Mihailo Marković o Slobodanu Miloševiću

Govor akademika profesora dr Mihaila Markovića na ispraćaju Slobodana Miloševića 18. marta 2006. godine u Beogradu

Otišao je u istoriju jedan od najvećih sinova srpskog naroda, vođa srpskih socijalista, naš Slobodan. Retko se rađa čovek koji uspe da u narodu probudi takve snage, koji je uspeo da ujedini toliko čestitih ljudi, toliko vrsnih boraca, toliko blistavih umova. Retko se rađa čovek koji ume da okupi toliko ljudi oko jedne velike ideje, koji toj staroj, večnoj ideji uspe da da novo lice, u novim istorijskim uslovima. Veliku, zanemarenu tradiciju srpskog socijalizma od Svetozara Markovića do Dimitrija Tucovića, i do srpskih partizana, on je oživeo upravo u vreme njene velike krize u svetu. Uvek se zaboravlja da je Slobodanovom zaslugom već 1989. izvršena reforma i ekonomskog i političkog sistema kod nas. A to je bilo ne pre, već posle velikih promena u istočnoj Evropi, i Rusiji. Samo što mi tada nismo upali u šok-terapiju i gangsterski kapitalizam, već smo od velikih socijalističkih ideja, slobode, socijalne pravde ljudske solidarnosti, sačuvali sve ono što se u našim uslovima moglo primeniti. I to je prvi Slobodanov smrtni greh u očima gospodara novog svetskog poretka. Takvo društvo je bilo istinski demokratska alternativa staljinizmu, i ono se nije smelo tolerisati. Bio je to, po terminologiji Džordža Kenana, preteče globalizma, opasan virus koji je mogao zaraziti i druge zemlje, i zato je morao biti uništen. Drugi Slobodanov smrtni greh bio je nepokornost u odnosu na jedinu preostalu svetsku supersilu, kada je ona krenula da pokori Balkan na putu ka najvećim svetskim zalihama nafte na Bliskom istoku i Kaspijskom jezeru. Slobodanu nije nedostajalo elastičnosti i diplomatske prilagodljivosti. Ali, to nije bilo ni izbliza dovoljno. Bila je neophodna apsolutna poslušnost, kolonijalna poniznost, nespojiva sa srpskim nacionalnim karakterom. Slobodan je imao smelosti da najvećoj sili sveta kaže HE, to je samo po sebi značilo Hag i smrtnu presudu. Svako ko je slobodan da misli, zna da Slobodan nije kriv ni za jedan od ratova za koje je optužen. Amerikanci su već 1989. godine proglasili da je Jugoslavija odigrala svoju ulogu i da više nije neophodna. To je bio signal za svu našu takozvanu braću, da se pripremaju za otcepljenje. Svi su se oni, te nevine žrtve srpske agresije, već 1990. i 1991, do zuba naoružali i pripremili za otcepljenje. Ipak, Slobodan je prikazan kao razbijač Jugoslavije, kao pokretač svih tih ratova, kao balkanski kasapin. Neistinitije i gnusnije optužbe nikada nije bilo u istoriji. On, koji je bio istinski internacionalist, kao što je bio i veliki Srbin, on koji je bio nesposoban da jedan narod mrzi, bio je optužen za etničko čišćenje. On koji je sve učinio da sačuva Jugoslaviju, jer je to bio jedini mogući način da svi Srbi ostanu u istoj državi, optužen je za razbijanje Jugoslavije. Zapad nam je 1992. odredio strahovitu blokadu koja bi uništila privredu svake države, naši mondijalisti ga optužuju da je on proizveo hiperinflaciju, 1993. godine. Albanci su 1999. pobegli sa Kosova u Albaniju pred NATO bombama po pozivu svojih vođa, da bi proizveli humanitarnu katastrofu, Slobodan je optužen zbog navodnog proterivanja Albanaca sa Kosova. Svedoci smo tragedije jednog izuzetno sposobnog čoveka koji je svoj vrlo veliki zadatak pokušao da ostvari u vrlo nečasnom okruženju i u vrlo nepovoljnim uslovima kao Karađorđe. Nisu uspeli da ga slome, nisu uspeli ni da dokažu bilo šta od onoga za šta su ga optuživali. Zato su ga ubili. Iščupali su mu srce, ti najveći zlotvori ovoga sveta. To srce, koje se tako hrabro borilo i toliko izdržalo i koje je volelo i onda kada je trebalo. Slobodan se rodio  upravo kada je počela velika borba za oslobođenje 1941. godine. Umro je upravo kada srpski narod i srpski socijalisti, ako treba da prežive, treba da počnu jednu novu borbu za oslobođenje i socijalnu pravdu. Neka ti je večna slava, Slobodane! Tvoji socijalisti te nikada neće zaboraviti. Tamo gde si ti pao, oni će produžiti, dok se ostvari zajednički cilj, tvoj i naš.