O vezi GMO kartela, američke administracije i srpskih vlasti

Piše Uglješa Mrdić

Još pre dve godine nadležne institucije, odnosno MUP Srbije upozoravao je Vladu Srbije na postojanje ekoloških kriminalnih grupa u Srbiji, ali ni do dana današnjeg nije zaživela „Mreža za suzbijanje ekološkog kriminala“, koju bi činili zaposleni iz nekoliko nadležnih ministarstava

Problem Srbije zbog sve veće upotrebe genetski modifikovanih organizama (GMO) u našoj poljoprivredi i ishrani se nastavlja, jedino što je Vlada Srbije preuzela tim povodom je što je promenjen ministar. Kao što je poznato umesto Saše Dragina, na čelu Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, kojem je pripojen resor trgovine, je potpredsednik Demokratske stranke Dušan Petrović.
Pošto je u javnosti saopšteno da je „izbor Petrovića upozorenje mešetarima i monopolistima“, u resoru u kojem je on zadužen postavlja se opravdano pitanje da li pod te monopoliste spadaju i strane kompanije, koje pored širenja monopola u Srbiji nanose i štetu prodajući GMO hranu. Tu pre svega mislimo na američku kompaniju „Monsanto“ i ostale strane kompanije, čija su imena objavljena u prethodnim brojevima „Pečata“, a čine svetski GMO kartel.
Uloga u borbi protiv GMO prethodnih ministara poljoprivrede Saše Dragina, Slobodana Milosavljevića, Gorana Živkova, Ivane Dulić-Marković i Dragana Veselinova je najblaže rečeno smešna, a realno govoreći oni su dali značajan doprinos uništenju srpske poljoprivrede. Pri tom sama Ivana Dulić-Marković, kako je ranije pisao „Pečat“, je bila stipendista „Monsanta“.

NELEGALNA TRGOVINA
Jedan od problema sa kojim se nisu pozabavili nadležni državni organi, pa i Ministarstvo poljoprivrede, pored borbe protiv GMO kartela u Srbiji je i nelegalno postupanje sa otpadom i nelegalna trgovina zaštićenim biljnim i životinjskim vrstama, a 50 odsto ilegalnog materijala iz razvijenih zemalja deponuje se u nerazvijena područja, kao što su afrički kontinent ili Kina. U okviru Interpola, postoji i Odeljenje za ekološki kriminal, a ta međunarodna organizacija ima mehanizam obaveštavanja država po pitanju ilegalnog postupanja u oblasti zaštite životne sredine
Formiranjem mreže biće uspostavljena sudska praksa u oblasti zaštite životne sredine, kao i koordinacija između inspektora za zaštitu životne sredine, policajaca i tužilaca. Na taj način bi se omogućila primena evropskih standarda u toj oblasti, a bio bi dostignut i veći nivo doslednosti u sprovođenju zakona u Srbiji.
Još pre dve godine nadležne institucije, to jest MUP Srbije upozoravao je Vladu Srbije na postojanje ekološkog kriminala, ekoloških kriminalnih grupa u Srbiji, ali još uvek nije zaživela „Mreža za suzbijanje ekološkog kriminala“, koju bi činili zaposleni iz MUP-a, Ministarstva pravde, Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Ministarstva poljoprivrede, javni tužioci, sudije i Pravosudni centar. Tada je najavljeno da bi u rad ove organizacije bili uključeni i predstavnici adekvatnih nevladinih organizacija i mediji.
Mrežom bi rukovodio Upravni odbor koji bi činili predstavnici Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, Ministarstva pravde, MUP-a i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Oni bi se sastajali svaka tri meseca i određivali program rada. Izvori finansiranja bili bi po ugledu na „irski model“. Taj model podrazumeva da se novac izdvaja iz budžeta, iz Fonda za zaštitu životne sredine, ali i iz donacija i sponzorstva.

GMO RIBA
S druge strane, dok Vlada Srbije, kao i u gomili drugih resora, nije još uvek donela potrebnu strategiju, na području Srbije pojavila se i genetski modifikovana riba. Sve je počelo uvođenjem GMO u divlju populaciju ribe u srpskim rekama. Takva pojava teoretski može predstavljati veći rizik od izumiranja iste nego što se pre verovalo, pokazuje sledeći primer: naučnici su izračunali da jedna genetski izmenjena riba puštena u divljinu može uništiti vlastitu vrstu.
Vilijem Mur i Ričard Hauvard sa „Purdue univerziteta Indiana“, među prvima su proučavali moguće opasnosti koje prete od GMO i postavili su hipotezu „Trojanskog gena“. Sličnost s poznatom legendom o trojanskom konju je očigledna. I ovde „Trojanski gen“ ulazi u populaciju naoko kao nešto dobro, a završava s uništenjem iste.
Naučnici su pomoću kompjuterskog modela i statističkih analiza proučavali hipotetički rizik prenosa gena ljudskog hormona rasta u vrstu lososa. Dodati gen ubrzava rast, odrasla jedinka je veća, pre polno sazri, a ženka proizvodi veći broj jaja. Pored toga, poznato je da su kod lososa veći mužjaci atraktivniji u parenju. Kao posledica svega navedenog genetski izmenjeni lososi se brže razmnožavaju, pa bi ubrzo prevladali populacijom. Međutim, naučnici su uočili da samo dve trećine genetički izmenjenih riba doživi polnu zrelost, te bi širenje gena ljudskog hormona rasta u populaciji moglo dovesti do nestajanja vrste.
Kompjuterskom simulacijom izračunali su da će, u slučaju da se prirodnoj populaciji od 60 hiljada riba doda samo 60 transgenih (genetski modifikovanih) riba, ova populacija izumreti u razdoblju od samo 40 generacija. Dakle, veća plodnost i odabir partnera pri parenju rezultiraće širenjem gena humanog hormona rasta u populaciji, dok će smanjena životna sposobnost genetički izmenjenih jedinki dovesti do izumiranja populacije. Ovaj prvi primer, gde GMO može uništiti vlastitu vrstu, nazvan je „Hipoteza Trojanskog gena“.

BIO GUSARSTVO
Podsetimo da je još novembra 2000. godine, izbila velika afera jer je „Greenpeace“ otkrio da je evropski patentni biro (EPO) 20. januara 1999. godine odobrio patent (EP 380646), kojim se australijskoj firmi „Amrad“ odobrava patentiranje mešavine čoveka-životinje himere.
Kako kažu ova neljudska himerična životinja nastaje mešanjem ljudskih i životinjskih embrio ćelija. Kao rezultat nastaje životinja sa ljudskim organima, delovima tela, nervnim ćelijama i čak genetskim kodom. Nastanak himere objašnjavaju ovako, počinje se sa izolacijom supstance (LIF), radi stimulisanja rasta embrio ćelija. Izoluju se ćelije ljudi i životinja, pa se uzgajaju da bi se razmnožavali, i pravi himera. Kaže se da se koriste embrio ćelije čoveka, miša, ptice, ovce, svinje, krave, koze ili ribe. Ne navodi se da li su eksperimenti obavljeni i gde. Kada je oktobra 2000. godine „Greenpeace“ tražio da se patentira himera, Patentni zavod je naveo da bi to bilo nemoralno i protiv javnog reda, ali je do tog trenutka dozvolio patentiranje istog. A februara 2000. godine ovaj Patentni zavod je već prethodno napadan, jer je dozvolio patentiranje ljudskog embriona.
Kontroverzna EU Direktiva o patentiranju biotehnoloških pronalazaka (98/44/EC), na koju se Patentni zavod poziva, ne zabranjuje takve patente. U njoj se samo spominje zabrana „98/44/EC – Recital 38“ stvaranja himera metodom totipotentnih ćelija. Logikom Patentnog zavoda ako se koristi druga metoda to nije zabranjeno. Slučaj koji smo naveli koristi pluripotentne ćelije.
Kako je sve počelo? U SAD je postojala zabrana patentiranja živih bića. „General electrics“ i profesor Čakrabarti su pokušali da patentiraju bakteriju koja jede naftu. Tvrdili su da su je genetski modifikovali i da je to njihov izum. Državni Patentni zavod ih je odbio rečima – „Živa bića ne mogu da se patentiraju“. Oni su se žalili sudu i sudije su glasanjem tri prema dva odlučile da bakterija može da bude patentirana, jer njima to više liči na deterdžent nego na živo biće!? Danas prema tome pojedinci ili korporacije mogu patentirati sve sem celog ljudskog bića.
Kanada je za razliku od SAD, Australije, Japana i nekoliko EU zemalja zabranila patentiranje viših oblika života, ali dozvoljava patentiranje jednoćelijskih oblika života, GM useva i izmenjenih gena ljudi.
GATT sporazum i njegov zakon o patentima (TRIPS) je biogusarstvo, tretirano danas kao prirodno pravo zapadnih korporacija i nužda za „razvoj“ Trećeg sveta. Transnacionalne korporacije prisiljavaju biološki bogate zemlje, poput Indije, da prihvate patentiranje biljaka i životinja, s njima pripadajućim genima, proizvoda koje ti organizmi stvaraju i biotehnološke metode koje se koriste za njihovu manipulaciju. Prema Fondu za istraživanja u nauci, tehnologiji i ekologiji (Research Foundation for Science, Technology, and Ecology), Indija je usred patentne oluje. Uzastopna žrtva biogusarstva s više od 100 autohtonih biljnih vrsta pokrivenih patentima, od kojih Indija nema nikakve koristi. Samo na ‘neem’ stablo (autohtona vrsta) transnacionalne korporacije prijavile su pedesetak patenata. Slikovito rečeno, dodavanje novog gena u ćeliju neke biljke metodom genetičkog inženjeringa jednako je kao dodavanje 0,5 metara asfalta na 5.000 kilometara dug autoput. Patentno pravo dozvoljava kompaniji koja je vlasnik tog 0,5 metara asfalta da postavi naplatnu rampu i kontroliše čitav autoput, tj pravo na celu biljnu vrstu.
Poslednji i najokrutniji napad na indijske genetske izvore je pokušaj američke semenske kompanije „Rice-Tec“ da patentira po kvalitetu poznati indijski „basmati“ pirinač (US patent No.5.663.484). Da je ovaj pokušaj uspeo kompanija „Rice-Tec“ ubirala bi licencu na svaki kilogram tog pirinača prodatog širom sveta, pa i u Indiji. Ismail Serageldin, predsednik Saveiodavne grupe o međunarodnim poljoprivrednim istraživanjima (Coftsultative Group on International Agricultural Research – CGIAR) kaže „naučni aparthejd“ je na vidiku, a Indija će biti njegova prva žrtva.
Povodom ovih navoda Centar za razvoj ekološke svesti „IZVOR“ ima jasan stav:
Fundamentalno se protivimo patentiranju života, kao što je patentiranje gena, biljaka, životinja, ljudi ili delova bića.
Patentiranje života izjednačava živa bića sa industrijskim proizvodima, što degradira dostojanstvo života.
Patent na život daje vlasniku apsolutno pravo na živo biće – „pronalazak“. To menja doživljaj i razumevanje živog sveta i naše veze sa njim. Patentiranje života bi dozvolilo odnos prema tim bićima kao prema stvarima, kršeći sve etičke norme. Zakoni moraju biti promenjeni.

„MONSANTOVI“ LJUDI U RUKOVODSTVU SAD
Prema „Njujork tajmsu“, „Monsanto“ održava „bliske veze s tvorcima politike – naročito s osobama zaduženim za pregovaranje o trgovini“.
Na primer, Mickev Kantor, bivši sekretar američkog Ministarstva trgovine, bio je lični prijatelj generalnog direktora „Monsanta“ Šapiroa. Kad je Kantor postao trgovački predstavnik SAD, dok je američki predsednik bio Bil Klinton, američke trgovačke odnose s ostatkom sveta prožela je snažna, ponekad i nasilnička strategija zagovaranja biotehnologije.
„Sukobi u trgovačkim pregovorima postali su svakodnevna stvar“, izvestio je „Njujork tajms“. „Viši državni zvaničnici javno su odbacivali strahove evropskih potrošača nazivajući ih posledicom konzervativnih umova koji nemaju pojma o nauci.“
Ovakav stav i dalje postoji. U 2003. godini pi-ar Bele kuće Hastert napao je „protekcionističku, diskriminatorsku trgovačku politiku“ Evropske unije prema GMO-u, koju je nazvao „netarifnim barijerama zasnovanim na strahu i predrasudama, a ne na nauci“. Posle napuštanja državne službe Mickev Kantor postao je član „Monsantovog“ veća direktora. Još je jedan državni službenik postao član odbora – Vilijam Rakelhaus, bivši direktor EPA-e. „Globe and Mail“ opisuje „Monsanto“ kao „starački dom za članove Klintonove administracije“. Još jedna bivša radnica EPA-e Linda Fišer, postala je potpredsednica za državne i javne poslove u „Monsantu“ pre nego što se vratila u EPA i postala zamenica direktora. Lidija Vatrud, bivši istraživač biotehnologije iz „Monsanta“, pridružila se EPA Laboratoriji za proučavanje učinaka na okolinu.
U FDA-i, dva bivša „Monsantova“ radnika, uz Majkla Tejlora, odobrila su „Monsantov“ genetski modificirani goveđi hormon rasta – koji nijedna druga industrijalizovana nacija do sada nije procenila kao siguran za krave ili populaciju koja pije mleko. Uzgred rečeno, Tejlor je rođak supruge Al Gorea, Tiper Gore. „Uprava za hranu i lekove (FDA)“, kaže Beti Martini iz potrošačkog udruženja „Mission Possible“, „tako je usko povezana s biotehnološkom industrijom da bi se mogla nazvati njihovom vašingtonskom podružnicom“.
Kako bi se probio kroz složenu birokratiju Vašingtona, „Monsanto“ se oslanjao na svoju direktorku za međunarodna vladina pitanja Marsiju Hale. Ona je bila pomoćnica predsednika SAD i direktorka za međuvladina pitanja. Isto tako, „Monsantov“ direktor za globalnu komunikaciju Džoš King bio je organizacioni direktor svečanosti u Beloj kući. Evo još nekih primera strateških zamena poslova između biotehnologije i vlade: Dejvid V. Beier iz „Genenteča“ postao je glavni politički savetnik za domaća pitanja potpredsednika Ala Gorea. Klavton K. Juter, bivši ministar poljoprivrede i bivši američki trgovački predstavnik, postao je član Mvcogenovog veća direktora.
Val Gidings, potpredsednik „BLO-a“, bio je član tela za donošenje zakona o biotehnologiji i pregovarač o biosigurnosti pri Ministarstvu poljoprivrede (USDA). Tera Medlev, „DuPontova“ direktorka za zakonska i spoljna pitanja, zauzimala je visoke položaje u USDA i FDA.
I vodeće osobe u nekadašnjoj vladi američkog predsednika Džordža Buša imale su čvrste veze s biotehnološkim sektorom. Ministarka poljoprivrede En Veneman bila je advokat u kancelariji koja je zastupala biotehnološke korporacije, kao i članica odbora „Calgene Inc.“, koji je sada deo „Monsanta“. Ministar obrane Donald Rumsfeld bio je predsednik još jedne članice „Monsanta“, „Searlea“ – tvorca genetski modifikovanog zaslađivača aspartama. Mič Danijels, direktor Kabineta za menadžment i budžet, bio je potpredsednik u farmaceutskoj kompaniji „Eli Lilly“, „Monsantovom“ partneru u izradi genetski modifikovanog goveđeg hormona rasta. Tomi Tompson, ministar zdravlja, dobio je 50.000 dolara od biotehnoloških firmi tokom svoje kampanje za guvernera Viskonsina. Tompson je upotrebio državna sredstva za biotehnološku zonu vrednu 317 miliona dolara. Džoš Eškroft, državni tužilac, tokom izbora 2000. godine primio je najveću donaciju „Monsanta“ za kampanju, dok je sudija Vrhovnog suda Klarens  Tomas nekad radio kao „Monsantov“ advokat.
Sada je jasnija povezanost svetskog GMO kartela i nekoliko američkih administracija.