruje.
Posežem stoga za citatom Mihaila Epštajna, u kojem se, možda i mi možemo, ako ne prepoznati onda bar osvetljeni ruskim varljivim suncem ogledati:
„U ruskoj lepotici je isto načelo kao i u ruskom junačini, koji je trideset godina prespavao pored peći, a ustao je samo zbog odlučujuće bitke. Skrivena lepota i skrivena snaga imaju potrebu za velikim razlogom da bi se pokazale, ne radi dokonog posmatrača, ne radi radoznalog pogleda nego jedino zbog suđenoga kao što junačina ustaje, uspravlja se kad na otadžbinu navali najjači neprijatelj. Lepota je za dragoga, snaga – za dušmanina, a sve je za jednog jedinog: svakidašnje prozaično trošenje značilo bi umanjenje čarobnog dara…
Naša duša – uspavana lepotica i uspavani junačina su, naizgled, zauvek mrtvi za junaštvo, za narod, ali oni samo čekaju da kucne čas, lični potrebu u sebi da se probude i zaslepe svojom lepotom, da zapanje snagom“.