Okivanje slobode

Piše Milorad Vučelić

Kažu da je Napoleon Bonaparta bio razočaran kada su mu posle Borodinske bitke javili da je Moskva napuštena. Nije bilo nikoga ko bi se poklonio velikom osvajaču. On je očekivao svečanu, gotovo obrednu kapitulaciju u kojoj bi bio spreman, kao velikodušni pobednik, da ne samo nametne svoj diktat nego da, možda, i pregovara o ispunjenju određenih uslova i nekih ustupaka pobeđenom. Umesto toga je morao da se ubrzo povuče iz Moskve koju su sami Rusi zapalili. Nastavak i kraj priče je poznat.
Da su Rusiju tada, kao Srbiju danas, vodile naše režimlije, stvari bi izgledale sasvim drukčije. Prvo ne bi bilo nikakve bitke, a pogotovo ne takve kao što je Borodinska, a drugo, odmah bi bila objavljena bezuslovna predaja koja bi bila oglašena prihvatanjem „novog sistema vrednosti“ u kojem nema mesta ni za slobodu, ni za suverenost, niti za nezavisnost sopstvenog naroda i njegove države. Bez „zrna baruta“ i „bez alternative“ pristalo bi se na sve uslove onoga ko dolazi da porobi ili nam otme zemlju. Oni bi se u vlasti svi odreda okupatoru kleli da su upravo to i hteli i da nema nikakve potrebe da se formira neka nova kvislinška vlada, ili okupaciona uprava, kada su oni već tu i na sve spremni. Sve dok nisu videli Džoa Bajdena i Hilari Klinton, i posetili neki NATO nosač aviona – nisu bili sasvim sigurni u svoja uverenja. A sada konačno jesu.
Najveći čovekov istorijski izbor između borbe za slobodu i dobrovoljnog prihvatanja ropstva, oni bi ismejali i „pobedonosno“ proglasili da je razlika između slobode i ropstva tek običan eufemizam. Zavisi s koje strane gledaš. Uživiš se u ulogu zavojevača i silnika i tako se ponašaš prema svom narodu, ostaješ na vlasti uz eventualno rešavanje nekih „tehničkih pitanja“. Otimaju ti teritoriju, razvaljuju privredu i kulturu, zatiru slobodu misli i izražavanja, a ti u tome zdušno učestvuješ i to tretiraš kao svoju pobedu, diplomatsku mudrost i kreativno rešenje na putu „bez alternative“.
Naše današnje režimlije se, navodno, protiv zla koje oni, inače, smatraju najvišim dobrom, a sve zbog „naše dece“, bore prekomernošću svoje pokornosti i snishodljivosti prema zavojevaču i okupatoru, s jedne, i već gotovo brutalnom osionošću prema svom narodu, s druge strane.
Našim režimlijama nije potreban neki naročit protivnik u vidu Imperije, ili slično, da bi se predali i prepadnuto podvili rep. Dovoljno je da im podviknu neki sumanuti i od đavoljih slugu obeleženi, a od Gospoda svojim grdilom kažnjeni lokalni vlastodršci iz Crne Gore, pa da srpski režim bezuslovno kapitulira. Srpska vlada usvojila je 21. januara ove godine, a posle višemesečne javne rasprave, Strategiju o odnosu prema našoj dijaspori u regionu. Između ostalog, tu je pisalo da „Republika Srbija treba da kao cilj svog nastojanja postavi priznanje političke konstitutivnosti srpskom narodu u Crnoj Gori, što podrazumeva činjenicu da do ispunjenja ovog važnog cilja srpski narod mora da uživa puna nacionalna prava“!
Crnogorski režim se zbog ovoga jako razbesneo i pridružujući se Zagrebu onako upljuvano i žvalavo izdrao na Srbiju. Pogotovo zbog toga što uskoro sledi popis stanovništva, pa treba obeshrabriti sve one koji žive u Crnoj Gori i znaju da su Srbi i spremni su da se tako izjasne. U crnogorsko Ministarstvo vanjskih poslova pozvan je ambasador Srbije i uručen mu je demarš ili pre bi se moglo reći ultimatum.
Srpski režim je bio zaprepašćen. Zašto? Pa zato što su oni u međuvremenu na „telefonskoj sednici“ Vlade (2. marta) već izmenili pomenutu strategiju i priznali da ne žele da Srbi budu narod. Povukli su i prepravili tu strategiju, i to obznanili u „Službenom glasniku“, pa je demarš bio izlišan. Srbija je već unapred, onako gmazasto kapitulirala. Ali tako je samo za sada, i nije dovoljno, jer razni i višestruko umnoženi Krivomozgići iz Podgorice ponovo poručuju sabraći Krivomozgićima u Srbiji da Srbija ne sme Srbe u Crnoj Gori proglašavati ni nacionalnom manjinom. To se smatra mešanjem u unutrašnje stvari Crne Gore, a Srbija se, kao što je poznato, ne meša, osim tehnički, ni Tačiju u unutrašnje stvari na svojoj teritoriji, na Kosovu i Metohiji. Čeka se nova telefonska sednica vlade i dosledno sprovođenje novog „sistema vrednosti“. Izvinjenje Crnoj Gori nam ne gine. Što se tiče Hrvatske i njenog protesta protiv toga da Srbi budu konstitutivni narod, tu će stvar već predvidivo rešiti. Zlikovcu i domoljubu Tihomiru Purdi kumovaće ne samo premijerka Hrvatske Jadranka Kosor, nego i kolektivno kompletna beogradska režimska postava, sa sve imenima i prezimenima, kako i dolikuje pravim kumovima. Za sada toliko, pošto su izvinjenja u ime Srbije već više puta zvanično izgovorena.
U pravu su svi koji upozoravaju da se „ništa ne može prevrnuti sa takvom lakoćom i nositi sa naličja kao čovekove predstave o socijalnoj pravdi, građanskoj svesti, boljoj budućnosti itd“.
S naličjem slobode je već nešto teže, i zato se lako može zapaziti napadno odsustvo ove najviše vrednosti iz javnog i političkog govora i života u Srbiji. Borba za slobodu je najbitnija odrednica srpskog naroda i njegovog identiteta. Ono najbolje u srpskom narodu se, kako kaže Njegoš, „ne hće u lance vezati“. I odlučismo „da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu svobodu“!
„Za krst časni i slobodu zlatnu“ jeste ideja vodilja srpskog naroda u borbi za opstanak i slobodu. Ako je kada je krst bio u pitanju i bilo nekakvih lutanja i kolebanja, kada je sloboda zlatna u pitanju nikada nije bilo odustajanja od borbe za njeno ostvarenje i odbranu. Osim kod izdajnika države i naroda.
Kako već zakonomerno biva u režimima koji gmazovski puze pred svakim tuđincem, bio on mali miš ili Imperija, oni su spremni da se krajnje brutalno i fizičkom silom obračunavaju sa svima onima koji ne prihvataju njihov „nov sistem vrednosti“, kritički misle i politički opoziciono deluju. Nasilnom obračunavanju prethodi pokušaj korumpiranja i pridobijanja. Ima tušta i tma onih koji na to s radošću pristanu. Zaodenu se s večeri u „kap mirisa“ slobode, ponosa i prkosa, a osvanu u ljigi i sluzi gmaza, nekih srpskih Krivomozgića, počnu da služe i da se podaju „novom sistemu vrednosti“ i nežno brinu o Kosovu kao „tehničkom pitanju“, i to još smatraju svojom uzvišenom obavezom i zadatkom, pravim izborom i srećom i nastavljaju mirno i spokojno da žive užas svoje i naše stvarnosti, kao javu ostvarenja njihovog najlepšeg sna. Prosto im bilo ako u tome i dalje istrajavaju.
Za one koji na taj izbor ne pristanu, ne prihvate okupacione zahteve i naloge, sledi javni linč, kontrolisanih, poslušničkih i u golu propagandu režima pretvorenih medija, kao i stroga kazna u montiranim političkim procesima.
Danas je u Srbiji na delu zlosutni pokušaj kriminalizacije opozicionog političkog delovanja, kritičkog mišljenja i svake ozbiljne nesaglasnosti sa postojećim režimom. U toj opakoj funkciji nalazi se novouvedeni pojam „političke pozadine“. Kritička javna reč protiv režima, borba za slobodu svog naroda i države, opoziciono delovanje i patriotizam, pretvaraju se, u očima instaliranog režima, tek u puku prethodnicu neke kriminalne radnje, pa je shodno tome u korenu treba saseći. Svaki pokušaj korišćenja elementarnog demokratskog prava na demonstriranje i ispoljavanje ljudskog i socijalnog nezadovoljstva suzbija se nasiljem i  bezakonjem u vidu hapšenja i zatvaranja. Srpska ministarstva se pretvaraju u ministarstva sejanja straha, laži i obmane. Taj pokušaj da se sve što nije u skladu sa voljom marionetskog i nenarodnog režima, nastalog nelegalno i nelegitimno, falsifikatom izborne volje građana, veoma je širokog opsega, od hapšenja na stotine mladih ljudi do prave necivilizovane odmazde prema članovima porodice Ratka Mladića, a sada i Gorana Hadžića. Ako ovoj primeni nasilja dodamo komadanje državne teritorije, potpuno i stvarno kriminalno, krvničko zaduživanje države i uništavanje privrede, kao i ekonomskog i socijalnog položaja većine građana, možemo s pravom govoriti o pravim masovnim represalijama prema stanovništvu koje se od strane porobljivačkih vlasti vrše jedino u pravim okupacijama.
Koliko sutra, ove iste režimlije su pripravne da, ako se to od njihovih imperijalnih gazdi bude tražilo, javno i s punim uverenjem upitaju: Srbija! Srbi! Šta to beše?
Na sve pomenuto iscrpno, argumentovano ukazuju u ovom broju „Pečata“ tekstovi i reči Koste Čavoškog, Nikole Vrzića, Uglješe Mrdića, Danijela Cvjetićanina, Marka Jakšića, Aleksandra Đaje…
U postupanju vlasti nema potrebe za traganjem za bilo kakvom političkom pozadinom ili bilo kakvim odgonetanjem ili učitavanjem nekog viška značenja, jer ovo je ogoljena i deklarisana politika srpskog režima. To se kritikom i javnim upozorenjima ne da popraviti, jer postojeći režim smatra da su njegovi neuspesi i katastrofe izazvani baš time što u svojim naumima nisu otišli do kraja. Umesto da stanu ili bar zastanu, i dalje srljaju putem „bez alternative“. Svaki glas koji ih upozorava da su na pogrešnom putu da nešto promene, oni pokušavaju da zadave, i onog ko govori da zatuku. Baš kao što su pridavili Srpsku akademiju nauka i umetnosti, a pre svega njeno vođstvo, na šta više nego osnovano, beskompromisno i tačno ukazuje akademik prof. dr Vasilije Krestić, rečima koje izgovara na Skupštini ove institucije, a koje možete pročitati u ovom broju „Pečata“ („Rukovodstvo SANU vodi protivsrpsku politiku“).
Našim režimlijama nezamisliv je bilo kakav oblik slobode ili bilo koji njen simbol ako nije u lance svezan. Kada negde ugledaju čuvenu sliku „Sloboda vodi narod“, čiji je autor Delakroa, ona im se ukazuje kao heroina u lance okovana, sa sve negvama i bukagijama. A najviše bi voleli kada bi kako mogli okovati i u tamnicu strpati predsednika DSS-a Vojislava Koštunicu.
Gromovi Imperije ne udaraju u busenje trave nego u najviše i najmoćnije drveće poput hrasta, pa se tako nacionalna vertikala Vojislava Koštunice pretvara u objekat paljbe ostajući i bivajući za nas simbol patriotskog otpora, državne odgovornosti i borbe za nacionalnu slobodu. No, na nesreću režimskih gmazova koji prebivaju u busenju trave, barama, ritovima ili močvarama gromovi se odbijaju od hrasta i prže ovaj režimski beslovesni živalj. Nije šteta jer će preostali gmazovi stradanje njihove sabraće označiti pukom „kolateralnom štetom“ i nastaviti putem „bez alternative“.
Ti udari izazvali su gotovo spasonosnu kristalizaciju slobodarstva koje se neminovno i beskompromisno javno budi. O tome najbolje svedoči zajednička izjava Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i Koste Čavoškog, iz koje je proistekla peticija sa impresivnim imenima potpisnika, a koju objavljujemo u ovom broju „Pečata“, uz napomenu da se iz časa u čas broj uglednih potpisnika uvećava.
Narod sve više shvata da još nije pobeđen bez obzira na trenutni odnos snaga. Prava žrtva ovakve režimske besprimerne hajke nije samo ličnost Vojislava Koštunice i politička stranka na čijem je čelu, već sama sloboda, istinska demokratija i naša vlastita koža.
Valjalo bi i druge i same sebe podsetiti na reči velikog pesnika: „Ono što oslobađa čoveka od optužbe za izdaju, ili još gore, od prenošenja taktičkog status quo u budućnost, jeste nada da će žrtva uvek biti dovitljivija, originalnija i preduzimljivija od zločinca. Otuda i šansa za njenu pobedu“. Ono što nam se danas čini kao lanac i okov, koliko sutra će biti samo sluz i ljiga koja će nas opominjati da na putu slobode i suverenosti više ne pokleknemo i ne posrnemo.
Ne može se samo slučajnošću objasniti poklapanje današnjih martovskih dešavanja u Srbiji u vidu hajke na Vojislava Koštunicu, sa pogromom nad Srbima i uništavanjem naših svetinja na Kosovu od pre sedam godina, 17. marta 2004. godine. Taj užasni bilans po Srbe na Kosovu je poznat, a bilanse ovih pokušaja pogroma nad slobodom u beogradskom delu Srbije tek ćemo napraviti i svoditi.
Dugo već neko nije tako bolno tačno i uredno napravio inventar nepočinstava i zlodela srpskog režima, kao što je to učinio Srđan Vujnović iz Zelenike u Boki Kotorskoj u svom pismu DSS-u, koje objavljujemo u ovom broju „Pečata“. Dokazujući na delu Njegoševe reči da se u Crnu Goru posle Kosova svilo sve ono srpsko, što je i pored svega, pa i izdaje srpskog režima, nemoguće u „lance vezati“, on piše:
„I pored svih medijskih, pravosudnih, udbaških i ostalih ‘alatki’ za modeliranje ‘novog čoveka’ kojima smo danas objekti, ovaj ‘sistem vrednosti’ Srbima se može nametnuti samo represijom. Ovaj višegodišnji, uporni progon, medijski linč i satanizacija Vojislava Koštunice, deo su te represije. Slagali se s njim politički ili ne, mislili ili ne da je mogao neke stvari da uradi bolje nego što jeste, dužni smo da ga podržimo u času njegove golgote. Ako želimo da ostanemo ljudi, slobodni i Srbi, u tome nemamo izbora“.