Почетна / Регион / Očekuje li se raspad Makedonije?

Očekuje li se raspad Makedonije?

Piše Zoran Milošević

Ohridski sporazum je faktički federalizovao Makedoniju, ali ostvareno nije zadovoljilo albanske šoviniste, koji su produžili pritiske na lokalne vlasti, pa su 2005. godine dobili i pravo da ističu albansku zastavu u oblastima gde imaju većinu, a neki političari otvoreno govore da  delove Makedonije naseljene Albancima treba prisajediniti Kosmetu, da bi, kasnije, svi ušli u sastav Albanije

Srpska štampa naglašeno uzdržano prenosi informacije o događanjima u susednoj Makedoniji. Jedna neupadljiva vest iz sredine februara, upoznala je našu javnost da je tih dana u makedonskoj prestonici izbila masovna tuča između Makedonaca i Albanaca. Albancima se nije dopalo što se u centru grada gradi muzej, koji po arhitekturi podseća na pravoslavnu crkvu. Rezultat tuče je osam teže i lakše povređenih mladića. Ruski sajt „Pravda.ru“ (u tekstu Vadima Tuhačeva, „Na pragu albansko-slovenskog sukoba“) navodi da se posle ovog događaja Ministarstvo unutrašnjih poslova Makedonije obratilo  administraciji „Fejsbuka“ sa molbom da zatvori profile i stranice grupa koji pozivaju na nacionalnu netrpeljivost. Policija je naglasila da profile koriste ekstremisti za propagiranje mržnje i religiozne netrpeljivosti, što predstavlja opasnost za makedonski državu.

NEZAJAŽLJIVOST ALBANSKIH ŠOVINISTA
Stavovi makedonske policije su i te kako opravdani, a uslovljeni su činjenicom da oko četvrtine građana od ukupno dva miliona stanovnika koliko ima Makedonija,  jesu Albanci koji na kartama „velike Albanije“, periodično štampanim u Albaniji ili Kosmetu, obeležavaju Skoplje kao glavni grad, a svojataju i glavnu svetinju balkanskih Slovena – Ohridski manastir.
Podsetimo da je u februaru 2001. godine lokalna albanska Armija nacionalnog oslobođenja (ANO), u čijim redovima su bili i Albanci sa Kosmeta, a savetnici američki oficiri, povela oružanu borbu za otcepljenje teritorija naseljenih Albancima. Poraz ANO sprečili su NATO i Evropska unija, pa je potpisan Ohridski sporazum, kojim je regulisano da na teritorijama gde Albanci imaju 20 i više procenata svog stanovništva albanski stiče status službenog (državnog jezika),  albanski političari su ušli u vladu Makedonije, a u državi se pojavljuje i TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, koja emituje program isključivo na albanskom. Ohridski sporazum je faktički federalizovao Makedoniju, ali ostvareno nije zadovoljilo albanske šoviniste. Oni su produžili pritiske na lokalne vlasti, pa su 2005. godine dobili i pravo da ističu albansku zastavu u oblastima gde imaju većinu, a neki političari otvoreno govore da delove Makedonije koje naseljavaju Albanci treba prisajediniti Kosmetu, da bi, kasnije, svi ušli u sastav Albanije.
Od 2001. godine lideri vanparlamentarnih albanskih partija (koji zajedno sa delom nevladinog sektora prvi izgovore što ne smeju vođe parlamentarnih partija) zagovaraju reforme Ustava Makedonije u cilju njegovog dopunjavanja, tj. omogućavanja federalizacije Makedonije po principu ustrojstva Belgije i Švajcarske. Ova ideja se uveliko propagira na svim albanskim medijima u Makedoniji, kao i na Univerzitetu Tetovo (ima status državnog, a uglavnom ga pohađaju Albanci).

„ALBANSKO  PITANJE“ I BALKAN
Pokret „federalista“, kako piše Mihail Jambajev na sajtu „irk-vesti.ru“ predvode Hisni Šaćiri (koji je 2001. godine napustio mesto poslanika i pridružio se tzv. Oslobodilačkoj nacionalnoj armiji), zatim Sefedin Haruni, predsednik društva bivših boraca ONA, Izair S. Baci, Špatim Položani – vođa pokreta za nezavisnost „Ilirije“, na zapadu Makedonije je glavni Nevdžet Halili i lider studenata Tetovskog univerziteta Hafur Izairi. Halili, često prvi izgovori ono što makedonski Tači trenutno ne sme, pa je tako ideju o „neravnopravnosti albanskog jezika sa makedonskim“ on prvi i plasirao u javnost, naravno koristeći kao argumente istorijske falsifikate o autohtonosti Albanaca u Makedoniji. Nove zahteve makedonski Albanci su brzo dostavili svojim sponzorima (SAD, NATO-u, Evropskoj uniji, albanskim političkim partijama i sličnim organizacijama).
Albanski nevladin sektor u Makedoniji kao i vanparlamentarne partije odmah posle potpisivanja Ohridskog sporazuma započele su priču da je to mrtvorođenče, da je on zapravo „umro“. Istovremeno, uputili su pismo u Institut mira SAD sa zahtevom da se državne granice u regionu ponovo razmotre, kako bi se rešilo „albansko pitanje“ na Balkanu. U pismu se govori da Albanci navodno nisu ravnopravni u Crnoj Gori, Makedoniji i Južnoj Srbiji, pa ih je potrebno ujediniti u jednu državu.
Albanski nacionalni pokret Ilirida (ANPI) poslalo je dokument na mnoge adrese, pa tako i na adrese medija, sajtovima i nekim pojedincima o federalizaciji Makedonije i stvaranju federalne jedinice „Republika Makedonija Ilirida“. Dokument je izazvao veliku pažnju analitičara koji su u ovome videli maslo SAD Albanije.
Dekleracija zahteva da se Albancima u Makedoniji prizna pravo na upotrebu jezika kao prvog državnog, na celoj teritoriji (što znači i da etnički Makedonci uče albanski), da se reformiše parlament u dva doma i da se narodi predstave proporcionalno svom broju, da se omogući upotreba albanske simbolike na celoj teritoriji države… Dokument u suštini, iako govori o federalizaciji Makedonije, zapravo predlaže konfederaciju, što u suštini predstavlja uslov za otcepljenje i pripajanje tzv. državi Kosovo.
Pored toga ANPI zahteva i usvajanje jedinstvenog federalnog državnog znamenja, izbor predsednika po principu rotiranja (Makedonac – Albanac), zatim da svaka federalna jedinica ima svoju policiju, armiju, sudove i vlastiti ustav. Granice između dve federalne jedinice biće predmet detaljnog razmatranja.
Rukovodilac ANPI je Nevzat Halili i o njemu se ne zna mnogo. Zna se da je ekstremista i šovinista,  da je 2002. godine uhapšen zbog nezakonitog stvaranja „Armije republike Iliride“, ali i da ima podršku SAD.
Izraelski analitičar S. Vaknin, čiji stav prenosi sajt „irk-vesti.ru“ smatra da će SAD vrlo brzo preduzeti akciju sa ciljem da smene sadašnju vladu u Makedoniji, te će potom glavnu ulogu preuzeti „Međunarodna krizna grupa“ (interesantno je da se odmah posle izjave Vaknina obnovio rad krizne grupe u Makedoniji).

SVI „STARI ALBANSKI GRADOVI“
Interesantno je da se o pitanju sudbine Makedonije izjasnio i bivši ministar kulture Grčke, Andonis Samaras, koji je izjavio „Makedonija će se uskoro raspasti i prestaće da postoji kao jedinstven subjekt međunarodnih odnosa“. Ovde je važno napomenuti da bivši ministar smatra da za Grčku ne predstavlja opasnost stvaranje „velike Albanije“ i „velike Bugarske“ koliko postojanje Makedonije.
Sama država Albanija vodi agresivnu politiku čiji je cilj podela Makedonije, čiji je glavni grad, gle čuda, „stari albanski grad“!? Ova politika Albanije, smatraju analitičari, ima podršku SAD, posebno posle ulaska Albanije u NATO. Međutim, prema mišljenju jermenskog politikologa Levona Melika-Šahnazarjana tu nije kraj. SAD će dozvoliti da Albanci uzmu i jug Srbije (Preševsku dolinu) i deo Crne Gore, jer slovensko stanovništvo ove dve republike predstavljaju oslonac Rusiji u regionu, a Vašington to želi da spreči razbijanjem ovih republika. Da ovde ima realnosti svedoči i izjava profesora Vašingtonskog univerziteta nacionalne odbrane i bivšeg zamenika načelnika Odeljenja za Balkan u CIA, Stivena Majersa, da je neophodno „prekrojiti granice na Balkanu mirnim putem“, saglasno „novim etničkim realnostima“. Pri tome je Majers bio i konkretan rekavši da misli na severozapdni deo Makedonije, jug Srbije i Crnu Goru. Zaključak Šahnazarjana je da je račun Amerikanaca pogrešan, čak apsurdan (što je posvedočilo i nedavno ubistvo dva i ranjavanje još dva američka vojnika na aerodromu u Frankfurtu od strane jednog mladog Albanca).
Novu snagu albanski šovinisti u Makedoniji dobili su posle proglašenja tzv. nezavisnog Kosmeta, 2008. godine. Zamenik premijera Makedonije Menduh Tači, brat kosmetskog premijera Hašima Tačija, izneo je zahtev da albanski jezik postane ravnopravan makedonskom, kao i da se isplate novčane nadoknade „borcima za slobodu albanskog naroda“, da Makedonija prizna srpski Kosmet kao nezavisnu državu i da se prekine sudski postupak prema uhapšenim albanskim teroristima.
Makedonski predsednik se ispočetka suprotstavljao, ali pod pritiskom NATO-a i SAD pristao je na sve. Međutim, ovde nije bio kraj albanskim zahtevima. Albanski političari povremeno svoje sunarodnike podstiču da se sukobljavaju sa Makedoncima, pa se u tom cilju često koristi i „Fejsbuk“ kako bi se zakazali obračuni (tačno vreme i mesto). Vlasti Makedonije javno priznaju da će uskoro izgubiti kontrolu nad situacijom, a onda je sve moguće.

UGROŽENI SLOVENI
Nesigurnost koju Sloveni u Makedoniji osećaju navela ih je da sve češće traže bugarske pasoše, a to znači i državljanstvo. Ovome na ruku ide i što je Bugarska u Evropskoj uniji, a to ima, iako bez stvarnih osnova, određenu vrednost za Makedonce. Takođe, građani slovenskog nacionalnog porekla ne sumnjaju da će jednog dana Makedonija biti podeljena na dva dela, pa bi slovenski deo pripao Bugarskoj, a Albanski tzv. nezavisnom Kosmetu, pa bi Makedonci postali nacionalna manjina u obe države.
Da je đavo odneo šalu pokazuju i zbivanja s kraja novembra 2008. godine (koje je naša štampa zdušno prećutala), a to je da je otvoren jedinstven muzej u Skoplju, tačnije prvi u svetu muzej terorizma. Otvorio ga je 30. novembra 2008. godine lider albanskog Demokratskog saveza za integraciju i bivši komandant Oslobodilačke nacionalne armije (ONA), Ali Ahmeti. On je tom prilikom, kako navodi makedonska analitičarka Marija Cvetanovska, a prenosi ukrajinski sajt „otechestvo.org.ua“ rekao: „Srce predskazuje da se ovde rađa istorija, u gradu Skoplju, starom gradu u srcu Dardanije. Vekovima smo ovome težili, no tek nam je danas pošlo za rukom da ovde otvorimo muzej. Ovde među nama su i borci sa Kosova, da bi nas pozdravili. Albanija u NATO-u, Kosovo nezavisno! Albanci u Makedoniji obeležavaju dan albanske zastave“.
U muzeju su izloženi eksponati koji govore o „velikoj Albaniji“, staro oružje i drugi dokumenti od Prizrenske lige do vojnoterorističke agresije na Makedoniju 2001. godine. Naravno, tu je i mnoštvo „dokumenata“ koji svedoče o razmerama falsifikovanja istorije Balkana, o pravu Albanaca na jug Srbije, severozapad Makedonije i Crnu Goru (o svim ovim teritorijama se govori kao o iskonskim albanskim teritorijama, koje se moraju osloboditi slovenskog ropstva). Makedonija je preimenovana u Dardaniju, a Skoplje u „stari albanski grad“.
Interesantno je da reakcije svetske naučne zajednice nema, njih kao da ne interesuju albanski falsifikati makedonske istorije, kao što ni srpske vlasti ne interesuje šta se događa u Makedoniji.

11 коментара

  1. Mudri Vatikan je znao da nemože napraviti veliku Albaniju ako su pravoslavni narodi Srbi, Crnogorci i Makedonci u jednoj državi .Pa se poslužio latinskim lukavstvom i pronašao prodane duše i sotonske sluge u makedonskom i crnogorskom narodu koji su sproveli secesiju od Srbije na svoju štetu . E pa sad braćo pravoslavci vreme vam je da se dignete protiv svojih izdajničkih vlast zamolite Srbe za oprost i ujedinjenje . Samo zajedno smo jači .




    2



    0
    • Albancima uopste nije potrebna federalizacija, sa natalitetom kakav imaju do 2050 godine u Makedoniji ce albanci biti vecina.

      Ali gledajte pozitivnu stranu, makedonci se vise nemoraju sudit sa Grckom oko imena Makedonija.
      Grcima uopste nece smetati sto ce se Makedonija preimenovati u Velika Albanija…




      0



      0
      • nije potrebno,cekati do 2050 g0dine,da bi albanci dobili primat vecinskog broja stanovnika u makedoniji,vec sad su vecina,obzirom na zahteve makedonaca,za bugarsko,srpsko i sta ti ja znam koja sve ne drzavljanstva ,ali to su druga pitanja na koja mogu odgovoriti,strucni ljudi i zvanicnici,ne treba nikog brinuti tudje,vec svoje ,jer dokgod trzite i trazimo krivce u druge zaboravljamo,svoje istinske krivce.pozdrav.




        0



        0
  2. Vlade dijaspora

    Oslobađanje Južne Srbije 1912 od Turaka i oslobađanje 1918 od Bugara slavensko stanovništvo tih prostora naziva srpskom okupacijom, a nisu ni svestni da im se događa raspad države i stvaranje velike Albanije. Aktuelna vlast više brine o nametanju novog identiteta narodu (ovaj put antički Makedonci),nego za stabilnost države.
    Druga realnost je da Šiptara u FIROM ima daleko manje od službenih dvadeset i neki procenat, zato šiptarske partije pokušavaju da odlože popis stanovništva jer su svesne da je u pitanju Ohridski sporazum. Obratite samo pažnju na povećan granični saobraćaj između FYROM i njenih severnih i zapadnih suseda za vreme popisa. Celo Kosovo dolazi na popis u FYROM i obrnuto za popis u kvazidržavi Kosovo.
    Verujem da će biti albansko pitanje na Balkanu biti pravedno i efikasno rešeno kad dođe do promena geostrateških odnosa u regionu. Čeka nas još puno posla.




    0



    0
  3. Албанцима може само да се честита. Јединствени, знају шта хоће, знају како. Демократија и истина њима не треба. Србија ће свим демократским средствима(лапрдањем)да брани Косово и Метохију и „ниокада неће да га призна. Као да неко тражи? Македонцима нема ко да помогне. Европа је направила сценарио. Бугарску су увукли у Унију. Македонија је усамљена, препуштена на милост и немилост Бугарима и Албанији (НАТО). Врши се асимилација и тихи геноцид. Македонског народа нестаје. Скопље је највећи албански град на свету. Југ Србије нико не може да заустави на путу да постане део Косова. Србија нема никакву могућност не само да се брани, нема чиме, неће ништа ни да каже. Албанци су много фини. Да није тамо НАТО и Еулекс, за два дана били би пред Авалом, на капијама Београда. Тадић, Борко и Шутановац би се са њима изљубили.
    У Србији и Македонији је уведена демократија. Неће бити македонаца ни Срба. Биће робова који ће радити за стране стратешке партнере. Мислите да је ово далека будућност?




    0



    0
  4. Vojo u svemu se slažem s tobom samo nisi spomenuo Crnu Goru . Znači i Makedoniju i Crnu Goru čeka otimanje teritorija od strane Albanaca što je Srbija već doživjela . A da bi se to desilo ponavljam Vatikan je odvojio Crnu Goru i Makedoniju od Srbije i dao na tacni da ih čerupaju Albanci . No najtragičnija je glupost pravoslavaca , crnogoraca i makedonaca kojima su sad bliži Albanci i Vatikan koji će im doći glave .




    0



    0
  5. Širenje Albanaca i sužavanje Crnogoraca

    O albanskom doprinosu crnogorskoj kulturi u postojećim okolnostima ne može se govoriti, a kamoli o crnogorskoj multietničkoj kulturi. Ponajmanje da proglasimo ove Albance i za etnički elemenat Crne Gore! Dijaspora, emigracija nigde na svetu ne predstavlja etnički elemenat. Sledstveno tome, ni u Crnoj Gori

    Prof. dr. Kaplan Burović, akademik

    U „Leksikonu“ Nikole Rackovića o kome je ovde reč (i koji je, po svemu sudeću, uvod u Enciklopediju Crne Gore – prim. red.) imamo jedan značajan broj Albanaca, od kojih, izuzev Zuvdije Hodžića, kako već naglasismo, apsolutno nijedan nije doprineo crnogorskoj kulturi. Naprotiv, svi su se oni angažovali u otvorenoj borbi albanskih ekstremnih nacionalista i rasista protiv Crne Gore i crnogorskog naroda, a posebno protiv crnogorske kulture.

    Izvolite ih pitati jesu li za crnogorsku kulturu, ili protiv nje. Verujem da će vam mnogi od njih iskreno reći da njihovom imenu nije mesto tamo, jer oni ni po čemu ne pripadaju Crnoj Gori i crnogorskoj istoriji, kulturi.

    I oni koji vam to neće reći, ni najmanje ne misle drukčije. Ako nemaju smelosti da to otvoreno kažu, hipokrizija im se jasno čita u očima. Kako naš narod od pamtiveka kaže, ako koza laže – rog ne laže!

    Prostudirajte njihova dela i videćete da oni ne samo što ne pripadaju Crnoj Gori već su na strani neprijatelja crnogorskog naroda i crnogorske kulture.

    Pre svega, uzmite jezik njihovih dela.

    Albanski rasizam i šovinizam

    Oni stvaraju na albanskom jeziku. Znači, po formi, njihovo stvaranje nije crnogorsko, već albansko. Doduše, forma je sekundarna.

    Ali, uzmite i sadržinu njihovih dela. Albanci Crne Gore pišu samo o svojim Albancima, pa i namerno prećutkuju i samo postojanje Crnogoraca. Za njih Crnogorci kao da ne postoje!

    Sva dela ovih Albanaca indoktriniraju i huškaju svoje Albance protiv Crne Gore i crnogorskog naroda. Štaviše, oni i ne priznaju da postoji crnogorski narod! Za sve Crnogorce otvoreno pišu da su slovenizovani Albanci, koje će oni, kad uspostave svoju vlast, vratiti u Albance. To danas i čine – i pod crnogorskom zastavom!

    Oslanjajući se na takav doprinos ovih Albanaca u crnogorskoj kulturi, oni šikaniraju Crnogorce da bi ih primorali da se isele iz Ulcinja. Oni žele da taj grad bude etički čist, tj. albanski da bi ga sutra otcepili od Crne Gore i prisajedinili Albaniji!

    Ovo je sasvim evidentno kod ovih Albanaca za koje se tvrdi da su doprineli crnogorskoj kulturi.

    Sledstveno tome, ne samo što nisu doprineli crnogorskoj kulturi već ne žele ni da joj doprinose. Oni su otvoreno neprijateljski, atavistički nastrojeni u borbi protiv crnogorskog naroda i crnogorske kulture. Pa zato i stvaraju svoju zasebnu čisto albansku kulturu da bi konzervirali svoju nacionalnu podvojenost, da bi sačuvali svoje posebne nacionalne odlike, da bi se njima oduprli i odoleli svom integrisanju sa Crnogorcima, jer su protiv integrisanja.

    I razumljivo je sve ovo: bez društveno-političkog i nacionalnog integrisanja autora, ni njihova dela ne mogu ni da se pišu drukčije, niti da se bilo čime integrišu u crnogorsku kulturu, jer njihovo društveno bitisanje određuje i njihovu društvenu svest.

    Dela svih autora, kako se pišu (po sadržini i formi) tako se i integrišu. Pri tom, treba znati da je sadržina primarna. A sadržina ovih albanskih stvaralaca je čisto albanska, i to ekstremo nacionalistički, šovinistički i rasistički albanska, pa i fašistička. U njihovim delima nema apsolutno ništa crnogorskog, sem netrpelivosti i bezgranične ekstremno nacionalističke, šovinističke i rasističke mržnje prema crnogorskom narodu.

    Neprijatelje u enciklopediju, da se zna ko su

    Mi ne znamo kako je mogao i da pomisli Nikola Racković o nekakvom njihovom doprinosu. Da li je moguće da ne poznaje savremena strujanja, angažovanja i preokupacije ovih Albanaca? Ako ne zna albanski jezik, pa mu je nemoguće da pročita njihova dela, treba da zna bar za njihova permanentna anticrnogorska demostriranja.

    Njemu od vremena treba da je sasvim jasno ko su Albanci i čemu teže, za što su impenjirani i za što se bore. Ako mu Kosmet nije bio dovoljan nauk, kao sve druge, i njega smo nastojali da ga koliko-toliko pomognemo: još 2002. godine smo objavili na našem jeziku delo „Od iliromanije do terorizma“, gde smo uzeli u analizu dela ovih Albanaca.

    A 2007. godine objavili smo i delo „Ko su Albanci“. Ali, izgleda da on nije video ni korice ovim mojim izdanjima. Za ovo nije kriv, jer su se ne samo Albanci, već i „naše“ vlasti, srpsko-crnogorske, svesrdno postarale za to.

    A ako je to učinio u nekadašnjem duhu bratstva i jedinstva, danas je vreme da se ovim Albancima tresne u lice njihovo angažovanje protiv bilo kakvog bratstva i jedinstva! Štoviše, treba prema njima preduzeti i administrativne mere, kao one što preduzima Švajcarska prema svim strancima koji neće da se integrišu sa Švajcarcima.

    Ovime ne mislim da ove Albance izbacimo iz „Leksikona“ Nikako! Sve njih, kao i njihove učitelje tamo, preko granice, treba da sakupimo u jednu posebnu kategoriju: albanski neprijatelji crnogorske kulture.

    Tako žigosane nužno ih je uvesti i u crnogorsku enciklopediju. Naš narod treba da zna ko mu je prijatelj a ko neprijatelj.

    Zapažanja i sugestije

    Ne samo N. Racković, već i svi drugi treba da znaju da ovi Albanci, u njihovu albansku enciklopediju nisu uneli ni one Crnogorce, koji su se borili sa puškom u ruci protiv okupatora Albanije i sav svoj život su posvetili albanskoj kulturi, doprinoseći značajno za njih, pa i ne izjavljujući za sebe da su Srbo-Crnogorci, ili Makedonci!

    Bože sačuvaj da u njihovim delima stave koju srpsku reč! Bože sačuvaj da za koju ličnost njihovih dela kažu i samo da je Crnogorac, ili Srbin, Makedonac!

    Da bi mogli bilo šta da objave u Albaniji, pripadnici naše nacionalne manjine tamo treba da se izjasne kao Albanci, da pišu isključivo albanskim jezikom i samo o Albancima. Mogu pisati i za Srbo-Crnogorce, ali pod uslovom da ih prikažu kao negativne ličnosti i neprijatelje albanskog naroda.

    Koliko za primer, vidite da li je tamo Lazar Silić, jedna od najznačajnijih ličnosti albanske kulture posle Drugog svetskog rata! Njegov otac Risto Silić (sa albanizovanim prezimenom!) uveden je, ali kao Albanac!

    Nema Crnogorca kome se priznaje njegova nacionalnost. Naprotiv, ima Crnogoraca kojima se i otvoreno negira ta nacionalnost i nameće im se albanska. Tako su npr. učinili sa Crnojevićima, koje su proglasili za Albance! Oni su za Albance proglasili i Balšiće, pa i Nemanjiće! Kako rekosmo, oni smatraju sve Crnogorce, pa i Srbe, za slovenizovane Albance. Teško onome ko se usuđuje u Albaniji i dan-danas da se izjasne kao Srbo-Crnogorci ili Makedonci! Ni metlu da čisti ulice mu neće dati! Živog će ga odrati! I to – do juče – u ime njihovog „proleterskog“ internacionalizma, a danas – u ime demokratije i evropeiziranja!

    U ovakvim okolnostima kako možemo da govorimo o bilo kakvom pozitivnom doprinosu istoriji srpsko-crnogorskog i makedonskog naroda, u našoj kulturi!

    Ova istina je veoma bolna. Krijući je, ne leči se. Treba da je demaskiramo i izložimo radikalno-demokratskoj kritici, uvek oslanjajući se na istorijsku dokumentovanu istinu da bi se stalo na put daljem indoktriniranju albanske dijaspore kod nas, daljem huškanju Albanaca protiv našeg naroda.

    Treba da se protiv nosioca i propagatora tog indoktriniranja preduzmu i administrativne mere, najoštrije, pa i skidanje državljanstva i proterivanje, da bi se prekinulo terorisanje našeg stanovništva od njih. Albanci treba da se osveste i ubede da na teritoriji Crne Gore nema ni kamena albanskog i da oni, ako hoće da žive sa nama, treba da se integrišu u naš život, a ne da traže od nas da se mi integrišemo u njihov život!

    Ja sam sav moj život proveo po albanskim zatvorima i danas živim u inostranstvu.

    Prema tome, moja braća Srbo-Crnogorci i Makedonci, koji nisu ni u Jugoslaviji videli vrata zatvora i permanentno žive u svojoj domovini, treba da sve ovo znaju pre mene i bolje od mene.

    Čudim se zašto ćute! Boje se albanskih terorista ili svojih vlasti? Gde su tzv. narodni heroji? Gde su svi oni koji su odlikovani medaljama za hrabrost? Čitava kompozicija teretnog voza može se natovariti do vrha tim medaljama, koje su dodeljene Srbo-Crnogorcima i Makedoncima! Jedan jedini od njih da se ne usudi da demostrira to junaštvo u sadašnjem trenutku! A nisu se plašili ni Hitlerovog Gestapoa, ni fašističkih ubica na koje su stvarno junački jurišali! O tempora, o mores!

    Imena

    Pored stvarnog imena stvaraoca navedeni su i njihovi nadimci. Ne nadimci, već ni ime njihovog oca, pa ni inicijal, mislimo da ne treba navesti. Naslov treba da bude što kraći i što jasniji. Inicijal imena oca može (i treba!) da se navede samo u slučajevima kad imamo dve ličnosti sa istim imenom i prezimenom, kao u slučaju Nikčević Vojislava (D. i P.). Nadimci, ako imaju kakav poseban značaj (npr. ako je autor potpisivao svoja dela njime) mogu se navesti u tekstu biografije.

    Isto tako, u tekstu biografije treba da se navedu glavni (!) pseudonimi kojima je objavljivao i afirmisao se. Konkretno, ja sam upotrebio do sada jedno 30 pseudonima, ali sam se samo sa dva afirmirao: Kaluš(i) i Resuli.

    Obično kod ženskih stvaralaca imamo dva prezimena, devojačko i bračno. Mišljenja sam da ih treba uvesti svojim devojačkim prezimenom, a bračno, ako je koje delo potpisano njime, treba napomenuti u biografiji.

    Stvaraoci koji su objavljivali sa dva imena (prezimena) i oba su mu autentična, treba da se navedu pod glavnim imenom, a drugo da mu se unese u biografiji. Ovo drugo ime, kao i značajni pseudonimi, treba da se poređaju po azbučnom redu pored svih ostalih glasova, sa beleškom u zagradi (v), kako je N.Racković, koliko sam primetio, i praktikovao.

    Bibliografije

    Kako možete videti, bibliografije mnogih stvaraoca su duže od njihove biografije. Konkretno i moja. Mišljenja smo da se u bibliografiji unesu samo glavna dela. Nabrajanje svih dela autora pripada njegovoj opširnoj biografiji, jer se ni u kratkim biografijama, koje obično prate njegova dela – ne objavljuju. Da bismo se odužili autoru, treba naglasiti broj njegovih objavljenih dela. Objavljenih za života ili i posle smrti, ali ne i preštampanih, ili odabranih. Posebno treba naglasiti naslove dela koja su mu prevedena na strane jezike (bilo i posle smrti!) i dela koja su mu zabranjena za života i posle smrti

    .

    Biografije i slike

    Kao što navodimo u našem LEKSIKONU strane autore sa njihovim nacionalnim poreklom za bilo kakav doprinos u našoj kulturi, tako i onim našim autorima, koji su se afirmisali i u kulturi jednog drugog naroda, koji su doprineli kulturi tih naroda, da to treba naglasiti u njegovoj biografiji. Crnogorci i takvih imaju (i to ne jednog!), čime se dokazuje njihov doprinos kulturi tih naroda, ponekad i od vrlo velikog značaja, izuzetnog, posebno u kulturi albanskog naroda, čime ćemo koliko-toliko doprineti da se ovi Albanci dešovinistiziraju i deraciziraju.

    Slika autora treba da bude znak njegovog značaja, njegove težine u kulturi našeg naroda. Znači, ne treba svakom autoru da se donosi i slika. Tu čast treba da rezervišemo samo za značajnije ličnosti i – za strane, kojima se to treba učiniti u znak posebnog poštovanja i zahvalnosti.

    Karakteristike

    Pišući za autora da je prošao kroz zatvor, već je data njegova karakteristika, njegov stav prema vlastima vremena. Ali imamo i takvih autora koji nisu bili u zatvoru, pa ipak nisu bili na strani vlasti. Zato, da bi se razlikovali od onih koji su služili vlastima, to treba da se istakne kroz biografiju. S druge strane, imamo i takvih autora koji su prošli kroz zatvor i ostali u službi nenarodnih, kriminalnih vlasti. Zato se i u njihovoj biografiji treba to istaći.

    Nacionalnost

    Kad se već pretenduje na multietnički karakter kulture (a i bez toga!), mislim da svima onima, koji se još nisu integrisali u crnogorski život, pa sledstveno nastavljaju i da stvaraju na svom jeziku, treba u biografiji da im se naglasi nacionalna pripadnost. Istina je da se to ističe preko naslova njihovih dela, ali treba znati da ne znamo sve jezike sveta, pa iz tih naslova i ne možemo zaključiti kojem jeziku i kojoj naciji pripadaju, posebno u slučajevima kad im se jezik i ne razlikuje od našeg – „crnogorskog“.

    Preko svega imamo i Crnogoraca koji su svoja dela pisali i objavljivali na strane jezike, pa ako se povodimo od naslova tih dela (konkretno i od naslova nekih mojih dela!), može se zaključiti da nisam Crnogorac, već Albanac, ili Francuz, Englez.

    U slučaju Nikolić, Miloš Miđeni, koji je po ocu Srbin, po majci Crnogorac, poreklom iz Makedonije, rođen u Skadru, navedeno je njegovo delo na srpskom jeziku „Slobodni stihovi“.

    To je delo napisano i objavljeno na albanskom jeziku, prema tome naslov je delu Vargjete E lira. Ovako je trebalo i da se napiše, a u zagradi – prevod.

    Ali ovo bi nas navelo na to da pomislimo da je autor Albanac. Da bi se to izbeglo, treba da naglasimo u njegovoj biografiji, da je počeo da piše, pa i da objavljuje u Bitolju, na svom maternjem srpskom jeziku, ali da mu se to u Albaniji nije dozvoljavalo (sic!), pa je nastavio da piše na albanskom jeziku (isključivo o Albancima!), afirmišući se u albanskoj književnosti kao jedan od najvećih i najprogresivnijih književnika svoga vremena, čime su Sloveni Balkana (konkretno Srbo-Crnogorci!) doprineli u multietničkoj kulturi Albanaca.

    Time ćemo hteli ne hteli malo i politizovati stvar da bi naši Albanci videli kako se mi, tamo – u njihovoj Albaniji, integrišemo u albanski život, pa i stvaramo na albanskom jeziku i tako doprinosimo albanskoj kulturi, pa i ne spominjući nigde našu nealbansku nacionalnost (Miloš Nikolić nije smeo da spomene ni svoje slovensko ime, zato je objavljivao sa pseudonimom Miđeni!)…Bože sačuvaj i da udaramo u bubnjeve da je Skadar čitavih 500 godina, bez prekida, bio naša, crnogorska prestonica, kada tamo, u Skadru, nije bilo žive duše albanske!

    Preko ovih primera treba da doprinosimo osvešćenju albanske dijaspore kod nas, da bi se manuli njihovih apsurdnih pretendovanja za nova razgraničenja i za njihovu super Veliku Albaniju.

    Kultni monumenti

    Dobro je što su u „Leksikonu“ uneti svi kultni monumenti pravoslavne vere, ali se isto to treba učiniti i sa kultnim monumentima muslimanske i katoličke vere. Nikakvu diskriminaciju, jer su tu i Crnogorci ne samo oni pravoslavne, već i ovi drugi, muslimanske i katoličke vere.

    Isto ovo vredi i za monumente ateista, kojima ni pomena nema u ovom „Leksikonu“, gde se tu i tamo spominju i monumenti pagana.

    Pretendovati na multietničku kulturu i negirati etničku, onu koja je čisto etnička, oslobođena svakog verskog karaktera, i koja nas je ujedinjavala i ujedinjuje nas – ne ide.

    Ili kultura onih, koji se usudiše da se isprse i suprotstave fašističkim okupatorima naroda i domovine, koji nam doneše slobodu, nije etnička? Gde su monumenti kulture herojskih sinova Crnogorskog naroda? Ko ih može negirati i zašto ih negirati? Zato što su lili krv i položili svoje živote na altar sveti domovine svoje? Ili je ta domovina prćija samo pravoslavnih?!

    Nikakvu diskriminaciju, braćo! Hteli ne hteli, kako verska, tako i društvena podvojenost postoji i kod nas, kao i u svakom drugom narodu, koji je dospeo do ovog stepena svog razvoja.

    Kroz propagandu i politiku protiv onih, koji stoje na suprotnoj strani barikade, ne vrši se depolitizacija naroda. Depolitizacija se vrši samo preko naučne istine!

    Mnoga su dela zvanično, od nadležnih organa vlasti, proglašena za monumente kulture I, II i III kategorije. Sva ova dela treba uvesti u „Leksikon“ ne samo tekstom i oznakom koje su kategorije, već i slikom.

    Knjigama, mislimo na one koje pretstavljaju monumente kulture, treba uvesti naslovnu stranu prvog izdanja, naravno – sa tekstom, karakteristikom, motivacijom koja prati proglašenje tog dela za monument kulture.

    Imamo dela koja nisu proglašena za monumente kulture, jer se od vlasti persekutiraju njihovi autori. U ovakvim izdanjima, kako što je ovo N. Rackovića, bar u biografiji autora moglo bi se govoriti (naravno, sasvim kratko!) o značaju tog dela i tako insistirati da se tom delu što pre ukaže zaslužena čast veličini kulture crnogorskog naroda.

    Ispravljanje glasova

    Mnogi glasovi ovog „Leksikona“ ili imaju nedostataka, pa ih treba dopuniti, ili imaju i pogrešnih podataka, pa ih treba ispraviti. Mi ne možemo ovde navesti sve te glasove, jer su mnogo, ponajmanje da navedemo i što treba ispraviti. Spremni smo da to učinimo jednim drugim napisom, ako nam to zatraži autor ili institucija koja će preduzeti drugo izdanje ovog dela.

    Crnogorski barok u „Leksikonu“

    Kao prvo delo ove prirode sasvim je razumljivo što u njemu manjkaju mnoge ličnosti i mnogi monumenti kulture. U jednom mom napisu, koji sam već objavio o predstavi Ulcinja u ovom delu, naveo sam detaljno sve što u ovom „Leksikonu“ nedostaje. Mogli bi i drugi da učine ovo za svoj grad i tako pomognu autoru za pripremanje drugog izdanja.

    Kao Peraštanin (poreklom) nastojaću da isto učinim i za naš Perast, ako me ne pretekne koji mlađi i brži. Ovom prilikom zahvaljujem autoru što je udostojio njegovog „Leksikona“, ne samo moju malenkost, već i moja dva rođaka iz Perasta, Nikolu i Luka Burovića, koji – kako je već naglašeno – predstavljaju crnogorski barok.

    Naglašavamo još jednom da ovde imamo posla sa jednim grandioznim delom, jako značajnim i jako potrebnim za svakoga. Ono je pozitivno i kapitalno ne samo za autora, već i za crnogorsku izdavačku delatnost, za crnogorsku kulturu. Jedno ovakvo delo, i da je napisano od čitave komisije naučnika, akademika, u svom prvom startu ne bi bilo bez nedostataka i stvari za ispravljanje, za dopunu. Sledstveno, autoru Nikoli Rackoviću, najsrdačnije, sa najdubljom zahvalnošću stežemo ruku i čestitamo mu u ime svih onih koji će se složiti sa ovim.

    Izvanjci

    I dok su nam albanski emigranti uvezeni kao unutrašnji (neprijatelji?) – ne, kao prijatelji (!), pod ovim naslovom – kao izvanjci – uvedeni su u ovaj „Leksikon“ crnogorska braća po krvi i biti, osećanju i stvaranju. Ne samo Ilija Beara, Pero Bogdanović i Valtazar Bogišić već i Josif Rohlena, Pavel Rovinski i Robert Tolinger nego i mnogi drugi pokazali su i dokazali višestruko da su veći Crnogorci skoro od svih Crnogoraca njihovog vremena. Svima navedenim pod tim naslovom mesto je pored ostalih crnogorskih stvaraoca, ali im se u biografiji treba naglasiti i njihovo nacionalno poreklo, bez obzira na to što oni to nikada nisu isticali. Reč izvanjci treba izbrisati iz „Leksikona“.




    0



    0
  6. Za Hrvate crnogorci su samo jadnici
    kojima treba izvesti svoje smeće .
    Datum objave: 28.3.2011 | 21:54
    Zadnja izmjena: 28.3.2011 | 21:58
    PŠENICA
    Dan: 1.000 tona pšenice iz Hrvatske neispravno
    Autor/izvor: SEEbiz
    PODGORICA – Oko 1.000 tona pšenice iz Hrvatske koja je ovih dana prispjela u Luku Bar, nije dobilo pozitivnu ocjenu o mikrobiološkoj ispravnosti, prenose crnogorski mediji.

    Kako piše podgorički „Dan“, analiza je pokazala da hrvatska pšenica ima visoku koncentraciju bakterija koje izazivaju plijesan, jer je u silosima vjerojatno bila izložena većem postotku vlage.

    Prošlogodišnji urod pšenice na cijelom kontinentu desetkovan je velikim požarom u Rusiji i poplavama u Srednjoj Europi, pa cijena žitarice nezaustavljivo raste. Crnogorci su u velikim problemima sa zalihama pšenice otkad je srpska vlada sredinom mjeseca odlučila potpuno zabraniti izvoz.

    Iako uporno govore o hrvatskoj pšenici, crnogorski mediji nigdje ne pominju tko je proizvođač i izvoznik pšenice koja navodno nije pogodna za pekarsku industriju ni za ishranu.

    Podgorički portal in4s.net navodi, doduše, da su iz Ekotoksikološkog zavoda poručili da bi hrvatska pšenica mogla zadovoljiti minimum ispravnosti ako bi se pomiješala sa „zdravom“ pšenicom.




    0



    0
  7. Tako i vam i treba Makedonci!Kad smo vas oslobodili od turaka,vi ste se pobunili da smo vas okupirali!Priznali ste KiM,sta drugo da vam kazem…I sa Crnogorcima je isto, oni danas ne ispustaju rec okupacija(naravno da je izvrsena od strane Srbije jos u starim vremenima i da traje i dan danas)-prosetajte malo njihovim sajtovima,pa cete videti…priznali KiM.Nek im bude,kako zasluzuju…




    0



    0
  8. Makedonci ?, Crnogorci.?., nisu oni u pitanju i problemu, probleme imaju Srbi, u Makedoniji,u Crnoj Gori, a ne Makedonci i Crnogorci,oni nemaju, oni su *svoj na svome*, nema tu vise…*asimilacije*..ali, kasno…hm, hmm Braca Srbi i sestre Srpkinje..i dalje, prevaspitavaju narode, narodnosti..i *galantno* placaju, tudjom kucom, stanom, njivom..*svi srbi pod jednom sljivom*, ukljucujuci i one sa Sljemena…? I, to se radi i neguje namerno..*torovi*, *regije*…*sorosijada do Guce * *bez kralja ne valja*, i ostali *pribor disciplini kicme i stomaka*…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *