(U)davljeni u talogu stereotipa

Piše Ljiljana Bogdanović

Imaju li stereotipi, budući da jesu pojam statičnog i zaleđenog „sećanja na iskustvo“, stvarne veze sa životom, koji je sav ideja kretanja, neuhvatljivosti i dinamike? Događaji koje ćemo u ovom tekstu pomenuti, izdvojeni su kao potvrda da je upravo razumevanje stereotipa ključ bez kojeg bi život koji se „razigrava“ na široj društvenoj  i kulturnoj sceni Srbije bio tek neobjašnjivi zamazani haos i noćna mora za sve namerne da ga razumeju i pojasne

„Rođen sam u Zagrebu, umro u Beogradu, živim u Berlinu“, kaže pisac Bora Ćosić u nedavno objavljenom razgovoru za beogradski dnevnik, a potom, zamišljen, no vedar i gotovo žovijalan, zamera slavnim evropskim umetnicima što „šire neistinu o srpskoj nevinosti tokom proteklih ratova“, te žali što je „u danu D 1999, jednom neinvazijom propuštena šansa za denacifikaciju“ (Srba, razume se)! I – gle čuda – u nastavku istog razgovora, na direktno novinarsko pitanje: da li je tražio nacionalnu penziju države koju, izjašnjavajući se kao apatrid, na pasja kola u svetu ruži, simptomatično izbegava odgovor! Dok prepušteni mašti zamišljamo ovog literatu kako hladno poseže za solidnom apanažom iz sirotinje stečene minulim radom „nesrećne i zatucane srpske mase“ (čiji je čemer i jad valjda manje ružan ako se gleda iz prestonog Berlina), čitamo kako se u Sarajevu jedan beogradski glumac glupira, i u maniru blaziranog zabavljača izvodi hepening na sramotu i nevericu svojih sugrađana. Sergej Trifunović, pod izgovorom neučestvovanja u „političkim dešavanjima“, javno, mada „posredno”,  izrazio je uvažavanje generalu osumnjičenom za monstruozni ratni zločin prema njegovim sunarodnicima.

MODLE ZA PAKOVANJE  HAOSA
Ovom martovskom „spomenaru“ iz života i razbibrige cveta našeg građanstva, sa novinskih stubaca ovlaš sabranom, dodajmo i vest da je izvesna gospođica Nevena Petrušić naložila mitropolitu SPC da se javno izvini učesnicima „Parade ponosa“, dakle lezbijkama, gejovima i biseksualcima. U svojstvu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, ona to ozbiljno reče mitropolitu Amfilohiju Radoviću. U rečenom slučaju, visoki crkveni uglednik, rezonuje Nevena, mora se pokajati zbog govora mržnje.
Kako je moguće da „sve to“ biva kao prema nekom uvrnutom „Marfijevom zakonu“, u kojem bolje verzije nemaju pravu šansu, a da se niko, bar ne javno, nije uznemirio, iznervirao i postideo? Kako je moguće da su žuč povodom ovih  nepodopština  prosuli samo internet komentatori, zaštićeni koliko luckastim nadimcima toliko i virtuelnom nedodirivošću svog  identiteta? Šta je ono što aktere ovih i sličnih priča ohrabruje da istraju, tačnije da se usude, i da pri tom rečeno čine ostajući „mrtvi ‘ladni“? Uz razumevanje složenog psihosocijalnog i istorijskog konteksta, otpakivanje velikog bagaža stereotipa koji tvore i lično i šire društveno iskustvo savremene Srbije, i u ovakvim događanjima, vodi do nekakvog „znanja“- tvrde sociolozi i sociolingvisti. Boru, Sergeja i Nevenu, nećemo dakle razumeti samo tako što ćemo im „pohvaliti“ karakter, etičnost i osećaj za meru, već moramo raščivijati misaone matrice i šablone koji su osnažili i utemeljili njihov „welttanschaung“.  Kada je o ovim prostorima reč, moramo se neizostavno zagledati ne samo u  „legendu o devedesetim“, već  pre u postrevolucionarnu deceniju tranzicije, dok je za širu sliku poželjno makar i površno ukazivanje na dostupnu, i stereotipnu dakako, praksu „civilizovanog sveta“. Mnogo je određenja stereotipa, od onog Lipmanovog (kao  „slika u našoj glavi“, koje nam pomažu da se orijentišemo u svetu i koliko-toliko uredimo haos društvenog i ličnog iskustva), do tvrdnje da je tu obično reč o nekritičkoj generalizaciji ograničenog iskustva, i potom do ukazivanja na stereotipizaciju kao „plansku ideologizaciju, sprovođenu od strane izvesnih društvenih grupa i centara moći, kako bi se ostvarili posebni interesi neke društvene grupe…“ Iako stereotipi čine važan deo gotovo svih domena iskustva jedinke i društva, oni koji se tiču dela „planske ideologizacije“ jesu kod čije razumevanje olakšava orijentaciju u složenoj slici savremenog posttranzicionog i mučnog trenutka srpskog društva.

ELITA IH OBLIKUJE
Ko i kako određuje stereotipe kao matrice nekog kolektiviteta, odnosno jedne nacije, njenog samopoimanja i samorazumevanja? Mediji svakako, kao i elita tog naroda umnogome. U ovoj činjenici je i putokaz za razumevanje sadržaja i usmerenja ideja i vrednosti utkanih u mrežu stereotipa za „čipovanje“ građana Srbije danas. U meri, o kojoj je ovde reč, o sadržajima koje indukuje vlastodržačka elita, a mediji u njenim rukama to isto neumorno multipliciraju, to su ideje ustoličene po petom oktobru. Kao tranzicioni katehizis one usađuju i šablonizuju: neoliberalna, demokratska spremnost i otvorenost prema svetu i tzv. „multikulturalizmu“, uz stremljenje pre svega evroatlantskom bloku, spremnost na bezuslovne političke, ekonomske, društvene i kulturne reforme, spremnost na nekritičko, gotovo slepo i neumereno „raščišćavanje“ sa vlastitom istorijom, tradicijom i samorazumevanjem, a sve to uz nekakvu konfuznu, imaginarnu ideju o nacionalnom preobražaju u skladu sa postulatima demokratskog, slobodnog i čovekovim pravima žrtvovanog „civilizovanog sveta“. Nešto o prirodi klišea koje usvajamo neselektivno i bezmalo inferiorno – kao poželjne stereotipe u životu države i društva, uočila je bugarska istoričarka „na radu“ u SAD Marija Todorova. Rado je citiraju i naši sociolozi, a mi je navodimo kao dobar putokaz za trezveni pogled u dimenzije sveta kojim su opčinjeni domaći junaci sa početka teksta. „Zahvaljujući postojećoj političkoj neravnoteži Zapadnjaci mogu relativno lako da konstruišu predstave o nezapadnim društvima u skladu sa svojim interesima. Istočna Evropa se obično povezivala sa „zaostalošću“, Balkan s „nasiljem“, Indija s „idealizmom“ i „misticizmom“, dok je Zapad sebe doslovno poistovećivao sa „civilizovanim svetom“. Relativno je nevažno da li je stereotipni diskurs o Balkanu i Balkancima deo šireg „orijentalističkog diskursa“ ili se radi o zasebnom „balkanističkom diskursu“. Stereotipni način mišljenja o Balkanu stvarao se „postepeno tokom dva veka i kristalizovao u poseban diskurs u vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U sledećim decenijama, taj diskurs je dobio dodatne karakteristike, ali one su se uglavnom ticale detalja a ne suštine“, zaključuje Todorova.
Domaćim evropejcima, koliko i spomenutom delu njihove avangarde što živi po svetu, ovu teoretičarku valjalo bi  preporučiti kao literaturu lekovitu za stid (verovatno bolan) koji osećaju pred strancima, a od naroda iz koga su potekli. Da nije Bora Ćosić „umro“ u Beogradu, možda ne bi udobno i srećno živeo tamo na severu. To je kao neka vrsta ugovora u kojoj se obaveze i dužnosti „stranki u saradnji“ vazda precizno utanače. Šablon, to jest stereotip – funkcioniše.

TAJNA RECEPTURE DUHA VREMENA
Kako pak funkcionišu neki drugi stereotipi pokazuju zanimljivi primeri  nedavno dodeljenih nagrada u kulturi, posebno onih priznanja koja, pored umetničko-estetskog diskursa,  ciljaju na širi, „edukativni“ društveni značaj.
Na primer, nagrada „Desimir Tošić“, koja se kao „sećanje na jednog od najznačajnijih nezavisnih srpskih intelektualaca, a pod patronatom izdavačke kuće ‘Glasnik’ dodeljuje najboljoj publicističkoj knjizi, odnosno najboljoj kolumni, feljtonu ili seriji tekstova. Dobitnici „Tošića“ za 2010. godinu su Vladimir Gligorov za delo „Talog – Ogledi o prednostima slobode“ (izdanje „Peščanika“) i Zlatko Paković, kolumnista „Politikinog“ Kulturnog dodatka i autor serije „Intelektualac u tranziciji“. Znači li to da smo upravo dobili odgovor ko su savremeni značajni i „nezavisni“ srpski intelektualci? Osnivači nagrade verovatno i ne sumnjaju, zbog čega bi se, u suprotnom, kompromitovali?
Ove autore inače preporučuje, kaže se, izrazito kritički i polemički pristup, i to zamislite prema kome? Prema nacionalistima! Stereotip se u ovom slučaju otima definiciji da je on zapravo umrtvljena slika. Naprotiv – živ je vrlo, što i drugima valjda želi. U suprotnom, druge strane nema, pa se nema u odnosu na koga i na šta ni biti beskompromisno kritičan!
Ili nagrada Fonda „Todor Manojlović“ koju je dobio pisac i slikar Mileta Prodanović. Apsolutno ne ciljajući na vrednosti pomenutih dela i stvaralačke domete njihovih autora, ukazujemo na ideološko-politički kontekst, odnosno stereotipni okvir,  kojim su ova priznanja nesporno osenčena.
„Važnost vizuelne identifikacije reči u opusu Prodanovića odavno je vidljiva i zaslužuje da dobije dominantno mesto u srpskoj teoriji i kritici. Polivalentnost kreativnog angažmana, strast i snaga umetničke vizije opredelili su žiri Fonda ‘Todor Manojlović’ da nagradu za moderni umetnički senzibilitet dodeli upravo Prodanoviću“, kazala je Vladislava Petković Gordić, predsednica Upravnog odbora Fonda „Todor Manojlović“.
Naravno da je to nesporno, no deo stručne javnosti tvrdi: umetnici jednake snage i angažmana poput Prodanovića, nesporno jesu Ljubica Mrkalj, slikarka, umetnički fotograf i književnica, kao i Miloš Šobajić, ali oni su autsajderi za ovakve „kombinacije“. Neku od aktuelnih i važnih nagrada svakako ne bi dobio ni Milan Tucović, tvrde poznavaoci domaće scene. U slučaju nekih od pomenutih umetnika, značajnu smetnju predstavlja njihov angažman sa jakim nacionalnim predznakom, tvrde ovi znalci, i napominju da je cinično i licemerno poricati ovu istinu. Tragom ove tvrdnje, zamislimo koliko su šanse pred „Glasnikovim“ žirijem imali u javnom životu inače polemičkim i kritičkim osvrtima često prisutni autori poput Slobodana Reljića, Slobodana Antonića, Branka Raduna, Boška Obradovića, Ivana Ninića, Milana Damjanca… „Ni u snu“, prognoziraju „kladioničari“ upućeni u prilike srpske  analitičarske scene. I u ovom slučaju presuđuje stereotip „pogrešnog“ odnosa prema nacionalnim, strateškim, istorijskim i inim pitanjima.
Ovi autori nisu „u velikoj igri”, mogli bi da računaju na pokoju privilegiju, te slavu, priznanja i „grentiće”, ali samo ukoliko se opredele za poželjne vrednosne stereotipe. Do tada – pogled u leđa samosvesnim evropski nastrojenim i profilisanim polemičarima!
Isto važi i za nedavno dodeljenu glumačku nagradu „Žanka Stokić“ Mirjani Karanović, kada je u obrazloženju rečeno da je uz nesporno veliko glumačko umeće Karanovićka plenila i „svojom sveukupnom harizmatičnošću“. Na koji deo i boju „harizmatičnosti“ se ciljalo, nije tajna, izleti i svojevrsni, sa gledišta tradicionalista i patriota nesporno – ispadi ove glumice, nisu zaboravljeni. U ravni naših paralela, recimo da sumnjamo, čak sa sigurnošću tvrdimo da takođe harizmatična Ivana Žigon, u poretku i stvarnosti u kojoj živimo „Žanku“ jednostavno dobiti nikada – neće.
Ne biva to, u horizont očekivanja, odnosno kalup poželjnog stereotipa, pomenuti „autsajderi“ i retro-tipovi jednostavno se ne uklapaju, sve i da kakvo malo nasilje nad sobom učine, ne bi li se oni upripodobili duhu vremena!

STEREOTIPI  I NACIONALNA ŠIZOFRENIJA
Savremeni život jeste, kao što se može zaključiti, nepregledno minsko polje stereotipa, a za bezbedno hodanje kroz te prostore i  klopke svakodnevice, uz sreću, znanje i lukavstvo, valja imati čvrstinu i svojevrsnu mentalnu stabilnost. Upravo na taj momenat, odnosno na opasnost „pogibije“ od udarca opasnih mentalnih kalupa kakvi su preovlađujući stereotipi, i klišei naših života i stvarnosti, ovih dana, a povodom „slučaja“ beogradskih glumaca i „Montevideo“ žurke u Sarajevu,  ukazuje jedan internet-komentator.
„Potreban je“, kaže on, „koncizno uobličen, otvoren bez upotrebe eufemizama i autocenzure analitički tekst koji bi se bavio pitanjem, odnosno koji bi tretirao fenomen sveopšte ambivalencije srpskog naroda povodom ovakvih sramnih istupa. Da se ne zavaravamo i ‘opijamo’ nekim tamo rodoljubljem i da se Srbi koji imaju iskreno osećanje privrženosti prema svom narodu i zemlji ne osećaju kao totalni ‘retrogradni’  idioti zaglavljeni u vremenu…“
„Ambivalencija“ koju pominje ovaj gnevni komentator, jeste međutim svojevrsni eufemizam, odnosno sinonim za konflikt, u kojem nas jedan motiv i privlači i odbija.
Ambivalencija u svom zapuštenijem obliku može prerasti i u šizofreniju, pa tako dođosmo i do pitanja: hoće li se deo nacije udaviti u močvari stereotipa, to jest hoćemo li postati u proseku šizofreni nesrećnici?
Psiholozi kažu da su stereotipi upravo to što nam se kroz šum vremena i šumu utisaka nudi kao oblik za koji se misao i predstave o svetu vežu. Zvanična verzija naših poželjnih stereotipa danas jeste okvir koji pomenutog pisca Boru, pa i Sergeja i Nevenu ohrabruju, ali javnost ne pelcuju od mogućeg doživljavanja „ šoka i beuta“.
Jesu li Srbi kao nacija beznadežno žrtve stereotipa koje im kroji vreme, duh moderniteta, njihova dobrim delom problematična i sumnjiva elita? Govoreći o potrebi da se mlada generacija suoči sa pošastima stereotipizacije života, posebno one koju donosi teror medija, ponajviše televizije i rijaliti emisije, pedagozi savetuju vaspitavanje i negovanje „kritičkog pogleda na svet“. Problem je, čini se mnogo ozbiljniji: kako ne samo među mladima odnegovati ovaj kritički pogled na svet? Da li slušajući političare, angažovane intelektualce, estradne umetnike, sve druge cinike i licemere nadvijene nad našom sudbinom?
Kao svojevrsne matrice i šabloni u kojima se konzumira stvarnost, stereotipi, kao što vidimo, mada se suočavamo uvek i trezveno, gotovo savršeno „rade“. U društvenom i medijskom diskursu Srbije funkcionišu ponekad i nesavršeno, ali ostaju pouzdane, zadate i statične „slike u našim glavama“ koje čine idealni provodnik poželjnog sistema vrednosti, modus „kuvanja“ i disciplinovanja nacije – prema horizontu očekivanja lokalnih vladara, te željama znanih i neznanih ideologa tranzicionog poretka. Tragom legende stvorenog novog stereotipa, recimo: Sve dok se, makar i preko „Fejsbuka“, nešto ne promeni!