ZORAN ĐINĐIĆ Atentat, tajne i posledice

Piše Nikola Vrzić

Ako Srbijom danas zaista upravljaju naslednici Zorana Đinđića, kakvima sebe proglašavaju Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, zašto su onda njihovi postupci u tolikoj suprotnosti sa onim što je pre osam godina, pred atentat, govorio tadašnji predsednik Vlade Srbije i DS-a?

U subotu, 12. marta, navršava se osam godina od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Pucnji koji su oko pola jedan, u sredu 12. marta 2003. godine, ispaljeni pred ulazom u Nemanjinu 11 označili su proglašenje akcije „Sablja“ i uvođenje vanrednog stanja u Srbiji, dolazak Zorana Živkovića na čelo Vlade, hapšenje više od deset hiljada ljudi i masovna kršenja ljudskih prava, istragu atentata i otkrivanje svega što je policijskom istragom propušteno. Borba za Đinđićevo političko nasleđe i preispitivanje motiva njegovog ubistva usledili su samo malo kasnije…
Iako je sudski proces za ubistvo premijera okončan pravosnažnim presudama protiv Milorada Ulemeka Legije, Zvezdana Jovanovića i  niza pripadnika Jedinice za specijalne operacije i Zemunskog klana, brojni i teško objašnjivi propusti u istrazi ostavili su ogroman prostor sumnjama da nije otkrivena puna istina o zločinu. Zanemareni su, naime, iskazi Đinđićevih pratilaca koji su od samog starta govorili o tri, a ne samo dva ispaljena hica, zanemareni materijalni dokazi koji su to i definitivno potvrđivali, zanemareni iskazi još tri svedoka koji su govorili da je na premijera pucano iz drugog snajperskog gnezda… Nisu uzeta u obzir ni svedočenja o nepoznatom učesniku u atentatu čiji je trag vodio ka Hrvatskoj, prešlo se preko sumnjive likvidacije dvojice glavnoosumnjičenih, vođa Zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, kao i preko uznemirujućeg podatka o isključenim kamerama pred zgradom Vlade Srbije na dan atentata. Da li je istraga vođena tako da puna istina o 12. martu nikada ne bude otkrivena? Ko je imao motiva da ubije premijera Đinđića, ali i moć da, samo sat vremena posle atentata, čitavu priču svede samo na grupu zemunskih kriminalaca?
Insistirajući na otkrivanju „političke pozadine ubistva Đinđića“, takozvana „druga Srbija“ prst je u godinama koje su usledile uperila u svoju omiljenu metu, Vojislava Koštunicu, pronalazeći dokaze njegove umešanosti u javnim kritikama koje je DSS upućivala na račun Đinđića i DS-a – zaboravivši, pri tom, kako su o pokojnom premijeru, za njegovog života, izveštavali „B92“, „Vreme“, „Blic“… – te u neistini da je „posle ubistva Đinđića Koštunica došao na vlast“. Kao da se više niko, od silne drugosrbijanske buke, ne seća da je u Đinđićevu fotelju tog 12. marta seo Zoran Živković, da je Čedomir Jovanović napredovao na mesto potpredsednika vlade, da se posle višemesečnog izbivanja samo nekoliko minuta posle atentata na čelo Biroa za komunikacije vratio Vladimir Beba Popović… Dok je Koštunica na vlast došao tek mesecima kasnije, i to posle izbora.
Ili uzroke Đinđićeve pogibije treba tražiti na sasvim drugoj strani? Da li je Đinđić smrtnu presudu sebi potpisao u godini koja je prethodila atentatu, kada se – po svedočenju nekolicine članova svog kabineta – ponovo okrenuo nacionalnim i državnim interesima, saradnji sa Crkvom i akademicima, pokušao da pokrene pregovore o budućem statusu Kosova, nametne paralelu sa Republikom Srpskom i ograniči uticaj stranih ambasadora na zbivanja u Srbiji…
O Đinđićevim stavovima, uostalom, najbolje svedoče njegove reči, izgovorene dvadesetak dana pred atentat na TV „Galaksija“, na koje „Pečat“ podseća uoči osme godišnjice smrti premijera. A stanje u današnjoj Srbiji – koja u pregovore s Prištinom ulazi i ne pomišljajući da, po Đinđićevom receptu, zahteva povratak svog suvereniteta nad Pokrajinom, u kojoj se niko i ne usuđuje da, u svetlu kosovske otimačine, ospori teritorijalni integritet BiH, konačno, u kojoj strani ambasadori kontrolišu i vlast i dobar deo opozicije, određujući kada smeju da budu održani izbori – pruža prilično nedvosmislen odgovor na pitanje ko je zapravo dobio Đinđićevim ubistvom.

O SUDBINI KOSOVA I METOHIJE
Ako Amerika može da ima svoje nacionalne interese, zašto onda Srbija ne može da ima svoj nacionalni interes na Kosmetu? Zašto? Zato što nije zaslužila!? E, zaslužili smo da se poštuje naš nacionalni interes dobrim odnosom i prema okolnim zemljama, nacionalnim manjinama, svim zahtevima, kompromisom…
Oni su otvorili depo i počeli su atribute da prebacuju na lokalne strukture. Zakonodavna delatnost se sada potpuno suvereno odvija u Prištinskom parlamentu. Svi zakoni koje primenjuje neka država, donosi ovaj Parlament. Imaju i izvršnu vlast, Vladu, koja je potpuno autonomna u odnosu na Srbiju. Isto je i sa sudskom vlasti, sa bezbednosti… Čitav taj proces ide u jednom pravcu, da svi atributi državnosti budu preneti na lokalne albanske strukture, podržane od međunarodne zajednice, koja će onda da kaže: „E, da vidimo kako će sada Beograd i Priština da sarađuju.“ Žele da naprave potpuno dva nezavisna pravna i politička sistema i da ih onda mi harmonizujemo. Ako ne možemo, reći će, evo vam pet godina pa se dogovarajte, ali ste za to vreme izvan evropskih integracija. S jedne strane se priča o odlaganju donošenja krajnjeg statusa Kosmeta, a s druge strane sprovode se određeni standardi na Kosmetu, vraćaju se neki normalni odnosi, a iza paravana krije se međunarodno priznata država. Govore da nije vreme da rešavamo krizu na Kosmetu… Zašto onda daju Kosovskom parlamentu da odlučuje o pitanjima kosovskog ekonomskog sistema kada je u nadležnosti centralne države? Zašto prenose na Kosovski zaštitni korpus nadležnosti iz oblasti bezbednosti? Zašto prave državne prelaze prema Albaniji, a ne pitaju Beograd? To nije dobro… Prva faza im je stvaranje raspoloženja u svetskom javnom mnjenju da se to pokrene. Druga faza je da mi izađemo sa nekim svojim idejama kako to pitanje može da se reši. Treća faza je stvaranje samostalnih institucija na Kosovu, a onda mi kao Srbija treba da pustimo da prođe vreme da bi takvo Kosovo profunkcionisalo…
Govorim da imam razumevanja za ostvarenje državnih interesa drugih država, ali sam im rekao da ne mogu od mene da traže da se odričem Kosmeta. Kao što ja vas uvažavam, onda vi uvažavajte i mene. Jeste teško, ali nijedan veliki posao se ne može lako rešiti.
Najgore je da Kosovo bude faktički nezavisno, a da nam ga onda kao mlinski kamen, kao takvo nezavisno albansko Kosovo, prikače za nogu i kažu vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose vi ne možete da idete dalje. To znači za sva vremena smo isključeni iz istorije…
Mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji međunarodno reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine, i podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje. Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se pravo Srbije još nije ni pomenulo. Znači, mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani da se vrate proterani Srbi i naravno oni malobrojni koji još nisu proterani da imaju bezbednost, ali, takođe i država Srbija da ima jasno definisana svoja prava ili da uopšte nema svoja prava, pa da onda Savet bezbednosti kaže, nema Srbija svoja prava, Savet bezbednosti je dodelio nezavisnost Kosovu. Mi nećemo voditi rat sa Savetom bezbednosti, ali ćemo znati na čemu smo.

O REPUBLICI SRPSKOJ I DEJTONU
Ja sam rekao, znate, ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile kolektivni status i da su granice nepromenljive, i da se kaže „u redu“, te republike u sklopu Jugoslavije, one su države, ali ako to ne važi za Srbiju, neće važiti više ni za koga. Jer, kako objasniti sada da je jedini presedan napravljen upravo na Srbiji. I onda sam rekao, znate šta, dajte da nađemo neki kompromis i da kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju, albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi, biznisa koji se tu kreće, možemo u toj opciji da rešimo to pitanje. Ali, ako vi želite da stvorite sada albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete otvoriti ponovo proces koji ste mislili da ste Dejtonom zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja…
Mislim da je to bio jedan moj, vrlo konstruktivan, pristup, koji je izazvao u Sarajevu, po mom mišljenju vrlo neopravdano, nervozne reakcije, a naravno izazvao u Vašingtonu možda, vrlo opravdane, nervozne reakcije i koji u Briselu nije bio dobro primljen. Ali je to istina… Ja sam onaj svoj kredit koji imam za ovih poslednjih desetak godina, kao jedan demokratski političar na Balkanu, stavio na tas, za jednu stvar za koju mislim da je od državnog i nacionalnog interesa. Ako moji prijatelji u svetu kažu, e… sad si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem, meni je jedna stvar važna i za moju zemlju je važna i podržite me u tome, a oni kažu ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, onda to nisu prijatelji. I to je jedan dobar test na kojem će se videti ko nas zapravo podržava, a ko nas podržava samo zato što misli da će tako da nas uljuljka i da nas onda odvrati od toga da rešavamo svoje probleme…

O UTICAJU STRANIH AMBASADA
U Srbiji o svemu treba da se odlučuje u srpskom parlamentu i u organima koji su za to nadležni. Sve te priče od ranije i te krizne grupe i krizni štabovi, to je prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. I postoji jedna mala mistifikacija i u našim medijima, otprilike, ja se čudim kad to čitam svakoga dana; koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija. Kakve to ima veze, pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji? Kakve to ima veze, za neku političku realnost neke zemlje, koga neko sa strane sad podržava. Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas, ali to da vi sada strance uključujete kao deo svoje unutrašnje politike, to je bolesno i mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu. Mi imamo ambasadore nekih zemalja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima, koji pozivaju ministre ili moj kabinet, i čude se što ja neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da ambasador moj, u vašoj zemlji, sad pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Pa ovaj bi mislio da je to neka šala, skrivena kamera. Pa mi smo ista takva zemlja kao što je i vaša zemlja, i nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naš ambasador u vašoj zemlji ni slučajno ne bi mogao da radi. Ali mi moramo sami, kao građani i ljudi, da taj stav zauzmemo, da poštujemo sebe, poštujemo druge, ali poštujemo i sebe, i da ne dozvolimo da se toliko sa strane mešaju u naše odnose, jer da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili. Jer, da imamo ministre koji na takav poziv kažu hladno izvinite, ja nemam vremena za to, posle dva ili tri puta, oni bi odustali. Ali pošto imamo još uvek taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu jednu nezdravu situaciju, da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu, nego što se raspravlja o sličnim zemljama kao što su Rumunija, Hrvatska,  Grčka. I ja ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju, nego te druge zemlje.