SAJAM U LAJPCIGU Evropski cirkus srpske književnosti

Piše Aleksandar Dunđerin

Nastupanje Srbije na Lajpciškom sajmu, prožeto Đelićevim evroaktivizmom, stvorilo je utisak kako je put Nemačke otputovala skupina evroentuzijasta koja želi svetu da pokaže „evropsko lice srpske književnosti i kulture“

Učešće Srbije na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Lajpcigu (17-20. marta 2011. godine) nije izazvalo žučne rasprave kao prošle godine, kada su organizatori bili optuživani da su – prihvatanjem Alide Bremer kao arbitra koji „oblikuje lik srpske kulture i književnosti na Lajpciškom sajmu“ – bezmalo u duhu antinacionalne histerije, ocenjivali naše pisce u skladu sa političkom korektnošću, čak i hrvatskom kulturnom politikom (M. Lompar „Srpska kultura u raljama političkih komesara“). Prošlogodišnji skandal bio je samo izraženiji činjenicom da je jedna nemačka nevladina organizacija na manifestaciju pozvala književnu omladinu iz „Betona“, što su „betonci“ iskoristili da deluju subverzivno, pre svega prema onima koji srpsku književnost posmatraju u tradicionalnom i nacionalnom ključu (V. Pavković „Demokratski u Nemačku“).
Imajući u vidu koja su i čija dela ove godine predstavljena u Nemačkoj, prethodno izrečene optužbe bile bi možda i neosnovane. Prilikom odabira učesnika za jednu od značajnijih evropskih književnih manifestacija, težilo se, na prvi pogled, kakvoj-takvoj ravnoteži. Ipak, iako takav izbor svedoči o postojanju raznovrsnosti u aktuelnoj srpskoj književnosti, istovremeno upućuje i na činjenicu da u našoj zemlji i dalje ne postoji precizno utvrđena kulturna politika, jasan plan kakve vrednosti želimo da predstavimo Evropi i svetu.

U SEDIŠTU EVROPSKE KOMISIJE
Tako je „perjanici drugosrbijanske literature“ Svetislavu Basari, inače kolumnisti „NIN-a“, protivtežu pravio nacionalno opredeljeni Milovan Danojlić, odnedavno autora „Pečata“. Glasovi nesumnjivo značajnih književnika, poput Gorana Petrovića i Vladana Matijevića (mada prvi već pet godina nije objavio delo, ne računajući dopunu novele iz 2006. godine „Ispod tavanice koja se ljuspa“, štampane kao samostalno delo 2010), trebalo je očigledno da ublaže razorno dejstvo odjeka antisrpske ideologije Sretena Ugričića, upravnika Narodne biblioteke Srbije na privremenom radu u književnosti. Vodilo se računa i o predstavljanju relativno anonimnih pesnika (Ana Ristović i Zlatko Krasni), ali i naših najčitanijih pisaca u svetu (Zoran Živković). Ni na ovoj međunarodnoj svečanosti nisu bili zaobiđeni „miljenici“ države, poput Davida Albaharija, Dragana Velikića i Vladislava Bajca (za čije prevode dela je Ministarstvo kulture izdvojilo najviše sredstava), kao ni predsednica srpskog PEN centra Vida Ognjenović.
Svi pomenuti pisci, ma koliko različite poetike i poglede na svet zastupali, trebalo je da, kako je to objasnio Božidar Đelić (koji je predvodio našu „književnu delegaciju“), dokažu da je Srbija evropska zemlja koja i na planu kulture i umetnosti ima obavezu da „doprinese budućnosti našeg kontinenta“. Da je srpska književnost i u Lajpcigu na ispitu evropske zrelosti, najozbiljnije je shvatio Vladislav Bajac koji je na sajmu ugovorio da 4. aprila prezentuje roman „Hamam Balkanija“, i to ni manje ni više nego u sedištu Evropske komisije.
Iako potpredsednik Vlade Srbije nije napravio bezobrazluk kao „srpski Ždanov“ Laslo Vegel – koji je, otvarajući prošlogodišnji beogradski Sajam knjiga, izjavio kako su nam kultura i knjige potrebne u istoj meri kao i Evropska unija – njegov govor, prožet evroaktivizmom, stvorio je utisak kako je u Lajpcig otputovala skupina evroentuzijasta da svetu pokaže „evropsko lice srpske književnosti i kulture“. A najbolje ga je osvetlio Bora Ćosić koji se, govoreći o sukobima devdesetih godina prošlog veka na Balkanu, obrušio na Handkea, apostrofirajući njegov „čudan pogled na rat“, i ne zaboravljajući da povuče analogiju između holokausta i događaja u Srebrenici 1995. godine. Da nije Handkea ne bi nam toliko očigledan bio gubitak dostojanstva nekih srpskih pisaca.
Naravno, ne od svih srpskih pisaca. „Evropsko lice srpske književnosti“ bilo je nagrđeno već i samim prisustvom Milovana Danojlića, čiji „politički nekorektni“, izrazito antievropski stihovi iz zbirke pesama „Srbija na Zapadu“, svedoče da srpska kultura i dalje čuva sećanje na licemerje Evrope koja je, suprotno vrednostima za koje se nekada zalagala, blagoslovila odluku o vojnoj intervenciji u SRJ 1999. godine; sećanje na žrtve evropskog NATO bombardovanja.
No, Danojlić je na ovom Međunarodnom sajmu knjiga bio među manjinom srpskih pisaca čije stvaralaštvo predstavlja deo naše književnosti koja bi mogla da bude ponuđena Evropi, a da, što reče Đelić, „ni na koji način ne odstupi od svog identiteta i kulture“. Ukoliko je to zaista bio jedan od ciljeva ovogodišnjeg predstavljanja srpske literature u Lajpcigu, onda je neverovatno da se među učesnicima nađe i Sreten Ugričić, poznat po svojim esejističkim ideologiziranjima u kojima je na žrtveni oltar evropskih bogova priložio i srpsku državu, i srpski narod, duhovnost i tradiciju, obračanuvajaući se tako, u svojoj antinacionalnoj i antipatriotskoj šizofreniji, poput najvećih neprijatelja Srbije, i sa vlastitom kulturom, i sa vlastitim identitetom. Ali, ko bi drugi do Ugričić tako oduševljeno primio „poklon“ univerzitetske biblioteke Albertina – 796 srpskih knjiga koje su Nemci posle okupacije 1941. godine odneli u Austriju i Nemačku. Zaista nesvakidašnji postupak: prvo ukradeš nekome knjigu, a onda mu posle pokloniš. A to je upravo učinio Urlih Johan Šnajder, direktor lajpciške univerzitetske biblioteke koji će, na poziv Sretena Ugričića posetiti Beograd i NBS, upravo 6. aprila, na dan kada je ova ustanova 1941. godine stradala od nemačkih bombardera. Tako će moći da se uveri da i sada, baš kao i pre 70 godina, Biblioteka ne radi; i da za kulturni genocid nisu neophodne bombe.

NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
Jedan od kurioziteta našeg učešća na Sajmu knjiga u Lajpcigu jeste i to što je na ovoj svečanosti svoj novi roman promovisao Zoran Živković. „Pet dunavskih čuda“ je njegova devetnaesta knjiga, prva prevedena uz finansijsku podršku Ministarstva kulture. Živković je možda i jedini srpski pisac koji se profesionalno bavi književnošću, i to pre svega zato što je sam finansirao prevode svojih prethodnih osamnaest proznih ostvarenja, zbog čega je i stekao epitet najprevođenijeg, a posle smrti Milorada Pavića i najčitanijeg živog srpskog pisca u inostranstvu. Otuda čudi što je pristao da njegova knjiga, kako je zaključio Đelić, bude označena kao važan srpski „doprinos evropskoj dunavskoj strategiji“, koja, između ostalog, krije i opasnost novih promena granica naše zemlje (Vojvodina kao sastavni deo Dunavskog regiona). Naravno, jasno je da se naš potpredsednik Vlade teško snalazi u metaforičnim zagonetkama Živkovićeve fantastike, pa mu stoga roman „Pet dunavskih čuda“– budući da se njegova radnja odvija na pet zamišljenih mostova na Dunavu (u Regensburgu, Bratislavi, Beču, Budimpešti i Novom Sadu) – zaista deluje kao čudo koje će nas, iscrtavajući na simboličnoj ravni granice novog regiona, makar za korak približiti Evropskoj uniji. Međutim, nejasno je, a pomalo i razočaravajuće, što je pisac koji je još pre više od decenije prihvatio tržišne principe u književnosti, i kojem pomoć Ministarstva kulture malo znači, postao sastavni deo „evropskog cirkusa“ Božidara Đelića.
Za razliku od Živkovića, njegove kolege, i starije i mlađe, povremeno ili stalno, prinuđene su da glume klovnove u javnom književnom cirkusu evropske Srbije, pa tako i u ovom u Lajpcigu. Jer, kako je Srbija putovala iz socijalizma prema tranzicionom dobu, tako su se tanjile i državne dotacije, ali presušivala i sredstva iz Soroševih fondacija. Ma u kojem taboru da su boravili tokom devedesetih godina prošlog veka, naši pisci, navikli na lagodan položaj u društvu, posle „petooktobarske revolucije“ jednako su „stradali“ – i jednima i drugima preostaje još jedino da se zadovolje „mrvicama“ pažnje za koje veruju da im obezbeđuju barem mogućnost kakve-takve egzistencije. Evropske, naravno. A preduslov za takvu mogućnost jeste prihvatanje one poznate, evrosrpske Ugričićeve mantre: Srpska književnost je jeziva. Dobro što ne postoji. Evropska književnost je divna. Šteta što ne postoji.
Postojaće. I evropska, i dunavska. Jer, srpski pisci zaoštrili su svoja pera.

3 коментара

  1. Avatar

    Зашто имам осећај да ми овакви текстови убијају вољу за писањем? Не ваше писање! Тема и садржај!

  2. Avatar

    Poslati su samo “moralno podobni” a znajuci da u Srbiji vladaju NATO-fasisti sa domacim najamnicima znamo sve o njihovim vrednostima i ljudskim i knjizevnim. Bradic je unistijo kulturu Obradovic prosvetu. Tu jos ponesto moze da se nadje sto nije po volji NATO-fasista. Inace sve drugo od privrede, vojske i crkve sve je unisteno. Tesko nam se pise.

  3. Avatar
    Љубомор

    „Време не пролази, ми пролазимо кроз време“, рече један мудрац. Пролазак Срба кроз време је више него трагично од Христовог рођења па до сада, у погледу развоја уопште, а посебно у демографији и губитка памћења. Разумети ову тезу може само онај ко зна своју прошлост, историју и културу, нормално, и цени своје корене. Чупање наших корена, брисање наше свести, (не)опстанка Срба, свесрдно нам „стиже помоћ“, јасно уз видно залагање домаћих генетски модификованих политичара и разних невладиних „инжењера генетике“, Сорошевих курсиста, па нам се сервирају лажи и бришу нам историјско панћење, корене. Неписмени, скоројевићки менталитет, прекинуте наше историјске свести, прихвата са Запада понешто од оног што треба, али више прима погубне лажи, подвале и фатаморгане. Дакле, метод поробљавања су брисање свести, корена, сила, капитал и подвала. Ми то сада зовемо „штап и шаргарепа“, ваљда због поданичког менталитета, а модерне робовласнике и егзекуторе Енглеску и Америку зовемо „Међународна заједница“ где се придодају умишљене актуелне власти – вазали из њихових колонија. Гладни Јужне Америке, Африке и Азије свакако не могу чинити „међународну заједницу“ без обзира што су већина популације ове планете. Доктрина те „Међународне заједнице“, да би овладала Светом, како објашњава Ноам Чомски врши се и довршиће се капиталом. Ту им је главна полуга ММФ и Светска банка – новац од дроге, застрашујућа пропаганда – медији, а на крају сила – метак. Каже, најјефтинија владавина савременим колонијама (експлоатација) је помоћу капитала, а ратови су скупи и профит је мањи. Овладати светом на било који начин може се ефикасно чинити паралелним дејством пропаганде – брисањем колективне свети и културе. Јасно је да народ без корена, културе и паћења не може опстати.
    Да би Србе понизили, Србију поробили прво су нас прогласили и убедили лаковерни свој и наш полуобразовани народ да су Срби варвари (пежоративно – дивљаци), е да би напујдали псе рата и отпочели крвави пир. Намера ми је само о том аспекту подвале да кажем неколико речи. Надам се да би то у некој перспекиви и околностима могло нешто значити. Оставимо будућој историји да осуди америчке преседнике за које Чомски јасно и документовано каже да: „Сви амерчки преседници после другог светслог рата су били ратни злочинци или директни извршиоци“, додајем на челу са Британском круном.
    Прво, потсетио бих на „Историју Византије“ од Халкокондила где каже: Трибали, односно Срби, најстарији и највећи народ“. Нажалост „Ларус“ двадесетог века још увек „држи“ мишљење свог „апостола“ Бонифација да су: „Словени најодвратнија и најгаднија раса међу људима“, што се наводи у одломку о Херодоту који јесте Србе звао „варвари“, јер их није разумео, због рећи које су често изговарарли „бар, бар“. Ето у шта се изродила стара, безазлена српска реч, па сада нас амери изједначили са индијанским племенима, ваљда да Србе могу истребити као и индијанце без одговорности и гриже савести. Још једно појашњење: Шафарик у „Старожиностима“ тврди да Словени нису били од вајкада познати под тим именом већ као Виндо-Срби, Вендо-Срби, Венето-Срби, а код античких писаца стоји само „Венди, Венети, Виниди“. Шафарик такође вели: „Са сигурношћу можемо запазити да су Венди и Спори (Срби) два главна имена једног народа. Прерма делима оца историје Херодота (484-425 г. Пре Христа) јасно је да су његови Трачани, Скити, Венди, или Венети, Трибали, Илири, итд. сви од реда Срби. Немачки етнограф Цернинг пише: „Прво опште име свих Словена било је Сербли, што значи – уједињени“. Пољак Казимир Шулц је користио „Римску историју“ Апијана и друге ауторе те повезао древне Пелазге и Србе, јер Пелазги се сматрају прецима других Срба – Трачана и Илира, а древни пелазгиски град је Додона). Ево мале диграсије: Зар се и Срби неби могли поносити Хомером и питати којег је он порекла, а који пева: „О Зевсе пелашки краљу и додонски, који далеко у Додони владаш ………“
    О томе толико, а ко не верује нека консултује дела овде поменутих па затим Хрвата Рачког и Маретића, Мађара Калаја, Словенаца Крека, француског слависте С. Робера, најстаријег словенског хроночара Нестора Часног Кијевског, Јермена Мојсија Хоренског (370-487 г. По Христу), Апендинија, Патрика Лут-а, Луиа Рена санскритолога, Себастијана Долчија, Адолфа Пиктеа, М.Ф. Нева, Ами Буеа, Абела Овелака, Емила Бирнуфа итд. А на крају да споменем само неке величанствене научнике Србе (код нас непризнате и непознате ваљда због моћи наших прозападних академика), а то су Милош С. Милојевић, (трагична судбина његовог дела „Историја Срба“, 16 томова – пропала), Сима Лукин Лазић, Олга Луковић – Пјановић, Ружица Борисављевић. Хоће ли се наћи још који честит Србин и интелектуалац да у садашња смутна времена јавно збори и проповеда истину о делима ових великана. Имамо ли Србе родољубе и интелектуаце, а не оне о којима говори Арчибалд Рајс, да о нама и нашој прошлости истинито и са достојанством говоре, да се не стди свијих предака. На несрећу, изгледа мало их је, или су закантанчени, као нпр. Др. Јован Деретић, који се једино може огласити и истину казати на ову тему само на „ЈуТјубу“.
    Друго, шта бисмо могли поносно поручити овом циничном свету и убедити га о старој култури и знању што му Сербли, Срб, Пелазги, Венди, Ведети, Арије (што ратоваху са Рамзесом III), Трачани, Илири подастреше овосветској култури. Да Срби нису варвари како то пежоративно тумачи овај изопачени свет нека послужи Азбука. Аз, Буким Вједи (значи: Ја Бог Вид). Зашто том дивном мелодијом не напајамо потомке, словима Глагољице прасрпског „Језика Мајке“ јединог смисленог писма на свету, а по тумачењу Р. Борисављевић је: Глагољица = речита: Први Творац, Бог Свезнајући види речи добре. Он јесте жива сила земаљског простора и зна како људи мисле. Наш Оче Небески Свемира реци слово потврдног учења. Признајмо и убедимо Свет да је Хришћанство – једнобоштво настало на премиси првог творца ВИД-а. Докажимо им да наше памћење не досеже и није само завет Косовског боја него нешто дубље, смисленије, да је то наш ДНК. Докажимо да урушавање Срба започеше прво придошло мало племе Грка који поробише и асимиловаше Пелазге, илирског Јакобога Бога преметнуше у Зевса, или Јупитера додонског према знаменитом делу „Владавина Словена“ Мавра Орбинија, присвојише Орфеја и Хомера. Други уљези Готи, преци Германа, наставише отимање земаља и асимилацију народа. То исто наставише стари римљани, па Србима узеше чак и граматику. Емил Бирнуф је у свом „Есеју о Ведама“ рекао да су се латински и грчки развили из пелазгиског језика. Долчи нам преноси тврдњу Вергилијеву да је илирски род постојао пре него што је Рим основан и истовремено запис Кливерија о распрострањеностих Илира те да се стара Сарматија протезала од Балтика до Црног Мора спуштајући се према Кавказу, а с друге стране преко Панонске низије, даље на југ до Пелопонза. Овај аутор нам каже како су верска учења пренета на тле Италије с Балканског Полуострва на основу дела Дионисија Халикарнашког. Ваља напоменут да се и Амстердам све док га није освоио француски краљ Драгоберт у седемом веку звао Славеноград. Наши научници могли би помоћи светској науци да растумачи, а не успева, тајновите „Веде“, што је превојни облик од корена „вид“ и значи знање – метафизичко знање – сазнање. У „Ведама“ ће Србин наћи своје обичаје и навике из свакодневног живота, особито оне из сеоског живота, све српске народне изреке. „Рг-веде“ су најзначајнији део „Веда“, а то је збирка од хиљаду дивних химни посвећених божанствима. Исти стих се продужио сама код наших народних јуначких песама, чему се дивио Гете и дрги поштени европљани.
    Треће, моћници у циљу истребљења многих народа, а делом и својих, користе један од најцрњих принципа западних теоретичара „Новог светског поретка (Бжежински, Пеци и др.) је „уништити им историјско памћење“. На жалост код нас то је почело много пре појаве овог „поретка“ и „Међународне заједнице“. Томе је допринела Отоманска империја и злоупотребе Срба са стране запада за спасење Европе онад а и сада. Прекид у памћењу код Срба је настао 1456 године, са смрћу Деспота Стефана Лазаревића. Памћење Срба почело је пре 7517 година и тачно толико колико је стар Стари српски календар. Дакле, трајао је 6061 годину, до смрти Стефана Лазаревића. Тачност и животност тог старог календара је запањујућа, а ми сада знамо и користимо само његов хибрид – Јулијански календар.
    Тај наум неби се могао остварити, то нам каже Чомски, без јаке пропаганде и изнутра вођене подршке, извршилаца, домородаца. Довољно је пратити које људе Б92 и остали купљени медији свакодневно доводе на екран или штампу да их интервјуишу, да причају, да „саветју“ бираче и политичаре, да анализирају. То су људи који добро знају белу и сиву пропаганду. У тим медијима приступ је забрањен за искрене родољубе, свима који хоће да кажу истину. Отуда привид да први чине већинско јавно мнење и да је добро смо оно што нам Запад нуди.
    Власт Османлија не само да је економски унштила српску државу него је образовање и култиру избрисала. Писменост је нестала, сем код неколицине монаха по скривеним манастирима и неприсупачним келијама. Сачувано је оно нешто мало знања, традиције и обичаја што се могло усмено пренети или верским обредима сачувати. Храбри устаници под воћством Карађорђа, потом и Милоша Обреновића крваво вратише слободу па и економску моћ, али неписмени као и остале вође ниси могли повратити историјско памћење и корене српског бића. Да би васпоставили писменост и образовање прве школарци послаше на Запад. Колио добра толико и зла оданде они донесоше. Запад из својих себичних и прагматичних разлога учини да се памћење још више брише, а сада то отворено и дрско захева преко својих квислинга. Кажу; заборавите прошлост. Све генерације српских школараца двадесетог века па и овог сада училе су германску историску подвалу преузету из записа Константина Порфирогенета, без историјске подлоге и објашњења, „да су се Срби на Балкан доселили у седмом веку“. Тој подвали не успротиви се ни један актуелни српски академик, јер их тако научи западна „наука“, али зато сакрише истину што је утврдише сви горе поменути научници. Српска академија наука требала је издати Милојевићеву „Историју Срба“, која волшебно нестаде. Од осуде и греха не може се амнестирати ни Српска православна црква. Не види се да СПЦ нешто чини у чувању колективне свести, али се спонтано враћени верници добро користе за „прилоге“ чије тарифе поједини попови зацепљују. Како разумети СПЦ кад казни оне што не дају благослов Бајдену и супростављају католицизму, највећем србождерству?
    Академик Срејовић откри и растумачи Човека из Лепенског Вира. Показа прве зачетке религије. Објасни чувара огњишта, надгробни лик и троугласти отвор са три камена код ногу и за шта је служио. Тај „Лепенац“ живљаше у Млађе камено доба, дакле пре око 7.500 годиуна. Значи пре рођења Христа око 5.500 година. Гле чуда или које коециденције да се то гађа са настанком Старог српског календара. Срејовић непобитно утврди да су житељи куће верујући у загробни живот кроз онај отвор код ногу сипали део своје хране и пића приликом својих обреда. Срејовић изгледа није стигао, а сумњам да је имаао подршку својих колега академика (зар би они смели нарушити западно офуцијелно „учење“ – таласати), те нико не настави изучавати верске обреде. Да можда не постоји страх од истине, те да се утврди, а поготову саопшти Запдним менторимам, да само Срби и данас о Задушницама носе храну на гробље и у кући сипају пиће на земљу „за покој душе“. Шта би се догодило да наша наука докаже нпр. са ким је то ратовао Цезар на обалама Атлантика? На ком је језику писао Овидије кад је био прогнан из Рима? Којим је језиком Хомер писао „Илијаду“, те је грцима посебни учитељи преводили? Шта кажу стихови „Енеиде“, кад спомињу Атенора Тројанца: „Ти Атенора пусти да ахејској избегну војсци / И уђу у земљу илирску ……..“. Којег рода и порода су били Филип и Александар Македонски? Којег порекла је Цар Јустинијан и жена му Теодора-Божидарка? Ко су били оних седамнаест Римских императора на тлу садашње Србијице? Која година градње је уписана на цркви у Цариграду коју подиже Краљ Милутин, Хиландару и дргде? итд. итд.
    На крају, научни и прихаћени одговори на та и друга питања између осталог изменила би и школске уджбенике историје, и поразило „наше“ одане присталице Запада којима је капитал и сјај те лажне вере и културе једина вредност. Вратило би скрхани понос овог народа.
    Наши хедонистички интелектуалци рођени у доба Обреновића, а сада умножени и још похленији не виде шта чини намесничка, „демократска и социјалистичка (интернационалу основао В. Брант, члан „Комитета 300“, Сиц)“ власт и неће бити истинска свест и лучоноше свога народа. Стварањем више од „критичне масе“ правих интелектуалаца, образованих у духу своје прошлости и културе, оданих свом роду и породу, ако треба чинећи проповеди „од уста до уста“, разбиће овај белосветски мрак и изаћи из медијских катакомби, као хришћани старог Рима. Тек кад се изборе да слободно и на „јавном сервису“ могу причати нашу истину, уздизати моралне и културне вредности свога бића родиће се и достојне вође овога народа.
    Поносити се својим коренима, прошлошћу и културом, чувати је, значило би преживети па бар као и оних 7.000.000 Срба у расејаљу, и да се поново окупе као не дај Боже Јевреји. Њих је сачувала вера и Мојсије. Зашто нас неби сачувао наш Бог Вид, који је старији око 1.760 година од Мојсија, потом вера, те дубоки корени који се налазе у тлу целе Еврпе и наш прарођак Лепенац? У супротном прича о Хазарима биће потврђена још једном, само ће бити прича о Србома.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *