PREGOVORI O KOSMETU Ljubazno u Briselu

Piše Nikola Vrzić

Šta možemo da očekujemo od pregovora Beograda i Prištine u čijoj pripremi nisu učestvovali ni srpska Skupština, ni ovdašnja javnost, pri čemu se ne zna ni o čemu se tačno pregovara, ni šta se od nas traži, a ni dokle je srpska strana spremna da ide u kompromis

Osmeh Borislava Stefanovića, šefa srpskog pregovaračkog tima na pregovorima sa kosovskim vlastima, bio je u utorak uveče raširen skoro koliko i njegove ruke kada se u Briselu, u zgradi „Justus Lipsijus“ sastao sa Editom Tahiri, potpredsednicom Vlade Kosova, one na čijem je čelu Hašim Tači, veletrgovac organima izvađenim iz otetih i ubijenih kosovskih Srba. Da li se Borko Stefanović osmehivao izaslanici ubice Tačija zato što je u utorak bio Dan žena, ili zbog toga što nam je Evropska unija naložila uspostavljanje dobrosusedskih odnosa zarad „zajedničke evropske budućnosti“, ili samo zato što je naš glavni pregovarač fin i lepo vaspitan, tek, posle srdačnog pozdrava seli su za sto. Za stolom su ih čekali predstavnici Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, poređane flašice s kiselom vodom, i razgovori su mogli da počnu. A kako će teći i dokle će nas na kraju dovesti, moglo je da se nasluti već iz mučne simbolike Stefanovićevog raširenog osmeha i ruku pred izaslanicom ubice, i flašica vode koje su dekorisale pregovarački sto umesto državnih obeležja Srbije. Flašice umesto srpske zastave pokazale su da se Srbija, međunarodno priznata država sa svojom stolicom u Ujedinjenim nacijama, unapred odrekla državnosti i pristala da sa kvazidržavnom tvorevinom, kakva je Kosovo, razgovara kao sa ravnopravnim sagovornikom. I šta, onda, uopšte i možemo da očekujemo od nastavka pregovora?

POSLEDICE REZOLUCIJE
Ništa drugo nije moglo da nam se dogodi posle 9. septembra prošle godine, kada je Srbija definitivno kapitulirala pred pritiscima zapadnih prijatelja i sopstvenog opredeljenja da u EU ide bez alternative, i pristala da u Generalnoj skupštini UN povuče svoju rezoluciju zarad one zajedničke, tobože napisane sa EU, kojom je, pod tačkom f, „pozdravljena spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana.“ Olakšavanje procesa dijaloga između strana, razume se, pri tom je samo diplomatski eufemizam za izmeštanje rasprave o sudbini Kosova iz Saveta bezbednosti – u kojem smo zaštićeni Rusijom, Kinom i Rezolucijom 1244 – u ruke onih koji su nam pokazali koliko nam dobra žele kada su priznali nezavisno Kosovo.
Takvom odlukom vlast Borisa Tadića je, praveći se da se ništa nije dogodilo, načinila potpuni zaokret u odnosu na politiku koju su vodili i Slobodan Milošević, i Zoran Đinđić, i Vojislav Koštunica, a koja je – uz zanemarivanje svih razlika među njima – uporište nalazila upravo u Savetu bezbednosti UN i Rezoluciji 1244.
Promenjen je, štaviše, i fokus srpske kosovske politike; dok je, recimo, Zoran Đinđić insistirao na napretku „na oba koloseka“ i na pravima kosovskih Srba, „ali i da država Srbija ima jasno definisana svoja prava“ na KiM, glavni pregovarač Stefanović je cilj pregovora sveo samo na pronalazak rešenja koja će „biti u interesu ljudi na KiM“, odnosno „trudićemo se da rešenja budu adekvatna i da pomognu Srbima na Kosovu i Metohiji jer su oni centralna tačka našeg angažovanja“. Onaj drugi Đinđićev kolosek, jasno definisana prava države Srbije u Južnoj pokrajini, netragom se i u tišini izgubio u maglama naših evro-stremljenja. Pa pošto je već tako, šta će nam i Savet bezbednosti i (još važeća) Rezolucija 1244 koja Srbiji daje prava – povratak vojske i policije na Kosovo, na primer – no ona se više i ne usuđuje da ih spomene…
Ovo odustajanje od „državnog koloseka“ srpske kosovske politike, pak, sasvim je u skladu s januarskom rezolucijom Evropskog parlamenta (predlagač: Jelko Kacin, izvestilac EP za Srbiju), koja otvoreno govori da pregovori Beograda i Prištine treba da – ovde je i razotkriven suštinski cilj predstojećeg dijaloga – „budu od koristi svim građanima Kosova“, što će reći da Srbija s Kosovom ima da pregovara samo da bi Kosovu bilo bolje nego što je sada. A da bi se izbegla svaka moguća zabuna, Kacinova rezolucija dopunjena je i amandmanom koji od Srbije traži da u dijalog s Kosovom uđe „bez zahteva za novim pregovorima o statusu“. Rezultat ove preporuke Evropskog parlamenta: razgovore o statusu Kosova srpski pregovarač Stefanović vidi samo kao nužnu posledicu razgovora o „konkretnim, tehničkim pitanjima“, ali ne i kao temu svih tema, na kojoj bi Srbija, braneći sopstveni teritorijalni integritet, trebalo da insistira.

KUPEROVI DUPLI STANDARDI
Najzad, da ne treba ni da se nadamo da će se voditi bilo kakav smisleni razgovor o jedinoj temi koja bi državu Srbiju trebalo da zanima, a to su status Kosova i pitanje naše teritorijalne celovitosti, potvrđeno je i potpuno nedvosmisleno. Ketrin Ešton, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, poručila nam je da je „potrebno dvoje da bi se održao dijalog. Nema svrhe govoriti o temama o kojima jedna ili druga strana nije spremna da razgovara“. A kako je Edita Tahiri kazala da je „pitanje statusa za nas zatvoreno poglavlje“, Borislavu Stefanoviću nije preostalo ništa drugo no da pomirljivo obznani da „mi ne želimo da menjamo na bilo koji način pogled Prištine na pitanje statusa, jer takođe imamo pogled na njega – za nas je Kosovo i Metohija deo Srbije, kao što oni misle da je Kosovo nezavisna država“.
Srpskoj pregovaračkoj poziciji dodatni će kamen o vratu predstavljati i sam medijator, predstavnik EU Robert Kuper, proslavljeni zagovornik doktrine „novog liberalnog imperijalizma“. „Postmoderni svet treba da se navikne na ideju duplih standarda,“ jedna je od često citiranih misli ovog diplomate, veoma uticajnog saradnika bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, glavnog zagovornika bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. Dodamo li na sve to da su na mala vrata, pozivom EU koji nema uporište čak ni u onakvoj septembarskoj Rezoluciji UN, u pregovore uvedeni i Amerikanci (zašto nisu Rusi ili Kinezi?), potpuno je jasno da naspram sebe u onom briselskom sobičku imamo i Kosovo, i EU, i SAD. I da smo na to sami pristali, čime smo postali saučesnici u otimanju sopstvene teritorije.
Ketrin Ešton je, doduše, pred početak pregovora pokušala da objasni da su Amerikanci pozvani samo „zato što verujemo da mogu da pomognu da se unapredi proces, a ne zato što su tu da pomognu jednoj ili drugoj strani“. Kako zapravo izgleda to „unapređivanje procesa“, postalo je jasno kada je do srpske javnosti prošlog petka dospela kratka i jedva primećena vest da su „za Vašington, na konsultacije sa visokim zvaničnicima Stejt departmenta i Kongresa otputovali zamenica premijera i šefica kosovske delegacije Edita Tahiri i ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj“.
Posle te posete, ovog ponedeljka, sastala se i Skupština Kosova da bi razmotrila pregovaračku platformu s kojom će u Briselu nastupiti Edita Tahiri. Kosovski parlamentarci nisu se (još) dogovorili, ali u tome nema ničega utešnog po Srbiju. Naprotiv, budući da se Tačijevoj rezoluciji, koja govori o „dijalogu dve suverene zemlje“, suprotstavila još radikalnija, rezolucija Aljbina Kurtija i njegovog „Samoopredeljenja“ koja kao uslove za početak razgovora od Srbije traži da promeni svoj Ustav, prizna nezavisnost Kosova, izvini se i plati odštetu Kosovu i prestane da ugnjetava Albance na jugu Srbije… Pretpostavimo da će biti usvojena „mekša“ rezolucija, ali treba imati u vidu da u Skupštini Kosova Tačijeva koalicija ima tanku većinu i da mu „Samoopredeljenje“ kao Damoklov mač visi nad glavom, zbog čega u pregovorima neće smeti da čini bilo kakve ustupke Srbiji. Pri tom, podsećamo da na Kosovu podršku SAD nema samo Hašim Tači – koga je Tomas Kantrimen, zamenik državnog sekretara SAD, blagoslovio pred formiranje sadašnje vlade – već i radikalni Kurti, na čijem je glavnom predizbornom skupu, kao počasni gost, sedeo Vilijem Voker, nekadašnji šef Verifikacione misije OEBS-a. Što sve zajedno znači samo da će Vašington i Brisel još jače pritiskati Beograd da bude kreativan, konstruktivan, hrabar… u prevodu, da donese niz odluka kojima se interesi Srbije na Kosovu dodatno gaze.

TAJNA SRPSKA PLATFORMA
Beograd je na to, čini se, potpuno spreman, i u pregovore ulazi sa unapred spuštenim gardom. Kako drugačije protumačiti odgovor Borislava Stefanovića na novinarsku opasku da će s druge strane stola imati „teškog i tvrdog pregovarača, za Editu Tahiri kažu da je postavljena da ni u čemu ne bi popustili“: „Biti tvrd i nepopustljiv nije najbolji recept za ove pregovore. Lako je biti tvrd, a mnogo teže konstruktivan i s novim rešenjima“.
Šta će to konkretno značiti, videćemo kada jednog lepog dana do javnosti i srpske Skupštine dospeju detalji započetih „tehničkih pregovora o konkretnim pitanjima“ transporta, komunikacija, matičnih i katastarskih knjiga… Srpska platforma koja se i dalje skriva od javnosti, Skupština koja nema nikakvu ulogu u pregovorima, guranje vesti o početku dijaloga sa prvih stranica novina i iz prvih minuta televizijskih dnevnika, ne slute ni na šta dobro. Sva je prilika da će „konstruktivna i nova rešenja“ srpske strane u stvarnosti značiti prepuštanje Kosovu svih atributa prave države, posle čega će ono de fakto postati nezavisno, dok će srpsko priznanje te nezavisnosti ostati samo stvar pukog, skoro i nepotrebnog formalizma. Srbija je, otprilike, u poziciji muža koji tvrdi da ne pristaje na razvod, ali pri tom ženi i njenom ljubavniku svojski pomaže da iznesu njene stvari iz kuće i podele imovinu, još se usput i ulagujući ljubavniku.
A na sve te nevesele perspektive, posle prvog dana pregovora, šef srpskih pregovarača Borislav Stefanović kao najvažniji utisak istakao je to što je sastanak bio „normalan i ljubazan“. Kao da je u Brisel poslat da bi bio ljubazan, a ne da bi se borio za interese Srbije. Što, opet, možda i nije previše daleko od istine.

9 коментара

  1. Avatar

    Ova danasnja vlast u Srbiji sve sto je tajila od javnosti u Srbiju vodilo je u propast i skupo kostalo narode Srbije narocito srpski narod . Tako i ovi pregovori oko Kosova . Dobro se zna u javnosti da oni zele da priznaju nezavisno Kosovo i da bez toga nema , Evropa nema alternativu . Samo sada treba naci model kako obmanuti srbe da oni nisu krivi za to priznanje i da su uzalud pali toliki zivoti za obranu srpskih svetinja , da su bez veze poslali one koji su branili srpski narod poslali u haski kazamat , da bi opravdali nato agrisiju na Srbiju i da nato ubicama oproste zlocine nad narodima u Srbiji . Vec su ucinili neke poteze po tom oprostaju ubijanja naroda u Srbiji . Bivsi ministar ino. poslova VK. potpisao sa nato ubicama sramni ugovor o koristenju svih vrsta puteva po Srbiji bez naknadne stete , pa i ako bude ljudskih zrtava . Ova vlast ide jos dalje tako da ce ove godine u Srbiji biti odrzan nato samit , tako da se presednik Srbije izvine natovcima sto su izgubili nesto od ubilacke masinerije iznad Srbije prilikom ubijanja i razaranja jedne suverene drzave , samo radi jednoga coveka , gle cuda koga ne ubise za vreme agresije , nego mnogo kasnije nekim drugim metodama .

  2. Avatar

    Vlada izdajnika nije legitimna kao ni ljudi koje je poslala, ne radi ono sto joj je u opisu radnog mjesta zapisanog ustavom “Da brani ter. integritet i suverenitet zemlje” tako da ova farsa ide na dusu izdajnicima sopstvenog naroda.
    “Pregovori” s dokazanim kriminalcima samo govore o stepenu ocaja i panike u vladi izdajnika, ne znaju sta ce da kazu narodu…
    A kad ce narod da se “desi” ostaje da vidimo.
    Prestonica nam je, egoisticna,zaokupljena problemima egzistencijalne prirode, mediji kao u Staljinovo i Brozovo doba,
    ekonomija nula.
    Da li ce rus uspjeti probuditi ponos i patriotizam uspavane prestonice ostaje da vidimo… dotle cemo se nadati

  3. Avatar

    Зашто опозиција не упути захтев Скупштини Србије да неовлашћена лица прекину нелегитимне преговоре са „Приштином“ по „техниким питањима“, да Скупштина, пре било каквих разговора, тражи

    1. Повратак свих расељених и протераних Срба и осталих народа на своја имања, са гаранцијом мира и безбедности
    2. исто – са Хрватском
    3. да Скупштина обавеже МИП или председника државе Србије да упуте захтев Савету Безбедности Уједињених нација по том предмету

  4. Avatar

    Председник државе, премијер, Скупштина изгубили су оријентацију. По Уставу они су задужени да воде земљу и бране уставни поредак. Тадић одјури да помогне развоју Јапана. У сличној ситуацији боравио је и у Букурешту, па у Загребу, на Бледу. Ово је теже него НАТово бомбардовање СР Југославије. Велеиздаја. Личи на Лилића када је био на неком спортском слету у Јужној Америци. Ко је чиновничићима дао овлашћења и у ком обиму? Има ли одобрење Скупштине? Ко му је потписао путни налог и зашто се не објави састав „преговарачког тима”? Зашто је изабран Брисел, ко то организује? Откуда толико тајни и мрака? Момак се хвали успехпм, прича небулозе као мачак око каше, као киша око Крагујевца. Нашта смо спали. Где је екипа државника као у Рамбујеу. У питању је држава. Зашто се не одржи межународна конференција након завршетка истраживања по извештају Дика Мартија? Зашто Скупштина није прихватлила извештај Дика Мартија и тражила седницу Савета Безбедности Уједињених нација. Разговарају о питањима која су свуда у свету решена. Преговарају као кућни савет са комуналцима о техничким питањима струје и воде – куку мајко. Шта о томе да се прича и хвали. Постоје међународне норме. Коштуница је фини и пристојан, не уме да подвикне. Због тога и није у власти. Надамо се да ће бити ускоро. Ваљда се народ пробудио. Требао би један сценарио као код комшија, да се задремала власт мало оджабокречини.

  5. Avatar
    Љубомор

    Борис Тадић зна да се не може радити отворено против српских интереса и да би у историји овог народа остао оличење нечовјештва. Тактика коју примењује је очигледна и погубна. Тактика свршеног чина стварно је разарајућа, али мислим да неће проћи, само да се Шешељ врати што пре. Било би интересантно гледати како гмазови беже у своје каљуге.

  6. Avatar
    Joža Horvat

    A od smrti Slobe i prevelike brige Tadića , Čanka , Čede praška , Kandićke i ostalih nesrba nas Srba ima sve manje u regionu . Zbog totalne nebrige vlade Srbije o Srbima u Hrvatskoj dolazi do nestajanja našeg naroda iz ove zemlje prvog suseda u kojoj smo živeli vekovima a u Srpskoj Dalmaciji , Lici , Baniji , Kordunu i pre Hrvata .Točno mladi Srbi se redom u Hrvatskoj izjašnjavaju Hrvatima i ne samo to nego i katolicima , oni koji se još malo bore kažu da ne vjeruju u Boga samo da bi zaštitili sebe i da nebi morali stati na katoličku stranu . Pritisak je strašan od državnih institucija , vrtića , škola , policije preko prijatelja i prijateljica svi vrše pritisak i mladi čovjek jednostavno pukne ili popusti i počinje se sramiti svojih roditelja svojeg imena i prezimena . Pa brže bolje u katoličku crkvu na pokrštavanje a poslije toga od istih tih bivših Srba najveće pljuvanje po svojima kako bi se dodvorili prijateljima tužno i jadno a SRBIJA ŠUTI .Srbi u Hrvatskoj i Krajini žive bez vode , ceste i struje u 21 veku. U bivšoj Republici Srpskoj Krajini u kojoj je rođen svjetski naučnik Srbin sin pravoslavnog paroha, Nikola Tesla koji je struju podario čitavom svetu a zlikovci je zabraniše za njegov narod u Hrvatskoj u 21 veku .Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i imali su pravo na razdruživanje i proglašenje svoje države baš kao i Hrvati , sve ostalo su laži.Hrvatska je pobjedila u ratu uz pomoć Nemačke ali najviše služeći se Gebelsovom propagandom. A to je ako više puta ponavljate laž ona u svjetu postaje istina i to im je odlično uspelo. Napravili su najgori zločin posle II svetskog rata i genocid nad Srpskim narodom , što su radili pod Pavelićem i u II svetskom ratu. Uništili su Republiku Srpsku Krajinu koja je bila proglašena voljom njezinog naroda koji je bio konstitutivni narod znači imao je pravo da se osamostali baš kao i hrvatski narod. Kod nas u srpskoj politici se o tome uredno šuti i prešućuje misleći se dodvoriti Hrvatskoj i svetu ne mi tako samo padamo još niže i od stvarne žrtve ( protjerivanje 280 000 Srba i oko 150 ooo Jugoslovena od njih oko 80 % Srbi i genocid nad onima koji su ostali zabilježio kamerama UNPROFOR ) mi šutnjom postajemo agresori.Da ne govorimo da je Baranja samo dio Vojvodine koju je Josip Tito Broz oteo od Srbije za svoje Hrvate kao i Međumurje što je oteo Mađarima a Istru i Dalmaciju Italijanima .Deo Srpskog Banata poklonio Rumunjima. Sve nade polažem u Savu Štrpca i njegovo zalaganje za Krajinu. Srpski narod nikada se ne smije pomiriti s činjenicom da Krajina ne postoji. Postojala je na oko 35 % teritorije današnje Hrvatske sve su to bili srpski etnički prostori i mi se za njih moramo boriti makar čekali 900 godina kao Hrvati svoju državu ali kad tad izboriti se moramo i na naš teritorij vratiti naše stanovništvo . Danas Hrvati vode narod od oko 4 miliona stanovnika i rađaju 46.000 beba s tendencijom prema 50.000 .Hrvata se sada rađa samo 7.000 godišnje manje nego što ih umire a Srba oko 35.000 pa dobro razmislite o posljedicama .Dok naš narod s manjinama koji je skoro duplo veći daje tek oko 68.000 od toga 56.400 beba Srba s daljnjom tendencijom pada . Tako da ako ovako nastavimo izjednačit ćemo se s brojem rođenih Hrvata . A to će biti kraj mita o najvećem narodu bivše Jugoslavije . Mesto Srba koji se ne žele rađati preuzet će vitalniji narodi Hrvati ili Albanci .Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve Srpske krajeve Srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja Srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju Srbija može spriječiti secesiju Srpskog Vojvodstva.Ukratko Srbija mora ekonomski ojačati a najveći dio novca izdvajati za poboljšanje nataliteta , osnovati Srpski fond koji će voditi Srpska pravoslavna crkva , tražiti da u njega uplaćuje i naša dijaspora širom sveta .Pokrenuti veliku obnovu u Srbiji se godišnje treba rađati 100 000 beba u Srpskoj minimalno 20 000 . U Hrvatskoj treba tražiti povratak na plan Z-4 od međunarodne zajednice jer inače se Srbi nikad neće moći vratiti u svoje kuće i stanove .Preko crkve treba pomagati Srbe u Krajini naročito Podunavlje , Vukovar , Ilok, Beli Manastir i Osek .A u Dalmaciji na prostoru između Zadra i Šibenika pa prema granici s Bosnom . Kao i Albanci grupirati se i odrediti centar recimo Srbi iz Dalmacije ,Senja ,Zadra , Splita itd . pomalo grupirati u Šibenik .U BH federaciji uložiti sve napore i ojačati Drvar , Grahovo , Glamoč i veliki trud uložiti da bude Srpska većina u Bosanskom Petrovcu .Isto tako ojačati Brčko sa više mladih višečlanih porodica i ne dozvoliti presecanje Srpske na dva dela . Hercegovina izumire a gradimo veliki Bogomolje to je lepo ali treba nam narod , znači još jedan bitan kraj koji treba ojačati . U Srbiji treba ojačati Suboticu , Sentu , Kanjižu itd . i Rašku oblast u užoj Srbiji .Izbjeglice treba naseljavati tamo gdje nam nedostaje stanovništva a ne u mjestima u kojima su Srbi i tako preko 85 % .Znači ako si rodoljub, Srbin, Srpkinja prihvatite se ljubavi i natalitetom pobjedimo neprijatelje Srbije i Srpskog naroda .

  7. Avatar

    Pošto Albanija najavljuje ujedinjenje s Kosovom a kasnije i otetim teritorijama Crne Gore , Makedonije i Grčka . A kako bi bilo da države ugrožene otimačninom i stvaranjem velike Albanije koju podupire Amerika i Evropa uzmu za saveznika Rusiju ? Pa da Grčka , Srbija , Makedonija i Crna Gora krenu lagano prema granicama Albanije i oslobode svoje države od međunarodnih terorista i švercera drogom , ljudima , organima , prostitucijom i ostalim zlom uz blagoslov zapada .

  8. Avatar

    Председница Аргентине одбила захтев САД око Косова

    Председница Аргентине Кристина Фернандез Кирхнер одбила је 2008. године захтев Американаца да Буенос Ајрес призна независност Косова, наводи се на сајту Викиликс.

    Према подацима из депеше америчке амбасаде у Аргентини, конгресмен Елиот Енгел је разговарао са председницом те земље о Косову, али је она рекла да би признање било проблематично за Аргентину због питања Фокландских острва.

    Председница Аргентине је навела да њена земља треба да избегне да уради или изјави било шта што би могло да штети њеним претензијама да поврати Фокландска острва.

    Према њеним речима, Аргентина цени позицију САД, али је за Буенос Ајрес најважније да заштити своје интересе на Фокландским острвима, наводи се у депеши.

    Велика Британија је 1982. године послала своје снаге на Фокландска острва, где су поразили аргентинске снаге, које ту територију сматрају за састави део Аргентине.

  9. Avatar

    Srbija je već tri godine u najdubljoj recesiji. Svetlo na kraju tunela već odavno niko da ugleda, a samo ga dežurni optimisti povremeno i stidljivo najavljuju. Ne vide ga ni oni više, ali njegovo viđenje najavljuju za skoru budućnost u koju nikako da uđemo.

    Koliko još prošle godine svi naši političari su objavili izlazak iz krize. Setimo se samo potpuno detinjastih izjava Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića, Božidara Đelića, Mlađana Dinkića i ko zna koga sve iz prošle godine, kako je Srbija izašla iz krize i da će koliko u ovoj godini i građanima budi bolje. Narodu, kao što znamo, gore od ovoga danas nije bilo ni pod dahijama.

    Prošle godine, u trenutku davanja pomenutih hiperoptimističkih najava, domaća politička elita još je sanjala jedan san koji se u međuvremenu pretvorio u noćnu moru – uspešnu prodaju Telekoma. Jasno je svakome danas da je tada bilo planirano da se pare od ove privatizacije iskoriste za kupovinu socijalnog mira, odnosno za fingiranje izlaska iz recesije. Od toga iz više razloga danas nema ništa.

    Prvo i najvažnije, Telekom je teško prodati, posebno za one pare koje je država očekivala. Tenderski uslovi su prodaja 51 odsto akcija po minimalnoj ceni od 1,4 milijarde evra. Kako stvari stoje, i ono malo zainteresovanih kupaca, a to su Telekom Austrija, Dojče Telekom i dve kompanije u vlasništvu ruskog milijardera Mihaila Fridmana, najviše razmišlja o ceni koja je ispod milijardu evra.

    Od te sume treba odbiti deo koji pripada grčkom OTE-u koji bi po planu trebao da proda svojih 20 odsto uz državnih 31 odsto kako bi se namaklo ponuđenih 51 odsto. Šta bi onda ostalo za kupovinu socijalnog mira? Veoma malo, ako uopšte nešto.

    I ovde će biti Dan gneva

    Prošlogodišnja ideja žutih vlastodržaca bila je da se posle isplate Grcima i raznoraznim „zaslužnim građanima” (čitaj: mito i korupcija) u republički budžet slije negde oko milijardu evra. Sav taj novac bi se zatim na razne načine odlio u fondove za kupovinu biračkih glasova. Dobar deo bi otišao za finansiranje masovki, kao što su izgradnja autoputa i slično gde bi se uposlile hiljade potencijalnih glasača. Jedan deo bi otišao u penzione fondove i za isplatu viška radnicima u državnoj administraciji i javnim preduzećima… Našla bi se i neka crkavica za pomoć socijalno najugroženijima.

    Ovakvo finansijsko Potemkinovo selo držalo bi vodu taman dok ne prođu izbori. Posle bi nastala ista glad koju i danas imamo, ali bi bar bila sačuvana sadašnja vladajuća koalicija. Od tog plana nema više ništa.

    Pošto je postalo jasno da će prodajom Telekoma moći tek da se namaknu gaće da ne budemo skroz goli, ovoj vladi je stigla misija MMF-a sa svilenim gajtanom u rukama. Međunarodni monetarni fond i sam ima finansijskih problema, jer se bori da sačuva ekonomsku stabilnost najvažnijih igrača na svetskoj sceni. Za zemljice veličine i važnosti jedne Srbijice niti imaju vremena, niti interesa. Ono što su oni spremni ovde da ulože su mrvice čak i u našim razmerama.

    Decenijama već MMF ne igra ulogu Božić Bate (ako je tu ulogu uopšte ikada i imao), već namrgođenog dželata sa bičem u ruci. Ono što da on stostruko naplaćuje. U početku je široke ruke i bukvalno nudi kredite, a onda, kada dužnik dospe u situaciju da više ne može da otplaćuje rate, dolazi sa sve težim zahtevima gde i kako da se štedi.

    Intervencija MMF-a u Tunisu i Egiptu upravo je dovela do poznatih masovnih pojava gnevnih građana na ulicama i trgovima. Međunarodni monetarni fond, da bi nastavio sa reprogramiranjem dugova i davanjem novih zajmova, od vlada dužnika traži rigoroznu štednju. Pri tome, on ne insistira na tome gde će da se štedi, već samo traži smanjenje javnih troškova.

    U realnosti to izgleda tako da je Mubarak nastavio da za sebe i svoje ukućane zida vile na Luganu i Azurnoj obali, ali je ukinuo pomoć najgladnijima i zamrzao penzije. I kod nas se dešava slično.

    Od korica do korica, svaki broj Tabloida je pun tekstova o malverzacijama i krađama ljudi sklonih vlasti. Milijarde evra se godišnje na ovaj način isisaju iz republičkog budžeta i sve se to knjiži kao javna potrošnja. U istu tu kategoriju spadaju i penzije, kao i socijalna pomoć ili dečji dodatak.

    Da bi se javna potrošnja papirološki svela na nivo koji propisuje MMF, zakida se najgladnijima da bi se davalo najbesnijima.

    Na kraju, budžet ispadne izbalansiran, a za narod ionako niko ne pita.

    Kada sve ovo vratimo na našu početnu priču o Telekomu, vidimo da su nadrndani funkcioneri MMF-a, koji se u Srbiji ponašaju kao komandanti okupacionih snaga, želeli da vide gde će te pare da odu. Na prvom mestu ih je interesovalo da se deo novca iskoristi za vraćanje nagomilanih dugova, a da drugi deo ode u one privredne grane koje su interesantne za mentore ove međunarodne finansijske institucije. Kupovina socijalnog mira njima je zadnja stavka, ako uopšte tako nešto i postoji u njihovim kalkulacijama.

    I tu se naša vlada našla u nebranom grožđu. Em će za Telekom da dobije manje nego to je i u najgorem košmaru mogla da sanja, em će to malo još više biti smanjeno kroz intervencije MMF-a. Propast ove države tako tek počinje.

    Direktor konsultantske kompanije za promet nepokretnosti King Sturdž (King Sturge) Srđan Vujičić, ocenio je da će do pomaka na domaćem tržištu nekretnina doći tek krajem godine. I Vujičić po svom poslu spada u dežurne optimiste. Kada on ovako govori, znači da je situacija katastrofalna.

    Tržište nekretnina je u svakoj privredi jedan od lakmusa preko koga se ocenjuje realno stanje te zemlje. I narod i preduzeća, kada su zadovoljni, lakše se odlučuju na kupovinu novog stambenog ili poslovnog prostora. Ulaganje u nekretnine spada u dugoročne investicije, a svako će na tako nešto da se odluči jedino ako je siguran da će u narednom periodi poslovati dovoljno uspešno da može da izdrži pritisak tog zaduženja.

    Ima gladi, nema ljudi

    Na tržištima koja su bremenita teškoćama, kao što je ovo naše, malo ko normalan se upušta u investicije u nepokretnosti. Narod nema para ni da preživi, a kamo li da kupuje novi krov nad glavom, a preduzeća uglavnom imaju višak poslovnog prostora, jer stalno smanjuju broj zaposlenih.

    Kada se pomenu nezaposleni, Srbija se automatski svrstava u red afričkih zemalja. Za razliku od nas, Afrikanci bar imaju dovoljno divljači za lov.

    Koliko zaista nezaposlenih ima u ovoj zemlji ne zna niko. Po procenama stručnjaka iz međunarodnog monetarnog fonda, koje su nedavno sasute u lice sindikalnim predstavnicima iz Srbije, u našoj zemlji je od početka krize bez posla ostalo više od 400 hiljada ljudi.

    Domaća vlast je, za razliku od ovog broja, stidljivo pominjala tek nekih 290.000 novopridošlih na biroe rada i narodne kuhinje. Gde se zagubilo 110.000 duša?

    U Srbiji je u ovom trenutku po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje bez posla 730.000 ljudi, a to je samo deo zaista nezaposlenih. Postoji jedna siva zona realno nezaposlenih koji nisu evidentirani u državnim statistikama.

    Za ovako nešto ima veliki broj razloga. Jedan od najvažnijih je da građani nemaju poverenja da će Nacionalna služba za zapošljavanje ikada moći da im obezbedi nov posao, pa rado odustaju od nepotrebnog čekanja pred šalterom samo da bi ponovo overili svoju (ne)radnu knjižicu.

    Sa druge strane i naši propisi se trude da šminkaju realno stanje. Oni radnici koji su posao izgubili uz otpremninu ne vode se kao nezaposleni, bar za period dok ta otpremnina može da im posluži za preživljavanje. Matematička formula za ovako nešto je jednostavna: otpremnina se deli sa cifrom koja predstavlja apsolutni minimum za preživljavanje, a rezultat je broj meseci koliko otpušteni radnik tehnički nije nezaposlen. Pošto je po nekoj alhemičarskoj formuli naše vlade mesečni minimum za preživljavanje oko 8.000 dinara sledeći termin za prijavu na biro rada za otpuštene uz otpremninu obično nastupa tek posle tri ili više godina.

    Statistički, ti se ljudi ne vode kao nezaposleni. Isto je i sa onima koji imaju bar jedan sat nedeljno nekog radnog angažovanja, a ni pomažući članovi domaćinstva, koji su besplatno pomagali nekom drugom članu u obavljanju porodičnog posla, nisu obuhvaćeni statistikom Nacionalne službe za zapošljavanje.

    Da bi se stanje na tržištu rada vratilo na vreme pre krize biće potrebno najmanje sedam godina, upozoravaju ekonomisti. Statistika je još neumoljivija, jer smo po stopi nezaposlenosti najgori u Evropi. Prema podacima Privredne komore Srbije, stopa nezaposlenosti u ovom trenutku je dostigla 26,7 odsto, nasuprot 20 odsto koliko priznaje Republički zavod za statistiku, odnosno petnaestak posto koliko je spremna da prizna Nacionalna služba za zapošljavanje.

    Kada se statistika pretoči u stvarnost, od oktobra 2008. je izgubljeno 400.000 radnih mesta, a od aprila 2008. godine još 50.000 više. Mesečno je, dakle, bez posla ostajalo oko 17.000 ljudi, a to je jedan omanji srpski grad. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da je u ovom trenutku, na njihovoj evidenciji oko 729.520 ljudi, dok je krajem 2008. godine bilo njih 727.261. Već iz ovih brojki je jasno kako se štimuje privredni uspeh i tamo gde ga nema.

    “Sasvim je neozbiljno, pa i neodgovorno, što u Srbiji nijedna institucija nema pravu sliku o broju nezaposlenih”, ocenjuje Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije. Za zatvaranje radnih mesta nije kriva samo ekonomska kriza, ocenjuju u Uniji poslodavaca, već i privatizacija. Oni navode da su u 2009. godini, kada je zabeležen ogroman rast nezaposlenosti, mnogim firmama istekli ugovori o socijalnim programima koji su sklapani u vreme privatizacije na period od tri godine. Za deset do 15 odsto od ukupno zatvorenih radnih mesta pravi krivac je racionalizacija, kažu u UPS.

    Sa ovim se aktuelna vlast ne bi složila ni pod mukama, jer smatra da imamo najidealniji model privatizacije na svetu. A i šire.

    Već po dosadašnjim podacima vidi se da je situacija u Srbiji katastrofalna. Armija nezaposlenih, kojoj treba dodati i statistički ne-nezaposlene i one koji su zaposleni, ali ne primaju platu dovoljnu da kupe metar kanapa pomoću koga bi sebi prekratili muke, uz sve to shvatamo da i ono malo para koje bi trebale da pristignu u budžet ne mogu da se usmere u ublažavanje siromaštva u kome narod živi.

    Narodu papiri, tajkunima vlast

    Ako već nema hleba od privatizacije, da li je država mislila da se dodatno zaduži kod MMF-a ili neke slične institucije i da tako simulira izlazak iz krize? Možda i jeste, ali je to potpuno nemoguće.

    U 2009. po podacima koji su nam sada dostupni (za 2010. još se obrađuju, ali će stanje pre da bude gore nego bolje) 37,1 odsto prihoda od izvoza robe i usluga išlo je na servisiranje dugova. Prema podacima Svetske banke, od ukupno 110 zemalja koje ona prati, samo pet je teže pogođeno vraćanjem dugova nego što je to slučaj sa nama.

    Po podacima Međunarodnog monetarnog fonda, Srbija se već opasno približila granici od 45 odsto bruto nacionalnih proizvoda, koliko bi realno smela da se zaduži. Svaki dalji evro kredita koji bi uzela za nju bi bio poguban, jer gornji podatak govori da, statistički, svaki drugi dinar zarađen proizvodnjom dobara ili pružanjem usluga ide na otplatu javnog duga. Takvo opterećenje teško da mogu da izdrže i mnogo snažnije ekonomije od ove naše.

    Potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Milan Knežević nedavno je izneo podatak, po kome je zaključno sa 1. januarom u Srbiji bilo blokirano 14.552 preduzeća sa 104.205 zaposlenih, a među njima je 14.162 mala preduzeća, 308 srednjih i 82 velika preduzeća.

    Posle ovoga sledi pravi nok-aut udarac: 1. januara ove godine 26.000 preduzeća izašlo iz sistema naplate poreza na dodatu vrednost, što znači da je njihov bruto promet pao ispod dva miliona dinara. Sa takvim realnim pokazateljima, teško da je ovdašnja privreda u stanju da istrpi nova, veća zaduživanja.

    Ekonomista Dragovan Milićević tvrdi da je deo privrede, koji se bavi stvaranjem novih vrednosti, kao što su poljoprivreda, prerađivačka industrija, građevinarstvo bez državne nadgradnje, od 2006. do 2009. godine “odlio” bankarskom sektoru 16 milijardi evra, među kojima 90 odsto čine rashodi za kamate.

    U ovom začaranom krugu visoke zaduženosti i javnog sektora i celokupne privrede, kao i nemogućnosti da daljom uspešnom privatizacijom namakne potrebna sredstva makar za kratkotrajni predizborni predah, srpska vlada pokušava da otkrije čarobnu formulu izvlačenja iz propasti.

    A te formule, jednostavno, nema.

    Konačno, najbolji pokazatelj stanja u nekoj privredi je situacija na lokalnoj berzi. Kada u razvijenom svetu tržišne ekonomije dođe do pada berzanskih transfera od samo tri odsto, vlada i nadležni ministri podnose ostavke, a guverneri centralnih banaka se hvataju za glavu. Beogradska berza je konstantno u sunovratu, ali to ne samo da nikoga od nadležnih ne brine, već kao da niko na to ni ne obraća pažnju.

    Na Belexu, tržištu hartijama od vrednosti, već godinama vlada potpuno mrtvilo. Većina transakcija se odvija na neformalnom vanberzanskom tržištu po burazerskom principu prodaje: ja tebi, ti meni. Zbog ovoga ozbiljni investitori i veliki berzanski igrači iz sveta od Belexa beže kao đavo od krsta.

    Regulatorne komisije same berze i državnih institucija ili uopšte ne reaguju na nepravilnosti koje se odvijaju pred njihovim nosem, ili to čine sporo, mlako i bezvoljno. Većina hohštaplera se i ovde, kao uostalom u celokupnoj našoj privredi, izvlači bez ikakvih sankcija.

    Uopšte zbog toga nije čudno što ni običan građanin ne oseća nikakvu potrebu da se upozna sa trgovinom na berzi, koja je na zapadu jedan od omiljenih načina bogaćenja malih investitora. Naš čovek zna da nema šanse u utakmici sa od države zaštićenim ajkulama, čiji je jedini cilj da opljačkaju narod.

    Nikoga tako ne čudi da je posle svakog dodeljivanja besplatnih akcija po pravilu dolazilo do stampeda na šaltere banaka, pošta i ovlašćenih brokera. Prosečan Srbin je želeo da se što pre ratosilja hartija od neke vrednosti koje sutra mogu da budu potpuno bezvredne.

    Odličan primer za ovo je bila stihijska prodaja akcija NIS-a. Ruski kupac se svojevremeno obavezao da najkasnije u februaru ove godine ponudi da otkupi građanima podeljene akcije po istoj ceni po kojoj ih je kupio od države. Ova njegova obaveza je bila svima poznata, a i kupac od nje nikada nije bežao. Nedavno je i objavio zvaničnu ponudu za otkup akcija po ugovorenoj ceni.

    I pored toga, veliki broj građana je svoje akcije prodao istog momenta kada ih je i dobio i to po mnogo nižoj ceni od one koju bi danas dobio. Kupci su bili iskusni lovci u mutnom, među kojima je, izgleda, najvažniji bio Miodrag Kostić Kole.

    Skok evra i pad stanovnika

    Mnogi građani su besplatne akcije NIS-a prodavali da bi se bar jednom najeli kao ljudi, neki su to činili da bi platili neki od nagomilanih računa, a većina je to činila jer jednostavno nema poverenja u ovu državu i njene sporazume sa inostranim partnerima.

    Forex je domaće tržište novca. Tu se kupuju i prodaju različite valute i tamo je situacija nešto življa nego na eutanaziranom Belexu. Poslednji izveštaji sa tog tržišta daju nam još više razloga za brigu.

    Prošlog leta su francuski investicioni savetnici objavili da bi strani investitori trebali da kupuju dinar, jer su procenili da je on dosegao svoj istorijski minimum i da bi ubuduće trebao da raste. Slični savet se čuo i početkom ove godine, što je na velika zvona okačio i novi guverner Narodne banke Srbije, Dejan Šoškić, podvlačeći naivno (ili misli da smo mi naivni) kako je to jasan znak poverenja stranih investitora u predstojeći oporavak srpske privrede.

    Istina je, kao i obično, na nekoj drugoj strani.

    Ako se na trenutak podsetimo nešto ranije iznetih podataka o zaduženosti privrede i građana, kao i o slabim finansijskim tokovima u Srbiji, za svakoga je vidljivo da se para, jednostavno, nema. Narod koji je željan i hleba, nema novca za skupe proizvode iz inostranstva, pa se isti sve manje uvoze. Zbog smanjenog uvoza smanjena je i potražnja za devizama.

    Zbog smanjene potražnje za devizama kurs dinara je stabilan i u narednom periodu bi čak mogao i da počne da raste.

    Sve ovo, kao što vidimo, nema blage veze sa privrednim oporavkom, već sa privrednim sunovratom. Daleko bi bolje bilo kada bi dinar padao zbog skoka standarda stanovništva koje može i hoće da kupuje strane proizvode ili da letuje u inostranstvu. Nižim kursom dinara bi i naši proizvodi i usluge postali konkurentniji u svetu, pa bi se i izvoz povećao.

    Ovako, još jedino gebelsovskom propagandom Šoškić i članovi nesrećne Cvetkovićeve vlade mogu da nas hrabre kako nam predstoji bolje vreme, jer je dinar stabilan. Uz tu priču nama, umirućima, polako sklapaju oči.

    Ako se uskoro ne pronađe novi izvor para za nezajažljivu srpsku državu, nama preti bankrot, što je nedavno priznao i sam Boris Tadić. U svom obraćanju on, međutim, ni na tenutak nije pomenuo smenjenje potrošnje najviših državnih činovnika, već odvajanje od ionako gladnih usta običnog naroda. Vile na azurnoj obali i putovanja po belom svetu su skupi, a ljudski život je u Srbiji najjeftiniji. Umesto da se odreknemo ovako skupe i nesposobne pljačkaške vlasti, na kraju ćemo se odreći naroda.

    Vrh, brate

    Broj nezaposlenih u Srbiji dostigao je svoj istorijski maksimum. Nacionalna služba za zapošljavanje ima evidentirano oko 730 hiljada nezaposlenih. Prema nezvaničnim podacima u Srbiji je bez posla više od milion ljudi.

    Prema istraživanju Republičkog zavoda za statistiku, broj nezaposlenih u Srbiji povećao se u oktobru prošle godine za 108.647 u odnosu na oktobar 2008. godine, odnosno porastao je sa 457.205 na 565.880 nezaposlenih, ne računajući radno neaktivno stanovništvo.

    Stopa nezaposlenih povećala se za dve godine sa 14 na 20 odsto, pri čemu je stopa nezaposlenih muškaraca porasla sa 12,1 na 19, a žena sa 16,5 na 21,2 odsto, pokazala je anketa koju je RZS uradio u skladu sa preporukama Međunarodne organizacije rada i Agencije EU za statistiku, Evrostata.

    U Srbiji bez posla svakog meseca u proseku ostane grad veličine Loznice, jer svakog dana otkaz dobije 555 radnika, podaci su Republičkog zavoda za statistiku.

    Glupost, ordinarna laž i statistika

    “Kod nas postoji veliki problem oko prave statistike, pošto je država odlučila da sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje skine svakog nezaposlenog koji se samo jednom ne prijavi na vreme na biro čime se stvara slika o manjem broju nezaposlenih nego što je to stvarno slučaj. Ti ljudi i dalje nemaju posao iako su možda zakasnili sa prijavljivanjem”, kaže saradnik portala ekonomija.org Dragovan Milićević.

    Ekonomista Miroslav Zdravković napominje da je broj zaposlenih od oktobra 2008. do oktobra 2010. smanjen za 423.000, ali bi od tog broja trebalo oduzeti oko 200.000 ljudi koji su u prethodnom periodu statistički dodati, kako bi se dobila prava slika. On objašnjava da je u 2007. i 2008. dodat veliki broj poljoprivrednika odnosno samozaposlenih radnika i radnika koji su zaposleni na poslovima pomoći u kući, čime je stopa nezaposlenosti statistički smanjena na 14 odsto.

    Saradnik Ekonomskog instituta Ivan Nikolić kaže da je statistika nezaposlenosti „bez premca” najnepouzdanija statistika jer Nacionalna služba za zapošljavanje briše ljude sa spiska po raznim osnovama. On potvrđuje da je moguće da se statistika prilagodi potrebama države, iako ne može da kaže da li je to ovde bio slučaj.

    Statistički podaci za broj zaposlenih još su gori. Po našim istraživanjima, u većini javnih i preduzeća koja su na državnim jaslama, postoji bar pet odsto mrtvih duša: otvorenih radnih mesta za koja se povlače pare iz budžeta, iako na istima nema ni jednog zaposlenog.

    Kada bi se neka nadležna institucija pozabavila ovim problemom većina direktora Javnih preduzeća, lokalnih domova zdravlja i sličnih ustanova svoje udobne kabinete bi zamenili zatvorskim ćelijama. Ovakav način poslovanja je, međutim, prihvaćeni model kupovine poslušnosti lokalnih partijskih siledžija, pa je malo verovatno da će bilo ko od njih za ove lopovluke i odgovarati.

    Nemamo ni za kredit

    Pred Novu godinu vlada Srbije je pozajmila 250 miliona dolara, a početkom februara izračunato je da nam je za popunu ovogodišnjeg budžeta potrebno još 400 miliona dolara, pa je odlučila da se zaduži kod Sosijete ženeral banke.

    Sa preko 11 milijardi evra država je već na nivou zaduženosti od 41 odsto, pa se polako bližimo granici dozvoljenog javnog duga od 45 odsto.

    Istog dana početkom februara ove godine, kada su stručnjaci na savetovanju Ekonomska kretanja u 2011. godini: Očekivanja i rizici ukazali na to da je prezaduženost najveći problem ove države, iz republičke vlade je stigla vest o aranžmanu sa Sosijete ženeral bankom.

    Prosečna zaduženost građana Srbije je izuzetno niska – svega 749 evra po glavi stanovnika. Ovo nije pokazatelj našeg bogatstva, već našeg beznađa. U bogatim zemljama se živi na kredit koji se lako otplaćuje. Kod nas nije problem uzeti pozajmicu od banke, već je posle vraćati.

    Najviše para dobijenih od kredita, naši građani troše da bi pokrili tekuće rupe u porodičnom budžetu. Najmanje se ulaže u otvaranje novih izvora zarade, a negde između su krediti potrošeni na dugotrajna dobra kao što su nameštaj, automobili ili nekretnine.

    Poklon ili otklon

    Da je državi potrebna, i to pod hitno, dodatna finansijska injekcija, pokazuje i grozničavi pokušaj da se proda Telekom. U planiranom budžetu za 2011. veoma značajna stavka na prihodovnoj strani je dalja privatizacija, a u ovom trenutku jedino mogu da se prodaju Telekom i aerodrom Nikola Tesla. Sve ostalo je ili beznačajno po vrednosti ili ne može još da se proda (za EPS je prvo potrebno da ovo preduzeće bude transformisano u akcionarsko društvo, a to je dugotrajan postupak).

    Sindikati upozoravaju da bi čak i prodaja Telekoma po ceni od 1,4 milijarde, koliko je zatraženo za paket od 51 odsto akcija (pri čemu još nije jasno da li su to sve državne deonice ili će tu biti i 20 odsto koje drži grčki OTE) predstavljalo poklanjanje ovog preduzeća.

    Kada ne bi bilo otplate kredita uzetog za kupovinu Telekoma Republike Srpske, čist godišnji prihod domaćeg Telekoma sa svim zavisnim kompanijama, iznosio bi 300 miliona evra. Pomenute kreditne obaveze ističu 2013, a do tada bi i svetska privreda trebala da se konsoliduje, tako da bi nam odlaganje prodaje Telekoma za samo dve godine donelo čist prihod od oko pola milijarde evra, tvrde ekonomisti.

    Problem je samo u tome što ova vlast više nema vremena da čeka.

    Ko bleji ispred Belex-a

    Ako se u poslednjih tri godine (računajući od 2009. unazad) prosečno godišnje u banke odlivalo preko pet milijardi evra na servisiranje dugova privrede, a od toga je čak 90 odsto išlo na kamate (čitaj: zaradu banaka), nije uopšte čudno što se iole pomena vredna trgovina hartijama od vrednosti odnosi baš na bankarski sektor.

    Onaj ko hoće da bude siguran u svoju berzansku investiciju, na beogradskom Belexu ulaže u akcije neke od domaćih banaka. Skoro na prste jedne ruke mogu da se pobroje preduzeća izvan bankarskog sektora koja su uspela da povoljno plasiraju svoje deonice na Belexu.

    Znamo šta je glad, ali šta je rad

    U Srbiji se najviše troši na hranu. Analize Ekonomskog instituta za tržišna istraživanja govore da oko 56 odsto raspoloživih prihoda domaćinstva otpada na podmirivanje egzistencijalnih potreba – troškove stanovanja i hrane. „Samo na hranu odlazi 41 odsto raspoloživih prihoda. Bolje prolaze čak i Bugari koji na hranu troše nešto više od trećine prihoda”, kaže Saša Đogović iz Instituta.

    Prosečna plata je oko 34.000 dinara. Tako u zemlji koja ima 730.000 nezaposlenih, ni oni koji rade ili primaju penzije ne mogu sebi da priušte ništa više od osnovnih kućnih potrepština. Statistika otkriva da se samo 0,7 odsto mesečnih prihoda koristi za obrazovanje, a 4,5 za zdravlje. Mnogi zato izlaz nalaze u alkoholu i duvanu za šta prosečna srpska porodica izdvoji identično kao i za zdravlje – 4,4 odsto. Za odmor i zabavu malo ostaje.

    Veliki broj građana platu dobijenu prvog potroši pre desetog u mesecu. Oni srećniji rastegnu prihode do polovine meseca, a ostatak preživljavaju ili od rada na crno ili zajmovima i uz pomoć porodice.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *