Šta je reprezentacija?

Piše Marko Marković

Za neke fudbalere reprezentativni dres predstavlja veliku čast, ali ima i onih koji ga oblače samo zato što u njemu vide lansirnu rampu

„Montevideo, bog te video…“
Ko zna šta bi se još dogodilo na Prvom šampionatu sveta, 1930. godine u Južnoj Americi, da je naš izabrani tim nastupio u najjačem sastavu?
Ali, došlo je do „varničenja“ na relaciji između Nogometnog Saveza Hrvatske i Glavnog odbora Fudbalskog Saveza, tek oformljene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Naime, odlučeno je da se u glavni grad nove države Beograd, prebace sva ključna ministarstva, pa i sportska, i tako je bilo i sa fudbalom.
Međutim, to je ozlojedilo Hrvate, koji su odlučili da ne dozvole svojim igračima da idu na Prvenstvo planete, na „zeleni“ kontinent!? To se dogodilo prvi put u najpopularnijem sportu, da neko odbije poziv za nastup u reprezentaciji svoje zemlje!
Uvek se nastojalo da nacionalna selekcija bude nešto izuzetno, uzvišeno. Da predstavlja SVETINJU za svakog pojedinca i da, praktično, pravu karijeru i nije imao onaj vrhunski as koji nije igrao u izabranom timu.
Nažalost, vremenom postala je česta praksa da se u reprezentaciji nađu i oni koji su tu pristigli na neki VOLŠEBAN način. Trebalo im je da se tu nađu, kako bi im to poslužilo kao LANSIRNA RAMPA, za bolju cenu na internacionalnom tržištu.
Na sreću, taj broj ovakvih slučajeva je sićušan u odnosu na one koji su srcem i dušom oblačili dres sa nacionalnim grbom.
Najnoviji slučaj odbijanja da se nađu u izabranom timu DANKA LAZOVIĆA I ALEKSANDRA LUKOVIĆA predstavlja nešto što je šokiralo celokupnu javnost. Od kada je Srbija postala samostalna država, a od tog trenutka nije prošlo mnogo vremena, nastojalo se svim silama, počev od državnog vrha, pa do svih sportskih saveza, da reprezentacija ima najuzvišeniji položaj i da je pravi ambasador domovine.
Ako je reč o fudbalu, posebno je na ovome insistirao doskorašnji selektor RADOMIR ANTIĆ koji je uzdizanjem pojma SRPSKI ORLOVI stvorio kult reprezentacije i svi fudbaleri potencirali su da veće počasti nema od toga da se nađeš u izabranom timu. I, evo sada kao grom iz vedra neba odjeknula je neobjašnjiva odluka dvojice igrača da povuku ovakav potez.
Objašnjenje da bi im nastupi u reprezentaciji „oduzeli mogućnost da se apsolutno posvete svom klubu, sa kojim su potpisali višegodišnje ugovore“ – ne može da se prihvati kao realnost.
U prošlosti, opet naglasimo – retko, retko smo imali ovakve slučajeve.
Ili, nikada!
Pred Svetsko prvenstvo u Čileu 1962, VELIBOR VASOVIĆ, tada jedan od najboljih štopera Evrope, obavestio je selektorsku komisiju „DA IZ PORODIČNIH RAZLOGA NE MOŽE DA IDE U JUŽNU AMERIKU“.
U stvari, ćudljivi VASKE imao je neko svoje viđenje sastava nacionalnog tima Jugoslavije, pa pošto to nije prihvaćeno – on je izostao iz našeg najjačeg sastava. A posebna priča je ASIM FERHATOVIĆ – HASE, fudbalski čarobnjak iz Sarajeva. Kada je lopta u njegovim nogama, kao da je u sefu, znali su da zaključe ljubitelji najpopularnijeg sporta širom zemlje. Jer, HASE nije nikada posebno trenirao i za njega su reprezentacija, pripreme, rad na taktičkom obrazovanju i tako dalje – BILA OPTEREĆENJA!?
Selektori su ga pozivali nebrojeno puta jer mu je po kvalitetima bilo obezbeđeno mesto u reprezentaciji, no on je uvek nalazio neke svoje razloge da otkaže, pa je tako, verovali ili ne, odigrao samo jednu utakmicu za izabrani tim Jugoslavije – protiv Turske.
Kao što je bio  nenadmašni dribler i oslonac svog jedinog omiljenog kluba Sarajevo, čiji stadion sada nosi ime „Asim Ferhatović Hase“, isto tako ovaj teško objašnjivi  i nenadograđeni potencijal bio je i nadaleko poznat po svojoj AŠČINICI na Baš Čaršiji. Njegovi ćevapi u somunu postali su magnet i jedna od najznačajnijih turističkih obeležja Sarajeva.
Znao je Hase, kao čovek široke duše i srca, da pozove u goste svaku ekipu sa kojom je njegov tim igrao u prvenstvu, kupu, ili je to bilo prijateljsko odmeravanje snaga.
Događalo se inače, da Ferhatović ostavi i na cedilu svoje klupske drugove. Jednostavno, voz krene iz Sarajeva ka Beogradu, Zagrebu, Skoplju, Splitu, a u poslednjem trenutku se zaključi da Haseta nema.
Tako mu se, tog dana „ćefnulo“!
Verovatno, procenio je miljenik sa Koševa „da mu se baš ne igra, a da će njegovi drugovi i bez njega dobro proći!“
Biser nad biserima Asima Ferhatovića Haseta je utakmica protiv OFK Beograda, u poslednjem kolu Šampionata Jugoslavije. Meč je održan na Omladinskom stadionu na Karaburmi, na teškom i raskvašenom terenu, a za tim iz Sarajeva bodovi su značili – BITI ILI NE BITI.
U upravi su znali: ako HASE ne zaigra – sve je završeno.
Otišla je delegacija kluba u njegovu aščinicu i kratak razgovor glasio je: „Asime, POMAGAJ“. U nezaboravnoj partiji kakvu je retko ko ikada pružio na ovim prostorima, Sarajevo je savladalo ekipu domaćina sa 3:1. Tako je, ekipi iz grada sa Miljacke, obezbeđeno i dalje mesto u društvu najboljih klubova Jugoslavije.
Naravno, sva tri gola za gostujući tim postigao je Asim Ferhatović.
To mu je bio i poslednji nastup u dresu omiljenog kluba i odlazak u FUDBALSKU LEGENDU.

Један коментар

  1. Avatar

    Novac je pozvao mafiju u sport

    Čim su počela regularna sportska takmičenja, pre svega u fudbalu u Engleskoj, stvoren je sistem klađenja koji je uslovio nameštanje utakmica, što znači potkupljivanje igrača, sudija i vlasnika klubova. Budući da je sport kao institucija van pravnog sistema u takozvanom „demokratskom svetu“, stvorene su bezgranične mogućnosti za prljave poslove u sportu

    Ako je pre sto godina osnivač modernih Olimpijskih igara Pjer de Kuberten izjavio „da je novac najveći neprijatelj sporta“, onda se s pravom pitamo zašto je moderno društvo žrtvovalo najvažniju sporednu stvar u životu svakoga čoveka na kugli zemaljskoj.

    Odgovor na ovo i na mnoga druga pitanja potpunog uništenja mentalne snage i takmičarske volje neposrednih aktera sporta potražili smo od doktora pravnih nauka LJubodraga – Ducija Simonovića, čoveka koji je pre tridesetak godina hrabro stao u odbranu onih pripadnika ljudske rase kojima je bogom data veština sportskog umeća i talenta. I naravno, u toj neravnopravnoj borbi ostao je sve ove godine usamljen, otuđen, degradiran, ali ne i slomljen…

    nKada je po vašem mišljenju mafija počela da preuzima ključnu ulogu u sportu uopšte, posebno, u verovatno najprofitabilnijoj grani – fudbalu?

    – Mafija je počela da se pojavljuje u sportu kada je novac počeo da ulazi u sport – tvrdi dr prava, bivši vrhunski košarkaš LJubodrag – Duci Simonović. – Počelo je sa fudbalom, kao najpopularnijim sportom, a onda sa košarkom i drugim sportovima. U košarku novac je počeo da dolazi posle Svetskog prvenstva u LJubljani 1970. godine, kada smo osvojili prvo mesto. U fudbal desetak godina ranije.

    nŠta za vas znači sportski profesionalizam, odnosno da li je on širom otvorio vrata ulasku mafije…
    KUBERTEN ODUŠEVLJEN NACISTIMA
    Šta mislite, da li se Kuberten prevrće u grobu zbog toga što se totalno izgubio duh olimpizma, a Olimpijski pokret pretvorio u mafijašku organizaciju?
    – Uprkos tome što se to kosi sa njegovom olimpijskom filozofijom, Kuberten je pri kraju života prihvatio profesionalizam. Inače, njegovi pogledi o olimpizmu i pedagogiji bili su gotovo identični sa nacističkim pogledima. U njegovom pismu Hitleru od 17. marta 1937. godine, Kuberten se zahvaljuje Hitleru ne samo na novcu koji mu je ovaj poslao (10.000 rajhs maraka), već i na podršci koju su mu nacisti dali za njegovu pedagogiju. Kuberten je u toj meri bio oduševljen nacističkom Nemačkom i posebno Hitlerom, da je sve svoje spise (60.000 pisanih strana) poverio na čuvanje nacistima. On je nacistima poverio i ispunjenje njegove poslednje želje, da mu se srce sahrani na Peloponezu, u „Olimpijskoj dolini“ (danas „Dolina Pjera de Kubertena“). Nacisti ga nisu izneverili. Kada je umro, izvadili su srce i ugradili ga (1938.) u spomenik dignut na tlu antičke Olimpije – kaže Simonović.

    – Sport je od samog svog nastanka kao institucije, krajem 19. veka, postao deo kapitalističkog poretka, što znači sredstvo za stvaranje profita. Čim su počela regularna sportska takmičenja, pre svega u fudbalu u Engleskoj, stvoren je sistem klađenja koji je uslovio nameštanje utakmica, što znači potkupljivanje igrača, sudija i vlasnika klubova. Sportski profesionalizam je neminovna posledica razvoja sporta kao šou biznisa. Zvanični, osnivač modernih olimpijskih igara Pjer de Kuberten rekao je, još krajem 19. veka, da je „novac najveći neprijatelj sporta“ i da su profesionalni sportisti „cirkuski gladijatori“.

    nKoliko je svetska politika imala uticaja u razvoju sportske mafije u svetu i kod nas?

    – Sport je postao najvažnije sredstvo kapitalista i birokratije za držanje radnih „masa“ u pokornosti. Kuberten je, posle Ruske i Minhenske revolucije, rekao da je sport „najjeftinija duhovna hrana koja drži radnike u pokornosti“. Istovremeno, sport je, kao otelotvorenje vladajućih vrednosti kapitalizma, postao najznačajnije sredstvo za duhovnu kolonizaciju sveta, što znači za uvlačenje „nižih rasa“ u kapitalističku orbitu. Sport je postao prva mondijalistička ideologija i Kuberten nije krio da je glavni cilj širenja sporta (olimpizma) u svetu obračun s kulturnim i slobodarskim nasleđem kolonijalizovanih naroda. Sve veći značaj sporta kao sredstva za depolitizaciju potlačenih radnih slojeva i kolonijalizovanih naroda otvorila je prostor mafijaškim bandama da preuzmu sport u svoje ruke i da za to ne snose nikakve posledice.

    nKako funkcioniše mafija u sportu? Koliko je sportista pojedinac u mogućnosti da se svemu tome suprotstavi?

    – Budući da je sport kao institucija van pravnog sistema u takozvanom „demokratskom svetu“, stvorene su bezgranične mogućnosti za prljave poslove u sportu. Uzmite takozvanu prodaju igrača. Odakle pravo klubovima da prodaju igrače? Sportisti profesionalci bi trebalo da budu „slobodna“ radna snaga na tržištu, kao i druga radna snaga, a oni su, faktički, svojina klubova. Zapravo, prodaja igrača je samo način da vlasnici klubova „peru novac“. Zato postoje „dupli ugovori“. Najveće pare „peru“ se u sportu. Prema grubim procenama, kapitalisti u svetu godišnje „operu“ preko sporta 1.500 milijardi dolara. Ne bi me iznenadilo da je ta suma daleko veća. Naši klubovi su samo deo svetskog sporta i da bi opstali u njemu moraju da prihvate vladajuća pravila. Korupcija u sportu nije anahronizam, već je temelj na kome svetski sport funkcioniše. Sport se nalazi tamo gde i prostitucija, kocka, prodaja droge…

    nKoliko je svemu tome doprinela ona čuvena krilatica „da su nekada igrali siromašni, a bogati gledali, dok danas igraju bogati, a siromašni gledaju“?

    – Sport je „privilegija“ sirotinje. Treneri ne idu na Dedinje da traže talente, već u seoske i prigradske sredine gde živi sirotinja. Isto je u Evropi i drugim delovima sveta. U SAD deca iz crnačkih geta čine udarnu snagu sporta. Nije slučajno legendarni borac za ljudska i građanska prava Afroamerikanaca Martin Luter King, koga je ubio FBI, govorio je da su crni profesionalni sportisti „sramota za crnu rasu“ jer ih „beli gospodari koriste da bi prikrili pravi položaj crnačke populacije u SAD“. Milioni mladih širom sveta gube zdravlje i mogućnost da steknu obrazovanje u nastojanju da putem sporta pobegnu iz sirotinjskog geta i domognu se para i „slave“. Samo mali broj uspe – ostali propadaju. U sportu odavno važi maksima da je sport „ruski rulet za svetsku sirotinju“ – zaključuje Simonović.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *