Почетна / Култура / Čas istorije, čas odluke

Čas istorije, čas odluke

Piše Dragan Hamović

Vodnik Dragoljub Grujović smenio je starešinu koji je hteo da preda vojsku i magacin s kerozinom slovenačkim separatistima. Ukoliko ovi budu pokušali nasilno da uđu, zapretio je da će dići u vazduh magacin sa sobom i drugovima. Njegov podvig opevao je još 1991. godine pesnik Aleksandar Ristović (1933–1994). Dvadeset godina kasnije, Slovenija ga optužuje za ratni zločin

Jedan neobičan, raritetan i u sebe povučen pesnik opevao je nesvakidašnji patriotizam vodnika Grujovića: Aleksandar Ristović

Pre bezmalo pune dve decenije napisana je jedna neobična pesma neobičnog, raritetnog i u sebe povučenog pesnika Aleksandra Ristovića, pod naslovom „Čas istorije“. Objavljena je jedini put u negdašnjem Kulturnom dodatku „Politike“, 13. jula 1991. godine, tek pošto se zbio ratni događaj koji opisuje, na početku smutnog i krvavog kola iz kojeg, do danas, uistinu nismo ni izišli, od kojeg se još u tolikim glavama vrti. Ristovićev „Čas istorije“ i danas vredi kao pesma, lirska mikropriča, ali vredi i kao dokument – ako svaka prava pesma može da ne bude i dubinski dokument ličnog i ukupnog časa iz kojeg potiče.

NEOSTVARENI RATNI CILJEVI SLOVENIJE
Pesma je očito prva, ali pesnički besprekorno tačna reakcija na osobit slučaj pojedinačnog podviga u brzopletom, za mnoge nezamislivom sukobu u Severnoj republici Federacije Južnih Slovena u kojem slave nije bilo, a sramota i beščašće su približno podeljeni na obe strane – izuzimajući, razume se, žrtvene jaganjce, prve u dugoj povorci koja će uslediti. Odakle je pesnik činjenično pošao objašnjava u dve rečenice između naslova i početka pesme. Ne može kraće, zato ih i navodimo: „Vodnik Dragoljub Grujović smenio je starešinu koji je hteo da preda vojsku i magacin s kerozinom slovenačkim separatistima. Ukoliko ovi budu pokušali nasilno da uđu, zapretio je da će dići u vazduh magacin sa sobom i drugovima.“
Saznajemo iz novina da taj zaboravljeni, a opevani stariji vodnik Grujović – kasnije penzionisan u zasluženom činu kapetana prve klase – može, svakoga časa, biti predat neprikosnovenoj pravdi sadašnje države Slovenije, po slovu obaveza koje otadžbina Dragoljuba Grujovića slepo ispunjava, hoteći da pokaže da nema nikakve veze sa borbom koju su vodili njeni vojnici i sunarodnici, slično kao pri nedavnom hapšenju Božidara Vučurevića. To je ista država kojoj nije stalo da od Hrvatske, sa kojom neguje napadno tople i razdragane odnose, potraži kosti majora Milana Tepića – kako saznajemo, onamo pokopane u anonimnu grobnicu – da budu dostupne junakovoj porodici, kao i zemlji čijeg se predačkog zaveta bezuslovno držao. Drugim rečima, Srbija danas ispunjava u miru, voljno i revnosno, neodustajne i neostvarene ratne ciljeve Slovenije i Hrvatske, i ne samo njih.
Vratimo se ipak pesmi i poeziji što ovdašnje i današnje pustoši, vidljive i nevidljive, naliva svetlošću smisla koji nije od juče. Pročitajmo zato pesmu Aleksandra Ristovića, odavno zaturenu:
Osim onih dobro obaveštenih i poslovično podozrivih (kojih je malo) i onih naknadno pametnih (kojih je nešto više) – većina običnog naroda u Srbiji i među Srbima, sredinom devedeset prve, jednostavno nije htela da poveruje da će biti rata u zemlji koja se još nije čestito ni slegla od krvi i kostiju od pre pola veka. Pogotovo nismo mogli pretpostaviti da će okidač prvi povući Slovenci, čije je vagone i vagone prognanika, u prethodnom ratu, u nevolji primila i prehranila Srbijica raščerečena i o srpskom jadu zabavljena, zbrinjavajući i sebe i prekodrinske prebeglice od ustaškog noža, logora i jama.
Srbija je tada, s početka leta devedeset prve, bila zbunjena i bunovna od naglog buđenja – a bogami je takva donekle i ostala, ponajviše među onima koji na zbunjenost i sanjarije nikako nemaju pravo. Iz takve zatečenosti, a svakako imajući u svesti i dečačko sećanje na godine kada je Srbija zadužila roditelje i dedove ovih Slovenaca kojima je sada Nemačka postala bliža i preča, proistekla je ova Ristovićeva pesma, atipična za njegov intimni snovidovni lirski prostor u koji se sklanjao, zazirući od suvišne buke i besa vremena. A buka i bes su otpočinjali. Aleksandar Ristović se, opet, lagano gasio, da bi ubrzo prominuo s onu stranu poezije, kojom je živeo (1933–1994).

NEPOTKUPLJIVA PRAVDA LIRSKE PESME
Kao što ni njegov lirski prethodnik i zemljak, Dis, nije odstupio od svoje lirske sklonjenosti i zasebnosti kada je pisao stihove zbirke „Mi čekamo Cara“ i sa svojim narodom sastradavao usred ratova, tako ni Ristović nije izneverio svoj autorski glas i svojski ugao pevanja. Kako bi neko površan, ko ne ume i ko laže, upropastio pesmu prizivajući legendarne podvižnike, Tanaska Rajića i Stevana Sinđelića, kao i vekovima prizivanog Obilića, dovodeći ih u vezu sa nečim što se desilo koliko juče. A kako se, opet, moglo desiti da pesnik, rođen i odrastao u Čačku, ne oslovi, pored drugih, i epskog podvižnika sa Ljubića, kada jedan drugi Čačanin, podoficir kakve-takve – ali naše vojske, oživotvoruje neizbežni epski obrazac u nejunačko vreme. Ali, čitava intonacija pesme ima nečeg od dečačke, naivne, recimo i čiste, osnovne ili rubne tačke gledišta, kakva je i bila opevana stvarna situacija. Delatni smisao bazične, opštenarodne pesmarice – koja se ne čita ili pamti nego „prelistava“ u glavi – doslovno se otkriva, a dozivanje vodnikovog imena, što dopire s one strane ili iz duboke nutrine, pouzdani je znak da je između dalekih vremenskih tačaka kanal opštenja prisno i nepogrešivo proradio.
I tu se epski nanos završava. Sve ostalo je, prećutno, govor o času kada čovek odluči da strgne okove straha od smrti, o trenucima takve izborene slobode, u ime razloga koji nadrasta svaki pojedinačni. O takvim retkim, skupocenim trenucima ovde je reč, ne toliko o junačenju, još manje o (nategnutom) srbovanju. Nema patetike, sve je jednostavno, makar deluje pomalo uvrnuto. Nema strašnih otkrivenjskih vidika, nad glavom je, kao i uvek, zvezdano nebo, a pored – skakuće vrabac i njuh notira svakidašnje kasarnske mirise. Skakuće vrabac. A ima promisla i u padu jednoga vrapca, što reče junak onoga engleskog svečoveka, nekmoli u svesnoj odluci pojedinca. Ova pesma je potvrđujući svoj naslov „Čas istorije“ prekoračila granice istorijske lekcije. Mogla bi se nazvati i „Čas odluke“ jer je čovek slobodan da bira, makar izgledalo da je upregnut u neke davne dugove koje hteo-ne hteo odužuje.
Izađimo sada iz pesme i njenih izukrštanih značenja. Uzdamo se u zakone višeg reda da će penzionisani kapetan prve klase Dragoljub Grujović ostati ono što jeste i što je nepotkupljiva pravda jedne dobre lirske pesme i njenog pronicljivog pesnika prepoznala i označila. Inače, teško svima nama.

____________

Čas istorije

Vodnik Dragoljub Grujović smenio je starešinu koji je hteo da preda vojsku i magacin s kerozinom slovenačkim separatistima. Ukoliko ovi budu pokušali nasilno da uđu, zapretio je da će dići u vazduh magacin sa sobom i drugovima.

Sedi Dragoljub na buradima baruta,
dušu je već predao Bogu. Gleda gore:
zvezde se premeću preko glava i ciče.

Mirišu naftalin i vojničke cokule,
ali miriše i poljsko cveće,
pomalo staromodno, kao i obično.

Prelistava Dragoljub u glavi pesnaricu,
življi su mu no ikad
Tanasko i Miloš i Stevan.

Čuje on ozgo, iz one šume
lepe slovenačke reči:
Forverc! Unzere Kampf, und so vajter!

Sedi Dragoljub na crnoj slovenačkoj zemlji,
a do nogu mu doskakutao (malen)
čini mu se običan vrabac.

A neko zove, ali ne iz one šume, nego iz jedne druge:
Dragoljubeee! Dragoljubeee!
Je li to glas Tanaskov il’ Stevanov?

I sad, hoće li Dragoljube od zemlje na kojoj sedi
načiniti ružu za večnost?
Hoće. Neće. Skakuće onaj vrabac.

Kulturni dodatak „Politike“, 13. jula 1991. godine

5 коментара

  1. Jedan mali demantiver, Grujovic je DRAGOMIR, a ne Dragoljub. Pozdrav redakciji!




    0



    0
  2. Uteha: Dragoljub je Dragomirov rodjeni brat.




    0



    1
  3. pele, o cemu ti to?




    1



    0
  4. samo danasnje rukovodstvo srbije nezna ceniti legende i heroje.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *