Srećan vam rođendan Natovke i Natovci!

Piše Milorad Vučelić

Srbiju danas vode politički dvanaestogodišnjaci! Oni koji su politički rođeni pre dvanaest godina, na dan bombardovanja Srbije – 24. marta 1999. godine – kao i oni koji su im se naknadno podastrli i podali, bez obzira na dob i  godine uzrasta. A rođendan se mora čestitati, čak i onda kada je to dan političkog rođenja.
Ove godine uvod u njihovo slavlje u Srbiji jeste zlikovačko bombardovanje Libije. Napadno je u političkom i medijskom životu Srbije odsustvo protesta ili kritičke reči povodom ovog zlodela nad državom koja je prema nama uvek bila prijateljski nastrojena, i koja nije priznala nezavisnost Kosova. Da ne bi DSS-a Vojislava Koštunice i jučerašnje zakasnele reči ministra Vuka Jeremića, ne bi bilo nikoga da nam bar malo obraza sačuva.
U našim medijima i među režimlijama agresija na Libiju svela se na „tehničko pitanje“. Umesto pravih NATO agresora uporno se govori o „koalicionim snagama“ koje uz posredni blagoslov pape, a njegov blagoslov je imao i Klinton kada je bombardovao Srbiju, atakuju vojne ciljeve, a masovno ubijaju civile u Libiji. Škopljenjem i obezličavanjem jezika vrši se prikrivanje pravog smisla i suštine događaja. A šta bi se drugo moglo i očekivati od onih čija je strategija gmazovsko puzajuće priznanje nezavisnosti Kosova, i to u mizernoj formi rešavanja „tehničkih i životnih pitanja“, uz izričitu zabranu pominjanja reči status, i to u evropskim parlamentarnim rezolucijama.
Uopšte, postoji jedna vrlo negovana i svesno opako sejana zabluda da je moguće razdvojiti osnovna državna pitanja od ekonomije, socijalnog položaja građana i boljeg svakodnevnog života. Što manja državna teritorija, što manje stanovnika, suverenosti i slobode, to više boljeg života za „našu decu“ – providno je skriveno geslo naših vlastodržaca i njihove analitičarske služinčadi. Podstiče se na sva usta laž da je to moguće razdvojiti i rešavati nezavisno jedno od drugog, u nekom beskrajnom paralelizmu. Nema nijedne ozbiljne ili valjane ideologije koja to pokušava ili uspeva da razdvoji pa, bilo da je ona konzervativna, socijaldemokratska, desničarska, liberalna ili neoliberalna. Dakle, prihvatanje ovakvog stava koji razdvaja nacionalnu i državnu sferu od ekonomske, nema veze sa bilo kakvim ideološkim stavom, nego ima veze sa prihvatanjem stranog okupatorskog diktata kao sopstvenog verovanja. Sve ostalo je puka lagarija.
Bilo kako bilo, posle monstruozno ciničnog „Milosrdnog anđela“ koji je pohodio Srbiju, nastupa još morbidnija „Odisejeva zora“ u Libiji. I ona će nekome biti ili već jeste, zora, odnosno dan političkog rođenja. Dan kada će neko u kaljuzi i ruševinama pronaći od bombardera, u vidu igračke, darovanu vlast. Baš kao što su to činila deca iz Malaparteovog romana „Kaputt“. Pripovedač je, u vreme Drugog svetskog rata, bio začuđen kada je ugledao svog prijatelja kako s večeri razmešta igračke i kesice bombona u svojoj bašti. Na izraženu znatiželju usledilo je prijateljevo objašnjenje.
Njegovo dvoje dece teško su se razbolela od straha od engleskog bombardovanja Napulja, pa je njihov otac rešio da to pretvori u svečanost za svoju decu: „I tako čim noću počne da zavija sirena, moj prijatelj i njegova žena skoče iz kreveta, uzmu decu u naručje i razdragano viču: – Divno! Sjajno! Dolaze engleski avioni! Baciće vam poklone! Tako siđu u podrum, bedno i nesigurno sklonište, šćućure se i preživljavaju časove straha od smrti, smejući se i uzvikujući – Divno! – dok deca ne zaspe srećna, sanjajući o poklonima engleskih avijatičara…Pred zoru (kada više nema bombardera) otac i majka uzeli bi decu za ruke i odveli ih u baštu: – Tražite, tražite…Dvoje dece je pretraživalo rosne bokore ruža, glavice salate… i negde bi našli lutku, negde drvenog konjića, a negde kesicu bombona. Sada se deca nisu plašila bombardovanja, već su jedva čekala da počnu, radovala im se: katkad bi, pretražujući travu, našla i mali avion sa oprugom, sigurno neki jadni engleski avion kojeg su zločesti Nemci oborili topovima dok je bombardovao Napulj da obraduje napuljsku decu.“
Tako su naše, 1999, već poodrasle žene i muškarci posle bombardovanja NATO aviona u busenju pored kaljuga ili usred njih našli vlast i svoje današnje javno više puta obznanjeno, ili još uvek nevešto skriveno životno opredeljenje. Bombe, razrušena zemlja i mrtvi sunarodnici pretvorili su ih u Natovke i Natovce. Znaju da oni samo tako i nikako drukčije mogu biti i ostati na vlasti. Samo i jedino kao Nato gmazovi; i ništa drugo, i ništa više.
Psihologija gmaza naših režimlija ipak ih vodi u neku podmuklu potuljenost. Srpski režim svim silama i otvoreno gura Republiku Srpsku u NATO. Ulazak u NATO preko Bosne i Hercegovine naprosto poništava i stavlja van snage Dejtonski mirovni sporazum. Nezamislivo je da Rusija može biti i ostati garant Dejtona kada je država BiH u sastavu neprijateljskog ili otvoreno protivničkog vojnog saveza. Kako Srbija kao neutralna zemlja može ostati garant Dejtona kada je RS u sastavu NATO-a? Srpski režim bi tako došao u situaciju da kaže kako on, upravo zbog brige za sunarodnike u drugim državama, mora u NATO! Tako će biti i sa Crnom Gorom gde takođe u velikom broju žive Srbi, a koja jezdi i stremi ka vojnoj Alijansi.
Šefovi našeg režima bili bi u stanju da nagovore ili ubede, a hoće sigurno, neke pravoslavne vladike da izjave kako upravo zbog jedinstva srpskog naroda i srpske crkve i Srbija mora ući u NATO! Nije u redu da samo Srbi i pravoslavci koji žive u Srbiji ne budu u NATO-u! Kako stvari danas stoje i kako ih mi vidimo, ima vladika koji se tome ni najmanje ne bi opirali. Naprotiv, spremni su, štaviše – jedva čekaju.
Čim srpski režim „kreativno“ reši neka „tehnička pitanja“ i nezavisno Kosovo će biti u NATO-u. I to će biti razlog da se očuva jedinstvo srpskog naroda i da i Srbija uđe u zapadnu vojnu alijansu. Po našim medijima, i to na sedmogodišnjicu 17. martovskog pogroma nad Srbima na KiM, već odjekuju glasovi: „Šest milijardi evra otišlo put Kosova“! I umesto da se jasno čuje normalan patriotski odgovor – „Malo! Pa šta ako je dala i treba da da i toliko i još više i koliko god bude trebalo. Dala je samoj sebi“ – ministri zaduženi za Kosovo se pravdaju nekim računicama i ispravkama. To su inače isti oni kojima ne pada na pamet da pomenu užasne materijalne štete NATO agresije. Te su cifre i račune zaboravili, ne pominju ih, povukli su sve tužbe za pričinjenu materijalnu štetu NATO avijacije. Ni konačan broj mrtvih ljudi nije napravljen (vidi intervju generala Radovana Radinovića). Našim režimlijama je draže i milije da im otmu Kosovo i Metohiju i da plate mnogostruko više po tužbama nezavisne i lažne države Kosovo koji se već u vezi s Trepčom pominju i ispostavljaju.
Glasni su u Srbiji i oni koji tvrde da su NATO bombe bile neškodljive i da na naše glave nisu padale bombe sa osiromašenim uranijomom. Još malo pa ćemo čuti kako su NATO bombarderi sejali samo zdravlje po Srbiji, i da je podatak kako su od radijacije na Kosovu pomrli italijanski vojnici i oficiri samo običan propagandni trik i fikcija. A tek šta reći o enormnom povećanju obolelih od raka i leukemije u Srbiji.
Pre neki dan je Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, izjavio da „Srbija možda neće do 2012. godine dobiti status kandidata za EU“. Evo nove ucene i nove prilike za naše Natovke i Natovce. Založiće se za pristupanje Srbije NATO-u kao prečici koja vodi na put „bez alternative“. Prvo u NATO pa da vidimo šta ćemo sa pristupanjem EU. Umesto da stane na put zloupotrebe pravosuđa u političke svrhe i spasi ostatke naše ekonomije – naš će nas režim uvesti u NATO!
Umesto da, kao do sada, podmuklo ćute i rade, naše režimlije, uoči dvanaestogodišnjice NATO agresije traže od svih onih koji se jasno sećaju njihovog rođendana i vlasti (tih dana zahvaljujući bombarderima NATO-a stavljena u ruke) da objasne i obrazlože, izlože bar neki argument protiv ulaska Srbije u NATO. Pretvaraju se u tužioce i istražne sudije isti oni koji su doveli svoj narod dotle da 18 odsto njegovih pripadnika boluje od postraumatskog stresa, a 26 odsto od agresije. Po broju samoubistava, u tranziciji prema EU i NATO, premašili smo svetski prosek. Srbija je po brojnim pokazateljima na samom dnu Evrope: najgori smo po visini plata, nezaposlenosti i inflaciji. Srba je svakim danom sve manje. Na drumovima Srbije posle čitavog niza evropskih rešenja izgibe ove, u odnosu na prošlu godinu, preko 25 odsto više ljudi. Primenom evropskih kriterijuma preko 30 odsto vozila neće moći ni da bude registrovano, a što se puteva tiče znamo da ništa nije izgrađeno. Da li treba još šta reći o trogodišnjim rezultatima rada ove Vlade?
Saznajemo da je EU zatečena vešću da je naša BIA učestvovala u postupku izbora tužilaca. To što je najveći broj režimlija po ukusu i volji stranih službi, nikoga ni u EU, ni u srpskim medijima ne interesuje. To je poželjno. Ne bi nikoga brinulo ni to da su tužioci birani na osnovu mišljenja stranih službi, jer onda bi mešanje bilo u redu. Problem je što uopšte postoji neka naša služba.
Potpuno nasuprot velikoj radosti naroda zbog posete premijera Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina Beogradu, naši brojni mediji, Natovke i Natovci, te režim u celini, pronalazi i podvlači nekakvu „snishodljivost prema Rusima“. Tu gde je reč o poštovanju i ljubavi srpskog naroda, naši, bombama instalirani Natovci i još više Natovke, vide snishodljivost i „grešku koja nas je mnogo koštala kroz istoriju“. Tvrde i misle da smo mi napravili „mnogo ustupaka Rusiji“ i da nam je njihova politika i veto u Savetu bezbednosti UN, kada je Kosovo i Metohija u pitanju, više teret nego prednost. Još uvek naši Nato kukavelji i bednici žale što ne odoše u Gruziju da se bore protiv Rusa, i tako dokažu da nemaju „snishodljivost prema Rusima“. Služenje tuđinskim interesima na čelu sa vojnom Alijansom za njih nije snishodljivost, već znak najveće ljubavi i trenutak časti!
Pravim horskim pevanjem potpuno sračunato Putinova poseta Beogradu se svodi samo na jedno: energetika, energetika, energetika… Niko ni da pomene Kosovo i Metohiju ili NATO, ili, pak, Ruski predlog Ugovora o bezbednosti u Evropi. A ako bi kojim slučajem Putin i upitao nešto naše vlastodršce o ovim problemima, a pitaće, oni će mu „vešto“ i „mudro“ doskočiti čuvenim odgovorom da ta „pitanja za sada nisu na dnevnom redu“! I to na dan pred godišnjicu NATO bombardovanja.
Pominje se uporno i četiri hiljade policajaca koji treba Putina da zaštite, za razliku od Bajdena i Klintonke, od naroda koji ga voli i poštuje, baš kao i njegovu Rusiju. Trebalo je samo videti i čuti salve oduševljenja kada je Putin ušao na Markanu. I pomisliti kako bi u toj situaciji izgledali dočeci Bajdena ili Klintonke. Putina bi najviše trebalo štititi od naših Natovki i Natovaca u ulozi zvaničnog domaćina. Ali, znajući za njegovu spremnost i kondiciju on će s njima lako izaći na kraj, i to bez bilo čije pomoći. Stoga, nemamo razloga da brinemo, pogotovo zato što sam Putin zna s kim ima posla.
Naše Natovke i Natovci i srpski režim sa sve ešalonima propagandista pokušavaju da potru sve odlike srpskog identiteta, kompletnu istoriju, tradiciju, osećanja, pamćenje, moralne i druge vrednosti, i suprotno i današnjim narodnim i državnim životnim interesima na pijedestal postave potpuno novu formulu i model koji se s ponosom iz dana u dan, iz večeri u veče, sa svih nacionalnih frekvencija i iz svih štampanih medija predstavlja:
„Srbija – buduća članica Evropske unije“.
To i ništa više. Pa što se u takav identitet uklapa – uklapa.
I pored svega toga, srpskom režimu ističe vreme. Dosadašnje glasanje građana Srbije bilo je uslovljeno, pored laži i obmana, i određenim strahovima, i to mnogo više nego iščekivanjima i razbuktavanjem lažnih nada. Režim je opstajao poslednjih godina više na strahu od toga da stvari ne krenu nagore, nego na očekivanju i uverenju da će se nešto bitno popraviti. U toj funkciji je bilo i jačanje ideje kako „nema alternative“, i kako režim nema alternative. Mislili su normalni i naivni ljudi da gore ne sme biti.
Zahvaljujući našem režimu i medijima, a sve u ime Evrope, izvršena je duboka  provincijalizacija  Srbije i istovremena teška trivijalizacija Evrope. Kao evropeizacija Srbije pojavilo se i recikliranje najgorih monstruoznosti, poput montiranih političkih procesa i rušenja svih principa pravne države. Svakodnevni život kolonizovan je depolitizacijom javnog života, nacionalnih i državnih problema, kao i centralnih pitanja, čije je naličje „politiziranje sitnica i tričarija u ljudskim životima“.
Pre nego što su pokupili igračke poklonjene vlasti, naši vlastodršci bili su šestorazredni ili desetorazredni u svom poslu. Provincijalni i inferiorni imitatori pojava na Zapadu ili dustabanlije i smetala onima koji su radili na magistralnom putu. Dolaskom na vlast oni su tu svoju inferiornost, diletantsko imitiranje i provincijalnost pokušali da nametnu celoj naciji i državi. Namerno je i smišljeno vršen pokušaj da se zatre kompletna srpska demokratska tradicija i javni rad intelektualaca nastao u otporima vlasti u drugoj polovini prošlog veka. Samo tako se moglo doći u situaciju da najgori ili desetorazredni isplivaju na površinu i da ovoliko taloga okiva srpsko društvo. Tako je Srbija, a ne samo zbog NATO agresije, neumitno tonula na dno Evrope.
Opisanom procesu umnogome je pogodovalo ćutanje naše kritičke inteligencije. Kako bi rekli Francuzi, bio je to period tišine intelektualaca. Pametna Srbija je planski skrajnuta. Ono intelektualaca što je zauzelo javnu i medijsku scenu nije ni pomišljalo, niti je bilo sposobno, za bilo kakvu  kritičku ulogu. Postali su puki racionalizatori onoga što jeste, tražeći u tome, tobož kritički, svetlosti i senke, a u suštini opravdavajući postojeći poredak.
Izjavom Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i Koste Čavoškog, kojom su ustali protiv montiranog političkog procesa Vojislavu Koštunici i DSS-u, a još više potpisivanjem Peticije (videti u ovom broju „Pečata“) ogromnog broja najuglednijih intelektualaca, period ćutanja nacionalne i kritičke inteligencije okončan je. Tome u prilog govori i reč akademika Vasilija Krestića u SANU, objavljena u prošlom broju „Pečata“. To ohrabruje i podstiče sve kojima je na srcu dobrobit Srbije i srpskog naroda, i sve one za koje samo otadžbina nema alternativu, i koji i ne pomišljaju da celokupan svoj identitet svedu na pomenutu zapovest režimskih gmazova – „Srbija – buduća članica EU“! Gmazu nije teško bez identiteta ili da živi sa identitetom odloženim u budućnost – ali čoveku jeste.
Veliki miting dela opozicionih partija na čelu sa SNS-om Tome Nikolića, zakazan za 16. april u Beogradu, takođe ukazuje da će u Srbiji ubrzo biti održani vanredni izbori i da će na njima doći do smene režima. Narod u Srbiji će glasati sa jasnom svešću da danas živi svoje najgore trenutke koji se izvesno pretvaraju u agoniju i da samo velikim zaokretom situacija može biti izmenjena. I to će, uz ozbiljan i težak rad najboljih, biti moguće samo postupno i polako. Sve drugo bi bilo nova obmana i laž.
Narod u Srbiji 24. marta oplakuje poginule, sahranjuje one koji danas umiru od posledica NATO bombi, seća se svojih žrtava, ali i dobro pamti i sve jasnije vidi zlikovce koji su počinili ovaj najteži zločin, i iznova ih svake godine prepoznaje u Avganistanu, Iraku, Gruziji, Libiji…
U to isto vreme naše Natovke i Natovci slave svoj politički rođendan. Ove godine napunili su dvanaest godina.
Nadam se da ćemo posle ovog dvanaestog političkog rođendana imati, kako bi rekao Marsel Prust, to „surovo zadovoljstvo da zastanemo kod broja trinaest“.