Očekuje li se raspad Makedonije?

Piše Zoran Milošević

Ohridski sporazum je faktički federalizovao Makedoniju, ali ostvareno nije zadovoljilo albanske šoviniste, koji su produžili pritiske na lokalne vlasti, pa su 2005. godine dobili i pravo da ističu albansku zastavu u oblastima gde imaju većinu, a neki političari otvoreno govore da  delove Makedonije naseljene Albancima treba prisajediniti Kosmetu, da bi, kasnije, svi ušli u sastav Albanije

Srpska štampa naglašeno uzdržano prenosi informacije o događanjima u susednoj Makedoniji. Jedna neupadljiva vest iz sredine februara, upoznala je našu javnost da je tih dana u makedonskoj prestonici izbila masovna tuča između Makedonaca i Albanaca. Albancima se nije dopalo što se u centru grada gradi muzej, koji po arhitekturi podseća na pravoslavnu crkvu. Rezultat tuče je osam teže i lakše povređenih mladića. Ruski sajt „Pravda.ru“ (u tekstu Vadima Tuhačeva, „Na pragu albansko-slovenskog sukoba“) navodi da se posle ovog događaja Ministarstvo unutrašnjih poslova Makedonije obratilo  administraciji „Fejsbuka“ sa molbom da zatvori profile i stranice grupa koji pozivaju na nacionalnu netrpeljivost. Policija je naglasila da profile koriste ekstremisti za propagiranje mržnje i religiozne netrpeljivosti, što predstavlja opasnost za makedonski državu.

NEZAJAŽLJIVOST ALBANSKIH ŠOVINISTA
Stavovi makedonske policije su i te kako opravdani, a uslovljeni su činjenicom da oko četvrtine građana od ukupno dva miliona stanovnika koliko ima Makedonija,  jesu Albanci koji na kartama „velike Albanije“, periodično štampanim u Albaniji ili Kosmetu, obeležavaju Skoplje kao glavni grad, a svojataju i glavnu svetinju balkanskih Slovena – Ohridski manastir.
Podsetimo da je u februaru 2001. godine lokalna albanska Armija nacionalnog oslobođenja (ANO), u čijim redovima su bili i Albanci sa Kosmeta, a savetnici američki oficiri, povela oružanu borbu za otcepljenje teritorija naseljenih Albancima. Poraz ANO sprečili su NATO i Evropska unija, pa je potpisan Ohridski sporazum, kojim je regulisano da na teritorijama gde Albanci imaju 20 i više procenata svog stanovništva albanski stiče status službenog (državnog jezika),  albanski političari su ušli u vladu Makedonije, a u državi se pojavljuje i TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, koja emituje program isključivo na albanskom. Ohridski sporazum je faktički federalizovao Makedoniju, ali ostvareno nije zadovoljilo albanske šoviniste. Oni su produžili pritiske na lokalne vlasti, pa su 2005. godine dobili i pravo da ističu albansku zastavu u oblastima gde imaju većinu, a neki političari otvoreno govore da delove Makedonije koje naseljavaju Albanci treba prisajediniti Kosmetu, da bi, kasnije, svi ušli u sastav Albanije.
Od 2001. godine lideri vanparlamentarnih albanskih partija (koji zajedno sa delom nevladinog sektora prvi izgovore što ne smeju vođe parlamentarnih partija) zagovaraju reforme Ustava Makedonije u cilju njegovog dopunjavanja, tj. omogućavanja federalizacije Makedonije po principu ustrojstva Belgije i Švajcarske. Ova ideja se uveliko propagira na svim albanskim medijima u Makedoniji, kao i na Univerzitetu Tetovo (ima status državnog, a uglavnom ga pohađaju Albanci).

„ALBANSKO  PITANJE“ I BALKAN
Pokret „federalista“, kako piše Mihail Jambajev na sajtu „irk-vesti.ru“ predvode Hisni Šaćiri (koji je 2001. godine napustio mesto poslanika i pridružio se tzv. Oslobodilačkoj nacionalnoj armiji), zatim Sefedin Haruni, predsednik društva bivših boraca ONA, Izair S. Baci, Špatim Položani – vođa pokreta za nezavisnost „Ilirije“, na zapadu Makedonije je glavni Nevdžet Halili i lider studenata Tetovskog univerziteta Hafur Izairi. Halili, često prvi izgovori ono što makedonski Tači trenutno ne sme, pa je tako ideju o „neravnopravnosti albanskog jezika sa makedonskim“ on prvi i plasirao u javnost, naravno koristeći kao argumente istorijske falsifikate o autohtonosti Albanaca u Makedoniji. Nove zahteve makedonski Albanci su brzo dostavili svojim sponzorima (SAD, NATO-u, Evropskoj uniji, albanskim političkim partijama i sličnim organizacijama).
Albanski nevladin sektor u Makedoniji kao i vanparlamentarne partije odmah posle potpisivanja Ohridskog sporazuma započele su priču da je to mrtvorođenče, da je on zapravo „umro“. Istovremeno, uputili su pismo u Institut mira SAD sa zahtevom da se državne granice u regionu ponovo razmotre, kako bi se rešilo „albansko pitanje“ na Balkanu. U pismu se govori da Albanci navodno nisu ravnopravni u Crnoj Gori, Makedoniji i Južnoj Srbiji, pa ih je potrebno ujediniti u jednu državu.
Albanski nacionalni pokret Ilirida (ANPI) poslalo je dokument na mnoge adrese, pa tako i na adrese medija, sajtovima i nekim pojedincima o federalizaciji Makedonije i stvaranju federalne jedinice „Republika Makedonija Ilirida“. Dokument je izazvao veliku pažnju analitičara koji su u ovome videli maslo SAD Albanije.
Dekleracija zahteva da se Albancima u Makedoniji prizna pravo na upotrebu jezika kao prvog državnog, na celoj teritoriji (što znači i da etnički Makedonci uče albanski), da se reformiše parlament u dva doma i da se narodi predstave proporcionalno svom broju, da se omogući upotreba albanske simbolike na celoj teritoriji države… Dokument u suštini, iako govori o federalizaciji Makedonije, zapravo predlaže konfederaciju, što u suštini predstavlja uslov za otcepljenje i pripajanje tzv. državi Kosovo.
Pored toga ANPI zahteva i usvajanje jedinstvenog federalnog državnog znamenja, izbor predsednika po principu rotiranja (Makedonac – Albanac), zatim da svaka federalna jedinica ima svoju policiju, armiju, sudove i vlastiti ustav. Granice između dve federalne jedinice biće predmet detaljnog razmatranja.
Rukovodilac ANPI je Nevzat Halili i o njemu se ne zna mnogo. Zna se da je ekstremista i šovinista,  da je 2002. godine uhapšen zbog nezakonitog stvaranja „Armije republike Iliride“, ali i da ima podršku SAD.
Izraelski analitičar S. Vaknin, čiji stav prenosi sajt „irk-vesti.ru“ smatra da će SAD vrlo brzo preduzeti akciju sa ciljem da smene sadašnju vladu u Makedoniji, te će potom glavnu ulogu preuzeti „Međunarodna krizna grupa“ (interesantno je da se odmah posle izjave Vaknina obnovio rad krizne grupe u Makedoniji).

SVI „STARI ALBANSKI GRADOVI“
Interesantno je da se o pitanju sudbine Makedonije izjasnio i bivši ministar kulture Grčke, Andonis Samaras, koji je izjavio „Makedonija će se uskoro raspasti i prestaće da postoji kao jedinstven subjekt međunarodnih odnosa“. Ovde je važno napomenuti da bivši ministar smatra da za Grčku ne predstavlja opasnost stvaranje „velike Albanije“ i „velike Bugarske“ koliko postojanje Makedonije.
Sama država Albanija vodi agresivnu politiku čiji je cilj podela Makedonije, čiji je glavni grad, gle čuda, „stari albanski grad“!? Ova politika Albanije, smatraju analitičari, ima podršku SAD, posebno posle ulaska Albanije u NATO. Međutim, prema mišljenju jermenskog politikologa Levona Melika-Šahnazarjana tu nije kraj. SAD će dozvoliti da Albanci uzmu i jug Srbije (Preševsku dolinu) i deo Crne Gore, jer slovensko stanovništvo ove dve republike predstavljaju oslonac Rusiji u regionu, a Vašington to želi da spreči razbijanjem ovih republika. Da ovde ima realnosti svedoči i izjava profesora Vašingtonskog univerziteta nacionalne odbrane i bivšeg zamenika načelnika Odeljenja za Balkan u CIA, Stivena Majersa, da je neophodno „prekrojiti granice na Balkanu mirnim putem“, saglasno „novim etničkim realnostima“. Pri tome je Majers bio i konkretan rekavši da misli na severozapdni deo Makedonije, jug Srbije i Crnu Goru. Zaključak Šahnazarjana je da je račun Amerikanaca pogrešan, čak apsurdan (što je posvedočilo i nedavno ubistvo dva i ranjavanje još dva američka vojnika na aerodromu u Frankfurtu od strane jednog mladog Albanca).
Novu snagu albanski šovinisti u Makedoniji dobili su posle proglašenja tzv. nezavisnog Kosmeta, 2008. godine. Zamenik premijera Makedonije Menduh Tači, brat kosmetskog premijera Hašima Tačija, izneo je zahtev da albanski jezik postane ravnopravan makedonskom, kao i da se isplate novčane nadoknade „borcima za slobodu albanskog naroda“, da Makedonija prizna srpski Kosmet kao nezavisnu državu i da se prekine sudski postupak prema uhapšenim albanskim teroristima.
Makedonski predsednik se ispočetka suprotstavljao, ali pod pritiskom NATO-a i SAD pristao je na sve. Međutim, ovde nije bio kraj albanskim zahtevima. Albanski političari povremeno svoje sunarodnike podstiču da se sukobljavaju sa Makedoncima, pa se u tom cilju često koristi i „Fejsbuk“ kako bi se zakazali obračuni (tačno vreme i mesto). Vlasti Makedonije javno priznaju da će uskoro izgubiti kontrolu nad situacijom, a onda je sve moguće.

UGROŽENI SLOVENI
Nesigurnost koju Sloveni u Makedoniji osećaju navela ih je da sve češće traže bugarske pasoše, a to znači i državljanstvo. Ovome na ruku ide i što je Bugarska u Evropskoj uniji, a to ima, iako bez stvarnih osnova, određenu vrednost za Makedonce. Takođe, građani slovenskog nacionalnog porekla ne sumnjaju da će jednog dana Makedonija biti podeljena na dva dela, pa bi slovenski deo pripao Bugarskoj, a Albanski tzv. nezavisnom Kosmetu, pa bi Makedonci postali nacionalna manjina u obe države.
Da je đavo odneo šalu pokazuju i zbivanja s kraja novembra 2008. godine (koje je naša štampa zdušno prećutala), a to je da je otvoren jedinstven muzej u Skoplju, tačnije prvi u svetu muzej terorizma. Otvorio ga je 30. novembra 2008. godine lider albanskog Demokratskog saveza za integraciju i bivši komandant Oslobodilačke nacionalne armije (ONA), Ali Ahmeti. On je tom prilikom, kako navodi makedonska analitičarka Marija Cvetanovska, a prenosi ukrajinski sajt „otechestvo.org.ua“ rekao: „Srce predskazuje da se ovde rađa istorija, u gradu Skoplju, starom gradu u srcu Dardanije. Vekovima smo ovome težili, no tek nam je danas pošlo za rukom da ovde otvorimo muzej. Ovde među nama su i borci sa Kosova, da bi nas pozdravili. Albanija u NATO-u, Kosovo nezavisno! Albanci u Makedoniji obeležavaju dan albanske zastave“.
U muzeju su izloženi eksponati koji govore o „velikoj Albaniji“, staro oružje i drugi dokumenti od Prizrenske lige do vojnoterorističke agresije na Makedoniju 2001. godine. Naravno, tu je i mnoštvo „dokumenata“ koji svedoče o razmerama falsifikovanja istorije Balkana, o pravu Albanaca na jug Srbije, severozapad Makedonije i Crnu Goru (o svim ovim teritorijama se govori kao o iskonskim albanskim teritorijama, koje se moraju osloboditi slovenskog ropstva). Makedonija je preimenovana u Dardaniju, a Skoplje u „stari albanski grad“.
Interesantno je da reakcije svetske naučne zajednice nema, njih kao da ne interesuju albanski falsifikati makedonske istorije, kao što ni srpske vlasti ne interesuje šta se događa u Makedoniji.