Aprilski nestašluci Ivana Zvonimira

Piše Ratko Dmitrović

Kako je Ivan Zvonimir Čičak još jednom uleteo u zamku koja čeka svakoga čiji je cilj da ospori ili relativizuje ulogu Srba u Drugom svetskom ratu i zbog čega se prisetio maspokovske uloge Ante Josipovića, oca sadašnjeg predsednika Hrvatske

Teško je u Hrvatskoj naći osobu koja ima lepu reč o Ivanu Zvonimiru Čičku. Taj čovek, kažu njegovi protivnici i neprijatelji, pretvorio je sopstveni život u incident. Što svesno, što nesvesno. Evo već dvadeset godina, od onih dana kada mu je dozvoljeno javno istupanje, uskraćeno zbog političkog delovanja na matrici hrvatskog nacionalizma, Čičak se ne skida sa stranica hrvatske štampe i tamošnjih televizijskih ekrana. Povodi su različiti, kreću se od politike, preko kulture, do medijske scene i pitanja ljudskih prava.
Čičak je, duboko sam ubeđen, jedan od retkih u korpusu hrvatskih nacionalista sa autentičnom potrebom za demokratskim društvom i on takav svoj stav brani uporno i žestoko. Ali…Sve to funkcioniše dobro i hvale je vredno dok ceo mehanizam ne dotakne kategoriju – Srbi. Na tu „provokaciju“ u Hrvatskoj, u armiji bezuslovnih boraca za državnu samostalnost i nacionalnu suverenost, kakvima pripada i Čičak, niko ne ostaje miran.

NDH I USTAŠE
Sve može da se primeni, najviši standardi, prava manjinskih i nacionalnih grupa, pravo na iznošenje drugačijeg mišljenja i stava, suprotan pogled…sve može dok se ne dođe do Srba. Tu pucaju i najdeblje žice.
Čičak je ovih dana, u svojstvu predsednika hrvatskog Helsinškog odbora, izdao saopštenje u kojem je optužio Vladu Jadranke Kosor i Sabor Hrvatske da su, zarad koalicione ljubavi sa Miloradom Pupovcem i njegovim SDSS-om, usvojili „fašistički Izborni zakon“.
Taj zakon garantuje srpskoj političkoj partiji, koja osvoji najviše glasova na izborima u Hrvatskoj, tri mandata u Saboru Hrvatske, bez obzira na broj osvojenih glasova. Znajući šta se događalo do sada, kakav tretman Pupovac i njegova družina imaju u hrvatskim medijima, te kod HDZ-a i Milanovićevog SDP-a (izvesno, budućeg predsednika Vlade Hrvatske) jasno je da će Pupovac, Stanimirović, Milošević…i ostali iz SDSS-a doživotno predstavljati Srbe iz Hrvatske. Na stranu kako ih predstavljaju, a ta priča najbolje se odslikava kroz podatak da je Srba u Hrvatskoj iz godine u godinu sve manje, što zarad iseljavanja, što zbog asimilacije pred kojom Pupovac zatvara oči.
Razume se da Čičku ne smeta dominacija Pupovca (posebno ovakvog kakav je), te blokiranje bilo koje druge političke opcije Srba u Hrvatskoj da zauzmu mesto u Saboru. Njemu je to poslednja rupa na svirali. Čičak je kivan na zakonsku odredbu koja Srbima garantuje tri mandata u Saboru. To je za njega sporno i tu su popucale sve žice na njegovoj tamburi.
Zato je novi Izborni zakon uporedio sa Izbornim zakonom Benita Musolinija, zato ga je nazvao fašističkim jer, kaže Čičak, taj hrvatski zakon „daje Srbima u Hrvatskoj status polunaroda i predstavlja samo početak vraćanja Srba u ustavno-pravni položaj kakav su imali u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj“. Radi se, podsećam, o odredbi Ustava Hrvatske koja je tu republiku definisala kao zajednicu sa dvojnim suverenitetom, hrvatskog i srpskog naroda u Hrvatskoj.
To je jedan od elemenata koji je doveo do ratnog sukoba u Hrvatskoj, tvrdi Čičak u spomenutom saopštenju.
Ne može žaba daleko od vode; Ivan Zvonimir Čičak, što svesno, što podsvesno, ima problem sa tim famoznim članom socijalističkog ustava Hrvatske i dvojnim suverenitetom jer zna, kao i svi u Hrvatskoj, da je to u stvari priča o hrvatskom fašizmu, o NDH, ustašama, saradnji sa Hitlerovom Nemačkom, Jasenovcu… najtamnija strana knjige hrvatske istorije.
To je podsećanje da su Srbi u Hrvatskoj dobili status konstitutivnog naroda zato što je srpski antifašizam i srpski partizanski pokret poslužio kao most Hrvatskoj i Hrvatima kao narodu da u samom finišu Drugog svetskog rata sa fašističko obale pređu na drugu stranu, među narode antifašističke koalicije, među one koji su, skupa sa Rusima, Amerikancima i Englezima porazili Hitlera.

VELIKA KRAĐA
Zbog toga je svako izdvajanje Srba iz grupacije ostalih nacionalnih manjina u Hrvatskoj (Italijana, Čeha, Mađara, Slovaka, Roma…) za hrvatsku političku i kulturnu elitu podsećanje na ono što bi oni želeli da zaborave. Podsećanje da ne postoji masovni, već pojedinačni hrvatski antifašizam i podsećanje na veliku krađu sa kojom je jednom narodu promenjen predznak i mesto u drami Drugog svetskog rata.
A zbog čega je, onda, Sabor usvojio „spornu“ odredbu? Daleko od toga da je ovo urađeno u dobroj volji. To najbolje znaju Jadranka Kosor i Ivo Josipović. Jedan od najvažnijih stranih ambasadora u Hrvatskoj rekao im je da bi to bilo vrlo značajno i dobro za Hrvatsku, u godini završetka pregovora Zagreba sa EU.
Ovde se ne završavaju Čičkovi ovogodišnji aprilski nestašluci. Do pre desetak dana pisao je kolumnu za najtiražniji hrvatski dnevnik „Jutarnji list“. Više ne piše, po sopstvenoj odluci. Kaže da su ga otuda oterali isti oni koji su sedamdesetih godina kreirali ideološki okvir za njegovo hapšenje. Čičak je, za one koji ne znaju, bio jedna od perjanica Maspoka 1971. godine. Evo jedne interesantne epizode iz tog vremena.
U decembru 1971. godine Skupština zagrebačkog Univerziteta birala je studenta-prorektora. Čičak je imao indeks Pravnog i Filozofskog fakulteta, ambiciju da postane prorektor i veoma male šanse da ga na to mesto izaberu.
Najpre je Ivan Pađen, kandidat rukovodstva zagrebačkog Univerziteta, vratio kandidaturu. Isto to uradio je i Slobodan Lang i na listi se pojavljuje student Damir Grubiša. Sprovedeno je glasanje i Grubiša dobija 195, a Čičak 57 glasova. Ubedljiv, čak katastrofalan Čičkov poraz. Onda na scenu stupa student Ante Žužul. Drži zapaljiv, emotivan i vrlo sugestivan govor, osporava način Grubišine kandidature, osporava Grubišu kao kandidata i traži da se glasanje ponovi. I ponovilo se. Konačan rezultat glasio je: Čičak 178, Grubiša 133 glasa.
Student koji je uzdrmao i preokrenuo izborni proces Ante Žužul, danas kontroliše preko 55 odsto srpskog tržišta udžbenika. Najpre je u Zagrebu, početkom devedesetih, zahvaljujući svojoj stranci HDZ-u kupio „Školsku knjigu“, ovladao hrvatskim tržištem, a onda kupio beogradski „BIGZ“.
Šta je sa ostalima iz ove priče. Damir Grubiša je univerzitetski profesor u Rijeci, kao i Ivan Pađen. Nisu se politički angažovali, za razliku od Slobodana Langa. U danima uspostave višestranačja Lang je bio veoma aktivan, strasno se borio za nezavisnost Hrvatske, pomagao HDZ-u i bio jedan od glavnih savetnika Franje Tuđmana. U februaru 2010. godine imao je tešku saobraćajnu nesreću u kojoj je život izgubila njegova supruga, a on jedva preživeo.

IDEOLOŠKI OKVIR
Zbog čega je Čičak, da se vratimo u sadašnjost, prestao da piše za „Jutarnji list“? Neposredan povod je kolumna u kojoj spominje oca aktuelnog predsednika Hrvatske Ive Josipovića, blagopočivšeg Antu.
Ivan Zvonimir je u spornoj kolumni opisivao vreme posle sloma Maspoka u Hrvatskoj, naveo podatak da je tada iz Saveza komunista Hrvatske isključeno 1.150 članova, da su mnogi završili u zatvoru, a da je glavni egzekutor za izbacivanje iz Partije, hapšenja i pripremanje optužnica bio Ante Josipović, član Izvršnog biroa CK SKH. Kolumna je objavljena, ali u redukovanoj, očišćenoj verziji. Pogađate, urednička ruka izbacila je deo u kojem se spominje otac Ive Josipovića. Čičak to nije mogao da istrpi i zahvalio se na saradnji.
Ali, ne bi on bio to što jeste da se iza toga zatvorio u kuću, ćutao i patio. Udario je u dvonedeljniku „Vijenac“ na sva zvona, napadajući sve koji imaju veze sa „Jutarnjim listom“, od vlasnika Ninoslava Nine Pavića, preko vama manje poznatog novinara Davora Butkovića, do vama sigurno poznatog Denisa Kuljiša.
Pavića je svrstao u tvorce ideološkog okvira za njegovo hapšenje u vreme Maspoka, što nije daleko od istine; Pavić je u to vreme bio ideološki ispravan i Partiji odan omladinac. Grkokatolik sa Žumberka.
Čičku to nije bilo dosta, pa se artiljerijski okomio na sve hrvatske medije, tvrdeći da su ti mediji pod kontrolom dece komunista, oficira JNA, KOS-a, Udbe i jugonostalgičara uopšte. Zgodnim mu se učinilo da spomene Jelenu Lovrić koja, kaže Čičak, danas Hrvatima drži lekcije o demokratiji, a nekada se u časopisu „Danas“, pod maskom kritike Miloševića, grčevito borila za spas Jugoslavije, titoizma i komunizma. Završen citat.
Za Denisa Kuljiša Čičak je ostavio najtežu kvalifikaciju. Po njemu je Kuljiš, uz savetovanje Milorada Dodika, angažovan na promociji velikosrpstva u Hrvatskoj.
Neko će, siguran sam, u potrebi da brani Čička, prineti dokaze da je ovaj branio Srbe, što kao samostalni strelac, što kao član Helsinškog odbora. Tačno, radio je i to, ali Čičak pripada onoj kategoriji hrvatskih mirotvoraca i pregaoca na polju zaštite ljudskih prava koji su odavno pali na srpskom pitanju; ćutali su kada je neoustaški režim Franje Tuđmana i HDZ-a ubijao i proterivao Srbe i počeli da se oglašavaju tek onda kada su Srbi u Hrvatskoj svedeni na nivo „kućnih ljubimaca“ (termin Žarka Puhovskog).
Inače, čičak je u našem narodu jedna vrsta biljke čiji se plod kači za odeću kao lepak, da ne spominjem situaciju kada vam čičak padne na glavu. Od korena čička dobija se masa koju travari prodaju kao lek za kožnu upalu. Svrab pre svega.

14 коментара

  1. Avatar

    Nema što, autor mikroskopski analizira stanje “srpskog pitanja” u RH!
    Precizan je u ocjeni klijentelističkog položaja M.Pupovca i drugova. I tu leži tragedija ovo preostalih Srba! To što zastupa Čičak i ogromna većina hrvata – ništa novo! To je tradicija, koja nejenjava. Kao zla kob. Ako smijem reći: to je u njima genetski! I još o Pupovcu i drugovima: neoprostivo je da se nisu demonstrativno udaljili iz politika, kada je RH priznala nezavisnost i državnost KiM!! Ništa više netreba komentirati.

  2. Avatar

    Odnos Hrvata i Hrvatske prema Srbima je nešto opšte poznato i u sva vremena ima kontinuitet fašizam-komunizam-demokratija, Ante Pavelić- Josip Broz- Franjo Tuđman. Nema ništa novo, a po prilici neće ga ni biti. Ono što jeste nevjerovatno, je kontinuitet ignorantskog odnosa države Srbije prema Srbima u Hrvatskoj. Srbi iz Hrvatske su do 1941. činili oko 15% svih Srba, do 1991. bili su većinsko stanovništvo u 1091 naselju u Hrvatskoj, čija je površina bila 13760 km kvadratnih (što je kao jedna Crna Gora). To je bio dio srpskog naroda koji je, zahvaljujući specifičnostima u kojima je bio u posljednjih 500 godina, zaslužio posebnu pažnju i pomoć države Srbije u očuvanju svog identiteta. Umjesto toga Srbija se medijski sjeti Srba iz Hrvatske samo uoči 05.08.Svih ostalih 364 dana, novac koji izdvajaju građani Srbije porijeklom iz Hrvatske za “nacionalnu” televiziju usmjeravaju se na velike “nacionalne” medijske projekte, kakav je recimo serija “Selo gori a baba se češlja” ili prenos Premijer lige. Tako da Srbi češće gledaju Bekama, nego kako žive Srbi u susjednim zemljama.Ono što je na granici između psihijatrijskog fenomena i krivičnog djela je da to AMA BAŠ NIKOM ne bode oči. Ko je taj svemogući čovjek koji u kontinuitetu ponižava srpski narod, svodeći ga na realty show.

  3. Avatar

    Rasizam, Hrvatske drzave i drustva, je *tisucljetna pojava*, ona, kao takva, nije juce sletela *zrakomlatom* ili *munjovozom*…pozajmljen komentar…

    *….GENERALE – KOMU SI RUKU LJUBIJA?
    Biskupe, ipak ste molili – nedovoljno.
    Gotovina i Markač, kojima se divim na držanju, skromni ljudi, osuđeni su upravo radi toga, što su ljubili ruku Svetom ocu. I to je njihov krimen, za razliku od Čermaka, koji je od montera, u ratnom vihoru, brzo stigao do tajkuna – bogatuna. Sve ove dane javnosti je trubljeno ,,neka suđenje bude, pošteno i nepristrano, i neka generali budu oslobođeni”. Velike greške, politika je prema Gotovini učinila još 1998., koje on danas plaća vrlo skupo, zajedno sa istinskim braniteljima, a puno laži prema narodu, za stvari koje je trebala, a nije pravovremeno napravila.
    Ali i on sam je, kao časnik, u dobroj namjeri, činio greške, (Brijuni) vjerujući političarima, i sada je tu di je. Unatoč svemu vjerujem da će na kraju i Gotovina i Markač, doći kući, nakon drugostepenog postupka.

  4. Avatar

    Neznam kako Čičak ovakav desničar i zagovornik rasizma nema srama govoriti o prevelikim pravima ovo malo Srba preostalih u Hrvatskoj.
    Haški sud i presuda hrvatskim zločincima generalima Gotovini i Markaču .
    Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod isto kao i Hrvati i da nije bilo Srba koji su u Hrvatskoj krenuli u partizane i digli ustanak , Hrvatska bi na kraju rata bila ono što je i trebala biti fašistička država gubitnik II svjetskog rata . Hrvati ti pokatoličeni Srbi najveći su neprijetelji Srba pravoslavaca . Potkopavali su prvu zajedničku državu kraljevinu SHS , potkopavali su i drugu zajedničku državu Jugoslaviju i razrušili uz pomoć stranaca . Pri tome su počinili najveći genocid u 20 veku proterivanjem oko 280 000 Srba i oko 200 000 Jugoslovena od kojih je 95 % bilo Srba .Samim tim su pokazali zapanjujuće naivnim da ne kažem gore Srbima da s njima nema života i da nikad više s njima ne smemo ući u zajednicu jer bi to bio kraj Srbije .To je narod pun mržnje koju šire putem škola, katoličke crkve , medija , svim sredstvima i bez prekida . Konačno da je Hag rekao tek pola istine zločinački potvat . Drugi dio istine je GENOCID nad srpskim narodom Krajine . Krajina nije od jučer nju su Srbi natopili krvlju za vreme AustroUgarske a i kasnije u I i II svetskom ratu i sada ovom zadnjem. Moram reći da je Krajina za vreme Austrougarske bila izuzeta iz vlast Hrvatske i odgovarala je jedino Hasburškoj monarhiji . Ako su već Hrvati imali pravo rušiti Jugoslaviju i odeliti se od nje onda su i Srbi kao konstitutivni narod imali pravo proglasiti na prostorima Republike Srpske Krajine gde su bili većina svoju državu isto kao i Hrvati . Dok oni to osporavaju i Srbe su proglasili manjinom u isto vreme to se njima sprema u Bosni . E sad oni tu dreče kao mačak kad ga dete povlači za rep . Oni tu brane svoju konstitutivnost koju su Srbima u Hrvatskoj bezobrazno oduzeli .Da nebi bilo novi ratova kroz neko vreme Evropa se uz pomoć Rusije i Srbije treba založiti za vraćanje u život Republike Srpske Krajine u njenim granicama kad je nastala na odprilike 35 % teritorije socijalisičke Republike Hrvatske . Normalno s izlazom na more kod Zadra ili Šibenika . Jer za to more ginuli su svi narodi Jugoslavije da bi ga Broz velikodušno poklonio svojim Hrvatima baš kao i Baranju koju je oteo Srbiji . Međimurje koje je oteo Mađarskoj, Istru i Dalmaciju s otocima koju je oteo Talijanima itd. Za sve te krajeve ginuli su i Srbi a za nagradu je nad njima počinjen genocid i protjerivanje . Znači Republika Srpska Krajina mora postati država kao garant mira na ovim prostorima . Inače će nemir biti uvek prisutan jer kako kažu Hrvati ako treba čekati i 900 godina Srbi se neće odreći Krajine.

  5. Avatar

    Razmirice, svađe i teške reči, koje su obeležile rad Narodne skupštine u Beogradu prvih meseci 1928, kulminirale su teškim zločinom koji se dogodio 20. juna te godine.Poslanik Narodne radikalne stranke, Puniša Račić, odgovorio je na verbalne uvrede pucnjima iz pištolja. Na licu mesta je ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka, a ranio je Stjepana Radića, vođu Hrvatske seljačke stranke (HSS), Ivana Granđu i Ivana Pernara. Sva petorica su bili poslanici HSS.

    Meci su promašili Svetozara Pribićevića, vođu stranke hrvatskih Srba, SDS (Samostalne demokratske stranke). Nikada nećemo saznati kako bi ovaj događaj bio zapamćen da je među poginulima bio i jedan Srbin.

    Narodni poslanici HSS i SDS – Hrvati, Srbi i deklarisani Jugosloveni – napustili su skupštinu i vratili se u Zagreb. Radić je odmah operisan u Beogradu i vozom prebačen u hrvatski glavni grad, gde ga je dočekalo desetine hiljada ljudi. Odmah posle ranjavanja, u bolnici su hrvatskog vođu posetili kralj Aleksandar i vodeći srpski političari. Radić je tom prilikom navodno izjavio da sada preostaju samo kralj i narod. Ova izjava je različito tumačena od različitih strana, a sam kralj i njegove pristalice su je iskoristile kada je Aleksandar nekih šest meseci kasnije uveo diktaturu.

    Ubica Račić je uhapšen i osuđen na 20 godina zatvorske kazne.[1]

    Odmah posle tragedije, Radić i Pribićević, kao i njihova partijska vođstva, apeluju na svoje pristalice da poštuju mir i red, ali i izjavljuju da ‘prečani’ više neće dolaziti u Beograd. Ne odbacuju, međutim, Jugoslaviju, nego traže njeno preuređivanje u (kon)federaciju. Radić se u jednom intervjuu novinama zalaže za personalnu uniju Srbije i Hrvatske pod dinastijom Karađorđevića. Vođa HSS, koji je bolovao od dijabetisa, umire 8. avgusta, od komplikacija posle operacije, u kojoj mu je izvađen metak iz stomaka.

    Poluslep i nežnog zdravlja, Radić je bio najuspešniji hrvatski političar toga doba, narodni tribun i nekrunisani kralj hrvatskih seljaka. Hrvatski nacionalista, koji se borio protiv rimokatoličkog klerikalizma i bio poznat po tome što je pisao i ćirilicom, Radić je bio projugoslovenski orijentisan. Pacifista koji nije birao reči kada je napadao političke protivnike, nikada nije pozivao na fizičku borbu i nasilje. Zatvaran od strane Pribićevića i Pašića, sa obojicom je kasnije sarađivao. Kralju Aleksandru je pevao ode prilikom njegove posete Zagrebu 1925, na proslavi hiljadugodišnjice stvaranja države hrvatskog kralja Tomislava (po kome je Aleksandar nazvao svog drugog sina, rođenog u januaru 1928.), iako je samo godinu dana ranije još uvek zagovarao republiku i odbijao da prizna ustav i monarhiju.

    Nepredvidiv, hirovit i plahovit, emotivan i popularan kao niko pre njega u Hrvatskoj, Radić je često menjao politiku, ali nije gubio podršku u svom narodu. Možda zbog toga što mu se nikada nije mogla zameriti nedoslednost u borbi za prava Hrvata i hrvatskih seljaka.

    Sahrana Stjepana Radića u Zagrebu 1928.

    ***

    Račićevi meci zadali su smrtonosne rane ne samo hrvatskim poslanicima, nego i mladim i krhkim demokratskim institucijama Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Postojala je ozbiljna opasnost od građanskog rata i raspada države, samo deset godina posle ujedinjenja. Kralj Aleksandar je jedno vreme čak razmatrao mogućnost ‘amputacije’ Hrvatske od ostatka zemlje.

    Stvarna opasnost od produbljivanja krize Aleksandru je dala povod da uvede ličnu diktaturu. On je od samog ujedinjenja pokazivao autokratske tendencije i direktno se mešao u politiku postavljajući i rušeći vlade. 6. januara 1929, na Badnje veče po julijanskom kalendaru, Aleksandar je raspustio skupštinu, ukinuo političke stranke i objavio da je došlo vreme da se uklone posrednici između kralja i naroda.

    Jugoslavija će ostati diktatura sve do njenog konačnog raspada 1991.

    Ubistvo Stjepana Radića i njegovih partijskih drugova dugoročno se odrazilo na srpsko-hrvatske odnose. Na neki način, i atentat na kralja Aleksandra prilikom državne posete Francuskoj oktobra 1934. – čin koji je izveo pripadnik makedonske VMRO, ali u organizaciji ustaša – biće doživljen kao ‘osveta’ za skupštinsku tragediju od strane ekstremnih hrvatskih nacionalista, čiji sledbenik Radić nije bio. I danas u Hrvatskoj postoji sklonost da se ustaški zločini pravdaju međuratnom dominacijom Srba, koju najbolje ilustruje ubistvo Radića.

    ***

    Radić je umro dve godine nakon ostarelog Nikole Pašića, jedinog srpskog političara koji je u svom narodu imao tako masovnu podršku kao što ju je imao Radić u svom (ili Anton Korošec među Slovencima ili Mehmed Spaho među bosanskim muslimanima). Dve godine posle ubistva kralja Aleksandra, u izbeglištvu u Pragu, u kojem se našao zbog kritike Aleksandrove diktature, umire i Svetozar Pribićević.

    Do kraja druge međuratne decenije umiru gotovo svi vodeći jugoslovenski političari: Pižon Jovanović, Mehmed Spaho (1939), Ljuba Davidović i Anton Korošec (1940). Milan Stojadinović, predsednik vlade od 1935-39, praktično je politički mrtav od kada ga je početkom 1939. smenio knez Pavle.[2]

    Tragedija u beogradskoj skupštini juna 1928. ipak nije imala katastrofalne posledice kao što bi se moglo reći kada se ovaj događaji posmatra iz današnje perspektive – posle jugoslovenskih ratova iz 90-ih. Bili su izbegnuti masovno nasilje i građanski rat; srpska javnost i vodeće ličnosti, na čelu sa jugoslovenskim kraljem, osudili su Račićev zločin (mada je Račićeva zatvorska kazna bila preblaga); Radića i njegove poginule i ranjene drugove iskreno su žalili mnogi Srbi i ostali Jugosloveni.

    Iako je neminovno došlo do produbljivanja srpsko-hrvatskog razdora, on nije svodiv samo na srpsko-hrvatski sukob: Račić je pucao i u Srbina Pribićevića, a hrvatski Srbi okupljeni oko njega ujedinili su se sa Hrvatima u opoziciji prema Beogradu. Radićeva sahrana, kojoj je prisustvovalo oko 200 000 ljudi, bila je dostojanstvena i protekla je bez nemira, mada i bez prisustva kralja Aleksandra i beogradskih političara. Oni su bili zamoljeni da ne dolaze u Zagreb, kako bi se izbegli eventualni incidenti. Samo je vojna delegacija položila venac na Radićev grob u ime kralja, podsećajući da vođu Hrvata žale i u Srbiji.

    ***

    Kao što je nedavno preminuli Desimir Tošić pisao još 1953. godine (vidi Prilog 2), važno je da se u Srbiji pamti skupštinska tragedija. Čini mi se da je to posebno važno danas, posle pojavljivanja plakata na kojima se slavi Puniša Račić, a Borisu Tadiću i Božidaru Đeliću preti sudbinom Stjepana Radića. Članovi Familije srbskih navijača, koji su potpisnici ovih plakata, događaje od pre osamdeset godina razumeju koliko i hrvatski fudbaleri, koji posle utakmica u svlačionici slušaju Thompsona.

    Pamćenje i osuda zločina u skupštini važni su pre svega zato što bez njih neće biti stvarnog pomirenja Srba i Hrvata. Srpsko-hrvatski odnosi opet su napeti – posle hrvatskog priznavanja nezavisnog Kosova i povlačenja srpskog ambasadora iz Zagreba, posle nedavnih izjava Vuka Jeremića i verbalnog sukoba Milorada Dodika i Stjepana Mesića, posle podnošenja tužbe Zagreba Međunarodnom sudu pravde u Hagu, kojom se SRJ tereti za genocid u Hrvatskoj.

    Bilo je znamenitih Srba koji su u proteklim decenijama osuđivali ovaj zločin i pisali o Stjepanu Radiću i HSS sa razumevanjem i simpatijama. Kao dodatke ovom članku izabrao sam delove tekstova Dragoljuba Jovanovića (1895-1977), jednog od vođa srpskog Saveza zemljoradnika, koji je lično poznavao Stjepana Radića i vodeće Hrvate koji su stradali u skupštini, i Desimira Tošića (1920-2008), koji je razumeo dinamiku srpsko-hrvatskih odnosa u međuratnom periodu bolje neko iko drugi i koga ne treba posebno predstavljati današnjoj srpskoj javnosti.

    Nakon bratoubilačkih ratova iz 40-ih i 90-ih godina prošlog veka, posle Jasenovca i posle Vukovara, Sarajeva, Srebrenice, Krajine i Kosova, ubistvo Radića može se učiniti kao mala epizoda u našoj krvavoj istoriji. Srbi, Hrvati i ostali bivši Jugosloveni će jednoga, nadamo se skorog, dana opet živeti zajedno: jedni pored drugih, ali i jedni sa drugima, na Balkanu i u Evropi. Ali bez ozbiljnog preispitivanja i izučavanja njihove zajedničke, jugoslovenske prošlosti, čiji je sastavni deo i fatalna sednica u Narodnoj skupštini od pre osamdeset godina, biće im teže da ostvare ove ideale, kojima danas, makar na papiru, svi teže.

    Prilog 1

    Dragoljub Jovanović o Stjepanu Radiću, Đuri Basaričeku i Pavlu Radiću (iz knjige Ljudi, ljudi. Medaljoni 56 umrlih savremenika, Beograd: Autor, 1973, str. 321-324, 329-335, 339-340).

    Stjepan Radić (1871-1928)

    ‘Izgledalo mi je neskromno i nezgodno da svoj prvi odlazak u Zagreb, u septembru 1924, kad se održavao prvi Kongres pravnika, iskoristim da upoznam najznamenitijeg Hrvata, ali su mi to lako omogućili Keršovanijevi[3] Zagrebčani, prijatelji. Ne verujem da je Radić tada ma šta znao o meni, osim da sam bio docent beogradskog Pravnog fakulteta, da sam predavao agrarnu politiku i dao, u Parizu, tezu iz sociologije. Znao sam i da je on učio u Parizu, u Školi političkih nauka, gde sam takođe pratio neke tečajeve.

    Malo sam se lecnuo kad sam na njegovim vratima – u Prpićevoj palati na Zrinjevcu, koja je bila kupljena za Seljački dom pomoću naknadno primljenih dnevnica narodnih poslanika, koji su apstinirali do proleća 1924, a došli u parlament da obore homogenu radikalsku vladu – video tablicu sa “Dr Stjepan Radić”. On nije imao doktorat, mada je njegov diplomski rad predstavljao više nego što je bilo potrebno za zagrebački ili neki nemački ili švajcarski doktorat. Pitao sam se: šta je to trebalo jednom Radiću? Tu titulu nije stavljao ni u novinama ni na svojim knjigama, a bio je stekao veliko ime koje ga je dovoljno obeležavalo. O njemu je mnogo kazivalo već popularno i rečito “Stipica”.

    Trenutak za taj susret je bio neobično povoljan. Predsednik vlade je bio Ljuba Davidović, šef demokrata, a ministar unutrašnjih dela Nastas Petrović, radikal iz krila Stojana Protića,[4] kojima su većinu obezbeđivali Radićevi poslanici. Nekoliko meseci putovao je Radić po Evropi – kao nekada Eugen Kvaternik.[5] Bio je u Beču, vekovnoj uzdanici Hrvata, u Londonu, gde su laburisti bili prvi put na vlasti, u Moskvi, gde je, pored Komunističke, postojala i Seljačka internacionala. Ne znam kakve je rezultate Radić očekivao od toga putovanja, ali znam da su mu svuda savetovali da ide u Beograd i da se pridruži opoziciji ili vladi, ali da više ne apstinira.
    […]
    Kasnije smo uvideli da nagli zaokret odgovara Radićevom temperamentu. Ipak je, u leto 1924, zaprepastio svoje doglavnike kad je rekao: “Idemo u Beograd da oborimo Pašićevu vladu.[6] Dovešćemo ministre koji će zavisiti od naših glasova u skupštini.” To je tada odgovaralo i kralju Aleksandru: mogao je da ucenjuje radikale i oduzme im monopol na vladavinu.
    […]
    Mene je zanimalo šta je glavno Radiću i njegovoj stranci. Ona se tada zvala Hrvatska republikanska seljačka stranka, dok je pri osnivanju, 1905, bila Hrvatska pučka seljačka.

    Znao sam da je rečju “pučka” hteo da odvoji seljake od klerikalaca, a da je sada sa “republikom” suzbijao komuniste i njihovu ideju o revoluciji. Znajući da Radić voli simbole, pitao sam ga šta je u “firmi” njihove stranke glavno – hrvatstvo, republika ili seljaštvo. Da bi se izvukao, stari majstro je najpre tvrdio da je “sve glavno”. Ja sam se poslužio profesorskim cepidlačenjem: nikad nije sve podjednako važno, jer se jedno ili drugo ispušta kad prilike zahtevaju. Naveo sam primer svojih drugova koji su prelazili Albaniju: premoreni i gladni, najpre su iz svojih torbica bacali knjige, zatim municiju, a od hleba se nikada nisu odvajali. Šta je njihov “hleb”? Radić se nasmejao: “Baš ste Vi neki vrag!” A onda je, sasvim ozbiljno, rekao da bi se, ako nešto budu morali da žrtvuju, najpre odrekli republike, jer je to forma. Kad sam navaljivao dalje, priznao je da im je hrvatstvo okvir, ali oni žele da ga prošire. “Seljaštvo nećemo nikad napustiti, jer je to naša suština, naša bit.” Za mene su to bila kapitalna saznanja, bitna i za samu državu.
    […]
    Radića sam video poslednji put u avgustu 1927, kad je bila u punom jeku izborna borba pred 11. septembar.[7] Napustio je zasedanje Oblasne skupštine da bi “konferisao” sa mnom.
    […]
    Radićev san je bio da prodre u Srbiju, da se prikaže srbijanskim seljacima, koje je cenio kao politički najzrelije. Kad je postao ministar prosvete, otišao je do Jajinaca, da otvori jednu domaćičku školu, ali dalje nije mogao. Zlotvori su ga na smrt ranili 20. juna 1928, skoro u dan pet godina nakon mučeničke pogibije Aleksandra Stamboliskog.[8] U broju Rada kojim smo ožalili smrt Pavla Radića i Đure Basaričeka, ja sam ih nazvao “žrtvama zemljoradništva i jugoslovenstva”. Predao sam taj broj hrvatskom narodnom poslaniku Klariću, ali ne znam da li je došao do ruku Radiću i voćstvu u Zagrebu. Uveren sam da bi Radić odobrio moje shvatanje o njegovoj ličnosti i političkoj liniji. Druge dve velike žrtve, Pavle i Đuro, bili su nama po mnogo čemu bliži od samog Radića.’

    Đuro Basariček (1884-1928)

    ‘Važio je kao sociolog Hrvatske seljačke stranke. Bio je doktor prava, ali ostao seljak do kraja života. Seljak najbolje vrste – onaj koji nastavlja da mnogo radi i štedi i onda kad ima dosta da jede i da pije. Po rođenju je bio Zagorac, ali je u nauci i u životu naučio dve stvari koje su dosta tuđe samim Zagorcima: prvo, da odatle mora da se seli veliki broj ljudi; drugo, da je njima teže nego ikome kad napuste rodni kraj, pa i selo gde su ponikli. Za svoj životni zadatak je uzeo da organizuje preseljavanje Zagoraca, makar u Slavoniju, kad neće u Baranju i Bačku. Pravilno je sudio da je veće udaljavanje za Zagorce ne samo bolno, nego skoro nemoguće. U šali je govorio da oni ne mogu da žive onde gde “ni ptičeki ne popevaju kak u našim goricama”.
    […]
    Imao je Basariček još jednu životnu misao: to je bila saradnja Hrvata sa Srbima, očekujući dan kad će se raditi i sa Bugarima. On je u praksi sprovodio ono što su braća Radići uneli u program Pučke seljačke stranke već 1904.[9] Zato ga je Radić zadržao one večeri za razgovor sa beogradskim docentom. Basariček je mislio, – u tome smeliji od samog Radića – da su Srbi nužna korektura i dopuna za Hrvate kao pojedince i kao narod. Poznavao je istoriju Srbije i njen državni i politički razvoj kao malo ko među Hrvatima, kao što je Stojan Protić bio izuzetak u poznavanju Hrvata među Srbijancima.

    Srbi su, znao je, imali drukčiju istoriju; nisu prošli, ili su vrlo rano izišli iz feudalizma i klerikalizma; prkosili su moćnima više nego što su lukavili sa njima; napadali su više nego što su se branili; imali su, i još razvili, dinamičan temperament. Ponavljao je da su hrvatski gradovi bili stariji i prepuni stranaca, dok Srbija skoro nije imala gradova ili su bili skorašnji, postali od seljaka došlih iz neposredne seljačke okoline. Najzad, Srbi, tačnije srpski seljaci, sami su stvorili svoju državu, preko sto godina upravljali njome, upoznali dobre i rđave strane ove seljaku uvek neprijateljske ustanove, one države čiji naziv je Radić objašnjavao kao “držati nekoga za vrat”.

    Još bolje je Basariček znao da je hrvatska sudbina bila sasvim drukčija od srpske i jasno je sagledao njene plodove. Zaključio je da će saradnja između Srba i Hrvata biti u početku, i dosta dugo, teška, ali u rezultatu blagotvorna za jedne i za druge. Za Hrvate će, verovao je, biti korisnija, jer imaju ono što je zajedničko svima zapadnim narodima, kod kojih Srbi mogu da nađu ono što im treba od civilizacije. Ali ono što imaju Srbi nema skoro nijedan narod u Evropi. Tumačeći prisno misao svojih učitelja, Antuna i Stjepana, braće Radića, Đuro Basariček je zaključivao da je za Hrvate prava sreća što za susede imaju dinamične Srbe, narod energičan, samouveren i za svakakav život sposoban.

    Stjepan Radić se preda mnom ljutio što Srbi tvrde da ih Hrvati neće i da im ništa ne priznaju: “Ta uzeli smo vaš narodni govor za svoj književni jezik! Šta hoćete više?” Stipica mi je pričao kako je pred svojim seljacima veličao bosanske i hercegovačke Srbe koji su pred vešalima klicali: “Živela Srbija, živeo kralj Petar!”
    […]
    Sam Basariček se naročito bavio Svetozarom Markovićem[10] i onim revolucionarnim poslom koji je taj mladi čovek obavio. Zaključio je da hrvatski seljački pokret treba da obavi sličan posao među Hrvatima. Znao je šta je u tom smislu već uradio Miroslav Krleža,[11] ali nije hteo da njemu jednom ostavi svu brigu da se bori protiv frankovluka, austrijanštine i popovštine,[12] niti da monopol na revoluciju i republiku imaju komunisti.
    […]
    I taj i takve širine čovek, taj veliki Južno-Sloven i prijatelj Srba, bio je ubijen usred Beograda. Naivan kao dete, poleteo je ka govornici sa koje je pucao Puniša Račić, da bi ga zaustavio, uveren da neće u njega, s kojim je često razgovarao, siguran da će ga poslušati. Đura nije pošao da se bori sa Punišom, nego da ga stišava, da moli, da preklinje: “Za Boga miloga!…” Vasojević iz Slatine[13] je u Đuru hladno pucao, dok je Pavla dočekao osvetnički: “Tebe sam tražio!” Ako se u toku tamnovanja u Zabeli Punišina savest ikada probudila, morao je da pati bar zbog onog dobronamernog, bezazlenog i u svakom pogledu nevinog sina sela.’

    Pavle Radić (1880-1928)

    ‘Od svih hrvatskih prvaka koji su prošli Beogradom, Pavle je bio najpoznatiji i najomiljeniji. Prvo zato što se sa ženom i osmoro dece naselio u prestonici, zatim što je imao blagu slovensku fizionomiju i ulivao verovanje da će reč držati više nego glavni Radić. Kad je Puniša Račić počeo da puca, Pavle je u susret revolveru poneo samo svoju mršavu glavu sa plavom bradicom. Kad ga je dočekao ubilački, Puniša je postupio po logici svih koji hoće da obezglave jedan pokret: pre samog vođe, ubiti onoga koji bi mogao da ga nasledi.
    […]
    Kako je njemu, kao i svima radićevcima, bilo hitno da reše svoje nacionalno pitanje, Pavle se lakše sporazumevao sa poštenim radikalima, ukoliko ih je bilo, nego sa desnim zemljoradnicima[14] i sa demokratima. Kod jednih mu je smetala klasnost, kod drugih jugoslovenstvo. Radikali su bili Srbi, nisu ništa tražili među Hrvatima, i nisu imali nikakve ideologije, a bilo ih je dosta kod Srba. Čak su dugo verovali da oni predstavljaju srpski narod.

    Kao da je predosećao da će radićevci uskoro postati ono što su već bili radikali, stranka voljna i sposobna da vlada, on je vapio za kontaktima sa radikalima, želeći, razume se, da ih bude što više sa idejama Stojana Protića. Kad je ovaj rano umro, prigrlili su Nastasa Petrovića, možda i zato što su znali da Nastas nije bio daleko od Dvora, s kojim im se sporazum činio jedino vrednim.’

    Prilog 2

    Desimir Tošić, ‘Dvadesetpet godina od smrti Stjepana Radića’, Naša reč, br. 47, 1953 (Tekst je objavljen i u Tošićevoj knjizi O ljudima. Eseji, zapisi, sećanja. Beograd: Nova, 2000, str. 83-88)

    ‘Danas, posle dvadeset i pet godina od smrti Stjepana Radića, treba naročito mlada srpska generacija da se podseti na ovaj značajan događaj ne samo za srpski narod nego i za hrvatsko-srpske odnose, na događaj koji je imao sudbonosne posledice za državnu zajednicu Jugoslaviju.
    […]
    Stjepan Radić je ne samo najveći čovek novije hrvatske istorije, nego je u isto vreme i značajan čovek u hrvatsko-srpskim odnosima. Ne treba kriti da je Radić u svome životu i radu išao zajedno sa Srbima, ali da je išao i protiv Srba. Pa ipak, nikada Radić nije išao protiv Srba u ratničkom zanosu.

    U omladinskoj epohi, do osnivanja svoje stranke 1905, Radić je išao sa Srbima. To je bilo vreme kada je hrvatska omladina, pod uticajem češkog realizma i Masarika[15], ublažila oštrine Starčevićevog[16] pravaštva, liberalizovala Štrosmajerovo[17] jugoslovenstvo i tražila puteve hrvatsko-srpskog zbliženja. Radić je bio na tom putu. Međutim, kada je 1905. godine načinjen plan o istorijskoj saradnji Hrvata i Srba u okviru ondašnje Hrvatsko-srpske koalicije, Radić je omanuo i ostao sam.

    Ne treba zatajiti: on, najpre, nije verovao u pad Habsburške monarhije i nije nalazio dovoljno oportunosti u politici saradnje sa Peštom i istorijskoj borbi protiv Beča.
    […]
    Pad Habsburške monarhije nagonio je Radića na promenu stava prema Srbima, na vraćanje na njegovu omladinsku epohu. Sazreli Radić nije mogao to ni lako da savlada. Danas bi se moglo postaviti pitanje: nije li tu bilo i ličnih razloga koji su Radiću onemogućavali brzi i potpuni prilaz baš Srbiji i srpstvu uopšte?! Stjepan Radić je već marta 1918. u Pragu izjavio na jednom skupu da “su Hrvati posvema spremni da prihvate ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom na temelju pune i stvarne ravnopravnosti, bilo u smislu hrvatske državne samostalnosti, bilo, što je još bolje, u duhu naše slavenske seljačke politike”.

    23. novembra iste godine, Radić predlaže posebnu formulaciju Ujedinjenja – nasuprot Hrvatsko-srpskoj koaliciji: “Etnografski jedinstveni, historiskim, kulturnim i političkim razvojem na tri plemena podijeljeni – narod Slovenaca, Hrvata i Srba – stvara na temelju narodnog jedinstva i narodno-plemenske ravnopravnosti, zajedničku saveznu državu na cijelom svom etnografski neprekinutom području”. Koji bi danas uravnoteženi Srbin mogao da odbaci ovu idealnu federalističku formulu? I zašto je ondašnji vodeći sloj hrvatske inteligencije ustao protiv ove realističke Radićeve formulacije?
    […]
    Posle svih ličnih i partijskih kriza, Radić se 1925. godine odlučuje na saradnju sa Srbima. To je bio put vraćanja srećnoj omladinskoj epohi saradnje Hrvata i Srba, onih najprogresivnijih, između 1890. i 1905. godine. 27. marta 1925. godine, siroti Pavle, bratanac Stjepanov, ne sluteći datum od 20. juna 1928. godine kaže: “…Mi nikako ne osjećamo svoj položaj u Beogradu onakav isti kakav je bio naš položaj u Pešti, jer mi smo ovdje kod kuće, među svojima!”

    Stjepan Radić želi 1927. godine da obrazuje “Narodnu seljačku stranku” koja bi obuhvatila HSS i u isti mah pristalice seljačke ideje van Hrvatske – što će na srpskoj strani učiniti “Narodnom seljačkom strankom”, dvanaest godina docnije,[18] dr Dragoljub Jovanović, inače podržavalac Radića u srpskim seljačkim masama.

    Za hrvatsko-srpske odnose treba navesti osnovnu Radićevu misao koju je objavio pre skoro pedeset godina: “Svoj odnošaj prema Srbima prosuđujemo dakle prije svega s narodnog gledišta, a ne s političkog ili državnopravnog, a jedino ovakovo zdravo shvatanje danas je još živo i jako samo u hrvatskom seljaštvu, koliko se i njega nije primila tuđinska nauka, da su Srbi naši najveći neprijatelji”.

    Otuda se Radiću može verovati u trenutku kada je govorio: “Sporazum je naša politika, a nije naša taktika”.

    Ovakvog Stjepana Radića ubili su pre dvadeset i pet godina. Što se našao jedan ubica među narodnim poslanicima onoga vremena, to još nije nikakvo čudo. Ali što ni Radikalna stranka, čiji je član bio ubica, ni Demokratska stranka nisu našle za shodno da reaguju 20-og juna 1928. godine, to mlađoj generaciji nije ni danas baš sasvim jasno.

    Sasvim je bilo razumljivo što je sa hrvatske strane, dobronamerne i zlonamerne, dolazilo ne samo do pitanja nego i do reakcije, što se optuživao srpski narod, što su se vršile analogije između junskog zločina i drugih političkih ubistava u srpskoj istoriji. Što je najteže, Radićevo ubistvo postaje za izvesne elemente prauzrok ako ne ustaških pokolja, a ono one mlitave reakcije na ustaške zločine i dan-danas!

    Sa srpske strane, najredovnije se prećutkuje ovaj zločin. Nesvesni žele da ga pravdaju “vređanjima” od strane hrvatskih poslanika u Narodnoj skupštini. Ovom prilikom treba se setiti da smo, posle Radićevih putovanja 1923-24. godine po inostranstvu, vapijali da Stjepan i drugovi dođu u Narodnu skupštinu da se dogovorimo o zajedničkoj državi! Pa kada su Stjepan i drugovi došli, onda su u našoj Skupštini odjeknuli pucnji koji su ubili Stjepana Radića i njegova prva dva druga, sinovca Pavla i dr Basaričeka, obojica poznatih po svojim simpatijama za Srbe i odani ideji Jugoslavije.

    Ono što je za nas, savremene Srbe i Hrvate, danas još uvek najvažnije, to je Radićev stav posle zločina od 20. juna. On je, već daleko pre ubistva u skupštini, na početku našeg veka proročki bio rekao: “Valja birati: ili k onima koji strijeljaju ili među one koji će strijeljati. Trećeg puta nema. Mi već izabrasmo”. U doba savremenog fanatizma i duha osvete na hrvatskoj i srpskoj strani, pa zatim na ideološkim stranama komunizma i antikomunizma, stav Radićev posle smrti sinovca mu Pavla i druga mu Basaričeka, a pred sopstvenu smrt, zvuči danas ne samo kao hrišćanski poziv nego i kao jedna poruka: “Poslije 20. juna – piše Radić 7. jula 1928. godine, dakle posle više od dve nedelje od zločina, u listu Narodni val – počinje novo razdoblje za politički život naroda hrvatskoga, a s njim, ako Bog da, nerazdruživo duhovno ujedinjenje naših Srba i Slovenaca, a po shvatanju samog seljačkog naroda u Srbiji i svih skupa nerazdruživo ujedinjenih u velikoj narodnoj i državnoj celini”. “Ostao je apostol vere i mira”, veli njegov biograf Milan Marjanović.[19]

    Njegova poruka stoji nasuprot apostolima histerije i osvete na hrvatsko-srpskim stranama! Događaji posle njegove smrti, nažalost, prevazišli su Radićeve ideje i principe, pa i samog Radića.
    […]
    Stjepan Radić, sa svima svojim vrlinama i manama, predstavlja gubitak ne samo za hrvatske seljačke mase nego i za Jugoslaviju. Mi sa svoje strane, kao mlađa generacija, treba jasno i potpuno da ogradimo sebe i svoj narod od nesrećnog zločina počinjenog 20. juna 1928. godine u Narodnoj skupštini prema Stjepanu Radiću i drugovima.
    Beleške

    ——————————————————————————–

    [1] Tužilaštvo je zahtevalo smrtnu kaznu. Račić je osuđen na smrt i streljan – za isti zločin – oktobra 1944, od strane novih, komunističkih vlasti. (Sve beleške u ovom tekstu su moje).

    [2] Anton Korošec (1872-1940), političar i katolički sveštenik, vođa Slovenske ljudske stranke, najveće slovenačke stranke. Bio je jedini predsednik vlade u međuratnom periodu koji nije bio Srbin (mandat je dobio posle skupštinske tragedije) i jedini vođa jedne stranke koji je prišao režimu posle uspostavljanja šestojanuarske diktature.

    Mehmed Spaho (1883-1939), vođa Jugoslovenske muslimanske organizacije, ubedljivo najveće bošnjačke partije u međuratnim godinama, ministar u više vlada.

    Ljubomir Davidović (1863-1940), predsednik Demokratske stranke, predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1919-20, 1924) i jedan od vođa opozicije tridesetih godina prošlog veka.

    Milan Stojadinović (1888-1961), radikalski prvak, predsednik vlade i ministar inostranih poslova Jugoslavije (1935-39). U leto 1935. osnovao Jugoslovensku radikalnu zajednicu spajanjem prorežimskog krila Radikala, Koroščeve SLS i Spahove JMO.

    [3] Otokar Keršovani (1902-1941), zagrebački novinar. Kao član Komunističke partije Jugoslavije hapšen je od strane jugoslovenskih vlasti i dočekao rat u zatvoru. Streljan je od strane Ustaša jula 1941.

    [4] Stojan Protić (1857-1923), prvi predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-19, 1920). Zalagao se za regionalne autonomije, ali njegov predlog Ustava nije izglasan u Privremenoj skupštini 1921. godine.

    [5] Eugen Kvaternik (1825-1871), hrvatski nacionalistički političar koji je zajedno sa Antom Starčevićem osnovao Hrvatsku stranku prava 1860. godine. Organizovao je tzv. ‘Rakovički ustanak’ protiv Habsburške monarhije, koji su vlasti lako ugušile i kojom prilikom je Kvaternik ubijen.

    [6] Nikola Pašić (1845-1926), osnivač i vođa Narodne radikalne stranke i predsednik srpskih i jugoslovenskih vlada u više mandata.

    [7] Misli na parlamentarne izbore od septembra 1927. koji su, kako će vreme pokazati, bili poslednji demokratski, opštejugoslovenski izbori u istoriji Jugoslavije. Najveći broj poslaničkih mesta na izborima su osvojili Radikali (112 od ukupno 313), zatim su sledili HSS sa 61, pa Demokratska stranka Ljube Davidovića sa 59 poslanika. Jovanovićevi Zemljoradnici su osvojili 9 poslaničkih mesta.

    [8] Aleksandar Stamboliski (1879-1923) je bio vođa bugarskih Zemljoradnika i predsednik vlade u Sofiji, koji je ubijen posle vojnog puča juna 1923. godine.

    [9] Misli na Stjepana i Antuna Radića, koji je umro 1919. godine.

    [10] Svetozar Marković (1847-1876), srpski političar i politički mislilac, jedan od prvih socijalista na Balkanu.

    [11] Miroslav Krleža (1893-1981), jedan od najznačajnijih hrvatskih i jugoslovenskih pisaca, politički angažovan na levici.

    [12] ‘Frankovluk’: ekstremni hrvatski nacionalizam, inspirisan Josipom Frankom (1844-1911), vođom Čiste stranke prava, koja je iznikla iz Starčevićeve Stranke prava. ‘Frankovci’ su kasnije osnovali Ustašku organizaciju. ‘Austrijanština’: Jovanović verovatno misli na one Hrvate koji su zagovarali ili se nadali restauraciji Habsburga. ‘Popovluk’: HSS je bila, posebno tokom dvadesetih godina prošlog veka, anti-klerikalna stranka. Tek je Radićev naslednik na čelu stranke Vladko Maček (1879-1964) uspostavio nešto bolje odnose sa Katoličkom crkvom u Hrvatskoj, iako se HSS ni tridesetih godina ne može smatrati klerikalnom strankom.

    [13] Račić je bio iz crnogorskog plemena Vasojevića. Jovanović verovatno misli na selo Slatina na Kosovu, odakle je Račić bio poreklom.

    [14] Savez zemljoradnika, čiji je vođa bio Jovan Jovanović Pižon (1869-1939), je imao dve frakcije: ‘leve zemljoradnike’ Dragoljuba Jovanovića i ‘desne zemljoradnike’ Milana Gavrilovića (1882-1976). Gavrilović je takođe imao bliske odnose sa vođama HSS i koji je tokom 1930-ih igrao značajnu ulogu u saradnji beogradske i zagrebačke opozicije.

    [15] Tomaš Garig Masarik (1850-1937) je bio vođa čehoslovačkog nacionalnog pokreta i prvi predsednik Čehoslovačke (1918-1935). Srednje prezime Garig je uzeo prilikom venčanja sa amerikankom Šarlotom (Charlotte Garrigue).

    [16] Ante Starčević (1823-1896), osnivač Hrvatske stranke prava. Zagovarao je tezu o hrvatskom državnom pravu, a Srbe je smatrao pokatoličenim Hrvatima i/ili narodom koji je rasno inferioran Hrvatima. Međutim, u mladosti bio pripadnik proto-jugoslovenskog Ilirskog pokreta, a pred kraj života je podržao krilo stranke koje se zalagalo za saradnju sa Srbima.

    [17] Josip Juraj Štrosmajer (1815-1905), biskup đakovački, pobornik Jugoslovenske ideje i osnivač, zajedno sa Franjom Račkim, Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 1867. u Zagrebu.

    [18] U stvari 13 godina docnije, pošto je svoju stranku Jovanović osnovao februara 1940. godine.

    [19] Milan Marjanović, Stjepan Radić, Beograd: Jugoistok, 1937.

  6. Avatar

    Poslije sudske presude međunarodnog suda u Hagu o genocidu i osude hrvatskih generala i Tuđmana , nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini treba raditi svim snagama da ona postane država u granicama kojima je postojala . Inače se Srbi nikad neće vratiti na svoja ognjišta a međunarodna zajednica bit će pokrovitelj Hrvatskoj u genocidu , etničkom čišćenju i protjerivanju Srba iz njihovih etničkih prostora na kojima su živeli vekovima .Ako se za ista dela sudilo Nemačkoj posle II svetskog rata i na Hrvatsku treba izvršiti međunarodni pritisak da prizna Krajinu .

    Република Српска Крајина

    Republika Srpska Krajina
    Застава Републике Српске Крајине
    Грб Републике Српске Крајине
    Застава Грб
    Химна: Боже правде
    Положај Републике Српске Крајине
    Главни град Книн
    Службени језик српски
    Председник: Милан Мартић
    Премијер: Милан Бабић
    Државе које су признале независност: званично ниједна
    Површина
    – Укупно 17.028 km2
    Становништво
    – 1991. 435.595
    – Густина 26/km²
    Валута крајишки динар
    Временска зона UTC +1
    1председник РСК у време операције Олуја
    2премијер РСК у време операције Олуја

    Република Српска Крајина (РСК, Крајина), је била самопроглашена, међународно непризната република, која је постојала између 1991. и 1995. године и коју су већински настањивали Срби. Основана је на територији СФР Југославије – Република Хрватске, која је у то време такође била самопроглашена и међународно непризната република.

    Главни град РСК био је Книн (12.000), а остали већи градови били су: Вуковар (33.000) и Петриња (19.000). Према незваничним процјенама РСК је средином 1993. године, имала 435.595 становника и површину од 17.028 квадратних километара. Од укупног становништва, 91% чинили су Срби, 7% Хрвати и 2% остали.

    РСК се незванично граничила са Хрватском, СР Југославијом (тачније Србијом), Мађарском, Босном и Херцеговином (односно са Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине).

    Највећи део Републике Српске Крајине Хрватска војска је заузела у Операцији Олуја и Операцији Бљесак, када је извршено етничко чишћење над српским становништвом на тој територији, када је убијено и протерано више од 500.000 Срба. После овог масакра, један део територије бивше РСК, познат као Сремско-Барањска Област, био је под управом Уједињених нација до 1998. године, када је мирним путем и послије преговора са тадашњом СР Југославијом, укључен у састав Републике Хрватске.

    Географија

    Географске регије РСК биле су: Сјеверна Далмација, Лика, Кордун, Банија, Западна Славонија, Барања, Источна Славонија и Западни Сријем .
    Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под турском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Аустријску монархију. Аустријски монарси су понудили Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна крајина (1579. год.), по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустро-Угарском окупацијом Босне и Херцеговине престаје опасност од напада Турака на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне крајине (1881. године). Срби који су били војници у Војној крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници. Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом. Да би Војна крајина постала део Хрватске и Славоније Сабор је 11.5. 1867. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској, чиме је призната конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.

    Иначе, поријекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека, када Србе спомиње франачки хроничар Ајнхарт. Исти хроничар не спомиње Хрвате као народ, него Гудушчане и Панонце.

    Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације. Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два манастира су Крупа саграђена 1317. и манастир Крка саграђен 1350.

    Насупрот томе, српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Сријема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.
    Хрватска у СФР Југославији

    Више аутора тврди да је подручје Хрватске остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и у другим акцијама усташа, и око 200.000 пребеглих у Србију).

    Драстичан притисак на Србе у Хрватској током СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку масовног покрета 1971. године. Прављени су спискови непожељних Срба, агитовало се поново за “хрватску стројницу о хрватском рамену” итд. Када је дошло до усијања, СК и Тито пресекли су хрватски покрет.
    Република Српска Крајина је формирана 1991. године одвајањем од Социјалистичке Републике Хрватск . Настанак ове државе уследио је након доласка на власт Фрања Туђмана и његове националистичке политичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Сјећајући се на трагичне историјске догађаје који су се одиграли у Другом свјетском рату, и послије искључења Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске, српско вођство је одлучило да спроведе референдум о будућности српског народа и наставку живота у Републици Хрватској. Тим референдумом великом већином гласова изгласано је одвајање од Републике Хрватске и стварање нове државе Републике Српске Крајине. Дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Крајине.

    Хрватска инсистира на томе да је побуна Срба на простору Републике Српске Крајине диригована из Београда.

    Још крајем 1990. године пооштравањем тензија у читавој бившој Југославији и отцјепљењем Словеније, хрватска власт започиње са наоружавањем и стварањем паравојних формација, које су биле под окриљем МУП-а[тражи се извор од 09. 2009.]. Устав и закони СФР Југославије су предвиђали присуство само једне војне формације, тј. Југословенске народне армије (ЈНА). Специјални одреди хрватске полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом.

    То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину. Српска војска Крајине и друге српске оружане формације су у периоду формирања РСК у неким подручјима чиниле протеривања хрватског становништа које је избегло у Хрватску или у неку од држава западне Европе. Данас су овакве констатације један од аргумената за оправдање етничког чишћења Срба у операцији „Олуја“ четири године касније.

    РСК је у почетку имала у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама Хрватског вијећа обране (ХВО), војске Хрвата из БиХ, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага УНПРОФОР-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до августа 1995. године.
    Епилог
    4. августа 1995, Хрватска војска је започела војну операцију „Олуја“, током које је заузела највећи део Републике Српске Крајине, чиме је она практично престала да постоји.
    За време „Олује“ је прогнано око 250.000 српских цивила , а један број њих је погинуо у војним нападима на избегличке колоне. Прогнани Срби одлуком хрватске државе изгубили су право на своју имовину. На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба. Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску. Преостале територије РСК – Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године долазе под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској.

    По подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Повратници су углавном старци. Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручијима. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен.
    Политика
    Книн – главни град РСК

    У периоду свога трајања, Република Српска Крајина је имала три предсједника. По одвајању од Републике Хрватске први председник био је др Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Посљедњи предсједник изабран на демократским изборима 1994. године био је Милан Мартић, који је обављао своју дужност све до пада Крајине у августу 1995. године.

    У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска демократска странка која је имала и највише посланика као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска радикална странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста. Председници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских медија у односу на своје политичке противнике.
    Државни симболи

    Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела. На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.
    Оружане снаге

    Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска војска Крајине (СВК) и милиција. Српска Војска Крајине званично је настала 19. марта 1992. године.

  7. Avatar

    Hm,hmm…danski kraljevski vlak nije krenuo…??

    Dušan Bastašić: Zašto nisu došle delegacije Republike Srpske i Srbije?

    Predsednik Udruženja „Jadovno 1941″ Dušan Bastašić poručio je da je stratište Jasenovac – Donja Gradina jedinstveno, bez obzira što se iz Republike Srpske i Srbije ne dolazi organizovano u najveće srpsko stratište u Drugom svetskom ratu.

    – Jasenovac i Gradina treba da funkcionišu kao jedinstveno stratište i tako treba da bude zauvek. To što Savom trenutno prolazi državna granica promenljiva je kategorija isto kao što se kraljevstva, države, unije rađaju, transformišu, nestaju i stvaraju. To ne može biti razlog da se odričemo ovog dela jasenovačko-donjogradinskog stratišta, što svojim nedolaskom i pokazujemo – istakao je Bastašić.

  8. Avatar

    Za Petar I,
    “Државе које су признале независност: званично ниједна”, pa čak ni Srbija. Pametnome dosta. A tebi moj Petre?

  9. Avatar

    Nije dovoljan genocid i etničko čišćenje zapad ponovno s Hrvatskom sprema novi rat protiv Srbije .
    Datum objave: 20.4.2011 | 13:25
    Zadnja izmjena: 20.4.2011 | 13:25
    CRNE PROGNOZE
    Washington Times: Balkan čeka novi rat, Gotovina je nepravedno osuđen
    Autor/izvor: SEEbiz
    ZAGREB – “Hrvatska je pred novim ratom. Balkan će opet eksplodirati u nasilju, a to je sada samo samo pitanje vremena”, stoji u novoj kolumni Jeffrey T. Kuhnera u Washington Timesu gdje se analizira presuda hrvatskim generalima u Haagu, a prije svega presuda generalu Anti Gotovini.

    Kuhner podsjeća na presudu napominjući kako se spominje izraz “udruženi zločinački pothvat” kao i da je general Ante Gotovina odgovoran za protjerivanje 100.000 Srba i ubojstva stotina civila.

    “Presuda suda u Haagu je apsurdna i pretjerana. General Gotovina nije ratni zločinac, nego je hrvatski domoljub i ​​heroj”, napominje Kuhner dodajući da su velike zasluge Gotovine koji je zadao “odlučujući udarac srpskom diktatoru Slobodanu Miloševiću te zauvijek razbio san o Velikoj Srbiji”.

    Kuhner napominje kako se niz uglednih međunarodnih medija bavio operacijom Oluja i to Washington Times, Wall Street Journal, Newsweek kao i Jerusalem Post a svi su jednako zaključili da je Gotovina nevin jer nikada osobno nije naredio ili je tolerirao počinjenje bilo kakvog zločina.

    “Sud u Haagu je političko sredstvo koje treba dati sud o balkanskim ratovima devedesetih godina. U tom smislu presuda je jasna: Sve su strane krive za zlodjela i ni jedna nacija nije više odgovorna od ostalih. Upravo je to Srbija i htjela”, napominje Kuhner u svom tekstu u kojem zaključuje kako je presuda Gotovini velika pobjeda Beograda kao i da srpski ‘revanšisti’ predvođeni “odvratnim Nikolićem” tvrde kako bi se granice Hrvatske sada mogle i mijenjati.

    “Sve su ovo razlozi zašto vladajuća stranka u Hrvatskoj, HDZ nije smjela poslati generala Gotovinu u Haag”, napominje Kuhner dodajući kako je to bio preduvjet za ulazak u Europsku uniju. Isto tako, Kuhner osuđuje namjeru HDZ-a koji tvrdi da će pomoći odvjetničkom timu generala Gotovine oko žalbe za presudu, jer smatra kako je prekasno.

    “Njegova sudbina je zapečaćena, bez obzira što hrvatska Vlada učini a vođe u HDZ-u to dobro znaju”, navodi Kuhner naglašavajući kako je HDZ-ov režim izdajnički jer Hrvatska gubi u miru nakon što je dobila rat.

  10. Avatar

    ”Živojin Mišić (1855 – 1921) O Hrvatima Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita (Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića) „Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš….. stvar je propala….. Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu. Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago. A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati.”

  11. Avatar

    Јован Дучић

    Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
    На пољима родним, бранећи их часно,
    Китио си цвећем сваког освајача,
    Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

    Слободу си вечно, закржљала расо,
    Чек’о да донесу туђи бајонети,
    По горама својим туђа стада пас’о,
    Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

    Покажи ми редом витезе твог рода,
    Што балчаком с руку сломише ти ланце,
    Где је Карађорђе твојега народа,
    Покажи ми твоје термопилске кланце.

    С туђинском си камом пузио по блату,
    С крволоштвом звера, погане хијене,
    Да би мучки удар с леђа дао Брату,
    И убио пород у утроби жене.

    Још безбројна гробља затравио ниси,
    А крваву каму у недрима скриваш,
    Са вешала старих нови коноп виси,
    У сумраку ума новог газду сниваш.

    Бранио си земљу од нејачи наше,
    Из колевке пио крв невине деце,
    Под знамење срама уз име усташе,
    Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

    У безумљу гледаш ко ће нове каме,
    Оштрије и љуће опет да ти скује,
    Чију ли ћеш пушку обесит о раме,
    Ко најбоље уме да ти командује.
    ЖИВЕЛА СРБИЈА !!!

  12. Avatar

    Hvala g. Dmitrovicu na analizama o temama problema Srba iz Hrvatskoj danas i kao u ranijim vremenima. Da se ne zaboravi.
    Zelim ovim putem da se osvrnem na jedan problem koji me boli a to je ravnodusnost nase brace za sudbinu Srba iz Krajine.
    Jucer je izasao artikl u ‘Washington Times’ od njihovog dopisnika Jeffrey Kuhnera, koji se bavi hrvatskim temama u glavnom –
    poreklom Hrvat. Nepotrebno je reci da je on zagrizeni Srbomrzac. Mozda je to iz ubedjenja ili dobro placen za to.
    Njegova alanliza u vezi Generala Gotovine je i za ocekivati….
    Jednu stvar sto zelim ovde da naglasim da citam stranu stampu
    i zgranuta sam da na jedan clanak te vrste se jave po stotine
    Hrvata sa svojim komentarima – masovno organizovano. Ne secam se da sam tu videla i jedan komentar Srba za sada.
    A u koliko se to i desi onda je to osoba iz Krajine, pa cak i druga ili treca generacija rodjena u tudjini.
    Sto se desava sa Srpskim narodom, narocito u matici? Jesmo li mi za njih neki apstraktni narod koji se zagubio negde u Hrvatskoj ili nekim drugim dalekim zemljama. Gde je vlada drzave Srbije da se angazuje? Znam da ce mnogi reci da je to kvislinska vlada
    itd. Hrvati se zauzimaju cak i za svoje ratne zlocince iz vremena NDH – sto je interesantno u vezi kontinuiteta te dve drzave.
    Sada je doslo vareme da su njihove gazde-savetnici digli ruke od
    njih kao sto to rade sa ostalim neugodnim vazalima – primera je
    poprilicno. Gazde vas tolerisu samo dokle ste poslusni i potrebni.
    To sve Hrvatima nije jasno. Dosao momenat otreznjenja da
    se dirnulo u njihov mit o ‘domovinskom ratu’ a to je samo pocetak.

  13. Avatar

    Jure hrvatino ako nitko nije priznao Krajinu kako ti kažeš još nitko nije bio priznao niti Hrvatsku obadvije su bile napravile secesiju od tada jedino priznate države JUGOSLAVIJE .

  14. Avatar

    Miloševićeva je sramota što nije priznao Krajinu i mislio da će se prodajom Krajine izvući . Međutim on je usprkos puzanju završio u Hagu a Srbija bombardovana bombama s uranom i zatrovana za vekove .
    Pitam se dali se Srbiji isplatila izdaja i prodaja Srba iz Republike Srpske Krajine očito nije .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *