Dugo čekanje na veliku političku ideju
Колумне | Ратко Дмитровић | april 1, 2011 at 11:20Piše Ratko Dmitrović
Srbima je ceo dvadeseti vek protekao u tumaranju od nemila do nedraga, od jedne do druge nesreće i poraza, a sve zbog nedostatka jasnih političkih ciljeva i ideja, kakvih je bilo u 19. veku. Hrvati su za to vreme realizovali svoju najveću političku ideju
Dobro osmišljena i vrlo jasna ideja, praćena isto tako jasnim planom realizacije, preduslov je svakog uspeha, u politici svakako. Ova disciplina posebno je osetljiva na tzv. „velike političke ideje“ kojih po prirodi stvari ne može da bude mnogo. Kod Srba i Hrvata postoji nekoliko političkih ideja, projekata, koji su interesantni za razmatranje posebno ako se krene od činjenice da u 20. veku Srbi nisu imali nijednu veliku političku ideju, dok je najveća hrvatska ideja -stvaranje nezavisne hrvatske države – uspela iz drugog pokušaja.
Jugoslovenstvo kao ideja i Kraljevina SHS, a potom Jugoslavija, kao državne forme nisu srpske, već hrvatske ideje koje su srpski vladari prihvatali. Na žalost i veliku srpsku štetu. Jugoslovenska ideja jeste velika politička ideja i više od toga, ali ona, sada je to jasnije nego ikada, za Hrvate je bila samo etapa na putu ka nezavisnoj hrvatskoj državi, bežanje od austrijskog, a potom austrougarskog jarma. Ta država je stigla u obliku NDH i do kraja ogolila suštinu hrvatskog državotvornog pokreta, njegovo dvojstvo sačinjeno od želje za samostalnom hrvatskom državom i antisrpstva kao konstante unutar te ideje.
OČUVANJE JUGOSLAVIJE
Hrvati su Srbe „častili“ idejom o „velikoj Srbiji“. Istina, to podmetanje smišljeno je u salonima Beča, ali niko tako često i uporno kao Hrvati ne govori o ideji stvaranja „velike Srbije“. Takvu ideju, programski postavljenu i praktično osmišljenu, nikada niko u srpskoj politici nije imao. Ni Ilija Garašanin, uz čije ime se ova ideja veže. Ali sve do današnjeg dana svaki zločin nad Srbima, čak i ono što se događalo za vreme Drugog svetskog rata, Hrvati podvode pod odbranu od „velike Srbije“, kao reakciju na „srpski imperijalizam“. Ono što zapanjuje svakako je činjenica da se službeni Beograd, posebno ovaj „demokratski“, postoktobarski, uopšte ne brani od takvih napada, čime indirektno priznaje da je Srbija pod Miloševićem zaista provodila ideju stvaranja velike Srbije.
Da li je Slobodan Milošević ikada imao plan da stvori „veliku Srbiju“? Ne. To je smešno čak i kao pomisao. Milošević je verovao u ideju jugoslovenstva, pa je na kraju, kad su pod tom kapom ostale samo Srbija i Crna Gora, uradio sve da se ta država i dalje zove Jugoslavija, kao što je početkom devedesetih iskreno i bez rezerve ubeđivao Aliju Izetbegovića da zajedno sa Srbima iz BiH tu republiku zadrži u onome što je ostalo posle osamostaljenja Slovenije i Hrvatske. Sve ovo govori da ni Milošević, na toj srpskoj strani, nije imao veliku političku ideju; njegov politički i državni koncept sastojao se od očuvanja Jugoslavije, ma kakva i ma kolika ona bila.
Memorandum SANU iz 1986. godine predstavlja, tvrde Hrvati, koncept „velike Srbije“, razradu ideja Ilije Garašanina, programski i politički dokument koji je Milošević prihvatio i krenuo u stvaranje „velike Srbije“. To bi, po ovoj logici, trebalo da bude velika srpska politička ideja. Naravno, u pitanju je klasično podmetanje: Memorandum ne sadrži nijednu političku ideju, već je sazdan od analize tadašnjeg stanja u Jugoslaviji. Ideološki neopterećene, jasne i vrlo tačne analize koja je – da je bilo više dobre volje, a manje mržnje zapadno od Drine i Dunava – mogla da doprinese sprečavanju građanskog rata početkom devedesetih.
STAMBENE JEDINICE
A Vuk Drašković? Koliko su njegov angažman u politici, stvaranje vrlo jake političke partije (SPO) i nemali izborni uspesi posledica osmišljene političke ideje? Nimalo. Ideološki preobraćen Drašković je svoje političko delovanje sveo na antikomunizam što, složićemo se, niti je politička ideja, niti je nešto novo. Istina, Vuk je imao ideju da Srbija bude monarhija, opet ništa novo, ali tu ideju nikada nije razradio, pa ni danas ne znamo da li bi takva monarhija „pokrivala“ samo Srbiju ili još neke delove bivše Jugoslavije. Crnu Goru i Bosnu, na primer.
Draškoviću se, uzgred rečeno, moraju priznati zasluge za otvaranje nekih srpskih nacionalnih tema koje su pre njegovih javnih istupa i romana („Nož“ pre svega) smatrane opasnim za državu Jugoslaviju i „bratstvo i jedinstvo“ u njoj. Ipak, iza Vuka Draškovića, kad se sve sabere i oduzme, ostaće najupečatljivija vladavina Srpskog pokreta obnove u Beogradu. Iz tog vremena pamtimo fenomen koji je savremena evropska arhitektura zabeležila samo u glavnom gradu Srbije; podizanje kuća na krovovima stambenih zgrada. Da ne spominjem stambene jedinice koje su preko noći nicale i po najlepšim beogradskim parkovima.
Poštovaoci Zorana Đinđića, iskreni i oni koji ga veličaju zarad svojih političkih profita – u prvoj rečenici razgovora o Đinđiću tvrdiće da je ubijeni premijer Srbije bio čovek sa „političkom vizijom“, što će reći – idejom.
Koje su to političke ideje, kakva vizija je u pitanju? Srbija u Evropi -kažu zaštitnici lika i dela Zorana Đinđića. Politička vizija, kao kategorija u političkoj teoriji ne postoji. Postoje političke ideje, vizije i vizionarstvo pripadaju drugde, a u politici se javljaju žargonski. Đinđić, uostalom, nikada nije govorio o ovoj ili onoj političkoj ideji u svojoj svakodnevici, nije spominjao ni programske odrednice. Radilo se o čoveku koji je iznad svega bio pragmatičan na dnevnom nivou, sjajan operativac, energičan ali političar čije se angažovanje ne može postaviti na put ostvarenja bilo koje jasne političke ideje.
Želja da Srbija bude u Evropi i da bude demokratska država nije politička ideja, ne može da bude čak ni program. To je nastojanje, težnja.
Na hrvatskoj strani tržište političkih ideja siromašno je kao i srpsko. Bar u 20. i početkom 21. veka. Jugoslovenstvo je priča iz 19. veka. Titova Jugoslavija jeste politička ideja, ali to je samo modifikovana i ideološkom obrascu prilagođena ideja zajedničke države Južnih Slovena, ostvarena u Kraljevini Jugoslaviji. Josip Broz je uspeo da iskoristi građanski rat i preuzme vlast unutar granica države koju je prethodno „pokrivala“ kruna Karađorđevića. Realizovao je ciljeve Četvrtog kongresa Komunističke partije Jugoslavije, održanog u Drezdenu 1928. godine, svestan da će njegovim nestankom ubrzo nestati i Jugoslavija. Ali Broz je pre svega bio hedonista i bonvivan, njemu je politika poslužila kao sredstvo za život o kojem je sanjao, uostalom i živeo. Poslednja tačka na tu priču stavljena je 1991. godine.
Mogli bi pripisati Franji Tuđmanu da je imao veliku političku ideju – stvaranje nezavisne, međunarodno priznate hrvatske države – i da je tu ideju ostvario ali samo ako zanemarimo period NDH. Drugim rečima, Tuđman je samo uradio ono što nije uspeo da uradi Ante Pavelić. Ako zanemarimo karakter Tuđmanovih ideja i karakter države koju je stvorio, teško je oteti se utisku da je taj čovek u poslednjih 60 godina jedini među ozbiljnijim političkim faktorima do detalja znao šta hoće. Njegova ideja jeste bila državotvorna i antisrpska, njegove metode bile su zločinačke, država koju je stvorio (a svet je priznao) bez straha od greške i preterivanja mogla je da se okarakteriše kao profašistička i neoustaška, ali Tuđman je, ponoviću, savršeno znao šta hoće. Njegov cilj bio je kristalno jasan, okolnosti u kojima je pokušao da ga ostvari išle su mu naruku, protivnici su ga ili potcenjivali ili mu nisu bili dorasli i Franjo Tuđman je realizovao više nego što je planirao; dobio je nezavisnu Hrvatsku bez Srba. Više od sna.
PROGRAMSKE ODREDNICE
Ivica Račan nikada nije imao ni politiku, ni političke ideje, bio je mali uporni partijski pragmatik. Danas u Hrvatskoj nema ni partije, ni političke ideje koju bi mogli da izdvojimo kao nešto interesantno; sve je to reciklaža bivšeg hrvatskog komunističkog aparata koji je, onakav kakav je bio, iznedrio sve ovo što možemo da vidimo na toj političkoj pozornici.
Mnogi će se iznenaditi ako kažem, a reći ću, da se u Srbiji, sredinom devedesetih – tačnije 1996. godine – javila jedna velika politička ideja koja je, ne slučajno, medijski ignorisana i brzo potopljena jer je predstavljala opasnost i za režim i za tadašnju opoziciju.
Radi se o ideji samostalne države Srbije, u tadašnjim granicama, međunarodno priznate, republikanskog uređenja, sa mešavinom socijalizma i kapitalizma. Ideja je bila razrađena dotančina, primljena je sa oduševljenjem u nekim beogradskim intelektualnim krugovima, trebalo je da se realizuje preko „Državotvornog pokreta Srbije“, političke organizacije tim povodom i osnovane, ali je kod određenih ljudi, od kojih se više očekivalo, prevladao strah. Plan je bio da se Srbija i Crna Gora dogovorno raziđu, da Crna Gora prepusti Srbiji sukcesiju i nasledna prava Jugoslavije, da Kosovo i Metohija dobije autonomiju po modelu Južnog Tirola…
Lični i stranački interesi tadašnjih političkih faktora u Beogradu, pre svega onih u opoziciji, bili su jači. Nekoliko godina kasnije sada već pokojni Vladan Batić izneo je na političku pijacu tu ideju, ali nikada nije dobio zapaženu podršku ni javnosti, ni birača. Iz više razloga.
Šta imamo danas u političkoj Srbiji? Ništa. Nijednog daška vetra, a kamoli novih političkih ideja. Svi guslaju u jednu žicu; Evropa, demokratija, bolji život…Radikali čekaju da se vrati Šešelj, pa će po starom; udri sabljom i levo i desno. Bivši radikali, sada naprednjaci, traže da im narod veruje na reč da će biti bolji od Tadića i njegovih, Koštunica čeka (niko ne zna ni šta, ni koga), Čeda tvrdi da ovi iz Evrope vole njega više nego Borisa, Dinkić pleše ispred svake kuće, nadajući se udaji, a broj onih koji tvrde da neće izaći na prestojeće izbore raste iz dana u dan.
Malo nade sevnulo je najavom „Dveri srpskih“ da će se pojaviti na sledećim parlamentarnim izborima, očekivalo se da izađu sa nečim novim, svežim, makar samo i u retorici, ali…ništa. Njihova priča svodi se na nekakav imaginarni dogovor sa narodom, programske odrednice koje nikome nisu jasne i obećanje da će biti bolji od drugih.
Srbima će, nema sumnje, krenuti nabolje tek onoga dana kada se pojavi neko sa jasnom, preciznom i ostvarivom srpskom političkom idejom. Toga u 20. veku kod Srba nije bilo i otuda sve ove muke.
Facebook
Tweet
Digg
Nije Jovica nego Jurica Francetić i tako ga treba oslovljavati a takovu ustašku politiku i propagira .
Po dobrom savjetu Bozidara i ja proglasavam Jovicu za ULJEZA.I nadamo se da ce taj ULJEZ svoje bolesne ambicije ostvariti na nekom drugom mjestu a ne ovde gdje se uglavnom cuju opravdani vapaji zrtava hrvatskog terora.
Nedajmo raznim ‘jovicama’ forum za njihova fasisticka naklapanja.
Pokazuju vec drskost sto pisu pod pseudo cisto srpskog imena.
Ne postoji Hrvat ‘jovica’ (malim slovom). Neka se samo sakrije u
svoju ustasku jazbinu sa svojim starim ustaskim teorijama.
Ni jedan Srbin nije dobrodosao na hrvatski forum a obicno je
docekan sa psovkama najnize vrste. Ignorisimo ih.
Smjesni Jovi, ne palite se ljudi na novo-hrvatsku historiju godpodin ce uskoro osim cirilice i ekavske latinice koristiti i gusle pa da to sto je izteoretisao i otpjeva. Mi upravo i hocemo veliku Srbiju i to nam je dugorocni cilj, sve je „tacno“ sto ste vi napisali ali cemo mi svejedno napraviti Srbiju onolikom kolika i treba da bude. Pitajte gospodina Seselja kada se vrati iz Haga pa neka vam „pojasni“. Posto ste mome djedi odrezali glavu u Lici, bukvalno sjekirom na panju i poubijali vise od polovine moje familije, pjevat cete uz gusle doista jednoga dana. Taj kukolj i avarsko smece pojest ce historija i bit cete zapamceni po svom pedesetogodisnjem snu od 1941./Velika Rvatska/ njakanje dozvoljeno. Nista nije irelevantno pa ni cinjenica da se pokusavate oprati svojom novopecenom historijom i ponovo kradete srpski jezik, naravno uzaludno, posto vas mi ne cujemo i nerazumijemo ukoliko ne upotrebite U ispred svake novopecene rijeci.
Čemu se radovati?
Čemu da se nadam? Ja, ti, mi, vi….Mi nemamo ideje i ideale
Možda on i oni imaju nečemu da se nadaju, bogatsvu, drogi, alkoholu, novcu, ugodnom životu, jeftinoj sapunici, slavi…
Mi možemo da se nadamo samo pljački i bedi i da tiho umiremo…
Oni će uvek biti bogati, zaštićeni i nemilosrdni …
Oni će živeti u izobilju, a mi? Mi možemo jedino da se nadamo milostinji, ako se nekim čudom nekome od njih desi milosrđe.
U pravu ste da su nam Hrvati istorijski i verski neprijatelji, ali oni nas trenutno ne pljačkaju.
Sada nas pljačkaju oni koji su nas vekovima pljačkali…
Moramo da ćutimo i da trpimo jer smo im poverili svoje živote i sudbinu, ostala nam je nada u čuda, veru i praznoverje…
Nepotrebno je baviti se ložim komunistima „koji su nam činili zlo“ jer niste uverljivi, taj put nas vodi samo u dalji sunovrat.
Naši tamničari su u Srbiji Gospodine, i oni su sve jedinstveniji na putu da idu pod zaštitu rimokatoličke države i Nato pakta… Oni su veliki prijatelji tamničarima hrvatskog naroda… Oni su nama vešto upravljali da se tučemo sa hrvatskim radnicima, seljacima i poštenim komunistima, da bi uništili zajedničku državu, uveli u tranziciju, opljačkali nas i odveli u ropstvo.
Vaš tekst nam ne daje nikakvu nadu, u trendu ste lepo pišete da biste trajali, svako štivo ima svoje čitaoce…
A, mi Gospodine? Kada će te učiniti nešto za našu dušu?
Vreme je, da ne bude kasno!
Če je živ!
Jovice, ova pitanja ćete morati postaviti Ajnhardu.
Samo jedna sugestija, između perioda kada su po K.Porfirogenitu Srbi bili robovi (vreme cara Iraklija 610-640. godine) i događaja koji opisuje Ajnhard (817. godina), je oko 200 godina. Po K.Porfirogenitu, za vreme cara Iraklija Srbi su živjeli u solunskoj temi (u okolini današnjeg grada Servia), i čovjek lijepo opisuje da su se nakon manje od jedne generacije preselili na mjesto na kome i danas žive (razdaljina ta dva mjesta je oko 500km )
@Rad Vuckov
Seobe i naseljavanje u Zapadnu Slavoniju išlo je etapno. Najstariji sloj srpskog stanovništva tamo je naseljen u prvoj polovini 16.vijeka. To je ista struja Srba iz istočne Hercegovine, koja je naselila i Dalmaciju,Liku,Kordun, Baniju i Bosansku Krajinu, u dogovoru sa Turcima. Međutim, to je stanovništvo i među prvima uhvatilo vezu sa susjednim tek formiranim krajiškim strukturama u okolini Bjelovara, Koprivnice i Križevaca, tako da veoma rano, već polovinom 16. vijeka imamo Srbe na tek formiranom krajiškom području zapadno od rijeke Ilove. Tako se manastir Lepavina spominje 1550. a manastir Pakra 1557. Međutim, slavonsko stanovništvo ni blizu nije brojčano napredovalo kao stanovništvo Like, Korduna i Banije, tako da se u kontinuitetu, nakon oslobađanja Slavonije od Turaka u ratu 1689., vrši naseljavanje pojedinih porodica u Slavoniju sve do drugog svjetskog rata. Po odlasku Turaka većina naselja u Slavoniji je pusta, a ona koja nisu naseljena su pravoslavnim Srbima. Nakon toga naseljavaju se katolici štokavci iz Bosne (predturska Slavonija je sva bila kajkavska). U 18. i 19. vijeku u Slavoniju se naseljavaju i Mađari,Nijemci, Slovaci i Česi.Sada su potomci svih ovih naroda gotovo svi Hrvati (osim oko 100000 Nijemaca koji su protjerani poslije II svj.rata iz Slavonije). Tako da recimo na popisu 1910. Hrvati u Slavoniji čine tek 50,4% stanovništva, Srbi 28,2%. danas Hrvati čine oko 92 %, a Srbi oko 3% stanovništva Slavonije.
Велике националне,па и нациополитичке, или било које друге идеје људи стварају у погодним амбијеталним условима и одморни.Срби то ниједно немају већ два вијека и стално су на „задацима“ да остваре најелементарније услове живљења,и то не само за Србе,него и за друге нације или социјалне групе које се „шлепају“ уз Србе да би нешто материјално,територијално и социјално за живљење „ушићарили“.Које су то нације и групе нека се саме открију,а ја ћу покушати своју констатацију објаснити.СРБИ СУ САМО У ПОСЛЕДЊА ДВА ВИЈЕКА СТАВИЛИ НА КОЉЕНА ВЕЛИКЕ НАРОДЕ ПО МАТЕРИЈАЛНИМ,СОЦИЈАЛНИМ И ТЕХНОЛОШКО-ТЕХНИЧКИМ МОГУЋНОСТИМА ПРЕД СЕБЕ И ОНИ СУ БИЛИ МАЛИ И МИЗЕРНИ ДОК СУ МОРАЛИ,А МОРАЛИ СУ СВЕ ДО ТОГА ВРЕМЕНА ДОК ОПЕТ НИСУ ОЈАЧАЛИ УЗ ПОМОЋ ДРУГИХ ВЕЛИКИХ НАРОДА СВИЈЕТА – КОЈИХ НАРОДА И КАКО МОЖЕТЕ САМИ ЗАКЉУЧИТИ ИЗ ИСТОРИЈЕ – УЧИТЕЉИЦЕ ЖИВОТА – ЗА ПОСЛЕДЊА ДВЕ ВИЈЕКА.Пред Србима су клечали моћни:Турци,Аустро-Унгари,Нијемци и веома велики број њихових сателита,а наших нажалост невјерних,“пријатеља“,сусједа или ти комшија.
Почећу од 1804:ПРВИ на Балкану,али и у свијету,
Срби су ставили ногу на шапу средњевјековне велике империје која је била и под Бечом и под Будимпештом са својим освајачким армијама.Када су их Срби дотјерали на излаз из Европе,тада су Ватикан и велике силе тада Енглеска и француска рекле ДОСТА,вратите се на своја огњишта.Тако су поклониле један дио европског тла које никада у прошлости није припадало тој варварској групи народа која је продрла у Малу Азију из средње Азије – „казана народа“ – како су то неки историчари улоговали у свакодневни језик.
ПРВИ смо у Европи ставили ногу и на шапу силе која је у деветнаестом и двадесетом вијеку држала пола Европе.Срби су заслужни зашто се та неодмјерена освајачка и антиљудска сподоба распала у парам парчад за само једну деценију,да је сада без наочара или повећала не можеш наћи на карти Европе.ПРВИ смо у Европи ставили ногу на шапу највеће силе која је икада марширала свијетом и у чијој је руци,у том времену,било све од Јапана до Америке.Силе пред којом је дрхтала Европа и да није било помоћи Америке и данас би била под ногама тих варвара.Све је ово признато на свјетском нивоу,у свјетским историјама,на катедрама војних академија,и записано у многим књигама.НИСУ НАМ ТО ОПРОСТИЛЕ ТЕ ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ДО ДАНАС,А ВЈЕРИВАТНО ЋЕ ЈОШ ДУГО ДА НАМ НА ВЕОМА ПЕРФИДАН И ФАРИСЕЈСКИ НАЧИН ВРАЋАЈУ,ШТО ЈЕ ДАНАС ВЕОМА ВИДЉИВО,КАД ПОКАЗУЈУ „ЉУБАВ“ ПРИ ОТЗВАРАЊУ ВРАТА ДА УЂЕМО У ЊИХОВО ДРУШТВО,АЛИ ПОД ЊИХОВИМ УЗУСИМА У СВИМ СФЕРАМА ЖИВЉЕЊА!!! Но то неби могло да се одвија тако лагано,а за нас веома болно,да им не помажу НАШИ СУСЈЕДИ које смо ИХ,МИ СРБИ ДИЗАЛИ ДА НЕ КЛЕЧЕ НА КОЉЕНИМА ПРЕД ВАГАБУНДИМА И
ОСВАЈАЧИМА ЕВРОПЕ И СВИЈЕТА!За њихову слободу,ми Срби смо дали МИЛИОНЕ ЖИВОТА,и зато смо остали на десет милиона колико нас је било и за вријеме владавине великог жупана Стефана Немање.Само у минулом рату од 1941 до 1945 год.војске које су ослобађале те наше НЕВЈЕРНЕ И ПСИХОПАТОЛОГИЈОМ ОПТЕРЕЋЕНЕ СУСЈЕДЕ и Југословенска војска у Отаџбини (Четници) и Народно ослободилачка војска
(Партизани) имале су у својим ВОЈНИМ ЈЕДИНИЦАМА до 1944 год. ЧЕТНИЦИ-95% СРБА,а ПАРТИЗАНИ-83% СРБА!!
Наше данашње вође,шефови држава и влада,знају само да климају главама и да се ИЗВИЊАВАЈУ неводећи рачуна гдје нас то СРБЕ води? Иако,међу њима има и таквих који су завршили о трошку српског народа школе које то све објашњавају и психолошки и социјално,а онда и правно.Ти наши сусједи,и индивидуално,и колективно,оптерећени су ПСИХОПАТОЛОШКИ,готово неизлјечиво,тзв.психопато-
гросизмом и психопато-инфериоризмом који већ деценијама дјелују ИЗ њих,стално подстрекавани разним спољашњим индикаторима чија је намјера да надвладају ПОДСВЈЕСНЕ НАГОНСКО-ИНСТИНКТИВНЕ СТРУКТУРЕ које указују ДА ИМ ЈЕ ПОВРЕЂЕНА СУЈЕТА,
ДА НЕМАЈУ СВОГА ПОТПУНОГ ИДЕНТИТЕТА КАО НАРОДИ ИЛИ СОЦИЈАЛНЕ ГРУПАЦИЈЕ.Психопато-гросизам тражи од њих да буду ВЕЛИКИ али стварност говори да нису па им је идентификација са величином немогућа на свјесном нивоу и онда тражећи кривца зато налазе
свога „краља Лаја“ СРБЕ и покушавају да га убију као што је и ЕДИП,син краља ЛАЈА,убио свога оца, рјешивши тако тако проблем свога
НАСТАВАК:
идентитета,али оставши са чувеним Едиповим комплексом,он до своје смрти,а свијет са њим и његовим оцем и данас и вјероватно док постоји.
Психопато-гросизам и психопато-инфериоризам су присутни и данас не само код тих народа,него и код оних на чије смо шапе ставили ногу,због чега нас безразложно бомбардују,шаљу по судовима да би нас морално срозали вишегодишњим процесима,гдје временску дистанцу ангажују зато што немају објективних доказа,па се служе МЕТОДАМА ИЛИ УБИЈ ИЛИ МРЦВАРИ ДОК НЕ УМРЕ,за НОРМАЛНУ СВИЈЕСТ ЉУДСКУ,ПА И ЊИХОВУ,ЈЕР И ОНИ СУ ЉУДИ, НАРОЧИТО ДОПРИНОСЕ И ПОКАЗУЈУ ТО ПСИХОПАТОЛОШКИ НЕПТЕРЕЋЕНИ НАУЧНИЦИ И УМЈЕТНИЦИ ЦИЈЕЛОГ СВИЈЕТА КОЈИ НАС БРАНЕ И ПО ЦИЈЕНУ СВОЈЕ РЕПУТАЦИЈЕ И СОЦИЈАЛНЕ И ФИНАНАНСИСКЕ.Овде је нарочито значајно,за психопатологију,и појединца,и нације,напоменмути да су психопато-гросизам и психопато-инфериоризам
међусобно на нивоу подсвјести – инстинктивно и нагонски – чврсто повезани,са веома јаким набојем за ДЈЕЛОВАЊЕ У ПОНАШАЊУ И ПОЈЕДИНЦА И НАЦИЈЕ,ЗАТО ЈЕР ИМ УТИЧЕ НА НАЈЗНАЧАЈНИЈУ КАРАКТЕРНУ ДИМЕНЗИЈУ
И Д Е Н Т И Ф И К А Ц И Ј У – ко су они ако нису велики као ЊИХОВИ ПРЕДВОДИОЦИ И ОСЛОБОДИОЦИ СРБИ!
Разне ЈОВИЦЕ -(ако нема Вуковог „Ј“ овчице) које самим тим што узимају српско име (јер нема Јовице код Хрвата и римокатолика,зато им папа није био Јован него Иван)показују већ у имену свој психопато-гросизам (свакако несвјесно!)и психопато-инфериоризам (опет несвјесно)јер неће да буду „инфериорни“ са својим хрватским именом, већ хоће да буду „гросивни“моћни са српским ИМЕНОМ,када нам саопштавају ствари из наше ВЕЛИКЕ српске историје,да би нас на тај начин убили као што је Едип убио свога оца,јер смо их ми направили ДА буду данас оно што су.Они нити су знали нити су смјели,а незнање и кукавичлук су најсрамнија особина човјекова идентитета који је према БОЖИЈИМ одређењима слободан само онда ако ЗНА И АКО НИЈЕ КУКАВИЦА зато прави христолики Хришћани кажу:“СЛОБОДАН СИ ОНОЛИКО КОЛИКО СИ СЛОБОДЕ ДАО ДРУГОМ ЧОВЈЕКУ ПОРЕД СЕБЕ – а то произилази из БОЖИЈЕ поруке човјеку „чувај се сам колико можеш,па ћу те и ја чувати – зато сам ти човјече дао МОЗАК И СНАГУ ТИЈЕЛА“!!! То покреће оне који нас мрзе – морам рећи несвјесно – на њихово психопатолошко понашање према нама Србима да би утолили своју болесну психопатолошку природу за коју су сами криви јер се нису владали по начелима БОЖЈЕ поруке,и христоликог хришћанства.Ово тумачење је недовољно,њега треба урадити не у коментару него на ИНСТИТУТУ ЗА ПСИХОЛОГИЈУ,
ИНСТИТУТУ ЗА СОЦИОЛОГИЈУ,ИНСТИТУТУ ЗА МЕДИЦИНУ,
ИНСТИТУТУ ПРАВНИХ НАУКА, – И МНОГИМ ДРУГИМ НАУКАМА
што је све доступно нашој ВЛАСТИ И НАШИМ ВОЂАМА ОД
КОЈИХ НЕКИ ИМАЈУ,НА ВЕЛИКУ ЖАЛОСТ – ЗАВРШЕНУ ПСИХОЛОГИЈУ (и то клинички смјер!“),СОЦИОЛОГИЈУ,МЕДИЦИНУ,ПРАВО итд.итд.
НАСТАВАК:
Ако желимо да будемо људи,а не ко наши мрзиоци и они велики и они мали,мора да се понашамо по начелима СЛОБОДНИХ,ХРИСТОЛИКИХ,СВЕТОСАВСКО СРБСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ ВЈЕРНИКА и да људе гледамо како их је БОГ створио са њиховим врлинама али и манама.Врлине треба да његујемо,а мане треба да лијечимо и исправљамо,тако се ЗАКЛИЊЕ У СТРУКАМА
КОЈЕ СУ НАРОДИ ОДЊЕГОВАЛИ ЗАТО ДА ПОМАЖУ ЉУДИМА.
Психопатолошка стања разних „Јовица“,“Јурица“,
„Антица“ и „Луница“ и других,који се скривају иза
„јаких“ имена треба утврдити како на нивоу појединца тако и на нивоу социјалне групације-нације-народа- и покушати данас доступним методама
приступити њиховом лијечењу,то се сигурно може,ако за такву дјелатност владајућа олигархија одобри финансиска средства.Иначе ће нестати,и нација,и ПЛАНЕТА која ће завршити у комадима као васионско смеће.Нека нам послуже као опомена садашња збивања
од Јапана до Африке,из којих можемо без тешкоћа сагледати колико смо мали,мизерни и немоћни!Наши људи,од којих неки показују крајњу резигнираност,
опуштеност до депресивности и несигурност што нас свако СМЕЋЕ покушава да блати треба увијек да мисле само на истину коју ми ЗНАМО О НАМА а не ону која је сервирана из данас не више римокатоличког,
већ масонског Ватикана,јер садашњи ПАПА-Бенедикт
шеснаести је њемачки теолог ЈОЗЕФ РАЦИНГЕР
КОЈИ ЈЕ оснивач наднационалне групе БИЛДЕРБЕРГ 1954
основане у Холандији у Остербеку која је масонска а која иза завјесе скривена,али свугдје присутна,
данас влада свијетом.Да би остао при себи и свој вјеруј у себе,а када посумњаш у себе „уштини се“ и осјетићеш да си то ти,а не неки „јовица“,“антица“,
„јурица“ или „луница“ а то значи СРБИН који воли себе и своје себство у себи онакав какав јеси,јер другачији до тога тренутка ниси ни могао да будеш!
„Непријатељу“ ,једино ти прва реченица није тачна : „Велике националне,па и нациополитичке, или било које друге идеје људи стварају у погодним амбијеталним условима и одморни.“
Ја мислим потпуно супрутно ,када смо били најмоћнији у доба царства нисмо имали националне идеје што нас је коштало државе и поробљавања . А поново смо створили државу и обновили Немањине и Светосавске идеје у сличним тешким тренутцима почетком и током 19. вијека .
„Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова! “
Па бих реко да без муке и невоље ни националне идеја не настаје , а ево које су идеје произашле из лагоданог живота :
Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјерне им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечеро,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије;
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био! “
Уједињење и слобода је Српска (као и свачија вјероватно) национална идеја (а не Шешељова , а ни он се неби сабље без муке латио , како га аутор текста њега и „његову идеју кратко описа „).
А идеје су ријетко лоше , али су методи зато често лоши (као напримјер фашистички или усташки , а супротно српски и југословенски ).
А прво се морамо ослободити окупационе власти ( поевропице Тадића , достићи јевропске стандарде је друга стара прича од ове окупационе,економске идеје ), па окупације која је почела 1991 .
А данас је на снази окупациона идеологија којој је циљ да унишетње прогласи самоуништењем и да изазове ментално самоуништење (пошто нам је само мозак и остао , остало све је већ уништено ), па зато издајица Тадић каже поштује се правда и докази и пуштају се Пурде и остали а хапси Вучуревића .
Sve one gore navedene i još mnoge druge ustanove stvarno su vam neophodne, inače gotovo, nema lijeka. Djelovati odmah ako nije već kasno, što se stvarno bojim, da jeste. Akutno prešlo u kronično.
Суворов и Рад Вучков
Не сумњам да Суворов познаје званичну историју (а и за овај податак сте вјероватно чули ), али ипак наша историја настаје под утицајем Аустрије (а познати су нам њени политички мотиви у том периоду , као и комунистички после ), па то баца сјену на нашу цјелокупну историју (наравно да истина може бити само повољнија по нас ).
Па бих господина Рад Вучкова упутио да погледа једну карту Константина VII насталу око 950 године (да не улазимо у детаље јер поново истина може бити само повољнија по нас). Обратите пажњу ко је живио у долини ријеке Драве и Дунава .
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/7d/Banduri_and_Lisle._Imperii_Orientalis_et_Circumjacentium_Regionum.jpg
Jel se ono zabuni ili stvarno reče 10000000 (deset miliona), uh što ga pretjera čovječe, ako je i od Srba, previše je. Zaboravili su vam reći da novoromantizam nije povijest (znanost), nego dijagnoza koja se postavlja u jednoj od gore navedenih ustanova.
djavo u Srbiji ne spava !!
…………………………………………………………………………………………………………………..
Suđenja za ratne zločine najznačajnija posledica
Vladimir Pejčić, B92, 4. oktobar 2010.
Dragoljub Todorović, zastupnik oštećenih u slučaju Ibarska magistrala i oštećenih u više slučajeva ratnih zločina pred sudovima u Srbiji, ocenjuje da su uspešna suđenja za ratne zločine najznačajnija posledica 5. oktobra.
Dragoljub Todorović (Medija centar Beograd)
Dragoljub Todorović (Medija centar Beograd)
B92: Ja bih da krenem od ratnih zločina jer nam se to vuče nekako još od ranije.
Todorović: U vezi sa 5. oktobrom?
B92: 5. oktobar 2000. bio je prekretnica, jer ste Vi pisali, a i govorili o tome da su, i ono malo slučajeva što je istraživano – ništa se, zapravo pre 2000. nije uradilo.
Dragoljub Todorović: Dakle, 5. oktobar je značajan, a možda i najznačajnije posledice 5. oktobra ogledaju se u suđenjima za ratne zločine. Naime, posle 5. oktobra, osnovan je Specijalni sud za ratne zločine, uvedena je specijalna zakonska regulativa za suđenje tavih zločina.
Taj sud je jedinstven u Srbiji – on sudi na području cele Srbije. Uvedeno je Tužilaštvo za ratne zločine, odeljenje za ratne zločine u SUP-u, tako da je posle 5-oktobarskih promena, nakon godinu-dve, krenulo sa suđenjem za ratne zločine, za vrlo teške slučajeve.
Ja sam zastupao oštećene Hrvate, Muslimane i Albance u 11 slučajeva koji su svi vrlo teški, sa velikim brojem poginulih, sa dosta optuženih, sa, kako bih rekao, vrlo teškim posledicama. Sudovi za ratne zločine, ja sam to već nekoliko puta napisao i rekao, institucija su u Srbiji koja se najviše suočava sa prošlošću, najbolje se suočila, koja je možda jedinstvena u tome kako treba rešavati postkonfliktne, postratne situacije.
Dakle, tih 11 slučajeva – to je bio otmica Bošnjaka iz voza u Štrpcima, iz autobusa u Sjeverinu, ubistvo 200 hrvatskih zarobljenika na Ovčari, ubistvo 14 Albanskih žena i dece u Podujevu 28. marta, ubistvo 48 članova porodice Beriša u Suvoj Reci 26. marta 1999. godine, u Zvorniku ubistvo 700 muškaraca koji su odvojeni od porodica, ubistvo više od 20 ljudi u logoru Čelebić, takođe u okolini Zvornika, u Lovasu oko 70 Hrvata koji su izvedeni na minska polja, ubistvo šest maloletnika koje su počinili “Škorpioni” u reonu varošice Trnovo na planini Treskavici, ubistvo trojice braće Bitići… Dakle, u tim slučajevima sam, preko Fonda za humanitarno pravo, zastupao oštećene Mulimane, Hrvate i Albance.
Što se posledica 5. oktobra tiče, mogu da kažem da se ovde neke stvari dobro vide. Pre 5. oktobra vođeni su postupci za tri slučaja: Sjeverin, Štrpci i u ubistvo u Podujevu 14 albanskih žena i dece. Svi su oni katastrofalnim greškama sudije, ne čak ni greškama, nego sabotažom, lažiranjem – ti procesi su obustavljeni. Svi optuženi su pušteni na slobodu, da bi naknadno, posle 5. oktobra, svi bili osuđeni na maksimalne kazne i to pravnosnažno.
B92: Recite mi, neki od tih zločina su još iz prve polovine 1990-ih, postoje li neke indicije zbog čega se uopšte intervenisalo, šta je razlog? Vojska sve vreme tvrdi da to zvanično nisu njeni pripadnici…
Dragoljub Todorović: “Najstariji” zločin je ubistvo 20. novembra 1991. godine, 200 hrvatskih zarobljenika. Tamo je glavnu reč vodila gradijska brigada, njen komandant Mile Mrkšić, koji je osuđen u Hagu, a ovde su ih pobili teritorijalci i “šešeljevci“, nakon što je Mrkšić odobrio da ih oni preuzmu.
Dalje, građani Savezne republike Jugoslavije su 22. oktobra iz Sjeverina, koji u išli na posao, koji su radili u Priboju, grupa Milana Lukića ih je ubila, a streljali su i ljude iz voza u Štrpcima. Za taj događaj u Štrpcima znalo se meseca dana unapred, to je bilo 27. februara 1993. godine. Znalo se unapred da će izvršiti otmicu. Oni su izvršili otmicu i ubili ih. Onda imao i raseljavanje zločina na području kod Pljevalja, u regionu sela Bukovice, gde ima 39 sela.
To je bilo u vreme dok je Dobrica Ćosić bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije i to je bilo čišćenje tih rubnih delova, graničnih, Srbije i Crne Gore sa Bosnom i Hercegovinom. Po mom mišljenju, to je bilo planirano u tom pravcu da oni hoće da se uplaše, da se presele, da se isele, jer Ćosić i Tuđman su pregovarali o podeli Bosne. Oni su pregovarali u oktobru ’92. godine o menjanju, etničkom čišćenju je li, Zapadne Slavonije za oblast Posavine, koja se nalazila u Republici Srpskoj.
Dakle, sve to ništa nije izašlo na sud. Tri slučaja su pokušana da se rade, ali su sabotažom, lažiranjem, direktnim kršenjem zakona od strane sudija – oslobođeni izvršioci tih zločina u Sjeverinu, i u Štrpcima, i u Podujevu.
I onda je naknadno, odmah iza 5. oktobra, još pre nego što je forimiran Sud za ratne zločine, onda su oni procesuirani i kažnjeni, osuđeni.
Dakle, u tom smislu, vrlo je značajan 5. oktobar. Možda, sada ja čitam, mnogi kažu da nisu ispunjena sva očekivanja, nije nikada nastupio “6. oktobar”, tako je, ovako je, nije sve isto, došli su stari opet, promenio se Koštunica… Ali, u ovom pogledu, u pogledu suđenja za ratne zločine, potpuno su ispunjena očekivanja koja su vezana za promene 5. oktobra. Jer su ova tri sabotirana, lažirana suđenja – za Sjeverin, Podujevo i Štrpce – odmah okončana pravosnažnim presudama.
B92: Kada se sklopi ceo mozaik, moglo bi se postaviti pitanje da li su ta Lukićeva jedinica, “Škorpioni” i njima slični – da li su sprovodili politiku države? Kakve su bile šanse da se na to pitanje odgovori?
Dragoljub Todorović: Uglavnom su odgovarali neposredni izvršioci. Recimo za Kosovo – u Kosovu imamo taj slučaj Podujeva, imamo slučaj Suve Reke, imamo tela u Batajnici, u Dunavu, u Perućcu… Tu su odgovarali neposredni izvršioci, ali su u Hagu osuđeni svi koji su bili na rukovodećim mestima u Vojsci i policiji.
Recimo, general Sreten Lukić je bio načelnik štaba MUP-a Srbije na Kosovu. Bez njega niko nije mogao biti ubijen, a ubijeno je mnogo ljudi i svi ovi koji su prebačeni u masovne grobnice, koji su ubijeni u suvoj Reci, u Podujevu, u Ćuški, u mnogim drugim mestima, sve je to išlo sa inprimaturom načelnika MUP-a Srbije za Kosovo, Sretena Lukića.
Međutim, nažalost, taj Sreten Lukić je kasnije, kad je došlo do promena 5. oktobra, postao zamenik ili načelnik javne bezbednosti MUP-a, kada je ministar bio Dušan Mihajlović, a premijer Zoran Đinđić. Dakle, on je došao, on koji je najodgovorniji za te masovne grobnice, za te asanacije, za ta ubijanja, on je te slučajeve i rešavao.
Ja sam u predmetima imao, Dragan Karleuša, koji je operativno radio na otkrivanju tih masovnih grobnica, kaže da je glavni za to otkrivanje bio Lukić. A ovi svi drugi, general Stevanović i mnogi drugi svedoci kažu da se bez njega ništa nije moglo uraditi na Kosovu. Znači, on je ubijao, pa onda rešavao ubistva.
B92: Imate li utisak da ni Hag, ni Sud za ratne zločine u Srbiji, nisu uspeli da procesuiraju neke ljude koji su učestvovali u osmišljavanju. Da li su se neki, tako da kažem, izvukli?
Dragoljub Todorović: Pa nije general Ratko Mladić, on treba da odgovara…
B92: Ali, on je bar optužen. Pojedini ljudi niti su optuženi, niti se vodila istraga, a neki ih smatraju “idejnim tvorcima” ratnih zločina.
Dragoljub Todorović: Ima i toga. Ja lično mislim da je trebalo da odgovara i Dobrica Ćosić. U vreme najžešćeg rata u Bosni, 1992/93, on je bio vrhovni komandant JNA, koja je tamo izvodila operacije.
Radovan Karadžić nije imao oružje. Znači, kompletno oružje, municija, granate, logistika, kamioni, avioni, starešinski kadar – sve je to bilo od JNA za rat i u Bosni i u Hrvatskoj, a on je bio vrhovni komandant te vojske. Ja mislim da je rat i počeo tako što je Dobrica Ćosić sračunao da je došlo vreme da se konačno i definitivno reši “srpsko nacionalno pitanje”, jer je on govorio da su Srbi dobitnici u ratu, a gubitnici u miru, misleći na to da su bili na strani saveznika u Prvom i Drugom svetskom ratu, a da kasnije Srbija nije formirala državu svoju, nego Jugoslaviju u kojoj su živeli i drugi narodi.
E sad, on je iskoristio činjenicu, razmišljao je o tim pitanjima. Najnovija istraživanja u tom pravcu postoje, ja ću vam to sad reći, a to je da je Dobrica Ćosić za dva najvažnija događaja u XX veku – Prvi i Drugi svetski rat, smatrao da su Srbi izgubili. Ćosić rezonovao “sada će Srbi da reše svoje nacionalno pitanje“, kada se desio treći veliki događaj u XX veku – a to je propast komunizma u Evropi.
On je hteo da iskoristi situaciju da je JNA bila četvrta vojna sila u Evropi tada, da je bila jaka, da je bila pod dominantnim srpskim uticajem, da Srba ima tačno onoliko koliko svih ostalih, da ostali nemaju naoružanje i smatrao je da će se “blickrigom” to rešiti.
Tako je i napravljen Memorandum (Srpske akademije nauka), tako je i angažovan Slobodan Milošević za izvršioca radova. Ideolog rata je Ćosić.
Sada je objavljeno više knjiga, objavio je sećanja “Dnevnik samoće“ književnik Vidosav Stevanović, iz koje se vidi da je Ćosić neposredno pre pojave Memoranduma sa njim razgovarao i od njega tražio da on Pavloviću i Stamboliću saopšti da je vreme da se vodi računa o stvaranju srpske države, o rešavanju srpskog nacionalnog i državnog pitanja i da oni sad time treba da se bave, a ne spasavanjem Jugoslavije i demokratijom. To je Stevanović napisao, to je izašlo pre više od mesec dana, to niko nije demantovao.
Odmah posle tog razgovora, Stevanović je to preneo (Ivanu) Stamboliću i (Dragiši) Pavloviću, oni su to odbili kao nacionalizam, a s tim je upoznat i Slobodan Milošević. Onda se pojavio memorandum – verovatno je vršen pritisak na Miloševića i verovatno je on počeo da ispunjava te navode pisanog dokumenta o rešavanju srpskog nacionalnog pitanja iz memoranduma.
Akademik Predrag Palavestra je napiso u svoje dve knjige, objavio je i rekao da on ima dosta podataka o tom Memorandumu i da će jednog dana objaviti. I on je rekao da je pokušano da se radi na “Memorandumu 2” koji bi ublažio, koji bi bio demokratski, koji bi bio jugoslovenski itd, i da su mu tada rekli iz Odeljenja društvenih nauka, to je verovatno Kosta Mihajlović, Mihajlo Marković i ne znam ko, rekli su mu – “ne treba više zamajavati srpski narod demokratijom, treba rešiti srpsko državno i nacionalno pitanje”.
Odatle je sve počelo. Dakle, ideolozi rata su Dobrica Ćosić, Akademija nauka, izvršilac radova je Milošević. Neki su odgovarali u Hagu, zapravo mnogo njih. Odgovara (Jovica) Stanišić, odgovara (Momčilo) Perišić, odgovarali su ovi bosanski generali, za Kosovo su odgovarali svi, Vlajko Stoiljković se ubio, a odgovaralo je njih pet. Odgovarali su (Nikola) Šainović, (Dragoljub) Ojdanić, (Nebojša) Pavković, (Vladimir) Lazarević, Sreten Lukić, Vlastimir Đorđević. Dakle, za Kosovo su svi odgovarali.
Dosta Bosanaca je odgovaralo, ali nije Ratko Mladić koji je direktno odgovoran za Srebrenicu, za taj genocid. Nije odgovarao Goran Hadžić koji je dosta odgovoran za ubistvo 200 hrvatskih zarobljenika u Ovčari.
Ali, moje mišljenje je da je najveća greška to što nije odgovarao Dobrica Ćosić koji je ideolog rata, koji je bio vrhovni komandant, koji je radio na etničkom čišćenju, koji je govorio o tome, koji se sporazumevao sa Tuđmanom o podeli države u kojoj oni nisu bili – Bosne. Dao je intervju Vučeliću još 1991. gde je rekao da se mora vršiti preseljenje, da Srbi i Muslimani ne mogu zajedno da žive…
Pored Ćosića, tu je i Milorad Ekmedžić, istoričar koji je huškao na rat, tu je Vasilije Krestić, tu je Dejan Medaković, tu je Mihajlo Marković, tu je Kosta Mihajlović – za koje je pitanje da li bi uopšte i mogli da odgovaraju, ali za Ćosića sam siguran da može. Ćosić je bio eksponiran, Ćosić sam u dnevnicima to piše s kim se on sastajao.
On je, i kad nije bio predsednik Republike, bio tretiran kao faktor. Njega su posećivali Dejvid Oven, Sajrus Vens, Karington, slovenački političari itd, a oficijelno je bio vrhovni komandant JNA koja je učestvovala u ratu u Bosni.
Слажем се са ацом.
Истовремено се помало бојим да нам пријателји са запада спремају грађански рат.
Рад Вуцков и Суваров
Суваров је добар познавалац званичне историје(сигурно је чуо и за овај податак ), али уопше гледано наша историја је настала под утицајем Аустрије (а знамо њене мотиве и методе у том периоду ,и мотиве комуниста и јасно је зашто је сјена на нашој историји , истина може бити само повољнија по нас )за „насељавање“ Срба у Славонију погледај ову карту
http://upload. wikimedia.org/wikipedia/commons/7/7d/Banduri_and_Lisle._Imperii_Orientalis_et_Circumjacentium_Regionum.jpg
коју је израдио Кoнстантина VII (да не улазимо у детање измјене могу бити само у нашу корист) из 950 године , обрати пажњу на долине ријека Драве и Дунава.
Apsolutno, odbacujem *ujedinjenje*, koje je primenjeno, koje se primenjuje, naravno mislim na RSK i Kosmet,gde, Srbi *socinjavaju*, uz bozju pomoc, preseljenje uz ubijanje, obilatu pljacku, upravo Srba, koje svi vole, obozavaju, uz gusle, deseterce,proslost..pa, u nadnicare, pecalbu, prosjacenje. A, kada se *zrtva* pobuni,protiv ucinjenog *socinjenija*, protiv saveza srpskih ustasa i hrvatskih ustasa, onda gromoglasno..krene.podmuklo, *ratnoprofitersko*..klevetanje…*hrvat*..*ustasa*..*zabraniti*..*komunjara*..jer, razna socinjenija izranjaju, razna podpitanja slede, slede sigurno, kad vec niko , organizovano ne podrzava, peticiju izgnanika i izbeglih srba…upucenu celom svetu.
Podatak koji Suvorov iznosi o naseljavanju u Zapadnu Slavoniju „Najstariji sloj srpskog stanovništva tamo je naseljen u prvoj polovini 16.vijeka.“- NIJE TACAN i neka ga ispravi , ja posjedujem dokument za jedno srpsko selo u Zapadnoj Slavoniji koji navodi da je prvi pisani zapis o tom selu iz 1422 godine .
A onda se taj podatak iznosi ponovo sredinom 19.vijeka u „Zupanijskom vjesniku“, stampanom u Osijeku.a imamo jos i „Crtice iz Slavonije“ u kojima Josip Bosendorfer potvrdjuje isto.
Dakle , tvrdnja o najstarijem srpskom stanovnistvu tek iz prve polovine 16. vijeka nije tacna i nije dokumentovana. I time se ignorise citavih sto godina i neka Suvorov to izvoli ispraviti.
Za Senku,
Neka doda za svaki slučaj još 100 godina tako da bude 1322. godina. Šta košta, 100 godina tamo amo. Neš ti 100 godina pa novoromantičari tipa Ace lažu za 5/6000 godina pa nikom ništa.
RATNI dragovoljci i žitelji Benkovca dobro se sjećaju svoga sugrađanina u neprijateljskoj uniformi
Hrvat Petrov molio je da ga prime u ‘Martićevu miliciju’
Renato Petrov uhićen je prije tri dana u Njemačkoj zbog
ratnog zločina počinjenog u Škabrnji
Foto: Andrija Lučić/CROPIX
Evo vam papire, ja ne mogu ni govoriti – izvukao je iz arhive Udruge dragovoljaca Domovinskog rata u Benkovcu njihov nekadašnji predsjednik Ive Čerina, pokazavši platnu listu “čete vojne policije“ iz ožujka 1993. godine, gdje se nalazi ime Renata Petrova, uhićenog prije tri dana u Njemačkoj zbog ratnog zločina počinjenog u Škabrnji. Renato Petrov, Hrvat, molio je po benkovačkim vojarnama još 1990. godine da ga mobiliziraju i vrlo brzo je ušao u “poseban vod Vojne policije SAO Krajine“.
– Sam se javio, molio ih je da ga prime. Nije podnosio Hrvate. Svi smo prepričavali u to doba kako samo što nije plakao u vojarni da ga mobiliziraju kako bi se borio u vojsci Milana Martića – kazao nam je u srijedu Benkovčanin Dražen Pešut. – Nije bilo problema prilikom ulaska u poseban vod krajiške Vojne policije, jer je s njim išao njegov najbolji prijatelj Neven Bogovac zvani Mumi, koji je imao utjecaj kod tadašnjeg komandanta Vojne policije, majora Gorana Opačića. Petrov je brzo napredovao, pa je i sam stao na čelo Vojne policije. Njegov vod je ušao u Škabrnju – kažu nam u benkovačkoj Udruzi dragovoljaca.
U Benkovcu o Renatu Petrovu, danas 43-godišnjaku, znaju sve, osim gdje se točno skrivao od “Oluje“ do nedavna uhićenja. – Mile Martić ih je 1990. postrojavao ispred benkovačkog hotela. Nema tko od nas koji smo sve promatrali nije komentirao Renata Petrova jer je Hrvat, cijelo školovanje je prošao u Benkovcu, svi smo ga znali, a on se ni tada nije htio družiti s Hrvatima. Visok, krupan, jak, poseban – kažu benkovački dragovoljci Domovinskog rata. Renato Petrov, kažu, sin je jedinac Šime i Rite Petrov, koji su se u Benkovac doselili iz Sutomišćice na otoku Ugljanu. Otac je umro nedugo nakon “Oluje“, a majka i danas živi u Benkovcu.
U srijedu se zatvorila kod susjede Mande Gotovac, koja je odlučno odbijala otvoriti vrata. Rita Petrov je za uhićenje sina saznala od prijateljice, koja ju je u utorak navečer nazvala, nakon što je prilog o uhićenju vidjela na televiziji. – Izgovorila je svašta, vrijeđala, vikala da njezin sin nije ništa napravio. A svi znamo da je ubijao svoj narod. U srijedu je zaključala svoja vrata i otišla kod Mande na treći kat, odakle ne želi pomoliti glavu. Ne znam do kada misli tako – rekla nam je prijateljica Rite Petrov, moleći da joj ne navodimo ime.
Zahvaljujem se svima na obavestenjima u vezi moga interesa
‘Doseljavanje Srba iz Like u zap. Slavoniju. Dr. Dusan Kasic je
tu temu prilicno obradio u „Srpska Naselja i Crkve …….’ i na drugim mestima sam pronasla mnogo materijala s obzirom da zivim izvan
bivse Jugoslavije mnoge stvari mi nisu dostupne kao amateru sa
interesom za istoriju na te teme. Jedna druga stvar je kriticna; mnoge arhive su ustase zapalili u toku Drugog svetsko rata i ovog poslednjeg. Zatim, najzalosnije sto se tice porodicne arhive je to sto je rodbina stradala u tim ratovima i time se ‘porodicna predanja’ ugasila na zalost mnogih nas prezivelih. Zahvaljujuci eto sto imam godine da se mnogo toga i secam a i moj interes za istoriju i obicaje kraja odakle su moji preci i to secanje zivi u meni .
Moj interes je za doseljenje porodica oko Grubisnog Polja i gde bi te arhive bile danas u koliko je to sacuvano? Zatim, nikako ne mogu da pronadjem nesto o Sl. Drenovcu i Vocinu. Napr. crkvene
knjige rodjenih, i sl. Da budem specificna – devojacko prezime moje babe po majci, da bi upotpunila porodicni rodoslov itd.
Tragajuci za rodoslovom odvelo me je daleko u proslost. Ostala je ta ‘crna rupa’ nakon ustaskog unistavanja svega sto je srpsko.
Mozda je negde rodbina o kojoj i ne slutimo?
Sto se tice raznih Jovica i drugih, na njih ne treba odgovarati. Oni su ovde poslati da provociraj. Takvi nemaju svoj identitet bez mrznje prema Srbima (verovatno precima) i to ih pothranjuje.
Zatim, mnogih sa raznim ‘temama’ koji su totalno udaljeni od teme
artikla: Pokusajte stvoriti svoju kolumnu i razvijajte svoje teze nezavisno, jer i inace mnogi su umorni od vasih predugackih pisanija i jedini nacin je da vas se zaobidje. Mislim da bi urednostvo trebalo mnogima da skrati clanke u nastavcima.
Pitanje je samo slobode medija i izrazavanja koje mnogi zloupotrebljavaju iz samo njima znanih razloga. Mislim da bi se tu mnogi slagali samnom.
Moj pozdrav zap. Slavoncima. Vasa istoriska istrazivanja su na
nivou i korisna za sve nas. Mnogo se nauci razmenom ideja.
Ovaj „Jovica “ je ukrao neciji identitet sa imenom i email adresom od nekog ispravnog korisnika Pecata i misli da mu akt kradje daje pravo i da bude glup.
A sad mene optuzuje sto su Austrijanci( Nijemci) na tim prostorima gdje su vladali vodili ispravnu evidenciju i dokumentaciju pa postoje zapisi o Srbima iz 1422 godine u Slavoniji.
Svaki taj seljak je nekome placao porez na kucu i zemlju i pare se uvijek mogu pratiti u dokumentima.
A normalno je da je bilo i neko vreme prije 1422 ako je u beckim dokumentima zapisano da vec postoji naselje sa sagradjenim kucama i drvenom srpskom pravoslavnom crkvom.
Naselje nije preko noci osvanilo.
Precizna dokumentacija je uvijek bila karakteristika Nijemaca- cak i sistem kojim su zapisivali i brojali logorase u Drugom svjetskom ratu je kasnije na Zapadu nastavljen da se koristi kao nacin brojanja ljudi i imovine.( Oni brojevi istetovirani na ruci logorasa.)
Nasuprot tome, Hrvati nisu vodili evidenciju ljudi koje su pobili a i ako su vodili onda su to unistavali ( zadnjih mjesec dana postojanja Jasenovca se svodi na unistavanje dokaza i zapisa o genocidu.Postoje teze da Tito namjerno nije oslobodio Jasenovac kada je mogao da bi Hrvatima dao sansu da pociste za sobom.
Zato je Tudjman mislio da niko ne zna pravi broj pobijenih Srba u Jasenovcu , pa je smislio broj od samo 30 000 ubijenih Srba – medjutim , zeznio se , dokumentacija o pobijenim Srbima ga je ipak nadzivila)
@ slobco
Ova tvoja recenica :“U pravu ste da su nam Hrvati istorijski i verski neprijatelji, ali oni nas trenutno ne pljačkaju“ – nije tacna.
Pljackaju te i to te plackaju pod tvojim vlastitim nosom.
Kako te pljackaju?
Tako sto negiraju genocid koji su pocinili nad srpskim narodom. Tako sto Biserko koja u svijetu vazi za srpsku aktivistkinju za ljudska prava govori kako je Srbija agresor na Balkanu a da je za sve Milosevic kriv.Tom politikom se ignorise glas Srba-zrtava. Ona jedna laze po svijetu i njene lazi se cuju a stotine hiljada nas zrtava nemamo glasa.
Pljackaju te kada smanjuju broj ljudi koji su zivjeli na tim prostorima.
Pljackaju te kada brisu sve tragove postojanja Srba.
Pljackaju te kada smanjuju broj zrtava genocida.
Pljackaju te kada nece da vrate ono sto su oteli od Srba.
Pljackaju te kada te u svijetu prikazuju kao monstruma i ratnog zlocinca.
Pljackaju te kad Vucurevica optuzuju .
Pljackaju te kad Purdu oslobadjaju.
Tako te pljackaju a time sto ti trazis nekog univerzalnog lopova u svijetu -samo ispadas naivan ili kad podvodis problem hrvatskog genocidnog mentaliteta pod univerzalni klasni problem- i tako te pljackaju i to da ni ne osjetis da te pljackaju nego im jos vices: „hvala“.
„Jовица“ је морао под снагом унутар психолошких снага човјека (мада је јовица ближе неком другом бићу близу човјека које иде четвероношке)подсвјесног карактера у виду нагона,а пошто је ближи оном другом бићу које је близу човјека онда, вјероватно више инстинката,да више гледајући,или боље рећи читајући,ЗАПАМТИ ОНО,што иде у прилог његовим конструкцијама догађања,јер само тако може на основу психопатолошких законитости сачувати доминантни и ни од кога контролисани ПСИХОПАТОГРОСИЗАМ као основу нижег ментално вредног закључивљња.Када сам рекао „ниже ментално вриједног“ мислио сам да је такво „читање“ а касније“закључивљње“подређено,нагонски,инстинктивно
ономе што се налази ИСПОД СВИЈЕСТИ,а у нашој Светосавској Српској Православној Вјери,код српског Народа у пословицама се каже:“Опрости му Боже не зна шта говори,јер му је језик бржи од памети(ако је има – мој додатак)“.Ја оцјењујем понашање које је изражено у читању и писању и као посљедицу „УЖИВАЊЕ“ у релаксацији послије завршеног „посла“,јер само тако на тај начин, поготово ако је још подстакнут МИСОМ у шизоидној римокатоличкој цркви,може даље „нормално и задовољно“да живи.Овде нисам објашњавао,јер је ово коментар,детаљније – утицај кућног васпитања,
школског образовања, социјалног комуницирања са истомишљеницима који су неизбјежни,и на тим темељима личног обликовања чинилаца који,и код недовољно свјесног и „памети“ контролисаног
менталног манипулисања чињеницама – како долази до СНАЖНОГ ДЈЕЛОВАЊА ПОДСВЈЕСНИХ ЧИНИЛАЦА НА КОНАЧНИ СУД,КОЈИ ИПАК НЕКО ЗДУШНО ПОДРЖАВА(свакако од његових)и тако умирује подсвјесне структуре личне психопатологије да би могао УДОБНО,али нажалост лажно бити миран,јер подсвјест у којој је сада још јаче учвршћен ПСИХОПАТОГРОСИЗАМ који неће мировати и који ће се појављивати увијек када треба да појача САДИЗАМ који је основа за МАЗОХИЗАМ
без кога таква патологија не може да живи.Са Србима,као са Ацом,нећу да расправљам јер нисам историчар,моје се писање односи на сазнања која ми је дала наука која ме је образовала.На крају,
„јовица“ је узео ДЕМИНУТИВ,од српског имена Јово или Јован,јер се бојао потпуног имена и његове српске величине,па је тако сачувао и на тој основи,под утицајем подсвијести,ипак колико толико свој идентитет,подупирући га нажалост без свјесног сазнања,посрбљеним језиком који он назива ХРВАТСКИ.
Senka, jako cijenim Vašu ljubav prema srpskom narodu, ali moramo biti kritični, pošto naši neprijatelji koriste sve naše slabe tačke da nas demantuju u cijelosti.
Što se tiče Srba u Slavoniji 1422. stvar je definitivno moguća, ali ja zaista (uprkos tome što sam o tome dosta čitao) nisam naišao na podatak o Srbima u Slavoniji u prvoj polovini 15. vijeka (istini za volju ni Hrvati se u Slavoniji ne spominju prije 17. vijeka), već se to stanovništvo naziva Slavoncima, Slovincima, Slovinima. U Sremu, Mađari spominju Srbe pod nazivom Raci (i danas oni Srbe tako zovu) već u 13. vijeku (pismo katoličkog Kaločkog nadbiskupa Ugrina iz 1228. godine papi Grguru IX, kada ga moli da se osnuje Srijemska biskupija koja bi imala zadatak da prevede šizmatike Race u jedinstvo sa katoličkom crkvom). Mali problem je sa razumjevanjem tadašnjeg Srema, pošto je on bio podijeljen na Gornji Srem (današnja Mačva) i Donji Srem (današnji Srem u užem smislu riječi). Isto tako, taj popis iz 1422. nikako nisu mogli sprovesti Nijemci (ni Austrijanci), pošto su oni postali vladari tog područja tek nakon oslobođenja Slavonije od Turaka 1689. (Nakon Mohačke bitke 1526., vladar najvećeg dijela Ugarske i cijele Slavonije postao je Ivan Zapolja).