Почетна / Свет / Fukušima je posejala više smrti nego Hirošima

Fukušima je posejala više smrti nego Hirošima

Piše Mara Knežević Kern

Radioaktivni elementi iz Fukušime su se s kišama spustili na tlo SAD. Detektovani su u mleku, vazduhu i pijaćoj vodi. Dok zvanični izvori minimiziraju opasnost tvrdeći da je sve u dozvoljenim granicama, nezavisni istraživači optužuju Vladu da prikriva istinu o posledicama po zdravlje ljudi posle nuklearne katastrofe u Japanu

U osvit nuklearne katastrofe, naučnofantastični roman Voltera Milera „Slavopojka za Lajbovic“ („Canticle for Leibowitz“) danas ponovo postaje aktuelan

Nuklearna kriza otvorila je mnoga pitanja, na koja su naučnici već odavno dali „pogrešne odgovore“, prisilivši establišment (u funkciji nuklearnih korporacija) da zapostavi temeljne civilizacijske vrednosti – savest i odgovornost – posegnuvši za cenzurom i spinovanjem informacija, kao poslednjom preostalom merom pred raspad sistema.
Sistem koji u svoj „program“ nije ugradio brigu za očuvanje prirode i „ljudskih resursa“, nema budućnost, ali će pre njegovog urušavanja nastati nepopravljiva šteta po živi svet.
Agencija EPA (Environmental Protection Agency) javlja da su se radioaktivni elementi iz Fukušime s kišama spustili na tlo SAD. Detektovani su u mleku, vazduhu i pijaćoj vodi. Dok zvanični izvori minimiziraju opasnost, tvrdeći da je sve u dozvoljenim granicama, nezavisni istraživači upozoravaju na nedorečenosti u izveštajima i površan pristup problemu, optužujući Vladu da prikriva istinu – što ne čudi, s obzirom na sukob interesa u američkom Kongresu koji je na putu da izdvoji 54 biliona dolara za izgradnju novih nuklearki.

HAOS U AMERIČKIM BOLNICAMA
Uprkos upozorenjima vrhunskih naučnika u ovoj oblasti, od oca atomske bombe Roberta Openhajmer do Nobelovca Linusa Paulinga, svojevremeno vodeći kritičari razvoja hidrogenske bombe i zloupotreba nuklearne energije, čovečanstvo je dovedeno na rub ponora, u koji se ne usuđuju da pogledaju oni od kojih se očekuje vizionarski potezi u tom pravcu.
Iako šest reaktora u Fukušimi sadrže hiljadu puta više radioaktivnosti od bombi bačenih na Hirošimu, zvaničnici ponavljaju: „Nema razloga za brigu, potpuno bezopasno, ne ugrožava zdravlje…“ Ni nalaz komisije AEC, iz 1960. godine, na kojem je radio tim vrhunskih naučnika nije prošao filter cenzure, s obzirom na to da je davao „pogrešan odgovor“ na pitanja koja je nalogodavac AEC postavio. Sa zaključkom američkih naučnika saglasio se i sovjetski nobelovac Andrej Saharov, pa se nameće zaključak da su nalogodavci isti samo se cenzori smenjuju.
Da bi istražili u kojoj meri se u ovoj igri cifara zanemaruje bezbednost stanovništva, opet su se samoorganizovali nezavisni istraživači, koji su na hipotezi o „najgorem mogućem scenariju“ koji bi se mogao desiti u SAD testirali spremnost države da odgovori izazovu nuklearne katastrofe. Otkrića su poražavajuća: Amerika se, uprkos višegodišnjem poigravanju sa strahom od mogućih terorističkih napada na nuklearne centrale, suočila sa nepostojanjem bilo kakve strategije u slučaju da se tako nešto i dogodi.
Dok Nemačka zatvara sedam najstarijih reaktora na tri meseca zbog bezbednosne provere, američka NRC i industrijalci uveravaju javnost da nema potrebe za „remontom“. Sem izostanka pojačanih mera bezbednosti, uočljiv je krajnji nemar države koja – prema izveštaju namenjenom „samo za službenu upotrebu“ – uopšte nema strategiju za blagovremeno obaveštavanje javnosti, niti postoji pravilnik o postupku evakuacije.
Sektor Državne bezbednosti sinhronizovao je svoje izveštaje sa epidemiolozima i upozorio na činjenicu da trenutna organizacija medicinske službe u SAD ne zadovoljava ni minimum potreba, kako po pitanju kapaciteta za brzu dekontaminaciju stanovništva, tako i u organizacionom smislu. Posle ankete sprovedene među američkim lekarima postaje jasno da ni oni nisu spremni da se suoče sa sličnom situacijom, niti su obučeni da preduzmu mere zaštite u kontaktu sa kontaminiranim pacijentima. Nivo njihovog poznavanja ove problematike okarakterisan je kao „užasan“, a na niz kompleksnih pitanja koja se otvaraju pred zdravstvenom strukom nema ko da odgovori – nema definisanih standarda. Dešava se da lekari ne znaju razliku između termina „ozračen“ i „kontaminiran“, a u većini bolnica – u blizini elektrana – osoblje čak nije znalo ni gde se nalazi „Geiger-Müller“ brojač.

BOLESNICI BEZ NEGE I HRANE
Da se ni Japanci nisu ozbiljno pripremali za ovakav akcident, može se videti iz ponašanja osoblja u bolnici koja se nalazi u krugu od 50 milja od Fukušime. Strah je naterao osoblje da pobegne sa radnog mesta, ostavivši 120 bolesnika bez nege i hrane (direktor „Kašima bolnice“ uzalud je ubeđivao ljude da je oblast oko bolnice bezbedna).
Pripravnost američkih bolnica za prihvat kontaminiranih pacijenata na najnižem je mogućem nivou. Radi poređenja (dati parametri su iz Vašingtona, gde je nuklearni lobi najjači), predviđa se da bi u slučaju nuklearnog akcidenta najvišeg rizika bilo potrebno: 180.000 bolničkih kreveta, od toga 61.000 kreveta za intenzivnu negu. Vašington trenutno raspolaže sa 1.000 poljskih bolničkih kreveta, a u celoj Americi ima samo 9.400 poljskih ležajeva opremljenih za intenzivnu negu. Pri tom, nijedna američka bolnica ne raspolaže osobljem koje bi bilo kvalifikovano da prihvati pacijente, niti postoji kol centar koji bi pružio podatke o merama predostrožnosti i nivou radijacije, s obzirom na to da do kontaminacije najčešće dolazi u prvim satima.
Novinar Metju Vald došao je do podatka da se u mnogim nuklearkama u SAD ne poštuje propis koji predviđa ugrađivanje dodatnih bezbednosnih sistema – u cilju sprečavanja hidrogenske eksplozije. Posle iskustva iz akcidenta u centrali „Tri milje“ (pre 32 godine), mnogi reaktori su ugradili „hydrogen recombiners“, ali je vremenom Komisija za regulaciju nuklearne energije (The Nuclear Regulatory Commission) spustila kriterijume, dozvolivši da se u nekim reaktorima ovaj bezbednosni sistem ne ugrađuje. Ni posle akcidenta u Fukušimi, kada je došlo do oštećenja spoljnog kontejnera usled eksplozije, nema nagoveštaja da će se utvrđeni kriterijumi preispitati i vlasnici nuklearki obavezati na „dodatni trošak“.

SLAVOPOJKA ZA LAJBOVIC
Tom Engelhart, autor knjige „Američki način ratovanja“ („The American Way of War“) podseća na naučnofantastični roman Voltera Milera „Slavopojka za Lajbovic“ („Canticle for Leibowitz“), kultnu knjigu njegove generacije, koja danas – u osvit nuklearne katastrofe – ponovo postaje aktuelna.
„Nas decu su u jeku Hladnog rata zastrašivali opasnošću od sovjetskog nuklearnog napada, podgrevajući atmosferu straha svakodnevnim sirenama za uzbunu i vežbama ‘samozaštite’, koje su se sastojale u sklupčavanju pod školsku klupu i pokrivanju glave rukama. To je dovodilo odrasle do takve paranoje da su roditelji  u Detroitu stavljali deci identifikacione ogrlice, kako bi prepoznali ‘sprženo’ telo! Ludilo je pojačano u oktobru 1962. godine, u vreme kubanske krize, kad je posle Kenedijevog govora svakom od nas bilo jasno šta nas već sutra čeka.“
Za razliku od virtuelne opasnosti od „crvenih“ bombi, o stvarnoj opasnosti od nuklearnih elektrana koje su nicale širom Amerike u senci nekih drugih „opasnosti“, niko nije ništa govorio. „Nisam mogao ni da sanjam“, kaže Engelhart, „da ću ikada poželeti da se vrati ono hladnoratovsko vreme, ali posle ovoga što se dešava u Japanu ono vreme mi se čini idiličnim“.
I dok političari ponavljaju mantru „nije kao Černobil“, Engelhart se ne usuđuje ni da zamisli šta bi još gore moglo da se desi, s obzirom na sve te bazene sa istrošenim gorivom, tzv. „spent fuel“, što je eufemistički naziv za kontaminirane bazene u kojima ima 1.760 metričkih tona radioaktivnog otpada? „I sve se to danas dešava u zemlji manjoj od Kalifornije, sa trećom po veličini ekonomijom na svetu, u situaciji s kojom se nikad ranije nismo suočili! Dok nam korporacije govore o ‘sigurnosti’ i ‘bezbednosti ‘, posle višenedeljnog praćenja TV programa prepoznajem kulturni tabu na delu.“
Posle černobilske katastrofe, deo Ukrajine u veličini Švajcarske bio je proglašen „kontaminiranom zonom“, uključujući grad duhova Pripjat, udaljen milju od centrale, u kojem je živelo 50.000 ljudi. Raseljene oblasti u Ukrajini još uvek su „zabranjena zona“, a znamo da će na zgarištu Fukušime ostati plutonijum čiji poluživot iznosi 24.000 godina. „Plaši nas pomisao šta će biti sa gradom od 13 miliona stanovnika ako bude proglašen ‘kontaminiranom zonom’  i gde će se smestiti Japanci koji bi uskoro morali da postanu nuklearne izbeglice, s obzirom na to da se Tokio, grad od 13 miliona stanovnika, nalazi samo 150 milja udaljen od ‘opasne zone’!“
U susretu sa primordijalnom snagom prirode, kao što je nuklearna energija, nuklearni naučnik Džonatan Šel nedavno je napisao: „Posrćuće, nesavršeno, verovatno za savršenost nesposobno biće poput nas, nije sposobno da rukuje zvezdanom vatrom oslobođenom iz razbijenih ili spojenih atoma… Na zemlji ima toliko iskonskih snaga destrukcije i bez naše pomoći u uvođenju novih.“

Један коментар

  1. Zdravko Krstanovski

    Ve molam (sum laik po navedenata pobematika) konkretno (razlika-kratko decidno):

    – ozracen- povreden
    -povreden-kontaminiran
    -povreden-kontaminiran- ozracen, ili vi korajo linija dovolno e da se odgovori pprecisno -razlika ozracen-kontaminran
    Ve molam najbrzo ako mozete odgovorite.
    Vi blagodaram
    Ps.ako ne ste vo moznost direkto da mi odgovorite, i ako ste ovlasteni da mi ja dostavite elektronskata posta od avtorot Мара Кнежевић Керн co cel direktno da se obratem do avtorot.Vo sekoj slucaj ako sakate i imate zelba odovotete mi na nekoj nacin.
    Se izvinuvam sto dopisov e na makedonski jazik ne e nacionalisticki, samo jazik so ima najmal otpor,bidejci mi je matice,a ne sakam da go devalviram Srpskiot so gramaticki greski
    kontakt:
    zkrst@hi.edu.mk
    So pozdrav i Vi blagodaram, nezavisno kako ce postapite




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *