Почетна / Интервју / SRĐA TRIFKOVIĆ Svet u zoni sumraka demokratije

SRĐA TRIFKOVIĆ Svet u zoni sumraka demokratije

Razgovarala Biljana Đorović

Kako je strategija primenjena u slučaju nedavne zabrane ulaska našeg sagovornika u  Kanadu otkrila vodeći zapadni neoliberalni obrazac, kojim onoga koga lišavaš prava i pravde proglašavaš krivim po orvelijanskoj matrici „politike genocida“

Srpsko-američkom istoričaru, piscu i spoljnopolitičkom analitičaru dr Srđi Trifkoviću, posle šest časova čekanja i ispitivanja od strane kanadskih imigracionih vlasti  na aerodromu u Vankuveru, 24. februara 2011. godine, bio je zabranjen  ulazak u Kanadu. Ovakav rasplet drame čiji se zaplet odigravao sredinom februara, teško se mogao predvideti. Problemi su nastali pošto je tzv. „Institutu za proučavanje genocida“ u Kanadi i njegovom predsedniku Emiru Ramiću, zasmetala najava  da će dr Srđa Trifković održati predavanje na Univerzitetu Britanske Kolumbije pod naslovom „Balkan: neizvesne perspektive nestabilne regije“. „Institut“ je uputio zahtev rektoru univerziteta Stivenu Tupu da se predavanje zabrani. Rektorovo nepristajanje da pogazi akademske slobode nije, međutim, zaustavilo progonitelje onih koji dovode u pitanje mit o navodnom genocidu u Srebrenici. Činjenica da su uspeli (makar privremeno) da spreče ulazak dr Trifkovića u Kanadu, ukazuje da je postmoderna demokratija nestala u simulakrumskim lavirintima „bermudskog trougla“ lobiranje-profit-moć.
Strategija primenjena u slučaju zabrane ulaska dr Trifkovića savršeno se uklapa u vodeći neoliberalni obrazac kojim onoga koga lišavaš prava i pravde proglašavaš krivim po orvelijanskoj matrici „politike genocida“, u smislu koji ovom pojmu daju Edvard Herman i Dejvid Piterson. Obrazloženje dato dr Trifkoviću ima kafkijanski prizvuk:
„Nepoželjan na osnovu kršenja ljudskih ili međunarodnih prava jer je bio visoki funkcioner u vlasti koja, po mišljenju ministra, učestvuje ili je učestvovala u terorizmu, sistematskom ili grubom kršenju ljudskih prava, ili genocidu, ratnim zločinima ili zločinima protiv čovečnosti u smislu podsekcija 6 (3) do (5) zakona o Zločinu protiv čovečnosti i ratnih zločina.“

Kako tumačite ovo obrazloženje koje nema uporište u istini, s obzirom na to da Vi nikada niste bili „visoki funkcioner“ u vladi Republike Srpske, na koju se očigledno odnosi navedena formulacija?
Odluka da ne budem pušten u Kanadu doneta je od strane neke više političke instance, a zlosrećna činovnica imigracione službe na aerodromu – koja me je tek onako forme radi ispitivala ko sam, šta sam i čime se bavim – bila je puki izvršilac već izdate direktive. Donevši „svoju“ odluku da budem vraćen prvim avionom u Sijetl ponašala se, premda nesvesno, u skladu sa čuvenom Brozovom instrukcijom sudijama da se ne treba držati zakona kao pijan plota. Inače, pojma nije imala ni o čemu. To je bilo naprosto tužno; meni je bilo neprijatno zbog nje same. Dovoljno je da pomenem da me je pitala da li je i kada protiv Vojislava Koštunice podignuta optužnica za ratne zločine.
Pozadina slučaja takođe je jasna: aktivisti „Bošnjaka“ napali su me kao „negatora genocida“ jer ne prihvatam hašku verziju zbivanja u Srebrenici. Univerzitetske vlasti su, međutim, odbile da skup zabrane što je mojim oponentima bilo neprihvatljivo, pa su pokrenuli svoje veze da bi se upotrebila neka druga, brutalno staljinistička sredstva ućutkivanja. Takvu zagriženost mogu da smatram samo za kompliment, jer kako reče Džozef Konrad, o čoveku treba suditi po liku i delu njegovih neprijatelja. Ipak je teško shvatljivo da je kanadska država pristala da postane oruđe lobističkih pritisaka bosanskih džihadista.
Inače, nikada ranije nisam imao problema pri ulasku u Kanadu ili neku drugu zemlju. U Kanadi sam bio 24 ili 25 puta u protekle dve decenije. Jednom prilikom imao sam susret sa tadašnjim premijerom Malrunijem u njegovom kabinetu u Otavi. U više navrata išao sam da držim predavanja na vodećim institucijama, kao što su univerziteti u Torontu, Vaterlou, „Alberti-Edmonton“ i „Karlton“ u Otavi. Mnogo puta sam bio na naučnim konferencijama i srpskim skupovima od obale do obale. Da ne zaboravim: 17. februara 2000. godine bio sam pozvan kao stručni svedok pred Spoljnopolitički odbor Donjeg doma kanadskog Parlamenta i preko dva sata im iznosio svoj ekspoze i odgovarao na poslanička pitanja. Tom prilikom, čak i od onih poslanika koji se nisu slagali sa mojim zaključcima, dobio sam priznanje da im je izlaganje ukazalo na „nedovoljno istražene aspekte“ postjugoslovenske jednačine.

Pojasnite nam misiju „Instituta za genocid“ i ulogu njegovog predsednika Emira Ramića.
Emir Ramić, bošnjačko-kanadski aktivista, ima dva lica. Njegova „zapadna“ maska pokazuje čoveka koji je na  čelu bosansko-muslimanske propagande, oličene u tom „Institutu“. Njegove prave vrednosti i ciljevi otkrivaju se u činjenici da je član redakcije i saradnik (zajedno sa Normanom Finkelstajnom) časopisa „Korak“, izlazi u Sarajevu, a izdaje ga udruženja boraca Izetbegovićeve Armije BiH. „Korak“ je morbidno antisemitska publikacija, prožeta duhom islamskog fundamentalizma. U upravnom odboru Ramićevog „Kanadskog instituta“ nalazi se – što je zapanjujuće – ime Asafa Džanića, glavnog urednika tog časopisa, kao i Eli Vizela i nekoliko drugih zabludelih stranaca. Časopis Emira Ramića u trinaestom broju donosi interesantan članak o principima ratnog prava u islamu, u kojem saznajemo da je džihad pravedna i legitimna borba protiv agresije, borba za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Autor ovog članka je inače notorni džihadista Enes Ljevaković. Njegov brat, Irfan Ljevaković, nalazi se u upravi tzv. „Agencije za humanitarnu pomoć Trećem svetu“ (TWRA). To je organizacija koju CIA ima na listi NVO povezanih sa islamskim terorizmom. Prema izveštaju „Vašington posta“ „bosanski izvori su potvrdili da je Ljevaković jedan od nekoliko uticajnih zvaničnika koji su štitili islamske borce koji su ostali u Bosni kršeći Dejtonski mirovni sporazum.“ Irfan Ljevaković je najmlađi od petorice braće; svi su bili aktivni u ekstremističkim projektu Alije Izetbegovića. Pod političkim rukovodstvom Zijada, Enesova uloga je bila da obezbedi ideološku osnovu za skriveni džihad.

Upućeni tvrde da ima mnogo kontroverzi u uređivačkom pristupu pomenutog časopisa!?
Ramićev časopis svesrdno podržava negatora holokausta Mahmuda Ahmadinedžada. Pobornicima brisanja Izraela sa mape, Ramićev časopis zagrejao je srce člankom dr Džemala Najetovića, objavljenom u 12. broju povodom šezdesete godišnjice „palestinske katastrofe“, kako „Korak“ naziva osnivanje izraelske države.
Lista „Korakovih“ gnusoba teče predvidljivo, od jedne laži do druge, od jedne antisemitske i srbomrziteljske gadosti do druge. Inače, na „Fejsbuku“ Ramić pripada grupi pod nazivom „Hvala Alahu što nisam Srbin“, koja kao svoj amblem ima zapaljene srpsku i izraelsku zastavu. Ramić je izrazio podršku Iliji Jurišiću, ratnom zločincu osuđenom na 12 godina zatvora zbog učešća u ubistvu preko pedeset mladih regruta u Tuzli 1992. godine. To je pravo lice i to je skrivena agenda „Kanadskog instituta za genocid“ Emira Ramića. Pogledajte linkove i druge činjenice pre nego što budu uklonjeni, što će se najverovatnije i dogoditi, u svetlu Ramićevih više nego zasluženih pravnih problema koji ga čekaju.

Rekla bih da demokratske procedure postaju komplementarne totalitarnim kada god neko stvari nazove pravim imenom. U kojoj meri je nepristajanje na „politički korektnu“ unisonost o Srebrenici odlučilo o vašoj  deportaciji sa kanadske granice?
Igra znakova je u punom jeku, ali istina postoji. Nju za razliku od laži ne treba izmišljati. Što se tiče laži na kojima počiva globalni sistem oličen u kanadskim pograničnim policajcima, ona glavna i osnovna je da Boga nema, pa je stoga sve dopušteno; da je čovek sposoban da osloncem na sopstveni razum reši sva pitanja svoga postojanja, da nađe eshatološku prečicu ka kraju istorije, ovozemaljskom, po recepturi Džona Lenona: bez raja, bez pakla, u svetu bez nacija i bez vere, u kojem svi žive samo za danas, striktno u se, na se i poda se. Vankuverski incident ukazuje koliko smo odmakli na putu ostvarenja ove satanske vizije liberalno-demokratske nirvane – ali ona pati od niza strukturnih slabosti. Osnovna slabost joj je da počiva na istim ideološkim postulatima kao i svi prethodni totalitarni, antitradicionalni, materijalistički projekti, od Robespjera, Lenjina i Hitlera do Broza, Kastra i Pola Pota.
Poput nacizma i boljševizma, postmoderna liberalna demokratija oličena u današnjoj Kanadi ima kolektivističku i elitističku suštinu, prekrojenu po socijaldemokratskom modelu. Ostaje nepromenjena misija avangardne elite posvećenih – u ovom slučaju čuvara „svetog grala“ „srebreničkog genocida“ kao amblema postmodernog haosa – da kroz manipulaciju političkog procesa usrećuje manipulisane mase. Tako je, da budem konkretan, 24. februara u Vankuveru kanadsko tolerantno, multikulturno, multirasno i multietničko harmonično društvo, zaštićeno od duhovnog zagađenja i emotivnog stresa koji bi predstavljalo prisustvo moje malenkosti na tribini Univerziteta Britanske Kolumbije. Naravno, u međuvremenu na hiljade kineskih trijadista i bliskoistočnih džihadista prolazi kroz vankuverski, torontski i montrealski aerodrom bez problema – ulazeći u Kanadu ne kao posetioci nego trajno, kao rezidenti – ali je shodno navedenoj ideološkoj vizuri daleko poželjnije da hiljadu njih dobije kanadske pasoše zauvek, nego da jedan Trifković uđe na tri dana.
Kanada apsolutno nije demokratska zemlja u smislu starogrčkog polisa, niti u smislu američkih očeva nacije, niti u smislu bilo koje upotrebljive definicije tog termina. Demokratija je neizbežni šlagvort u diskursu političke elite u Otavi, ali samo kao ideološki koncept zasnovan na vrednovanju ishoda političkog procesa. Dakle, demokratska je imigraciona politika koja svake godine pušta četvrt miliona asimilaciji nepodložnih stranaca u zemlju, ali ne bi bila politički korektna i stoga ne može biti demokratska želja miliona Kanađana da takvu imigracionu politiku podvrgnu testu nekog referenduma. Samo zalaganje za takvu jeres se proglašava ksenofobijom i rasizmom.

Kolika je moć, kakvi su ciljevi i način delovanja muslimanskog lobija?
Finansijski, taj je lobi na bliskoistočnim jaslama. On je sve u svemu prilično ranjiv, jer je teško balansirati džihadizam i antisemitizam (da morbidnu mržnju prema Srbima ne pominjemo), koji su evidentno ideje vodilje Emira Ramića i ostalih „bošnjačkih“ lidera u severnoj Americi, sa pokušajem uskakanja na jevrejsku naraciju holokausta. Mislim da tu kvadraturu kruga ne mogu da reše, bez obzira na novac.
S druge strane, već dve decenije Republika Srpska i sama Srbija – izložene demonizaciji u zapadnim centrima moći – ne rade apsolutno ništa na planu lobiranja. Naravno, novac je preduslov svakog delovanja. Još je Mark Tven pre 150 godina primetio da Amerika ima „najbolji Kongres koji novac može da kupi“! Naivni su oni koji misle da su se Bob Dol, Džo Bajden, pokojni Tom Lantoš, Džo Liberman i ostali srpski – nazovimo ih pravim imenom, dušmani – godinama ponašali na poznat način iz moralnih pobuda, iz principa i ubeđenja. Njima je neko morao da priđe, da im prezentira svoje viđenje situacije, da ih motiviše da te stavove prihvate – znači, novac – i da ih podstakne na delovanje: opet novcem! Ta četiri stepenika predstavljaju suštinu lobiranja. Princip je isti, bez obzira na to da li je reč o zagovornicima integralne BiH ili federalnih dotacija farmerima u Viskonsinu.
Sa sadašnjom postavkom srpske diplomatije i nepostojanjem lobističke strukture u Vašingtonu, boljitka zasigurno neće biti. Isto važi za srpsku spoljnu i svaku drugu politiku. Skoro dve decenije od početka raspada Jugoslavije ništa nije naučeno, već se stvari menjaju da bi ostale iste. Jevreji vele da onaj ko radi kako je do sada radio biva osuđen da dobije koliko je do sada dobijao. Šta su Srbi „dobili“ za sve ove godine predobro znamo, a ne treba gajiti nikakve iluzije da je sečenje srpske salame na šnite okončano. Naprotiv!

Kako razumeti da se lobiranje, u odnosu na koje prodaja srednjovekovnih indulgencija izgleda kao dečija igra, ne dovodi u pitanje kao paradigma moći novca koja teži da sputa iznošenje svake ozbiljne argumentacije u institucionalnom prostoru?
Lobiranje nije problem, već sama struktura moći unutar koje lobistički proces deluje kao mazivo u motoru. Pri tom lobisti sa poželjnom ideološkom legitimacijom, poput bosanskih muslimana, kucaju na otvorena vrata. U tom pogledu između globalista na levici i neoimperijalnih hegemonista na desnici prave razlike nema. Njima nacije predstavljaju prolazne, čisto virtualne entitete. Emotivno se poistovetiti sa nekom zemljom ili nacijom je, po njima, primitivno i iracionalno; biti im lično lojalan – recimo do tačke stavljanja sopstvenog života na kocku – savršeno je apsurdno. Nova globalna vladajuća klasa, povezana po principu meritokratije, visoko je pokretna i bez korena u spontano nastajućim ljudskim zajednicama, koje više ne oseća kao svoju zemlju ili svoj narod.
Doduše, stari atavizmi – čije smo manifestacije videli u Americi posle 11. septembra – korisni su da bi se mase motivisale da stavljaju glavu u torbu po bespućima Kandahara ili Faludže. Ti simboli ne dotiču stratege novog totalitarizma. Poput Marksovog proletera, oni nemaju otadžbinu; nisu lojalni nijednom narodu, nijednoj zemlji ili državi. Spremni su da služe ma koju od njih, ukoliko mogu da je pretvore u oruđe sopstvene volje za moć. Godine 1792. to je mogla da bude Francuska, a 1917. Rusija. Danas su SAD njihov omiljeni domaćin, iz dva razloga. Kao prvo, Amerika je moćnija od ma koje države u istoriji sveta. Kao drugo, politički sistem Amerike pokazao se neverovatno pogodnim za penetraciju od strane pobornika antitradicionalističkog pogleda na svet.

Čini se da to sve utiče na  suštinske promene u biću zapadne civilizacije?
Rezultat je zapadna civilizacija koja ulazi u drugu deceniju novog milenijuma kao sopstvena bleda senka. Zahuktali tehnološki razvoj i propratni rast materijalnog standarda proteklih decenija samo prikrivaju njenu kulturnu, moralnu i duhovnu krizu. Ta kriza, odavno vidljiva u etičkom i estetskom relativizmu vladajućih elita, najočiglednija je u demografskom opadanju evropskih nacija (i severnoameričkih potomaka), u njihovoj nesposobnosti osnovne biološke samoobnove. Ovo je vazda kroz istoriju bio siguran simptom silazne putanje civilizacija na umoru.
Vladajuća elita vazda insistira da su Kanada, Amerika, EU definisani zajedničkim univerzalnim vrednostima, a ne pripadništvom jednoj stvarnoj zemlji, konkretnoj zajednici i kulturi ponikloj u njoj. U okviru ove paradigme Zapad više nije civilizacija koju karakterišu određeni idejnovrednosni koncepti; Zapad je ideologija – definisana kao sistem verovanja o strukturi i funkcionisanju društva, koji obuhvata i politički program zasnovan na teoriji o ljudskoj prirodi. Zavladala je tihom evolucijom, sistemom sekularizovanog državnog obrazovanja i „masovnim medijima“. Kao što su kod komunista termini velikosrpski nacionalizam, versajska tvorevina, crnogorski narod, Makedonska pravoslavna crkva, bratstvo i jedinstvo imali smisla samo u okviru zatvorenog sistema te ideologije, na isti način savremeni zapadni termini – velikosrpska zavera, Srebrenica, agresija, ljudska prava, genocid, etničko čišćenje, Međunarodna zajednica, Haški tribunal – nemaju veze sa neideološkim značenjem tih istih reči izvan zatvorenog ideološkog sistema vladajuće zapadne elite. Taj zatvoreni krug plišanog totalitarizma savremenog Zapada, čiji je Kanada paradigmatski primer, objašnjava moje neprilike u Vankuveru.
Oba koncepta, brozovski i kanadsko-postmoderni, imaju kolektivističku i elitističku suštinu. Nosioci novog totalitarizma, svi su se listom ispilili iz Marksovog šinjela. On je doduše prekrojen po socijaldemokratskom modelu, ali je preostala nerazvodnjena vera u bogomdanu misiju avangardne elite, posvećene da kroz manipulaciju političkog procesa usrećuje mase i da ih štiti od prisustva nepodobnih remetitelja, poput moje malenkosti.

Šta ćete preduzeti u cilju upoznavanja svetske javnosti sa faktografijom i suštinom onoga što vam se dogodilo?
Dobio sam na stotine poruka podrške iz celog sveta. Razni sajtovi bruje o ovom skandalu, pretežno nesrpski, jer je i pripadnicima drugih naroda jasno da zvono zvoni za svakog slobodnomislećeg pojedinca. Naravno, tražiću ročište pred kanadskim imigracionim sudom da se utvrdi osnovanost odluke imigracionih činovnika u Vankuveru. Angažovao sam kanadskog advokata. Nameravam da zatražim kopiju svog dosijea u kanadskoj imigracionoj službi i da preduzmem dalje pravne mere ukoliko se pokaže da sadrži netačne podatke. Takođe nameravam da o celom slučaju što detaljnije obavestim srpsku i svetsku javnost, jer se ne radi samo o meni lično. Za Srbe, radi se o legalizaciji demonizovanja Republike Srpske i o teškoj kolektivnoj uvredi srpske zajednice svuda, a u Kanadi posebno. Za sve ostale, radi se o totalitarnom nasilju koje pretvara u farsu sve fraze o demokratiji i ljudskim pravima serviranih sa tih strana.

Vaš nedavni tekst u magazinu „Hronike“ („Chronicle magazine“) nosi naslov „Banned from Canadistan“. Šta je dovelo do transformacije Kanade u Kanadistan?
Barem čitaocima „Pečata“ nije nepoznat proces imigrantske transformacije zapadnih zemalja i njihovog demografskog urušavanja. Isto čeka i Srbiju, ako ostane pod sadašnjom vlašću. Otvaranje dveri stotinama hiljada pretežno muslimanskih useljenika neminovno će biti postulirano kao jedan od nebrojenih „neophodnih“ dokaza o srpskoj kvalifikovanosti za vazda nedostižne evrointegracije.

Vaše skorašnje studije, „Senka Džihada“ i „Hronika Krajine: Istorija Srba u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji“, nisu ostavile ravnodušnim brojne čitaoce širom sveta. Da li ste zadovoljni recepcijom svojih studija?
Moje knjige na engleskom o islamu imale su velikog uspeha, ukupni tiraž im je premašio stotinu hiljada primeraka. Nažalost, „Hronika Krajine“ ostala je na nekih 2.000 prodatih primeraka.

„Svet iščašen iz zgloba“ – šekspirovska konstatacija savršeno odgovara savremenom trenutku. Kako vidite dalji tok događaja na Severu Afrike i Bliskom istoku?
Veliki brat bi da „demokratizuje“ arapski svet po svojoj meri i ukusu, ali je operacija odveć složena za dirigentske resurse Vašingtona. Počelo je u Tunisu, neizvesno je da li će se, kada i kako završiti sa Libijom, ali dalekosežno najvažniji događaj u protekla dva burna severnoafrička meseca desio se 11. februara u Egiptu. Vojska je tog dana preuzela vlast, što je daleko povoljniji ishod od scenarija rapidne i haotične „demokratizacije“ koji su zagovarali Obama i njegov tim prethodnih nedelja. Taj scenario upravo je ono što sam imao na umu kada sam početkom februara napisao za „Hronike“, da „treba gajiti nadu da će egipatska politička klasa i vojni vrh sprečiti pobedu „Muslimanskog bratstva“ uprkos Obaminim savetima“. I zaista: politička elita i oficiri zaključili su da Mubarak jeste postao teret, ali da saveti iz Vašingtona predstavljaju ludost kojoj se treba odupreti. Nije im bilo potrebno ništa više posle zaprepašćujuće izjave direktora „Nacionalne obaveštajne agencije“ Džejmsa Klapera, da je „Muslimansko bratstvo“ „u velikoj meri sekularno“ i da „izbegava nasilje“. Ako je Klaperu i njemu sličnim geopolitičkim lumenima prepušteno da u Vašingtonu donose odluke, odgovornima u Kairu je postalo jasno da su zaista prepušteni sami sebi.

Događaje na Severu Afrike i Bliskom istoku teško da možemo videti kao labavljenje osnova političkih i društvenih sistema ovih država kako bi u naprslinama procvetala demokratska transformacija. Vaše studije o islamu pokazuju da je demokratija nespojiva sa „Kuranom“.
Apsolutno! Neki demokratski preobražaj Bliskog istoka po modelu zapadnih liberalnih društava nije moguć u praksi i nije poželjan u principu, jer iz njega mogu da profitiraju samo one struje koje u „demokratiji“ vide privremeno oruđe za trajnu šerijatizaciju društva. Osnova društvenog i pravnog poretka u islamu jeste „Kuran“, konačno i savršeno otkrovenje Alahove volje, koju mora da sledi i poštuje sve što postoji. Alahov suverenitet, pak, nepomirljiv je sa suverenitetom naroda koji predstavlja suštinu demokratije.
Obama i njegov tim nisu voljni da ovu činjenicu sagledaju iz čisto ideoloških razloga. Njihova je aksiomatska pretpostavka da zapadni, konkretno američki model liberalne demokratije, ima univerzalnu vrednost i univerzalnu primenljivost. To ih navodi na opasan eksperiment, sa ciljem da se transformacija pretežno sekularnih arapskih država u društva pod dominacijom islamista prihvati kao neminovna, čak podstakne kao poželjna. Ova spektakularno pogrešna računica zasniva se na pretpostavci da će islamisti ionako izvući najveću korist iz političkih potresa širom regiona i da je zato bolje za Vašington da blagovremeno izdiferencira unutar islamističkog tabora tvrde i meke struje, u nadi da će sa ovim drugima naći zajednički jezik.
Shodno tome, saznajemo da je 16. februara, svega pet dana posle Mubarakovog pada, Obama dobio internu studiju od svog analitičkog tima, a koja je fokusirana na mogućnost pomirenja ideoloških postavki „Muslimanskog bratstva“ sa modelom demokratske tranzicije arapskog sveta. Na ovo ukazuje i izjava neidentifikovanog visokog funkcionera Administracije „Vašington postu“ od 4. marta, da SAD „ne treba da se plaše islama u političkom životu tih zemalja – mi ćemo o njima suditi na osnovu ponašanja njihovih stranaka i vlada, a ne na osnovu odnosa prema islamu“. Pri tom isti izvori navode u „ Vašington postu“ primer Stranke pravde i razvoja u Turskoj, kao primer uspešnog uklapanja navodno umerenog islamizma u sekularni politički okvir.

Šta se može zaključiti iz ovako formulisanog stava?
Suočen sa ovakvim stavom čovek prosto ne zna da li da se smeje ili da plače. Kao što nam je pokazalo ponašanje turskog ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua, tokom posete Banjaluci prošlog meseca, umesto mirenja sekularnog okvira i islamističke vizije, svedoci smo bahate samouverenosti ponovo probuđene neoosmanske Turske. Američki stratezi još neće i ne žele da shvate da je svetovna, na evropskim modelima sazdana država, zasnovana na reformama Mustafe Kemala Ataturka – uveliko razgrađena. Bio sam u Istambulu više puta, poslednji put krajem januara, i mogu iz prve ruke da potvrdim kako zaista stoje stvari. Taj grad sa 13 miliona stanovnika verno oslikava promene koje su se u Turskoj dogodile protekle decenije. O procesu islamizacije svedoči ogroman broj zabrađenih žena. U većini prigradskih naselja hidžab je potpuno dominantan. Sveprisutan je i na javnim mestima i u institucijama poput Univerziteta, u kojima su stara ograničenja pokrivanja glave formalno i dalje na snazi, ali su godinama ignorisana i neprimenjivana. Ovo su vidljivi plodovi devetogodišnje vladavine Erdogana i njegove AKP.
Zvanični Vašington zatvara oči pred činjenicom da je transformacija turske države i društva, njenog duha i institucionalne kulture, duboka i sveobuhvatna. Sekularna, evropeizirana elita vidi šta se događa, „ali nju je zahvatila panika, paralizovani su, ne mogu da utiču na zbivanja i žive od danas do sutra“, kako mi je rekla Kler Berlinski, novinarka koja atmosferu u gradu poredi sa Berlinom u poslednjim danima Vajmarske republike. Uprkos tome, američki stratezi u potrazi za plišanom varijantom islamizma i dalje ponavljaju dva mita o Turskoj – mit o „islamskoj demokratiji“ i mit o umerenosti Erdoganove varijante islamizma. U takvim reagovanjima oseća se mešavina slabosti i maštarija, jer u Vašingtonu malo ko želi da se suoči sa činjenicom da je Turska za Zapad nepovratno izgubljena.

Koliko je i zbog čega ovde reč o „nepovratnom“ procesu?
Ubedljivo najveća promena u Turskoj, koju treba očekivati i u arapskom svetu posle sadašnjih potresa, jeste istorijsko pomirenje nacionalista i islamskih fundamentalista. U Turskoj su se pre jedne generacije razne frakcije ultranacionalista i islamista sukobljavale na ulicama. Nacionalisti su ubijali islamiste zato što su stavljali religiju ispred „turkizma“, a islamisti su ubijali ultranacionaliste zato što su pretpostavljali „turkizam“ islamu. Sada je u toku spajanje dva tabora: „sivi vukovi“, ultranacionalisti prihvataju islamski vrednosni okvir, dok islamisti shvataju značaj nacionalističkog diskursa u pridobijanju masa. Kada udruže snage, pod vođstvom Erdogana i njegove AKP, igra će za pobornike Ataturkovog modela biti završena. Budimo načisto: previranje u arapskom svetu nije podložno kontroli spoljnih centara moći. Teorije konspiracije daju apsurdno preuveličan kredibilitet sposobnosti Vašingtona za izazivanje kriznih žarišta i rukovođenje njihovim tokom. Kada se slegne prašina na ulicama Kaira i Tripolija, Obama će postati bolno svestan da što god Amerika poželi kao trajni ishod, arapska masa će želeti suprotno. Želja žitelja Bele kuće da Bliski istok „raste u demokratiji“ po američkoj meri i ukusu koristila bi samo onima koji im se nikada ne bi zahvalili na usluzi.

Može li se predviđati put dalje transformacije islamskog sveta?
Što god korifeji multikulturalizma propovedali, suštinski izazov neislamskog sveta jeste kako sprečiti tvrdu, teokratsku nepomirljivost džihada da koristi demokratska, postmoderna pluralistička društva Zapada, poput Kanade, kao oruđe svoje ekspanzije. Tu nije dovoljno nadati se ni malo verovatnoj transformaciji islamskog sveta. Zadatak iziskuje promenu karaktera samog Zapada. Samo jedan moralno i duhovno preporođeni Zapad može da spozna ono šta žrtve džihada znaju već stolećima: da je islam mnogo više od religije, da je on totalna i u pravom smislu te reči totalitarna ideologija. „Demokratija“ nije održiva van okvira ideja na kojima počiva. Ove ideje ukorenjene su duboko u veličanstvenom nasleđu stare Jelade, u jeresi Prosvetiteljstva, u elaboraciji pojma slobode, lične odgovornosti koja proističe iz slobodne volje pojedinca, iz kolektivne kreativnosti sadržane u izvođenju klasičnih simfonija i lansiranju svemirskih misija. Nauke i tehnologije nema bez slobode uma da bude svoj, a te slobode u islamu nema.

____________

Dr Srđa Trifković

Već duže od decenije je direktor Centra za međunarodne odnose na „Rokford“ institutu. Preko 12 godina spoljnopolitički je urednik američkog konzervativnog mesečnika „Hronike“. Kao novinar je radio za britanski Bi-Bi-Si i „Glas Amerike“, a početkom devedesetih je bio beogradski dopisnik nedeljnika „U.S. News & World Report“ i „Vašington tajmsa“. Među desetinama njegovih nastupa na naučnim skupovima na četiri kontinenta, posebno je vredno pomena uvodno predavanje na Simpozijumu o holokaustu u Jugoslaviji, u jerusalimskom „Jad Vašem“ centru, juna 2006. godine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *