IDENTITET VOJVODINE „Ratni plen“ ili moderna komedija

Piše Ljiljana Bogdanović

Uspe li autonomaški identitetski konstrukt, tako „popločan lepim namerama“, Lalama se može dogoditi belaj da postanu „Vojvođaneri“ i da im – koliko sutra – skandinavski, ili pak germanski, ili neki drugi evropski kulturni i nacionalni identitet budu jednako bliski koliko i onaj utemeljen južno od Srema i Banata!

Komentarišući aktuelni novosadski kadrovski mikser u kojem naizgled stabilne karijere filmskom brzinom bivaju „samlevene“,  književnik Jovan Zivlak (ispred Društva književnika Vojvodine) ocenjuje da je sada „na delu žalosna komedija u kojoj se posle političkih izbora, mesta direktora i upravnika biblioteka i drugih kulturnih ustanova dodeljuju kao ratni plen partijama.“ Tačno raspakivanje konteksta u kojem se zbivaju pomenute lične drame u režiji vladajuće gradske koalicije (u kojoj odlučujuće poteze, tvrdi se, povlači Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine), podrazumeva i da sva ova partitokratska samovolja ne iznenađuje, reč je o pravilu odavno uspostavljenom u našem javnom životu. Ono što, pak, u sklopu ukupne igre „žalosne vojvođanske komedije“ izmiče pomenutom komentaru, a budući da prevazilazi uobičajenu dramaturgiju uspostavljanja „reda i zakona“ po meri partijskih apetita, zaslužuje svaku pažnju, jeste činjenica da se kao „ratni plen“ političkih stranaka (ekstremno autonomaškog usmerenja) zapravo razume i tretira sveukupnost društvenog života Vojvodine. U novoj panonskoj stvarnosti potvrda za ovakav zaključak  ne nedostaje.

LOZINKE VOJVOĐANSKOG MODERNITETA
Tako se i na kulturnoj sceni Pokrajine, u doslovno svim važnim i medijski „obnašanim“ događajima prepoznaje upliv politike i ideoloških zadatosti prema optici diktiranoj od vojvođanske političke klase, odnosno njenog najmoćnijeg dela koji inače zastupa tvrda autonomaška gledišta. U te „znakovite“ i za uspostavljanje odgovarajuće društvene, kulturne i identitetske matrice indikativne događaje, može se ubrojati i  nedavna  svečanost u holu Vlade Vojvodine, kada je, uz pompu i „velike reči“, predstavljen prvi broj časopisa „Interkulturalnost“. Ovo novo pokrajinsko glasilo (Zavod za kulturu Vojvodine) ima, kako je tada rečeno, važnu misiju teorijskog doprinosa uspostavljanju kulturnog identiteta Vojvodine „kao otvorenog, univerzalističko-kosmopolitskog i interkulturalnog“. Teorija će dakle uspostaviti i „oživeti“ – praksu! Povodom svečanog događaja, potom je u beogradskim dnevnim novinama „Danas“, Aleksandra Đurić Bosnić, glavna i odgovorna urednica časopisa, objasnila šta  je nova paradigma društvenog i kulturnog života severne srpske pokrajine, i kako je ona politički, kulturološki i ideološki kodirana.
Pod indikativnim naslovom „Uspostavljanje kulturnog identiteta Vojvodine“, gospođa Bosnić je u intervjuu izgovorila važne  „lozinke“, čije nas iščitavanje vodi razumevanju duha vremena sažetog u pomenutom naslovu. Stvarni smisao stvaranja novog „kosmopolitskog“ i vojvođanskog kulturnog identiteta, odnosno činjenica da je to operacija u funkciji prethodnice stvaranja i novog nacionalnog identiteta, u razgovoru je međutim (ne)očekivano „zatrpan“ mnoštvom mantri po meri učenog „ekspertskog“ novogovora.
U tom smislu, kaže se da je „časopis pokrenut radi dekonstrukcije negativnih etničkih i kulturnih stereotipa, i kao pokušaj teorijske intervencije u prostoru savremene društvene prakse“. Intelektualni napor saradničkog tima ovog glasila, urednica tumači i „ kao kreativni angažman i kontinuiranu akciju u smislu poništavanja jednoznačnosti, zatvorenosti i konačnosti stigmatizirajućih predstava i zadatih obrazaca u teoriji i egzistenciji, i istovremeno razvijanje podešenosti za empatično i otvoreno susretanje alteriteta.“

NESAVRŠENI KOSMOPOLITIZAM
Uz koncentraciju (i ne bez napora) neophodnu za snalaženje u ovim porukama, saznajemo da se u časopisu komunikacija kultura vidi kao „prostor osvajanja planetarne bliskosti, te da je Vojvodinu moguće videti kao kulturni prostor koji je, zarad svoje naglašene multietničnosti, upravo privilegovan. I ukoliko prihvatimo činjenicu da je interkulturalnost logičan globalni poredak, interkulturalna komunikacija se uvek ukazuje kao vrlo svestan i artikulisan, lični ili kolektivni izbor“.
Može li se, prema citiranim rečima, zaključiti da će „lični i kolektivni izbor“ svakog Vojvođanina ubuduće biti kosmopolitizam, „planetarna bliskost“ sa svim građanima sveta, ali i udaljenost od nekih geografski i istorijski  bližih „alteriteta“? Jer, iz rečenog se čini da će svakako, kada je o kulturnom identitetu reč, taj kosmopolitski, a vojvođanski građanin sveta biti udaljen od jednog sada izvesno bliskog kulturnog identiteta – srpskog! Da ovo nije tendenciozni zaključak, uverava i činjenica da u ne baš kratkom intervjuu gospođa Bosnić, doslovno ni u jednom trenutku i ni na jednom mestu, ne pominje  pridev i određenje „srpski“!
Uspe li ovaj identitetski savršeni konstrukt, tako „popločan lepim namerama“, Lalama se može dogoditi belaj da im, koliko sutra, nekakav skandinavski, ili pak germanski identitet budu jednako bliski koliko i onaj što postoji južno od Srema i Banata!
Zagovornike kosmopolitizma ove vrste možda, treba podsetiti na mudre reči jednog slovenskog autora, napisane u promišljanju nekih sličnih situacija.  U knjizi „Evropa i čovečanstvo“ (1920), Nikolaj Trubeckoj oštro kritikuje ideološki funkcionalizovane i politizovane „univerzalističke pretenzije“. Navodimo ih i kao predlog da se jedan ovako visoko intelektualno-analitički postavljen časopis, u nekom od narednih brojeva, a u cilju teorijskog razumevanja složene teme kulturnog i drugog identiteta, možda posveti analizama Trubeckoja.
„Suštinske razlike između šovinizma i kosmopolitizma nema jer su centralni pojmovi kosmopolitske pozicije – pojmovi ‘čovečanstva’ i ‘opšteljudske civilizacije’ ipak pojmovi koji skrivaju određeni partikularni kulturno-istorijski i etnički sadržaj. Taj sadržaj je romano-germanska civilizacija, pa se kosmopolitizam u krajnjoj liniji može svesti na romano-germanski šovinizam. Jedina razlika je što kod šovinizma imamo verovanje u superiornost uže grupe (nacija), a kod kosmopolitizma verovanje u superiornost šire evropske (romano-germanske grupe).“
Trubeckoj nije impresioniram tradicionalnim vidovima „civilizovanja“ ne-zapadnih naroda, pa dalje kaže:
„Evropeizacija ide s vrha na dole, tj. zahvata prvo socijalni vrh, aristokratiju, urbano stanovništvo, posebne profesije, a zatim postepeno ostale slojeve naroda. Vremenom, proces imitiranja i usvajanja tuđih kulturnih vrednosti i civilizacijskih tekovina dovodi i do gubitka samopoštovanja, te narod koji nastoji da se evropeizuje uči da ‘prezire svoje, samobitno, nacionalno’. Sve ove posledice stiču se u ‘prokletstvu zaostalosti’, koji stalnom težnjom da se ‘dostigne’ tuđi nivo razvoja dovodi do smene ‘istorijskih skokova’ i ‘zastoja’ u unapred izgubljenoj trci“.

DA LI JE PALANKA UVEK „PREKO PLOTA“
Nije tajna da se u Vojvodini danas za složene poslove kulturoloških, institucionalnih i simboličkih „operacija“ i delovanja u prostoru identitetskog preusmeravanja njenih građana, pažljivo i ciljano biraju i kadrovi. I ne samo po ključu pomenutom na početku teksta. Prilike, koliko i poduhvati  jesu komplikovani, partijska knjižica nije dovoljna, a bez edukacije i odgovarajuće idejne i metodološke „aparature“ se ne može. Da li je urednicu ambiciozno zamišljenog usmerenja „Interkulturalnosti“, nastale u ambijentu čijem bi konačnom uspostavljanju, kao „duhovni kamenčić u autonomaškom mozaiku“ trebalo da i sama doprinese, između ostalog kvalifikovalo to što je njena magistarska tema bila Konstantinovićeva „Filozofija palanke“, odnosno drugosrbijanska „knjiga od zakletve“? Čak i da – nije, u društvenoj kompetenciji gđe Đurić-Bosnić, ova činjenica se posebno ističe.
Ona sama ide u susret očekivanjima, pa i u pomenutom razgovoru, kao analizu  relevantnu za razumevanje vojvođanske, koliko i šire nacionalne i istorijske situacije, nabraja dakako – „konstantinovićevski“:
„Duh palanke je moguće prepoznati u onim socijalnim i kulturnim sistemima, u kojima postoje dva osnovna preduslova njegovog konstituisanja: doktrinarna jednoobraznost i završenost i samodovoljnost u zatvorenosti. Svet palanke ukazuje se kao suprotstavljen mogućnosti interkulturalnog dijaloga, kao naličje modela dobrog društva onako kako ga vidi Gidens: neograničenog na područje nacionalne države, sa dobro izbalansiranim odnosom između etike ličnog i etike kolektivnog… Budući da inicira statičnost i vanvremenost, sa ciljem konzerviranja zatvorene zajednice, duh palanke nužno podrazumeva i strah od dodira sa tuđom kulturom.“
Gotovo da bi bilo suvišno zapitati: a gde to obitava „duh palanke“, gde je njegovo toplo rodno mesto? Suvišno pitanje, budući da javnost, pa i čitaoci novina i ovog intervjua, dobro razumeju  da je jednom za svagda to zlo provincijalno duha situirano i odomaćeno u sredini što se, prema novogovoru, zove „srbijanskom“. Sredini od koje inače tako krupnim koracima želi da se udalji Vojvodina, odnosno onaj njen deo koji reprezentuju i poduhvati kao što je „Interkulturalnost“ i  ukupni intelektualno-politički diskurs koji ga je stvorio.
Ima li u citiranim promišljanjima o provincijalnom duhu možda i neke „natruhe“ pojave što se u psihologiji zove „projekcijom“, a podrazumeva „jedan od najpoznatijih mehanizama odbrane, gde se ispoljava težnja i sklonost da se vlastite želje, težnje i sklonosti, impulsi ili sadržaji podsvesti pripišu i projektuju na druge“? Razmišljajući oko moguće potvrdnog ili odrečnog odgovora,    primetimo da se jezik i misao često otimaju i ne „slušaju“ zadate, ideološke operativne paradigme, odnosno svojevrsna nasilja nad mislima i rečima, pa tako, uz pomenutu „projekciju“ ili ne, Aleksandra Đurić-Bosnić, gotovo dvosmisleno,  zaključuje:
„Svako nasilje nad egzistencijom, istovremeno je i nasilje nad smislom, a njegove nužne pretpostavke su odsustvo dijaloga i lišenost osećaja za drugost i drugačije. Budući da je komunikacija uvek i metafizička kategorija, te kao takva nepodesna za zatvaranja i smeštanja u konačni znak…“
Ima li u ovom iskazu nekog zrna samokritike, možemo nagađati, ali upravo na ovom mestu, pominjući omiljeni pojam „drugosti“ (naslov časopisa jasno definiše sadržinsku usmerenost ka „otkrivanju i priznavanju drugosti“), a sa tim pojmom gotovo jasno ciljajući na „drugost“ onog zavičajnog mesta (i „plemena“) „duha palanke“, urednica „Interkulturalnosti“ ponovo nas nadahnjuje na „mešanje u uređivački koncept“ ovog glasila.
Verujemo, naime, da je neke od najinspirativnijih reči na temu „drugosti“ ispisala genijalna Marija Todorova u svom delu „Dizanje prošlosti u vazduh. Ogledi o Balkanu i Istočnoj Evropi“ (u prevodu Slobodanka Glišić, 2010. objavljeno u „Biblioteci XX vek“). Todorova, naime, dobro razume i lucidno tumači Balkan kome, eto, nevoljno, a sve dok se „preseli kao regija u srednju Evropu, pripada i Vojvodina“. Možda bi vredelo neki tekst posvetiti i opusu ove autorke, koja o „drugosti“, između ostalog kaže:
„Loše stanje međusobnih odnosa na Balkanu nije nešto što se dešava pod staklenim zvonom. Pojava prikladno nazvana procesom „lančanog orijentalizovanja drugih“ na Balkanu, odvratan običaj prikazivanja suseda kao „orijentalnijeg“ od nas, karakteristična je za šire stanje duha koje sam imenovala kao „balkanizam“. Otvoreno ponižavanje proisteklo iz tog diskursa, a koje najjasnije osećaju intelektualci, dalje pogoršava atmosferu obeshrabrenosti u regionu jer daje težinu dvema suprotnim težnjama: odustajanju od rešavanja problema i potpunom udaljavanju od njih, s jedne strane, i još ogorčenijem tradicionalističkom izolacionizmu i negovanju sindroma progonjenosti, s druge strane.“
Todorova, dakle, zna. Bilo bi korisno, verujemo, da i budući čitaoci „Interkulturalnosti“ dobiju šansu – da saznaju i nešto više od sadržaja koje im, kao relevantnu priču savremenog sveta i svetskog duha vremena, „servira“ prvi broj časopisa gospođe Bosnić.

_____________

„Interkulturalnost“

U prvom broju „Interkulturalnosti“, časopisa zamišljenog kao opozit „filosofiji završenog sveta“, u rubrici „Interkulturalna istraživanja“, pišu, između ostalih i Vladislava Gordić Petković, Damir Smiljanić, Boris Labudović, Dragan Koković, Svenka Savić, Dragana Beleslijin, Zoran Đerić, Marija Nenadić, Jasna Jovanov, Saša Brajović, Vera Kopicl… Eminentne  domaće autore okupila je i rubrika „Viđenja“: Milorada Belančića, Ljiljanu Pešikan Ljuštanović, Savu Stepanova, Mikloša Bira, kao i strance – Bruna Emanuela Manaia i Frankoa Manaia, te Klaudija Mariju Rila. I u rubrikama „Dijalozi“ i „Koordinate“ potpisani su domaći i strani autori, među njima i Valter Burkert, kao i glavna urednica Aleksandra Đurić-Bosnić.

3 коментара

  1. Avatar

    Ne treba nikoga da čudi ovakvo stanje u Zrenjaninu, vlast je kaolaicija čankista , tadićevih evropejaca… i g 17 plus-minus.Treba građane srpske nacionalnosti u Zrenjaninu upozoriti a kojih je 70% u Zrenjaninu, da će srpska zastava brzo biti zamenjena sa vojvođanerskom krpenjačom,neka niko ne zaboravi Milin scenario u C. Gori.Milo je prvo uzeo bleđu plavu boju na crnogorskoj zastavi a onda iznenada ZASTAVU LDP,Zrenjaninci bi se uskoro mogli “probuditi” u drugoj državi,stavljati na pijedestal tuđinske istorijske uspehe je sramno !

  2. Avatar

    Normalno da će izdajnička vlast u Srbiji sve pokloniti svoim mentorima i nardbodavaocima za koje rade .Srbija je hrvatska kolonija u svakom pogledu od izvoza hrvatskog smeća od robe koje se nigdje ne može prodati , do upravljanja srbijom pomoću svojih ljudi u samom vrhu Srbije .
    Srbijom vladaju strane sluge žuti,Srpski narod treba da se srami celog sveta što mu sve ne rade i kako ga sramote žuti plaćenici Hrvatske koji vladaju Srbijom a narod šuti li šuti . Očito da treba jedan veliki srpski ustanak dok još ima tko da ustane . U protivnom Pruda je pokorno vraćen hrvatskoj uz naklon Tadića do zemlje i izvinjenje poglavnici Kosor .A Srbi će se i nadalje izručivati Hrvatskoj od strane vazala iz Srbije . Nadalje žuti nesrbi , Tadić , Čanak, babetine , Biserko , Kandićka , Pešićka , Šutanovac i ostali strani plaćenici raskomadati će Srbiju na opštine a ne samo regione .Poklonit će Vojvodstvo Srpsko , Rašku oblast ,prodati Republiku Srpsku kao što su i Krajinu . Prodali su Miloševića , istina imao je mana ali poslije njega sve više nezaposlenih i gladnih . Srbiju se gazi tko god hoće , Srbija se ne brani ona je u blatu na kolenima . Snaga je na izdisaju ako se pod hitno ne desi opštesrpski ustanak i ne potrpa ova žuta bagra na doživotne robije Srbija će nestati s karte sveta . Nova vlast ili sadašnja opozicija mora Srbiju i Srpsku pod hitno čvrsto vezati za Rusiju i tražiti njihovu zaštitu . Inače će Nemačko -Vatikansko -Amerčko -NATO-vska osovina uništiti u potpunosti Srbiju koja je u prvom i drugom svetskom ratu bila na strani pobednika , za razliku od Hrvatske koja sada nama upravlja u oba rata bila je na strani fašizma i gubitnika ali uz pomoć Vatikana…………………..

  3. Avatar

    Odgovor provokatoru na ovom sajtu Lunetu .
    Lune @

    Znači Lune još jednom da ponovim ,Lune hrvatino tebi kako kažeš smeta Čarnojević kojega usput namjerno pišeš malim slovom , smeta ti vladika Jovan ili bolje rečeno svaki Srbin . Niti rječju se nisi ogradio od naseljavanja Tuđmanovih fašista u Krajinu u kuće Srba to ti je normalno ok . Fino proturaš hrvatsku politiku u ovom sajtu zamaskiranu u partizanštinu od koje je poteklo svo zlo koje je zadesilo Srbe u XX veku . Pod vodstvom tvog hrvata Broza i komuniste Srbi su svojim životima platili ostvarenje Jugoslavije od Vardara pa do Triglava . Zašto i za čije interese su Srbi ginuli da oslobode Pavelićevu Hrvatsku iz koje su za nagradu izbačeni iz ustava i u zadnjem genocidu potpuno protjerani . Tvoj Hrvat i komunista Tito osakatio je Srbiju više od Turaka , odvojio staru južnu Srbiju i dao granice Makedoniji ,koja je bila samo deo Srbije . Isto to je uradio i sa Srpskom Crnom Gorom. No komunistu i hrvatini niti to nije bilo dovoljno pa je pripremio secesiju Kosova i Vojvodine stvarajući od delova Srbije Autonomne pokrajine . Dok u isto vreme to nije dozvolio Srbima u Hrvatskoj . Mada se za autonomiju Srba u Hrvatskoj zalagao i sam Moša Pijade . Republika Srpska Krajina imala je veću autonomiju u vreme Marije Terezije nego pod komunistima i Titom , a da ne govorimo pod Tuđmanom ili danas . Komunizam je najveće zlo za Srbiju i protiv njega se moraju boriti svi srpski patriote svim snagama jer uništava bit i opstanak srpskoga naroda . Ne ponovilo se nikad više da Srbi ginu za tuđe interese ili neke nove države sa dojučerašnjom braćom koja su nam zabila nož u srce čim se za to ukazala prilika .Srbija i udruženja prognanih Srba trebaju zatražiti i pomoć Putina i Rusije i ne dozvoliti da Hrvatska uđe u Evropsku uniju pre nego što Srbima u Hrvatskoj da autonomiju na području Republike Srpske Krajine koja je trenutno pod okupacijom. I još jednom komunizam i partizani su najveće zlo koje je zadesilo srpski narod , umjesto kako Lune kaže ” gde su Srbi živeli za komunista ” živeli su i prije komunista hrvatino lune . Samo su srbi trebali povući granice na onim prostorima na kojima su živjeli a to su : Srbija jedinstvena pokrajine normalno u sastavu Srbije kao država bez autonomnih pokrajina , stara južna Srbija danas ( Makedonija ) srpska Crna Gora , Bosna kompletna jer u njoj žive samo i isključivo Srbi pravoslavci , Srbi koji su primili Islam i pokatoličeni Srbi . To uopšte ne treba dokazivati svi ti ” katolici i muslimani ” imaju daljnje rođake istog prezimena po Šumadiji , Mačvi , Timočkoj krajini i širom Srbije . No niti jedan katolik iz Bosne nema prezimenjaka u Zagorju , Međimurju , Turopolju ili Podravini zašto pa zato što su Srbi poreklom . Isto tako muslimani Kovačevići , Matići , Marići , Tihići , nemaju prezimenjaka u Turskoj i nisu izvorni muslimani nego Srbi koji su primili Islam .Isto tako Srbi su trebali stati na granice Republike Srpske Krajine , Slavonija ,Dalmacija , Baranja , Banija , Lika , Kordun i tu su Srbi trebali stati i zaokružiti svoju državu Srbiju . Ne veliku to je hrvatska propaganda nego prirodnu jer su u tim krajevima bili većina i tu su stolećima živeli . No Zagorac i Hrvat Tito iskorištva Srbe kao jeftino meso za oslobađanje čisto hrvatskih krajeva i Slovenije . Za priključenje Istre Dalmacije i otoka Hrvatskoj . Za otimanje Međimurja Mađarima i uključenje u Hrvatsku . Pušta ustaše većinom da pobjegnu na zapad a Pavelića i sve glavešine osigurava svojim podobnim partizanima da pobjegnu . U isto vrijeme tak komunista i Lunetov hrvatina po kratkom postupku rešava Srbe četnike streljanjem a još po kraćem postupku ubija Dražu Mihajlovića i zabranjuje kralju da se vrati u Jugoslaviju . Vidiš Lune fašisto i ustašo kako si ti mene besramno nazvao tvoj partizan Tito jasno je radio razlike između svojih Pavelića i ustaša i naših Srba Mihajlovića i četnika .
    Isto tako u Srbiji radi autonimije dok u Hrvatskoj to Srbima ne dozvoljava . Celo vreme naseljava Albance iz Albanije na Kosovo a brani Srbima da se vrate na svoja imanja . Ruši crkve po Srbiji i Srbi pod njegovim slugama postaju bezbožnici dok u isto vreme na kolena ide na sastanak s papom i pomaže katoličku crkvu .Mogao bih tako danima ali još jednom , KOMUNIZAM I PARTIZANI SU NEŠTO NAJGORE ŠTO JE ZADESILO SRBIJU I SRPSKI NAROD I NE SME SE NIKAD VIŠE PONOVITI . Srbi u budućnosti moraju štiti samo svoje interese i u pogodnom trenutku stati na svoje historijske granice . Nikakovo udrživanje sa zločincima koji su razbili dvije Jugoslavije na štetu srpskog naroda koji je za njih krv lio i život dao .

    P.S.Molim moderatora da se Luneta moderira i ne dozvoli širenje protusrpskih stavova i ideja niti propagiranje komunizma i partizanštine najvećeg zla koje je zadesilo srpski narod i čije posljedice Srbi i Srbija trpe i dan danas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *