Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Piše Milovan Danojlić
Pripisivati Miloševiću isključivu krivicu za ono što nam se dešavalo tokom devedesetih znači zanemarivati ulogu kolektivne sudbine koja se onih godina, i nama i njemu, sručila na glavu. Nikakva politika, osim kapitulacije od prvog časa, nije nas mogla spasiti
Prema Miloševiću sam, u početku, bio uzdržan i nepoverljiv. Drukčije sam zamišljao izlazak iz poluvekovne tame u carstvo slobode. Neko drugi je, na drugi način, trebalo da izvede taj podvig. Ko? To onda nisam znao, a i danas mi je teško reći. Po sili stvari, promena je morala doći iz „njihovih“ redova. Držalica za sekiru koja obara šumska stabla uzima se iz šume, odakle bi drugde. Tehničar je znao koje poluge, kako i kada da pokrene. Ta veština kod mene ne izaziva divljenje; a opet, politička akcija koja nema za cilj osvajanje vlasti svodi se na pusto gubljenje vremena…
Oglasio se kao nezadovoljnik koji ukazuje na apsurde zatečenog društvenog stanja. Upro je prstom u žive rane državnog i narodnog organizma. Na prve znake drukčijeg govora ljudi su se trgli iz višedecenijskog beuta. Odjeknulo je potresno i nezaboravno „Slobo, slobodo!“ Uzme li se čisto hronološki, mora se reći da nam je s Miloševićem stigla sloboda. Kažu da se to desilo nezavisno od njegove volje, protiv nje. To je mogućno, ali ne umanjuje veličinu događaja, ni činjenicu da se on desio s njegovim stupanjem na scenu. Razvezali su se jezici, iz skloništa su povađene svakojake slike i ikone, jeknule su zabranjene pesme. Jeste, talas je došao iz daleka, ali se on prepustio talasu. Nije pokazao naročitu domišljatost u uspostavljanju demokratskih ustanova, ali ih je, sa slobodnom štampom i opozicionim partijama, tolerisao. Prestale su zabrane pozorišnih predstava i knjiga, počelo se štampati ono što je godinama bilo pod embargom, oglasila se satanizovana emigracija. Teško je danas i zamisliti odahnuće koje smo, onih dana i nedelja, osetili.
I dalje sam se držao na rastojanju, već i zato što sam se našao među pokretačima prve opozicione stranke u nas, pa opet mi se, i kod kuće i u inostranstvu, sve češće dešavalo da ga branim od proizvoljnih i zlonamernih optužbi. Moja rezervisanost je išla do gorkog žaljenja i nemoćnog besa: u uslovima međunacionalnog trvenja razvoj je krenuo u nepovoljnom pravcu, mada je bilo jasno da on za takav razvoj nije bio ni jedini, ni najveći krivac. Napadali su ga sa svih strana; optužbe su više govorile o tužiocima nego o njemu. Svak je imao svog Miloševića, prema tome šta je u njemu prepoznavao. Uzvik „Slobo, Srbine!“ jedni su primali s oduševljenjem, drugi s užasavanjem. Na Zapadu je ubrzo postao neprihvatljiv iz tri razloga. Prvo, što je oličavao težnju poniženog naroda ka osvajanju pogaženog dostojanstva. Drugo, zbog odupiranja planu o brzom i lakom rasturanju Jugoslavije. Treći razlog je političko-psihološke prirode, i ne uzima se dovoljno u obzir. Ukratko ću ga izložiti.
Liberalni Zapad je ceo 20. vek proveo u paničnom strahu od bauka koji je kružio nad Evropom i ostalim kontinentima pokazujući, pri tom, visok stepen strpljenja, pa i volje da s baukom sarađuje, kad mu već ne može lako doći glave. Trenutak za odlučan udarac došao je sa padom Berlinskog zida. Pobednici iz pedesetogodišnjeg Hladnog rata zahtevali su bezuslovnu predaju i razbijanje protivničke nomenklature. Zahtev je svugde ispunjavan osim, nakratko, u Rumuniji i, mnogo duže, u Srbiji. U granicama raspadnute države, a i u širim okvirima, od vladajućih ljudi jedini se Milošević nije odrekao levičarskih, socijalističkih uverenja, i pored pristajanja na privatizaciju jednog dela javnog sektora. I dok su se dojučerašnji teoretičari samoupravljanja bez teškoća prebacivali u tabor pobednika započinjući privatni biznis, Milošević, po onome što je činio i govorio, kao i po onome što nije, ostaje veran putu kojim je u mladosti krenuo. Nastaviće, možda, njime iz neprilagodljivosti i krutosti (ne zaboravimo da je krutost, između ostalog, i znak moralne uspravnosti); možda iz osećanja stida pred prizorima besramnog preperjavanja; a možda zato što mu se ideal jednakosti i društvene pravde činio pouzdanijim osloncem od nacionalne groznice koja prolazi onako kako je došla. U svakom slučaju, nije bio voljan da izda sebe. Pristao je na preimenovanje Partije koja ga je odnjihala, ne i na poricanje njenih neostvarenih i večnih ideala. Zapad se s tim nije mogao, a ni morao pomiriti; začela se mukla netrpeljivost između pobednika koji je likovao duž cele linije od Trsta do Habarovska, i usput pregaženog vojnika koji je nastojao da spasi ono što se od bivšeg poretka moglo spasiti. Zapad je na sve strane slao svoje političke komesare, drčne čikaške momke, sa zadatkom da pokopaju narodnu privredu i postave osnove sistema čije rezultate danas uživamo, naročito u Kuršumliji i Trgovištu, a Milošević se, tvrdoglavo i prostodušno, držao onoga što je naučio i u šta je jedino verovao. Premda sam bio veoma kritički raspoložen prema političkoj praksi bivšeg režima, Miloševićeva vernost osnovnim pretpostavkama socijalističke ideologije, u vremenu kukavičke prevrtljivosti u svim republikama bivše Jugoslavije, izazivala je poštovanje. Stao je, kako je znao i mogao, na branik dve vrednosti koje su kod zapadnjaka izazivale žgaravicu: pokušao je da se bori za srpske nacionalne interese i za socijalističku ideologiju.
Zbog toga će se nad njim izvršiti simbolična odmazda za sve ono što kapitalistički silnici nisu mogli učiniti Staljinu, Mao Cetungu, Ho Ši Minu, Brežnjevu, Ulbrihtu, pa ni Brozu, s kojim su sarađivali na osnovama obostrane hipokritske pogodbe. Taj, decenijama skupljan gnev izlili su na najslabijeg boljševika, na tvrdoglavog i dodvoravanju nesklonog srpskog vođu. Naviknuti na poslušnost u svojim kolonijama, oni su se grozili njegove ponositosti, u kojoj je pored komunističke samouverenosti bilo i balkanske zainaćenosti.
Pripisivati Miloševiću isključivu krivicu za ono što nam se dešavalo tokom devedesetih znači zanemarivati ulogu kolektivne sudbine koja se onih godina, i nama i njemu, sručila na glavu. Nikakva politika, osim kapitulacije od prvog časa, nije nas mogla spasiti. Otuda se kod mene, kao posmatrača, utvrdio stav nevoljnog prihvatanja sudbine, stav mirenja sa nesrećom nad kojom niko nije imao vlasti. Ovakvo umovanje je svakako iracionalno i apolitično, ali mi se čini više na tragu istine od politikantske džangrizavosti. I pored nediplomatskih manira, Milošević je bez sumnje bio spreman na pravljenje kompromisa. Pregovaračima, međutim, nisu bili potrebni njegovi ustupci. Više su voleli oteto, nego poklonjeno. Osakatili su mu državu, zatrli ostatke socijalističke privrede, zarobili ga i bacili u tamnicu. Hteli su glavu, i dobili su je.
U beogradskim novinarskim i intelektualnim krugovima napadali su ga kao nosioca samodržavlja i despotije, što je zvučalo čudno u ustima onih koji su Brozovu ličnu vlast, surovu prema svakoj vrsti kritike, godinama ćutke trpeli ili je na sav glas podržavali. Tu je, rekao bih, došla do izraza jedna nevesela istina: ljudi ne vole popustljive samodršce… Okusivši, upravo pod Miloševićem, prvi put u svojim žalosnim životima ukus slobode mišljenja, govorenja i pisanja, ovi zakasneli liberali su, odjednom, izašli sa maksimalističkim zahtevima koje i u starim demokratijama malo ko zadovoljava. Na Slobi su kao na bokserskoj vreći uvežbavali udarce koji im za vreme vladavine ljubljenog Maršala ni u snu nisu dolazili na um. Drugi su, opet, zaboravljali da ih je on kao socijalista, koji nije raskinuo sve veze sa starim poretkom, poštedeo revanšizma desnice i sudskih procesa na kojima bi se „Kapičić & Comp.“ loše proveli. U osudi „tiranije“ posebno su bili glasni sinovi i unuci naših diplomata, školovani o narodnom trošku u zapadnim metropolama. Na dobrom engleskom jeziku podržavali su sve mere preduzimane protiv naše zemlje i njenog nesrećnog vođe.
Jedino su sasvim mladi ljudi, oni koji nisu pamtili Titovu epohu, pa su se odjednom našli u haosu rasturanja zajedničke države, imali moralno pravo da napadaju nedostatke Miloševićeve demokratije. Oni su sudili izvan istorijskog konteksta, što dopušta strogost koja nama ostalima ne priliči.
Punu ocenu Miloševićeve epohe i njegovog delovanja daće budući istoričari. Kao pisac, što će reći kao privatno lice, ja sam mu svašta u sebi zamerao, ali sam ga javno, od zlonamernika i neprijatelja naše zemlje, često branio.
Iako ga nisam lično poznavao poslao sam mu, početkom 2002, u zatvorsku ćeliju poruku ove sadržine:
„Poštovani g. Miloševiću, – koristim pruženu priliku da Vas pozdravim i da Vam čestitam na hrabrom držanju. Sa Vama su danas svi Srbi koji još drže do sebe, do slobode i dostojanstva. Pokušali su da nas udave lažima, a sad ni sami ne znaju kud će s njima. Ima nas koji bismo se rado zamenili sa Vama, samo da im kažemo ponešto od onoga što im govorite.
Na muci se poznaju junaci: ne dajte se, ničija nije do zore gorela. Kao bivši antikomunista, izražavam poštovanje i podršku bivšem komunisti. Sad smo samo ljudi i Srbi. Teško je biti čovek; još je teže, danas, biti Srbin; ali lepo.“
Jedan zajednički prijatelj mi je rekao da ga je poruka dirnula.
Sa velikim iznenađenjem i nevericom pročitao sam Vaš tekst o gospodinu Miloševiću. Mislim da ste iskreno i sa puno ljudske emocije saopštili Vašu istinu. Sećajući se perioda koji je protekao u poslednjih dvadesetak godina, bilo je i drugačijjih reči sa Vaše strane. U svakom slučaju pozdravljam Vaše dirljive reči kao naknadni povetarac koji pokušava da odagna zagađene oblake nad istorijskom ličnošću Slobodana Miloševića. Bolje ikad nego nikad.
+ Na muci se poznaju junaci: ne dajte se, ničija nije do zore gorela. Kao bivši antikomunista, izražavam poštovanje i podršku bivšem komunisti. Sad smo samo ljudi i Srbi. Teško je biti čovek; još je teže, danas, biti Srbin; ali lepo.“ +
Lepo receno , od gospodina Milovana Danojlica , legende nase knjizevnosti i rodoljuba.
Svaka cast Milovane, Srbine!
DE MORTUIS NIL NISI BENE.
Ako se sa ovim rimskim principom pise o pokojniku ( ovde Slobodanu Milosevicu), rezultat je kompromisna smesa misljenja koja ne smrdi niti mirise.
Kako istorijat politicara Milosevica vec svi znamo, ja bih se zadrzao na njegovim kvalitetima za ispunjavanje zahteva mesta vodje jednog naroda. Mi Broza mozemo voleti ili mrzeti, ali ja nikad nisam cuo, niti mislio, da je on nesposoban za ono sto je radio. U svim vremenima kroz koje je prolazio, i mi sa njim, kontrolisao je situaciju. To se za Slobodana Milosevica ne moze reci. Njegova “metamorfoza” od krutog komuniste ( krutost pored moralne uspravnosti moze da bude i znak zadrte ogranicenosti) do nekakvog, verovatno prisiljenog kvazi demokrate, pokazuje jedan skolski primer politicke neprilagodljivosti. Kako je politika umetnost moguceg, tu je svako cvrsto drzanje za dogme nepozeljno.
Njegovo “vladanje” je imalo za osnovu: po svaku cenu ostati na vlasti, sto je njegova supruga potvrdila recima: krvlju smo dosli na vlast, krvlju samo mozemo vlast izgubiti.
Cesto verovanje u njegovo “srpstvo” je bezrazlozno i naivno.
Ne ulazeci u detalje, moje skromno misljenje je da je on covek premalog formata za posao i istorijsku ulogu koju je prihvatio.
Zato je za noviju Golgotu srpskog naroda, najvise kriv Slobodan Milosevic. Nemojte mi reci, da on nije mogao da se izbori sa prevelikom silom ” Medjunarodne zajednice”, uputnije je pitati se, kako je dozvolio da mala, nejaka Srbija udje u rat sa njima. Teza o politici moguceg, ne obuhvata nemoguce – to ide u svere politickog neznanja a samim tim neodgovornosti i politickog glupiranja.
On je na “tronu” Srbije u svom politickom amaterizmu licio na slona u porcelanskoj radnji. Njegova konacna sudbina u Hagu, gde su ga poslali oni, koji su ga nekad proglasili nezaobilaznim faktorom mira na Balkanu, sa kojima je ispijao viski, samo je prirodan red stvari. To su veliki politicki zongleri, kojima on nije bio dorastao.
Uostalom, kad neplivac ode u mornaricu, pitanje je samo kada ce pasti u vodu. Razlika je u tome, sto je Milosevic kumovao davljenju naroda, pre nego sto se i sam udavio.
Milovane Srbine, zato si legenda, znas i kad imas razlicito misljenje da podrzis prave stvari, rodoljublje.
Gospodine Danojliću dirnule su me vaše reči,lepo je čuti posle toliko godina da nije uzalud Slobina žrtva .Istorija će pokazati da je on kao i vi bio upravu!Neke buduće generacije će možda imati priliku da izvuku pouke iz njegove politike za razliku od ove današnje propale i prodate uvlakačke generacije!Da smo razmišljali kao ovi danas još bi smo bili pod turcima.
Oni koji su u svojoj besomucnoj trci za Vlascu rusili Milosevica,
najvise denuncijacijama “demokratskom zapadu”, srusili su usput
u krvavo balkansko blato, citav Narod i naneli nepopravljive stete
Drzavi. Floskula, da su krivice individualizovane, samo je amortizujuci, primirujuci nusprodukt sveopste dehumanizacije i
demonizacije citavog Naroda, cije ce posledice da traju mozda i
citav 21.vek.
Krivica ove sadasnje Vlasti i njene infrastrukture, sa potpunom
kontrolom medija i kulturnih Institucija i citave javne scene,
veca je od svih nasih krivica kroz istoriju,pa i Miloseviceve.
Osuda Milosevica od ove “elite”, u svim aspektima nekompetentne
i nedorasle istorijskom izazovu, samo je ceprkanje po povrsini.
Milosevic je bio posledica, a ne uzrok stanja u kojem je citav
jedan Narod stavljen u komunisticko-fasisticke mengele i, bez
otpora, prepusten tumacenju titoistickih dogmatika, koji su ,ne
imajuci nikakav naucni osnov, samo varirali kominternovsko vidjenje stvari o resavanju nacionalnog pitanja na Balkanu,kojemu
i dalje robuje ova danasnja “elita” koja je, na osnovu poptpuno
neutemeljenu u nauci, nakalemila jos i svoju primitivnu fascinaciju svime sto je sa “zapada”, snazno naglasavajuci svoju
inferiornost, koju svi na “zapadu”, veselo i sa podsmehom, vesto
koriste.
P.S.Meni izgleda prilicno cudno da je autor pristao da se nadje na
spisku rezimskih pisaca za predstojeci sajam knjiga u Lajpcigu, u
drustvo takvih “velicina” kao sto su Sreten Ugricic, Marko Vidojkovic, Vladimir Arsenijevic, da spomenem eto, samo neka od
najzlobnijih, najostrijih perca.
Podseca me na onaj put Saveza Knjizevnika Jugoslavije u Kinu, pre
60 godina gde su se zajedno nasli Ivo Andric sjedne, i gomila
socrealistickih apologeta titoizma, svakako najsramnijeg razdoblja
nase istorije, sa druge strane.
Pa stvarno, otkud Ivo sa njima?
P.P.S. Ova latinica, zaista je neprakticna.
Овај портрет Милошевића можда је урађен у суморном колориту, али бар највише одговара оригиналу.
Не знам има ли тога ко није пожелео да је на његовом месту, пре него да трпи срамоту тог видовданског изручења, са којим смо изручили и част нације. Дај боже да ће нас нешто искупити пред богом и пред људима.
,,Ništa ja tu nebih dirao.,,
Pa stvarno, otkud Brena sa njima ?
———————————————
Desničarska Hrvatska stranka prava od osječko baranjskog župana Vladimira Šišljagića traži zabranu koncerta Lepe Brene koji za zakazan za 26. mart u Osijeku
“Koncert Lepe Brene u Osijeku kojim se ozbiljno narušava dignitet Domovinskog rata šamar je svim stanovnicima grada, ali i Osječko-baranjske županije. Županija nije Šumadija, a Osijek nije Šabac”, izjavio je šef HSP-a Daniel Srb na sednici županijske skupštine.
Kako izveštavaju lokalni mediji, on je podelio većnicima i novinarima fotokopiju fotografije Lepe Brene u uniformi vojske Republike Srpske.
Od župana Vladimira Šišljagića zatražio je da se Osječko-baranjska županija postavi kao Istarska u odnosu na Marka Perkovića Thompsona i da zabrani održavanje koncerta Lepe Brene.
“Iako sam lično protiv koncerta Lepe Brene jer takvu muziku ne preferiram i mislim da joj u Osijeku nije ni vreme ni mesto, to je moje subjektivno mišljenje”, rekao je Šišljagić i naglasio da je protiv zabrana i da bi bilo neprimereno tražiti da se koncert ne održi.
Pa stvarno, otkud Seve sa njima ?
…………………………………..
Desničarska Hrvatska stranka prava od osječko baranjskog župana Vladimira Šišljagića traži zabranu koncerta Lepe Brene koji za zakazan za 26. mart u Osijeku
“Koncert Lepe Brene u Osijeku kojim se ozbiljno narušava dignitet Domovinskog rata šamar je svim stanovnicima grada, ali i Osječko-baranjske županije. Županija nije Šumadija, a Osijek nije Šabac”, izjavio je šef HSP-a Daniel Srb na sednici županijske skupštine.
Kako izveštavaju lokalni mediji, on je podelio većnicima i novinarima fotokopiju fotografije Lepe Brene u uniformi vojske Republike Srpske.
Od župana Vladimira Šišljagića zatražio je da se Osječko-baranjska županija postavi kao Istarska u odnosu na Marka Perkovića Thompsona i da zabrani održavanje koncerta Lepe Brene.
“Iako sam lično protiv koncerta Lepe Brene jer takvu muziku ne preferiram i mislim da joj u Osijeku nije ni vreme ni mesto, to je moje subjektivno mišljenje”, rekao je Šišljagić i naglasio da je protiv zabrana i da bi bilo neprimereno tražiti da se koncert ne održi.
Nikola Vlahović
Srbija ne može sebe da pronađe još od raspada socijalističke Jugoslavije. Njena lutanja od monarhije do anarhije traju od prvog počasnog plotuna u slavu pokojne zajednice zbratimljenih naroda i narodnosti.
Danas je ova namučena zemlja vlasnik spoljnog duga od par desetina milijardi dolara, a od imovine kojom je mogla da garantuje otplatu nije ostalo takoreći ništa. Veći deo onoga što je zaista vredelo, prodato je za male pare beskrupuloznim ličnostima spremnim da kupe i svete relikvije po što manjoj ceni.
Sa druge strane, već skoro dvadeset godina, Srbija nije odredila svoj politički i državni pravac, niti je danas sa sigurnošću moguće odrediti oblik vladajućeg političkog sistema.
Ako u Ustavu piše da je u pitanju parlamentarna demokratija, onda taj Ustav više ne važi, ili ga vršioci najviših državnih funkcija ne uvažavaju.
Od početka devedesetih godina i tragikomičnih pokušaja zaokreta u pravcu ustavne monarhije, pa sve do ulaska Demokratske stranke u Socijalističku internacionalu koju su osporavale neke socijalističke partije iz regiona, stranačke milicije u Srbiji nalaze se u stanju stalne borbene gotovosti, spremne da zaskoče protivnika plakatima, grafitima, televizijskim emisijama, ali ako treba i tupim predmetima po mračnim sokacima, kao u vreme otomanske Srbije. Samo, razlozi više nisu ideološke prirode.
Povod za obračune odnarođenih stranačkih falangi, danas je samo gola vlast i novac. Zbog vlasti i novca najgori moralni šljam danas glumi humanitarne dušebrižnike koji plaču kad treba, ljube se sa bolesnima kad treba, sažaljevaju sirotinju kad treba, ali nikada, i ni pod kakvim okolnostima neće prepustiti svoje dobro plaćene jeremijade nekome drugome.
Takva politička vrteška traje već skoro jednu deceniju. Mnogo pre svrgnuća, u svojoj monstruoznoj laboratoriji, potonji režim je stvorio kriminalno-političkog mutanta koji je mnogo žilaviji i sposobnijih nego što su njegovi tvorci i sanjali. Umesto da bude kontrolisani remetilački faktor kao u vreme svojih tvoraca, ovaj kriminalno-politički projekat danas se pretvorio u višeglavo čudovište.
Jednu glavu tog projekta predstavljaju korporacije koje su preuzele faktičku vlast u Srbiji. One danas određuju kako će da izgleda i vlada i parlament, koje ličnosti i koje organizacije su svugde dobro došle a koje ne, kakva će biti spoljna a kakva unutrašnja politika.
Druga glava čudovišne tvorevine je takozvana finansijska vlast koja nije promenjena punih devet godina. Sinonim te vlasti je Republička Agencija za privatizaciju, centralno leglo korupcije ozakonjene u vreme bivšeg ministra privrede Predraga Bubala.
Na trećoj glavi ove nakaze nalazi se Skupština Srbije u kojoj sede takozvani izabrani predstavnici naroda. Taj visoki dom pretvoren je u poprište najnižih poriva, upravo prema meri i potrebama kriminalno-političke centrale kojoj parlament treba samo kao tor za poslušne ovce.
Višeglava hidra koja polako davi Srbiju ima i zastupnike stranih interesa. Sa kakvim fanatizmom i odanošću ovdašnji kriminalno-politički janičari brane svoje računopolagače, najbolje govori i podatak da su ih često sami nalogodavci morali obuzdavati da ne bi preterali u divljanju.
Ovde je, pre svega reč, o predstavnicima takozvanog energetskog lobija koncentrisanog u krugovima finansijske vlasti.
Kako funkcioniše ovaj koncept anarhije, najbolje govori podatak da je početkom maja meseca Evropska unija odobrila 100 miliona evra pomoći Srbiji, što je odmah izazvalo histerični optimizam ministra Božidara Đelića, i njemu naklonjenih medija.
Nasuprot tome, kad dva čoveka nepoznatog imovinskog stanja za 1,6 miliona evra kupe trgovinski lanac vredan oko 40 miliona evra, gde je država odmah na gubitku polovinu od onoga što je poklonjeno iz Brisela, onda je to periferna informacija koja u sadašnjem izopačenom sistemu vrednosti ne treba ni da dođe do javnosti.
Broj nezaposlenih raste takvom brzinom da će krajem 2009. godine biti više od 1,5 miliona očajnih. U međuvremenu je projekat političkih i ekonomskih regionalizacija odmakao pa je realnost dalje demontaže države sasvim izvesna. Njena spoljna izolacija neće prestati ni takozvanim viznim olakšicama, a prilike na međunarodnom planu govore da samo Bog i ruski gas u dužini od 400 kilometara kroz Srbiju mogu da spasu ovaj narod od daljeg propadanja.
Ako je ideja američkih Demokrata bila da potpuno ogradi Srbiju od ostalog sveta, kakvog smisla imaju kampanje domaćih evrooptimista koji uporno tvrde da je Srbija lider na Balkanu? Zemlja koja je duboko u anarhiji, ne može nikome biti lider.
I dok broj nezaposleni vrtoglavom brzinom raste, dok se u Srbiji osniva Unija štrajkača mimo sindikalnih prevara, a više od 80 odsto stanovništva strahuje da će se suočiti sa dugotrajnom glađu, ministar Mlađan Dinkić tvrdi da smo već izašli iz ekonomske krize ( u kojoj se duboko nalazi ostatak sveta). Izvršna vlast se u međuvremenu ponaša kao da smo zemlja izobilja, pa se u takvim okolnostima postavlja samo jedno pitanje: da li će anarhija roditi revoluciju, ustanak, prevrat ili puč, ili ćemo biti izbrisani iz brojnog stanja, a groblja poneti i ove godine?
U ovoj inicijativi za zabranu koncerta Lepe Brene se samo vidi da hrvatski politicari zele da zaustave njima nepozeljni osjecaj krivice u Hrvata.
Kako mislite da ce se osjecati gradjani Osijeka koji u sebi nose sjecanje na ” dobra stara vremena”- vremena prije nego su protjerali komsije , prijatelje i poznanike Srbe . Vremena kad su svi zajedno pocupkivali na “Mile voli disko, disko a ja kolo sumadijsko…” a HDZ i ostali lesinari nisu bili u igri da ih prevaspitavaju?
Mjesavina krivice i nostalgija je opasna po genocidnu tvorevinu Hrvatsku i zato uporedjuju Brenine bezazlene , maltene djecje pjesmice sa notornim ustaskim sadrzajima koje se mogu naci u svakoj Thompsonovoj pjesmi.
Nikada se vise nepovratile devedesete godine, vreme zla i tiranije… Pravda je spora ali dostizna…
(Да не гледам горе број 13, а нисам сујеверан),
Само препаметан и препоштен човек може горе речено тако јасно казати и заблуде признати. Могу само додати ТАЈ САМ, али то ништа не значи. Значило би нешто кад би та истина дошла до МОЗГА СРПСКОГ НАРОДА, већине.
Желимо то и молимо се Богу да истину спозна већина рода. Спас народа би постала реалност.
Da… tekst je, verovatno, isren, a vise nego ista bih voleo da je sve tako i bilo. Medjutim, setimo se uloge Lorensa Iglbergera, Rokfelera i Borke Vucic u odabiru novog coveka SAD u Jugoslaviji. Ne znam zasto, ali izbor je pao na Milosevica. SFRJ je mnogo skup projekat, a da bi ga se SAD tek tako odrekla. Mi smo kupljeni. Srbija je kupljena stvar. Samo nas nova, ali SVETSKA revolucija moze osloboditi.