RADOVAN RADINOVIĆ NATO agresija ne sme da se zaboravi

Razgovarao Uglješa Mrdić

Vrlo je nekorektan stav naših državnih zvaničnika u vezi sa dešavanjima u Libiji, i stavljanje na stranu protivnika te države, jer ne smemo zaboraviti da je isto zlo u vidu NATO agresije pre 12 godina bilo nanošeno i nama, tako da  odlično znamo kako je sada teško libijskom narodu

„Mnogo stvari ne sme da se zaboravi kada je u pitanju NATO agresija na Srbiju 1999. godine. Taj čin je pokazao da Evropa nije u stanju da poštuje visoke standarde demokratije i da je podržala nasilje i zločin nad Srbijom. Ne bi bilo loše da pomenemo u ovoj eri agresija, da je aktuelna agresija na Libiju samo nastavak ružnog kontinuiteta NATO-a, to jest zapadnih sila. Agresijom na Libiju nastavljen je kontinuitet tog ružnog lica Evrope koji datira još iz perioda inkvizicije, neokolonijalizma, fašizma, kolonijalizma, agresija na suverene i slobodne zemlje. Jedan od značajnijih srpskih intelektualaca Mirko Zurovac je agresiju NATO-a na Srbiju sa pravom nazvao novim evropskim varvarstvom“, kaže u intervju za „Pečat“ prof. dr Radovan Radinović, vojni general u penziji.
Prema njegovim rečima agresiju NATO prema Jugoslaviji potrebno je razmatrati sa različitih aspekata kulturno-istorijskih, civilizacijskih, ekonomskih, političkih i geopolitičkih, ekoloških, vojnih i geostrateških.

Šta je ono što prvo ne sme da se zaboravi kada je u pitanju NATO agresija na našu državu pre 12 godina?
Ne smemo nikada zaboraviti ni kao država ni kao narod sve žrtve koje su pale. Na sramotu naše države one se više i ne popisuju. Čak nije saopšten ni potpun broj ukupnih žrtava NATO agresije na Srbiju. Kada bi mene pitali koliko je ljudi poginulo ne bih bio siguran da vam dam tačan broj, ali znam da je stradalo oko 2.000 građana Srbije, što civila, što vojnih i policijskih lica. Ali znam tačnu brojku stradalih vojnika i policajaca – 785. Njih ne smemo nikada zaboraviti, jer su oni dali život braneći otadžbinu. Jednom ružnom i prljavom politikom naše države obesmišljene su sve žrtve NATO agresije. Takođe, treba da pamtimo i ogromne materijalne štete nanete tokom NATO bombardovanja. NATO je naneo veliku štetu rušeći infrastrukturu Srbije, fabrike, mostove, puteve, bolnice, škole, vojne i policijske objekte. Zbog NATO agresije dva miliona ljudi je ostalo bez sredstava za život, a oko 200.000 građana bez posla. To su jedne od direktnih posledica NATO agresije.

A indirektne posledice?
Indirektne posledice NATO agresije i dan-danas osećamo. Još uvek nije popravljeno sve što je rušeno. Pogledajte samo koliko novca je za sve ove godine potrošeno samo da bi se neki objekti vratili u pređašnje stanje. NATO je srušio 38 mostova, 910 privrednih infrastrukturnih objekata, 470 kilometara puta, oko 570 kilometara železničkih pruga, da ne brojimo stambene objekte i bolnice, energetske objekte, televizijske repetitore… Ništa od toga ne treba zaboraviti. Mada smo svedoci da neki političari potpisuju razne sporazume kojima kao da se želi zaboraviti NATO bombardovanje. Pri tom baš sada na godišnjicu tog zla potpisuju se sporazumi s NATO-om.
Medijski mrak vlada Srbijom i krije istinu o NATO bombardovanju. Vlast vodi politiku potiskivanja u zaborav onoga što se desilo 1999. godine. Razumem želju vlasti za evropskim integracijama, kao i da se brine o budućnosti našeg naroda, ako se zaista brine, ali sve to nije razlog da se zaborave katastrofalne posledice NATO agresije na našu državu. Mislim da bi i put Srbije ka EU bio daleko lakši kada ne bi zaboravili NATO agresiju, jer nam ta ista Evropa duguje zbog pretrpljene štete daleko naklonjeniji odnos nego što ga pokazuje.

Da li se može oprostiti NATO agresija na našu državu?
Praštati se mora, ali se zaboravljati ne sme. Ne možemo da živimo posvađani sa zapadnim svetom, ali ne smemo zaboraviti nijedno zlo koje nam je u istoriji učinjeno. U slučaju Libije vidimo da se agresorska politika NATO-a ponavlja. Zapadne sile su napravile varijantu da se posle izazivanja takozvanih „unutrašnjih nemira u jednoj zemlji“, javlja potreba za spoljnom intervencijom. Pošto se navodno ispostavi da se unutar jedne suverene zemlje ne može srediti situacija zbog navodnog političkog nezadovoljstva prema tamošnjim vlastima, onda se ispostavi da je neminovna vazdušna agresija. Zbog navodnog demokratskog zalaganja Zapada da se uspostavi demokratija i mir u jednoj zemlji dolazi do agresije sa ciljem da se promeni vlast u toj zemlji da bi narodu bilo bolje, a u stvari se taj isti narod izlaže stradanju i nasilju, koje podrazumeva civilne žrtve. Svedoci smo i licemerja dela analitičara koji govore da se ne mogu gađati vojni ciljevi u blizini civilnih objekata, a da nema civilnih žrtava. Zašto se uopšte i gađaju ti ciljevi? Zašto je uopšte trebalo izazivati krizu u Libiji, jedne od najbogatijih i najrazvijenijih afričkih zemalja. Kako baš da se dogodi da se dešavaju nemiri u skoro svim zemljama u liniji Sredozemlja, Tunisu, Egiptu, Libiji. Kako baš da se ti nemiri događaju lančano i da se istovremeno bude te takozvane „političke snage“ koje traže promenu aktuelnog režima? Pa, Libija je, pored Irana i Sirije, jedna od, u pravom smislu reči suverena država. Zato je sada izložena agresiji, budući da je Iran za zapadne sile tvrd orah. Zapadni cilj je da sruši sve režime koje drže do suverenosti svoje države. Vrlo je nekorektan stav pojedinih naših državnih zvaničnika u vezi sa dešavanjima u u Libiji i stavljanje na stranu protivnika te države, jer ne smemo zaboraviti da je isto zlo u vidu NATO agresije pre 12 godina bilo nanošeno i nama, tako da  odlično znamo kako je sada teško libijskom narodu. Jedna od država koja je nosilac agresije na Libiju je Francuska, a ona prema odnosu moći uopšte ne spada u najjače ni ekonomske ni vojne sile. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi se ponaša kao veći katolik od pape, pa sada kao neki tobože veliki predsednik predvodi NATO bombardovanje na Libiju.

Zašto se zaboravlja da i dan-danas građani Srbije umiru od posledica NATO agresije?
To je strašno. Prilikom NATO agresije korišćena je municija sa osiromašenim uranijumom i zagađena nam je okolina. Zbog toga svih ovih godina umiru građani Srbije od raznih kancerogenih oboljenja, kao posledica zagađenja okoline prilikom bombardovanja. Šteta prilikom NATO agresije je velikih razmera i na nekim područjima Srbije biće potrebno da prođe mnogo godina kako bi ta sredina bila upotrebljiva za zdrav život. Postavlja se pitanje, kolika je bila količina mržnje prema našem narodu od strane onih ljudi koji su nas bombardovali sa ciljem da nas u potpunosti unište? Šta postoji u glavama onih koji su smišljali NATO agresiju na našu državu? O kakvim monstrumima se radi?

Kako gledate na činjenicu da se iz godine u godinu u Srbiji, 24. marta – javnost sve manje informiše o obeležavanju početka NATO agresije?
Sudeći prema većini medija, kao da se ona dogodila u nekoj drugoj zemlji pre mnogo godina. Čak mediji žele da promene i suštinu onoga što se dogodilo, pa tako možemo čuti preko državnih medija da je bilo reč o „NATO intervenciji“ ili „NATO kampanji“. Moramo podsetiti da je agresija na našu zemlju vođena na tri načina, iz vazduha, sa mora i iz kopna. O NATO bombarderima sam već govorio, drugi oblik agresije je bio uz pomoć krstarećih raketa sa područja Jadranskog mora, a separatističko-terorističke grupacije su pokušavale da pređu srpsko-albansku granicu ili su unutar Kosmeta obavljale terorističke aktivnosti. Garnitura koja je došla na vlast posle 5. oktobra 2000. godine uglavnom podržava NATO, najveći deo njih je dobio zadatak da se NATO agresija ne naziva pravim imenom i da se taj događaj polako zaboravlja. Pri tom se medijski podržava linč svih onih koji su se istakli u odbrani zemlje. Strašno je za jednu zemlju da se ceo državni, vojni i policijski vrh nađe u zatvoru zato što su branili svoju zemlju od agresije. Najbolji pokazatelj odnosa DOS-ove vlasti prema NATO agresiji je sramno izručenje predsednika države Slobodana Miloševića na Vidovdan Haškom tribunalu. Ona država koja isporuči svog predsednika zato što je branio zemlju ne drži do sebe, to jest do svoje istorije, odbrane zemlje i svih napora u odbrani naše države od NATO agresije – sramnog zločina i novog evropskog varvarstva. Isti je slučaj i sa drugim iz državno-vojnog rukovodstva Jugoslavije i Srbije iz 1999. godine. Ona država koja je pristala na to pristala je i da joj se pripiše krivica za bombardovanje, pa i na otimanje oko 17 odsto teritorije – Kosova i Metohije, to jest na instaliranje albanske države na svojoj teritoriji. U toj agresiji, koja je imala za cilj da razbije i porazi našu vojsku, pokazana je sjajna odbrana naše države. Nikada u istoriji ratovanja u jednom ratu nije uspostavljen toliko neravnopravan odnos vojnih i svih drugih snaga i moći, kao što je to bio slučaj u NATO agresiji na Srbiju. Ta činjenica je dobro poznata i ovog puta je ne ističem da bi je uočili i registrovali kao objektivnu karakteristiku tog rata, već da bih na taj način podvukao krajnje antiherojski i zločinački karakter agresije Zapada na Srbiju. Taj zločinački karakter posebno se ogleda u činjenici da žrtva agresije nije bila u stanju da nanese bilo kakvu ozbiljniju štetu agresoru, osim da izbegava udare i prekomerne gubitke. To je agresor znao i time je rat kao sudar dve strane, dve volje radi ostvarivanja političkih ciljeva izgubio svaki smisao i srozao se na puko kažnjavanje i ubijanje jednog naroda, i to isključivo iz mržnje da bi njegovo političko vođstvo prinudio na kapitulaciju. To se jasno može zaključiti ako se pogleda šta su bile mete napada – infrastruktura, javni objekti, mostovi, civilna naselja.
Iz tog rata naša vojska se skoro potpuno neokrnjena povukla, ali ne zato što je poražena, nego u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN.
U skladu sa tom Rezolucijom 999 srpskih vojnika i policajaca treba da se vrati na teritoriju naše Južne pokrajine. Mi rat sa NATO-om nismo izgubili, već smo uspeli da odbranimo našu državu.

Zašto je još, prema Vašem mišljenju, NATO napao Srbiju 1999. godine?
Jedan od razloga za NATO agresiju bilo je navodno prisilno iseljavanje albanskog stanovništva sa Kosova i Metohije. To je lažan izgovor, jer je do početka NATO agresije iz Srbije slovom i brojem iseljen 1.261 Albanac. Pravi egzodus Albanaca dogodio se za vreme NATO agresije, kada su Albanci bežali sa Kosmeta u strahu od NATO bombardovanja. Kada nema racionalnih razloga da bi se naveli razlozi za bombardovanje, onda se izmišljaju lažni. Kako se može okriviti jedan narod za bombardovanje svoje države koju je branio od agresora? To nas podseća i na razbijanje SFR Jugoslavije, antisrpski poduhvat. Kao što se zna razbijanje Jugoslavije nije odgovaralo Srbima koji su živeli u jednoj državi. Teško se može oteti utisku, da je ipak reč o reviziji istorije, odnosno svođenje nekih istorijskih računa kako bi Srbija i Srbi ispali negativci. Nije reč ni o kakvoj teoriji zavere, ali najstrašniji zagovarači antisrpskog delovanja i promovisanja Srba kao negativaca su narodi germanskog porekla, oni su tokom 20. veka u više navrata vodili rat protiv nas, pretendovali na našu teritoriju i vodili glavnu reč u sukobima protiv Srbije i srpskog naroda.

________________

Slabljenje Vojske Srbije

Kako komentarišete loš položaj Vojske Srbije?
Ja kao profesionalni vojnik, koga je Vojska othranila, školovala i gde sam proveo radni vek ne mogu kritički da govorim o našoj vojsci. Ali je sigurno da bih voleo da naša vojska bude jaka kao nekad. Ako je spoljna politika naše države zasnovana na saradnji sa Rusijom, EU, SAD i Kinom, onda bi i u vojnom smislu trebalo da bude zastupljena ista takva politika. Vojska je nesumnjivo jedan od važnih indikatora razvoja jedne države. Srbija bi trebalo da poštuje sopstvenu rezoluciju o vojnoj neutralnosti, ali sadašnji koncept funkcionisanja naše vojske zasnovan je na NATO standardima. Sadašnji operativni način funkcionisanja vojske je takav da nije predviđen da brani našu zemlju od svih oblika agresije, već da bude mobilan radi učešća u takozvanim „mirovnim operacijama“. To znači da se naši vojnici obučavaju da učestvuju na kriznim područjima da gase ratove, koje izazivaju upravo oni koji i organizuju takve misije. U redu da naša vojska učestvuje u mirovnim misijama UN, ali ne i NATO-a. Inače, razbijanje Vojske Srbije i njeno slabljenje dovodi do situacije da Srbija ne bude u stanju da igra ključnu geostratešku i bezbednosnu ulogu u regionu, a ta uloga joj inače po svim objektivnim merilima, posebno na osnovu strateškog položaja na Balkanu, nesumnjivo pripada.

________________

Uništenje vojne industrije

Nekada je jedna od najjačih grana naše industrije bila vojna industrija. Danas je situacija drugačija. Pri tom je prekinuta i vojnoindustrijska saradnja Srbije i Libije, koja nam je donosila milionsku korist.
Da. Nažalost, vojna industrija nije više jaka kao nekada i interes mnogim zapadnim silama je da ona i ne bude snažna. Postoji tradicija vojnih odnosa Srbije i Libije, a brojni libijski oficiri su se školovali u našoj državi. Srbija je prekinula vojnu saradnju s Libijom verovatno zato da bismo bili kooperativni u odnosima sa NATO-om. Čak se i mediji trude da sakriju sve informacije vezane za vojnoindustrijsku saradnju Srbije i Libije. Ista je situacija i sa izveštavanjem o dešavanjima u Libiji.