Почетна / Свет / Odisejevo praskozorje

Odisejevo praskozorje

Piše Aleksandar Pavić

Događaji u Libiji potvrđuju da je reč o dokumentovanoj, unapred planiranoj agresiji na suverenu članicu UN, sprovedenoj od strane nadnacionalnih krugova koji su putem „prevrata“ preuzeli vlast u jedinoj svetskoj supersili, čije državne resurse i vojnu silu na štetu američkog „organizma-domaćina“ koriste zarad  ostvarenja globalističkih interesa

Mnogo je razloga za javno iskazivanje „ličnog nezadovoljstva“ ruskog premijera Vladimira Putina sa Rezolucijom 1973 Saveta bezbednosti UN, kojom je legalizovana najnovija zapadna „humanitarna intervencija“, ovog puta u Libiji. Najočigledniji razlozi već se očituju u javnim negodovanjima ruskih zvaničnika da su „koalicione snage“ uveliko prekoračile okvire Rezolucije i da se, zapravo, avijacija i logistika NATO-a koriste u sadejstvu sa libijskim pobunjenicima – ne da bi se „zaštitili civili“, oni „uzgred“ (tj. kolateralno) i sami ginu od NATO-bombi – već da bi se vojno uticalo na ishod građanskog rata (razvio se upravo zahvaljujući zapadnom mešanju i podstrekivanju) koji je nepovratno zahvatio Libiju.

PRAVO NA „PRUŽANJE ZAŠTITE“
No, još ozbiljniji razlog za nezadovoljstvo i brigu, i to ne samo Vladimira Putina, zasigurno se može naći u činjenici da Rezolucija 1973 predstavlja još jedan presedan, on je podigao stepen razbuktale svetske krize na još viši nivo. Dovoljno je samo citirati  Sarkozijeve reči, na prošlonedeljnom EU samitu u Briselu prvi je progovorio o „post-UNSB 1973 svetu“, tj. svetu stvorenom na krilima  ove Rezolucije, prema kojoj su i Rusija i Kina, ali i Nemačka, ostale „uzdržane“. Naime, francuski predsednik je jasno rekao da je Rezolucija 1973 stvorila „pravni i politički presedan vezan za pravo na pružanje zaštite“ – i to 24. marta, tačno na dvanaestogodišnjicu početka bombardovanja SRJ, kada je prvi put i ustanovljen presedan za „humanitarna bombardovanja“ režima širom sveta koji nisu po volji onih koji danas istinski vladaju „zapadnim silama“. Uz to, Sarkozi je bio vrlo jasan u pogledu istinski globalnih posledica UNSB 1973, što praktično znači da će „uzdržanost“ Rusije i Kine relativno brzo – a i redovno – biti podvrgnute novim iskušenjima. Jer, prema Sarkoziju, ono što je uspostavljeno je „post-UNSB 1973 model svetskog upravljanja“:
„Svaki vladar treba da shvati, a pogotovo bi svaki arapski vladar trebalo da shvati, da će reakcija Međunarodne zajednice i Evrope od ovog trenutka pa nadalje biti ista: bićemo na strani mirnih (!) demonstranata koji ne smeju da budu nasilno suzbijani.“ Razume se, dodaje Sarkozi, „u svakoj demokratiji može doći do demonstracija koje mogu postati nasilne, ali nijedna demokratija ne može da prihvati da vojska koristi živu municiju protiv demonstranata. Ovo je pozicija Francuske i ona se neće menjati bez obzira o kojoj je zemlji reč“. Francuski predsednik tom prilikom nije objasnio zašto se slični standardi već nisu primenili na npr. Bahrein ili Saudijsku Arabiju. Niti je objasnio šta treba da uradi zemlja čije „mirne demonstrante“ naoružavaju upravo te iste zapadne sile, kao što već danima svedoče pojedini zapadni izveštači sa libijsko-egipatske granice, preko kojih, prema londonskom „Telegrafu“, oružje nesmetano prolazi „uz blagoslov Amerikanaca“. Nažalost, „uzdržanost“ nezapadnih sila dozvoljava, bar zasad, da ovakva pitanja ostanu na nivou retoričkih. Pitanje je samo – koliko dugo će još tako moći. Možda pomalo nervozno reagovanje Vladimira Putina svedoči da mu njegov državnički instinkt govori da i neće moći još dugo. Jer, još u februaru je jedan od glavnih sponzora „obojenih revolucija“ širom sveta, američka paradržavna organizacija „Fridom haus“, „glasno razmišljajući“ o tome ko bi, posle Mubaraka, mogao da bude sledeći, navela Gadafija – ali i Lukašenka. Što bi moglo svrstati rusku uzdržanost prilikom izglasavanja UNSB 1973 u istu ravan sa potpisivanjem Pakta Ribentrop-Molotov 1939. godine – kao kupovinu vremena za što bolju pripremljenost za neminovnu, direktnu agresiju. Naravno, uz uslov da svest o opasnosti koja leži odmah iza horizonta uistinu postoji. Sarkozi je i tu od neprocenjive koristi u bacanju svetla na stvar: „Ovde je reč o Evropi kao političkoj sili, s vojnim sredstvima u službi njenih političkih ambicija.“ S obzirom na to da je Ministar odbrane Srbije najavio skoro potpisivanje bezbednosnih sporazuma sa EU, neka ostane zabeleženo da smo bili upozoreni kakva se vrsta angažmana može iz Brisela tražiti od naših vojnih snaga u bliskoj budućnosti.

DOKAZNI MATERIJAL IZ „UTROBE ZVERI“
Možda će se nekima poređenja sa sovjetsko-nemačkim paktom iz 1939. godine činiti preteranim, možda će se tvrditi da ne može biti poređenja između sadašnjeg „demokratskog Zapada“ i Nemačke iz 1930-ih godina, a da se ovde, pri tom, radi o „reagovanju“ na „humanitarnu“ krizu koja, uz to, „može da se prelije“ na susedne zemlje, kako je stvar opisao Barak Obama u svom obraćanju naciji 28. marta. No, pre nego što prebrzo reaguju, bilo bi dobro da se „branioci zapadnih vrednosti“ podrobnije upoznaju sa još nekim činjenicama, koje govore u prilog tezi po kojoj sadašnji zapadni angažman u Libiji i celom regionu nije tek puko „reagovanje“, već plod dugogodišnjih nastojanja i planiranja. Nečega što su Nirnberška načela, koja su 1950, na osnovu Rezolucije 177 Generalne skupštine UN, kodifikovana kao „načela međunarodnog prava“, okarakterisala kao „zločine protiv mira“: „1. Planiranje, priprema, započinjanje ili vođenje rata agresije, ili rata koji krši međunarodne ugovore, sporazume ili garancije; 2. učešće u zajedničkom planu ili zaveri radi izvršavanja bilo kojeg od akata pomenutih pod 1.“ Dodatna pogodnost je kada dokazni materijal dolazi upravo iz „utrobe zveri“, tj. iz usta istaknutog pripadnika zapadnog establišmenta. Reč je o starom srpskom znancu, (penzionisanom) generalu i zločincu Vesli Klarku.
Trećeg oktobra 2007. godine, Klark je održao predavanje u prestižnom „Komonvelt klubu“ u San Francisku, povodom izlaska svoje nove knjige, a i povodom davanja podrške predsedničkoj kampanji Hilari Klinton. Verovatno ponesen strašću partijske borbe, kao i ličnom ambicijom, Klark je izgovorio stvari na osnovu kojih bi se danas mogla izgraditi, samo kada bi to neko hteo, vrlo pristojna optužnica za zločin protiv mira u Libiji. I to ne protiv Gadafija, već protiv Nobelovca u Beloj kući i njegove borbene pudle.
Kritikujući Bušovu iračku politiku, Klark je smatrao bitnim da njegova američka publika „razume kako smo došli tu gde smo danas“. Naime, prema Klarku, koreni Bušovog napada na Irak 2003. godine „ne leže u pojavi Muhameda, niti u stvaranju Izraela“, već se mogu naći u – 1989. godini. Naime, tada je došlo do „potpuno neočekivane“ pobede u Hladnom ratu, posle čega su SAD jednostavno „izgubile svoju strategiju, svoju svrhu u svetu, izgubili smo organizaciona načela koja su držala NATO na okupu“, tako da su devedesete prošle u nekoj vrsti lutanja, gde su SAD, na primer, izvodile akcije poput invazije Haitija, a da oružane snage nisu imale pojma koja tačno strategija stoji iza svega toga. Sve se, međutim, promenilo – 11. septembra 2001. godine, tada je direktno citirajući Klarka došlo do „političkog prevrata“ u SAD, kada su „neki vrlo tvrdi ljudi preuzeli vođenje politike u svoje ruke“.
Tada već u penziji, Klark je deset dana posle 11.9.2001. godine rešio da poseti neke stare prijatelje u Pentagonu. Prvo je naleteo na tadašnjeg Sekretara za odbranu Ramsfelda, on mu je, u prolazu, odbrusio: „Niko nama neće govoriti kada i gde ćemo da bombardujemo.“ Zatim je naišao na jednog generalštapskog oficira, koji je delovao prilično zabrinuto. „Gospodine,“ reče on Klarku, „napašćemo Irak.“
„Zašto?“„Ne znamo“ reče oficir, sležući ramenima.„Da li su možda povezali Sadama sa 11. septembrom?“„Ne.“
Nekih šest sedmica kasnije Klark se ponovo našao i Pentagonu ponovo sa istim oficirom, koji je ovog puta delovao još zabrinutije.„Da li još uvek nameravamo da napadnemo Irak?“ pitao je Klark.„A, ne, gospodine, stvar je mnogo gora. Napašćemo i uništiti vlade sedam država u roku od pet godina. Počećemo sa Irakom, a zatim dolaze Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran.“
Klark se zatim setio razgovora koji je vodio sa Polom Volfovicom 1991. godine, kada je ovaj bio „treći čovek Pentagona“ (godine 2001. je bio zamenik sekretara za odbranu).
„Trebalo je da se oslobodimo Sadama,“ vajkao se Volfovic. („Ovo se,“ objasnio je Klark publici, „dešavalo odmah posle šiitskog ustanka koji smo mi provocirali, a zatim smo sedeli skrštenih ruku i nismo se mešali.“) „Ali smo naučili jednu stvar, da možemo da koristimo našu vojsku u regionu, a da nas Sovjeti neće zaustavljati. Imamo jedno pet do deset godina da očistimo sve ove sovjetske klijentske režime – Siriju, Iran, Irak, pre nego što se pojavi sledeća supersila koja će nam se suprotstaviti.“

OČIGLEDNA KONTRADIKCIJA
Na prvom mestu očigledna je kontradikcija između Klarkove tvrdnje o američkoj „strateškoj izgubljenosti“ tokom 1990-ih i očigledne, lucidne strateške usmerenosti koju je ispoljio Volfovic još 1991. godine. Ono što je takođe zanimljivo je da Volfovic neosporno spada među one za koje Klark tvrdi da su izveli „politički prevrat“ posle 11. septembra, što znači da je strategija već postojala, ali da je puna politička kontrola nad njenim sprovođenjem konačno uspostavljena odmah posle napada na Svetski trgovinski centar.
U svom izlaganju, Klark je više puta podvlačio tezu da „američki narod nije glasao“ za Bušovu bliskoistočnu politiku i da se ona vodi nauštrb vitalnih nacionalnih interesa, poput „obnove infrastrukture, smanjenja nezaposlenosti, poboljšanja zdravstva“ itd. Ista se stvar može reći skoro četiri godine kasnije, s tim što je Obamina Amerika u mnogo lošijoj ekonomskoj situaciji.
Ukratko, u Libiji imamo posla sa svesnom, dokumentovanom, unapred planiranom agresijom na suverenu članicu UN, sprovedenu od strane istih, očigledno nadnacionalnih krugova koji su putem „prevrata“ preuzeli vlast u jedinoj svetskoj supersili, čije državne resurse i vojnu silu na štetu američkog „organizma-domaćina“ koriste zarad agresivnih globalističkih interesa i izazivanja novih, agresivnih akcija u bliskoj budućnosti, mimo ustava i institucija. Međunarodnog prava više nema, kao ni nacionalnih zakonodavstava na Zapadu, sposobnih da se odupru uzurpiranju sopstvenih institucija i oružanih snaga za ciljeve koji su protivni i samim njihovim nacionalnim interesima, kao i interesima svetskih nacija u celini.

Један коментар

  1. Понекад (као Кларк) се праве наивни (будале), али у суштини нити сакривају своје намере, нити методе. Са њима је све кристално јасно – шта хоће и да не бирају средства да то остваре, са њима је човек увек начисто.То је једна примитивна пљачкашка и освајачка хорда заогрнута лицемјерјем, псеудохришћанством и пропагандом разних облика “НВО сестринстава“ о “цивилизованом и демократском Западу“. Цивилизација је суочена са наследницима Викинга,“крсташких ратова“, пљачкаша Цариграда,инквизиције,конквистадора,колонијализма, расизма, фашизма,војске која бацала атомске бомбе на градове, спаљивала вијетнамска села напалм бомбама, убица Мартина Лутера Кинга,ствотитеља Осаме Бин Ладена, ОВК…Није то “Запад“ који следи идеје и поштује Гетеа, Шекспира,Платона,велике филозофе и мислиоце, демократију…То је варварски и пљачкашки “Запад“, који само отима и уништава, и плен одвлачи у свој брлог.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *