Почетна / Интервју / MARIJA LINA VEKA Vučje srce kojeg nismo dostojni

MARIJA LINA VEKA Vučje srce kojeg nismo dostojni

Razgovarala Mara Knežević Kern

Srbi na Kosovu su tu ostali, neobjašnjivo, iracionalno, kao junaci neke antičke drame, sa mešavinom dostojanstva i ludila. Tu vrstu ljudi Evropa ne može da razume, oni su za nju opasni. To su ljudi koji ne pristaju na poniženje i poraz, pa se – uprkos pretnji sigurnom smrću i mukama koje joj prethode – ne povlače i ne napuštaju svoje domove. Čekajući na smrt, ovi ljudi su 24. aprila 1999. godine počeli da pišu imena po zidovima. Zapisali su podatke o težini i visini dece, imena i datume rođenja…

Marija Lina Veka je italijanski novinar, pisac, aktivista i humanista, koji se bavi vrućim temama i politički nekorektnim novinarstvom. Neumorno istražujući zločine počinjene u ime civilizacije Zapada, od Somalije do Kube, stigla je i do Kosova i Metohije, kako bi svetu objavila istinu o stradanju srpskog naroda.
Ovih dana boravila je u Beogradu povodom promocije knjige „Vučje srce“, koja se, kao i prethodne dve („Izgubljeno Kosovo“, 2003; „Kosovo i Metohija, nemoguć povratak“, 2006), bavi stradalništvom Srba na Kosovu.
Malo je reći da je Marija Lina neustrašiva, humana, uporna i angažovana… Ona je pre svega emotivno duboko povezana sa ljudima čijim se sudbinama bavi, odbijajući da pripadne uslužnoj delatnosti „novinar za javnu upotrebu“. Marija Lina nikad neće osvojiti medijsku pažnju jedne, u suštini bezopasne Orijane Falači, a još manje onu Kristijane Amanpur, ne samo zato što je uvek na „pogrešnoj“ strani, već zato što joj ta pažnja uopšte nije potrebna. Marija Lina se daje, saučestvuje, kida, plače… ona nije samo profesionalac, nego i utešitelj i beskompromisni borac za istinu. Srbi imaju čast i privilegiju što je prešla na njihovu stranu.
„Vučje srce“ je inače roman koji se bavi sudbinama nekoliko srpskih porodica na Kosovu, koje su pod „zaštitom“ međunarodnih čuvara otetih teritorija bile izložene sadističkom iživljavanju  albanskih zločinačkih bandi uz logističku podršku zapadnih saveznika. Uvodeći čitaoce u tok svesti žrtava, nasilno sprovođenih u pakao lociran u pitoresknim albanskim planinama, od otmice do zatočeništva i egzekucije, Marija Lina Veka je otišla mnogo dalje od pukog hroničara. Pri susretu sa ovom knjigom čitalac doživljava emotivni šok koji neminovno rezultira preispitivanjem lične odgovornosti.

Svoj emotivni angažman u kosovskoj drami pretočili ste u literaturu. Ispostavilo se da je to bio najbolji način da se uspostavi emotivni most između žrtava i onih koji su godinama izbegavali da se „emotivno upletu“. „Vučjim srcem“ bacili ste Evropi rukavicu u lice. Kako se osećate posle svega?
Ja više ne mogu bez Kosova, bez tih ljudi koji žive u koncentracionim logorima, koje vaši i evropski mediji otmeno nazivaju enklavama. U vreme dok sam pisala knjigu do javnosti nisu stizali izveštaji o zločinima; evropski emisari i mirotvorci vešto su je skrivali od očiju javnosti, gradeći na zločinu najmonstruozniju kreaturu od države nastale posle Hitlerovog silaska sa istorijske scene… Evropa i Amerika su sebe stavile van zakona čim su ustanovile „sud“ koji oslobađa počinioce zločina usled „nedostatka dokaza“… Knjiga je štampana 2009. godine i prevedena je sa italijanskog na srpski, engleski i francuski jezik, kako bi narodi Evrope koje su lagali saznali istinu o dimenziji kolaboracije NATO-a sa zločincima iz OVK. Ovom knjigom svedočim u korist manjine koja želi da živi na zemlji na kojoj je odvajkada živela, u nadi da će za progon i genocid odgovarati ne samo OVK bande, već i otmeni evropski  „mirotvorci“, saučesnici u zločinu. A najčešće i inspiratori.
O detaljima otmice i događajima pred sam čin transplantacije i egzekucije nema živih svedoka – niko odatle nije pobegao, pa je to i neka vrsta rekonstrukcije zločina, sklapanje slagalice od poznatih elemenata obelodanjenih od strane svedoka i onih trenutaka pred smrt koje sam intuicijom osvetlila. Ja sam te porodice upoznala, s njima sam preživljavala dramu neizvesnosti dok su tragali za istinom o nestanku svojih najmilijih. Kada shvatite dimenzije tog zločina koji se odvijao pred očima Zapada u vreme „velikog evropskog mira“, onda sve dobija potpuno novu dimenziju…

Ova knjiga je svojevrsna metafora o vučjem srcu u srpskim grudima koje se ne može lako presaditi, kao što se ni ubijeni vuk – čije ste telo videli kako visi okačeno o kuku u glavnoj prištinskoj ulici – ne može poniziti.
Znam da su Srbi često davali sinovima ime Vuk, kako bi imao vučju hrabrost i izdržljivost. Tokom putovanja po Jugoslaviji dobro sam upoznala ljude sa ovih prostora i bila sam sigurna da ono što mediji u poslednje dve decenije pripisuju Srbima ne može biti istina. Zato sam 2000. godine krenula na Kosovo, da svojim očima vidim kako žive Srbi na „multietničkom, nezavisnom“ Kosovu. Prvo sam otišla u Peć gde su bili stacionirani italijanski karabinjeri i odmah sam shvatila da su oni gurnuti u ovaj rat potpuno nepripremljeni. I naravno – potpuno dezinformisani. Oni su verovali da su došli da služe očuvanju mira, kako bi čuvali Srbe i Albance. Kada sam ih pitala: dobro, a gde su Srbi?, odgovorili su mi da su Srbi otišli zato što nisu navikli da žive u višenacionalnoj zajednici i jer su necivilizovani i divlji… ali vratiće se. Kad sam insistirala da mi omoguće da obiđem srpske enklave – što je popularan naziv za logore, kako sam kasnije utvrdila – rekli su mi da tamo mogu da idem samo uz dozvolu M.S.U, preko Prištine. I tako sam uz pomoć francuske žandarmerije i italijanskih karabinjera stigla do Vitine. Bilo je to neposredno posle septembarskog divljanja Albanaca, nasrnuli su na sveštenike u crkvi Svete Petke. Tu sam upoznala sveštenika Dragana Kojića, koji je tom prilikom teško ranjen i čudom je ostao živ. U Vitini je tada bilo stotinak Srba, a danas ih je oko dvadeset. Uprkos aktuelnoj medijskoj propagandi o povratku većina je znala da se pregovorima sa  međunarodnim organizacijama neće ništa rešiti, tada sam naučila prvu srpsku reč: „izgubljeno“… Kada sam odlazila pitala sam oca Dragana da li im je nešto potrebno, a on je rekao: samo piši o onome što si videla, istina nam je najpotrebnija! I eto, pišem.

Koji vam je trenutak bio najteži tokom obilaska spaljene srpske zemlje?
Od svih dirljivih susreta na mene je najsnažnije delovalo ono što sam videla na putu za Šilovo, kad su me karabinjeri proveli kroz spaljeno, opustelo srpsko selo, do izdvojene kuće na uzvišici, upozorivši me da za ovo što ću videti treba imati vučje srce. Na vrh brda, zarasla u visoku travu, stajala je kuća čiji su zidovi bili izrešetani rafalima kalašnjikova. U toj kući je živela porodica koja posle junskog divljanja pomahnitalih Albanaca nije htela sa ostalima da napusti selo. Iako su znali šta ih čeka. Oni su tu ostali, neobjašnjivo, iracionalno, kao junaci neke antičke drame, sa mešavinom dostojanstva i ludila – što se često sreće kod ljudi po kosovskim enklavama. Tu vrstu ljudi Evropa ne može da razume, oni su za nju opasni. To su ljudi koji ne pristaju na poniženje i poraz, pa se – uprkos pretnji sigurnom smrću i mukama koje joj prethode – ne povlače i ne napuštaju svoje domove. Čekajući na smrt, ovi ljudi su 24. aprila 1999. godine počeli da pišu imena po zidovima. Zapisali su podatke o težini i visini dece, imena i datume rođenja…10. juna je stigla smrt. Nema svedoka o načinu na koji su ubijeni, nema tela koja su uništena, a najverovatnije prethodno masakrirana… Dok smo stajali pred razrušenom i temeljno opljačkanom kućom oko nas je bujalo proleće. Svi smo plakali napuštajući ovo mesto, na kojem je evropska civilizacija ostavila neizbrisiv trag.

Agonija Srba na Kosovu još nije završena. Koje forme dobija etničko čišćenje u „multietničkoj“ zajednici pod međunarodnim patronatom?
Etničko čišćenje nije samo progon i fizičko uništenje naroda, etničko čišćenje je i kad ne možeš da obradiš svoju njivu, da odeš do škole, pređeš ulicu, uđeš u prodavnicu. Etničko čišćenje je i kad – samo zato što si Srbin – ne možeš da kupiš hleb jer neće da ti ga prodaju. Na delu je kulturni genocid. Strašno je i to što od svih tih brojnih NVO nijedna ne pomaže Srbima. Visoki komesarijat za izbeglice ima sramnu ulogu, dovoljno je pogledati njihov sajt na kojem su imena gradova napisana na albanskom jeziku i shvatiti o kakvoj se objektivnosti radi. Kod njih nema ni svesti, ni savesti.

Čuli smo dirljive priče o italijanskim karabinjerima koji su pomagali srpskom narodu.
Ponosna sam na te ljude, često su stavljali život na kocku prateći Srbe do lekara ili na groblje; oni su i finansijski pomagali ugrožene porodice, kupujući im namirnice i lekove. Verujem da će se uskoro raskrinkati uloga svih tih plaćenih međunarodnih organizacija koje se bogate na ljudskoj nesreći. Među njima su i brojne katoličke organizacije, kao što je ona pod imenom Majke Tereze iz Kalkute i Sveti Ediđio. Svojim lažima su pripremile teren za ono što se desilo. Osim italijanskog Karitasa i Crvenog krsta, Srbima niko sa Zapada nije poslao pomoć.

Poznato je kakav odnos ima NATO prema satelitskim članicama, kao što je Italija, pa možemo zamisliti kako su prošli na Kosovu.
Prema mojim saznanjima, u „mirovnoj misiji“ na Kosovu poginulo je 200 vojnika, a 250 je teško obolelo posle kontakta sa osiromašenim uranijumom. U Italiji se formirao jak pokret protiv vojnih misija, ljudi neprestano protestuju širom Italije, u Firenci, Rimu, Bariju… Odlaze pred Parlament, međutim glavni mediji o tome ne izveštavaju. Porodice preminulih i obolelih podigle su brojne tužbe, ali Ministarstvo odbrane odbija svaku nagodbu sa njima – plaše se da će sve žrtve besmislenih NATO ratova zatražiti odštetu.

Na koji način komunicirate s javnošću, s obzirom na zatvorenost najmoćnijih italijanskih medija?
Meni su dostupni samo lokalni mediji, male TV i radio stanice, što je već duže vreme jedini izvor informacija kojima ljudi veruju. I veoma su popularne. Takođe, pišem za časopis „Il Giornale dei Carabinieri“, uređuje ga najogorčenija struja karabinjera, žestokih protivnika zloupotrebe karabinjera u prljavim američkim ratovima. Oni su među osnivačima Udruženja vojnih žrtava i njihovih porodica, čiji je predsednik Falko Akame, admiral u vojnoj bazi i najogorčeniji protivnik upotrebe osiromašenog uranijuma.

Deca koja su gledala kako im gore sela danas stasaju za vojsku. Naša vojska je pre neki dan svečano ukinuta, a Somalija se trenutno nudi kao surogat patriotizma. Italijani imaju gorka iskustva sa mirovnom misijom „Restore of hope“, o čemu ste takođe napisali knjigu. Šta se tamo događalo?
Bila sam u Somaliji u to vreme i napisala sam knjigu „Skandal: Somalija, anatomija jedne prevare“ („Scandalo Somalia, anatomia di un falso“). Bila je to prva mirovna misija OUN posle Drugog svetskog rata, pod komandom SAD, koja se pretvorila u prljavi rat. Italijanski vojnici su bili žrtvovani. U Somaliju su otišli 1993. godine verujući da im je jedini zadatak zaštita i pomoć stanovništvu i da idu među narod koji će ih dočekati kao spasioce. U Pentagonu su, naravno, znali pravo raspoloženje somalijskog naroda, pa su u tom smislu pripremili uputstva sa zaštitnim merama za američke vojnike. Američka vojna komanda je uputstva delila samo američkim vojnicima, a Italijane niko nije obavestio o opasnostima na terenu. Somalijski narod je veoma hrabar, ratnički narod, koji je „mirovnjake“ dočekao žestokim napadom. Italijani su u tom trenutku potpuno izgubili glavu i počeli surovo da uzvraćaju ne štedeći civilno stanovništvo i uništavajući naselja. Među njima su se našli i pojedinci koji su izvršili jezive ratne zločine nad ženama i decom, i ti zločini su kasnije procesuirani pred italijanskim sudovima. Bilo je i potpuno nepotrebnih stradanja italijanskih vojnika, usled propusta američke komande i krajnje nebrige, tako da se zahvaljujući našem pisanju italijanska javnost podigla na noge. Admiral Falko Akame, koji sarađuje sa italijanskom Asocijacijom za vojne žrtve i njihove porodice, poslao je zvanično pismo Glavnom štabu američkih vojnih snaga, tražeći informaciju da li su italijanski vojnici dobili ista uputstva kao američki ili nisu. Pismo je upućeno i američkoj ambasadi, ali odgovor do danas nije stigao.

Niste se zadovoljili ulogom posmatrača i izveštača već ste otišli i dalje, privučeni mogućnošću da kroz humanitarne akcije pomognete kosovskoj i kubanskoj deci. Kako funkcioniše „Arca di Pace“?
Ja sam predsednik „Rinascere ONLUS“, čija je osnovna delatnost humanitarna pomoć Srbiji i Kubi, kroz projekat „Barka mira“ („Arca di Pace“), započetog 2004. godine, konkretno – učenici iz škole „Branko Radičević“ iz Crnice na Kosovu  već nekoliko godina sarađuju sa školom „Eduardo de Filipo“ iz Rima. Dve godine su srpska deca bez problema išla u Italiju, ali se prošle godine pojavio problem putnih isprava. Trebalo je tražiti odobrenje iz Prištine, što bi značilo priznanje nelegalne države Kosovo. Ni roditelji, ni ja, nismo pristali da se na taj način dođe do dokumenata. Moram da kažem da smo prilikom poslednjeg boravka srpske dece u Italiji imali problema i sa vašim aktuelnim vlastima. Lice zaduženo da prati decu u Italiju ponašalo se krajnje nekorektno, ta osoba je iz meni neobjašnjivih razloga negde odvukla decu kako ne bi prisustvovala svečanoj akademiji, na kojoj je trebalo da budu počasni gosti. Očigledno neko nije želeo da se deca pojave, kako bi se izbegla priča o Kosovu. Moram napomenuti da nam je Sandra Rašković uvek izlazila u susret  tokom ovih naših akcija.

Na humanost ne zaboravljate ni kad je u pitanju komercijalni efekat vašeg angažmana: zarada od knjige „Vučje srce“ ide u humanitarne svrhe.
Ne želim da zaradim nijedan evro na tuđoj patnji i nestalim, ubijenim ljudima. Upravo sam poslala novac u školu „Blagoje Radić“ iz Zupca, zarađen tokom promocije knjige na Pravnom fakultetu u Beogradu. Odziv je bio neverovatan. Martijev izveštaj kao da je skinuo maglu sa Kosova.

Zbog te magle i vaša knjiga je dugo bila u bunkeru izdavača? Čega se plašio izdavač „Hrišćanska misao“?
Sa izdavačem sam imala korektan odnos sve dok rukopis nije izašao iz štampe 2009. godine. Tada se nešto desilo i ljudi su se povukli, odlažući promociju i prodaju knjige. Prvo u Kraljevu, a posle i u Beogradu. Mogu samo da pretpostavim da je bilo nekog pritiska na izdavača, s obzirom na to da se posle smrti patrijarha Pavla i u SPC dosta toga promenilo. Možda je nekom  zasmetalo što je u uređivačkom savetu  bio i Amfilohije Radović, ne znam, a možda bi knjiga loše uticala na uspeh pregovora Beograd-Priština, vi ste sad partneri. Sa sigurnošću mogu da kažem da je za ovu promociju u Beogradu indirektno zaslužan Dik Marti, koji je svojim  izveštajem o zločinima nad Srbima u Albaniji moju knjigu abolirao od optužbi da se bazira na nedokazanim činjenicama i sasvim nepotrebno uznemirava duhove. U svakom slučaju, knjiga je zahvaljujući oklevanju da se sa njom izađe pred javnost izašla u pravom trenutku. Dik Marti je dobio knjigu, a poslala sam je i Baru Bareju, istraživaču masovnih zločina u Latinskoj Americi.

Politički život u Italiji, koja je posle rata imala jaku komunističku partiju, sveo se na udvoričku prozapadnu politiku. S tim u vezi upustili ste se u opasnu avanturu rasvetljavanja ubistva Alda Mora, za koje su optužene Crvene brigade. Dalje od optužbi nije se išlo – mrtva usta ne govore. O ovom slučaju ste napisali dve knjige: „La nebulosa del caso Moro“ („Magla oko slučaja Moro“, 2003) i „96 domande sul caso Moro“ („96 pitanja u vezi sa slučajem Moro. Moro je mogao biti spašen“, 2004), govore o sprezi kriminala i politike – temi koja nikad nije bila aktuelnija.
Od prvog momenta sam znala da istraga oko kidnapovanja Alda Mora, od strane Crvenih brigada, i njegovog ubistva nije temeljno sprovedena i da se namerno prikrivaju činjenice, poznate samo malom krugu ljudi iz tajnih službi. Počela sam da prikupljam informacije iz svih raspoloživih izvora, pre svega od tajnih službi – kako onih iz donjeg nivoa, čiji rad je relativno transparentan, tako i od onih, od javnosti skrivenih nivoa, u koje spada i „Gladio“.

Zbog čega ste posumnjali u zvaničnu verziju?
Poznato je da je Aldo Moro imao nameru da u Parlamentu objavi odluku o približavanju svoje partije komunistima, zato što je shvatio da je u Italiji sa duboko ukorenjenom komunističkom tradicijom neprirodna vlada u kojoj nema predstavnika komunista. Ako pratimo tu nit neminovno se nameće pitanje zašto bi jedna levičarska organizacija, posle Morovog ubistva definitivno prognana iz političkog života Italije, imala interes da ubije političara koji je bio na putu da im napravi mesta u Parlamentu.

Ko po vašem mišljenju stoji iza ovog zločina?
Mrtva usta ne govore, pa sa sigurnošću ne možemo da kažemo ko su naručioci ubistva, ali mogu da kažem ko su saučesnici. Napominjem da su Crvene brigade u početku bile zaista iskren revolucionarni pokret, koji je želeo da svojim akcijama prodrma društveni sistem i vladu, ogrezlu u korupciji i tesno povezanu s mafijom. Međutim, u poslednjoj fazi pred raspad organizacije, posle hapšenja najradikalnijih članova, došlo je do infiltracije sumnjivih osoba u njihove redove, što je koincidiralo sa ubistvom Mora.

Kome je onda to ubistvo koristilo?
Ako sledimo logiku trilera – trag vodi ka onima kojima se Moro obraćao pismima iz zatočeništva, za koje je znao da mogu da pokrenu pregovore sa otmičarima, a koji su to odbili. Moro je pisao i Papi, moleći ga da nagovori vladu da započne pregovore sa kidnaperima, kako bi se dobilo u vremenu, ali je na njegovu nesreću papa Pavle VI poslao pismo koje je bilo svojevrsna smrtna presuda. Umesto da se zauzme za Morov život i nagovesti mogućnost pregovora, on je hladno presekao komunikaciju sa otmičarima, porukom: „Pustite Mora bez ikakvih ustupaka!“ To je bio okidač za njegovo ubistvo. Crna rupa u istrazi je i onaj deo izveštaja, koji se odnosi na stan u kojem je Moro bio zatočen. Iako je poznato da su se u toj zgradi nalazila četiri stana u vlasništvu tajnih službi, niko nije obratio pažnju na ovaj detalj. Kao što je promakla simbolična poruka u vezi sa mestom gde je nađeno njegovo telo: ostavili su ga upravo na sredini puta između sedišta Komunističke partije i Demohrišćanske stranke. Poruka je upućena onima koji bi eventualno ponovo pokušali da spoje ove dve partije – da znaju šta ih čeka. U prvu knjigu sam uključila svedočenja kćerke Alda Mora, a drugu sam pisala sa 33 novinara, od kojih se svaki bavio jednim od nerazrešenih detalja. Na primer – tašna (imao je tri tašne, a nađena je samo jedna), zatim pisma koja nedostaju. Aldo je iz zatočeništva pisao mnoga pisma, iz kojih se vidi da je znao da će biti ubijen od strane države. Njegova supruga je to javno izgovorila, odbivši glamuroznu državnu sahranu: „Vi ste ga ubili i ne želim tamo da vas vidim“. Ja sam se bavila umešanošću „Gladija“ u ceo slučaj.

Boreći se za istinu, vođeni principima a ne ideologijom, otišli ste u Centar „Sava“ da date podršku Vojislavu Šešelju, povodom procesa u Hagu.
Desilo se da se upravo posle promocije knjige održavala konferencija u Centru „Sava“, na koju sam otišla spontano, kako bih podržala napore da se besmisleno suđenje prekine i  nevin čovek pusti iz zatvora. Prišla sam organizatorima i dala im knjigu, ponudivši se da govorim, ali sam dobila hladan birokratski odgovor da ne mogu da govorim zato što se nisam na vreme prijavila. Žao mi je što se ovakva akcija od nacionalnog interesa, u koju bi trebalo uključiti sve slojeve društva bez obzira na političku pripadnost, izvela na uskostranački, birokratski način. Malo više fleksibilnosti i spontanosti ne bi škodilo tim ljudima, koji zaista rade značajan posao za rehabilitaciju celog naroda. Trebalo bi imati na umu da nijednu promenu u istoriji nisu izvele birokrate.

Kad se suočimo sa osobom kao što ste vi, nameće se nezaobilazno pitanje: šta je to što je pokrenulo prema Srbiji osobu, koja osim sjajnog obrazovanja ima i privilegiju da živi u jednom od najlepših gradova sveta, kao i harizmu kojom bi lako osvojila italijanski medijski prostor?
Nisam o tome razmišljala, ali pretpostavljam da se deo odgovora nalazi u uticaju koji je na mene izvršila moja porodica, koja je u kulturama kao što je naša još uvek vitalna. Srbi su na sličan način sačuvali to jezgro porodice, ona ih je formirala i štitila u najtežim trenucima istorije, sve do ovog poslednjeg kolektivnog stradanja. Ja sam imala divne roditelje, nisu bili uljuljkani oficijelnim obrazovanjem, već su imali potrebu da putuju i upoznaju ljude kako bi o njima stekli sopstveno mišljenje. Često smo dolazili u Jugoslaviju, zavoleli Beograd i vraćali mu se. Moj otac, inženjer, voleo je rusku literaturu i govorio nekoliko jezika, uključujući i ruski, pa smo i tamo mnogo puta odlazili. Kada je započela operacija rasturanja Jugoslavije, praćena medijskom satanizacijom Srba, znala sam da narod koji sam dobro upoznala i zavolela ne može biti onaj, u medijama bezobzirno prikazivan. Nikada se ne služim medijskim „informacijama“, već intuicijom. To me je odvelo i na Kubu.

Kako vidite budućnost novinarstva, s obzirom na cenzuru koja se sprovodi na svim nivoima piramide moći?
U Italiji je levica postala desnica, a desnica se ponekad služi argumentima levice. Stranke su potrošile svoj kredibilitet, pa verujem da će novinari koji rade za račun redakcija uskoro nestati, a njihovu će ulogu preuzeti mali, nezavisni izveštači, koji će raditi za male nezavisne TV stanice i novine.

9 коментара

  1. Захваљујући оваквим људима за европску цивилизацију и цивилизацију уопште има наде.То је прави дух Европе и слободног света, дух правде и слободе, који је опасно нападнут и понижен од стране следбеника зликовачке идеје “Новог светског поретка“.Прави интелектуалци и људи, бранитељи правих европских вредности су потиснути у илегалу и прогоњени од пудлица Великог Брата, али се не предају, непоткупљиви су и неустрашиви.Нека ова госпођа буде пример нашој утихнулој и испрепаданој интелектуалној елити како се бори за цивилизацијске вредности истине, правде и слободе.То је права Европа, а не коктел безличних,декадентних, безобзирних и корумпираних чиновника “Новог светског поретка“, који је представљају, на њену срамоту.Као и ми, права Европа је окупирана и понижена.




    1



    0
  2. ljubim te u naliv pero. ako ga imas ?
    ako i ne., kupicemo .




    0



    0
  3. Ne tako davno, supruga Alda Mora je izjavila, da je zivkao i telefonom pretio licno Henri Kisindzer.Akter komiteta 300, i Rimskog kluba..(turisticka privreda za Italiju, industrijska ne) Postoji *slicnost* u ponasanju i realizaciji izmedju Srbije i Italije. Naime, ono sto smo do bombardovanja SRJ zvali *saveznici*, nije uspelo kao u italiji da se iskrca na tle YU 1945.godine , i kao *humanitarnu pomoc* montira cikasku mafiju, naravno, ko zna sta su planirali za YU, kada znamo kakve su *politicke i drustvene resurse*, pacovskim kanalima prevukli kod sebe na *preobuku*. Svoje *iskrcavanje* su ostvarili razbijanjem SFRJ, i aktivirali izvadjene iz naftalina Stojadinovica i Pavelica…njihovi *dijasporu*…a, NVO i dolarskim *sprajcevima* podupiro sav sljam iz drugog svetskog rata, koji se tamo okupio oko CIA, Mengelea i slicnih *institucija americkog sistema*.




    0



    0
  4. Хвала Вам што пишете. Кад Вама нису омогућили промоцију књиге можете се питати шта тек свом народу не дају да каже и напише.




    0



    0
  5. Љубомор

    Dr. Dzon Kolman je objasnio ko je ubio Alda Moroa. To je prvo „delo“ Kisindzera u sprovodjenju ideja i ciljeva Zaverenika – sadasnjih vladara sveta. Davalac naloga za ubistva do danas je ista pomenuta spodiba. Ne mogu reci da mrzim Jevreje, ali Kisindzer jeste jevrejski izrod. Neznam sta ce na ovo reci A. Necak, ali sumnjam (ubistva kao Kenedija, Zije Ul Haka, Palmea, i dr.) da i ubistvo Zorana Dzindzica nije bilo po njegovom nalogu, odnosno vladara iz senke.




    0



    0
  6. Ali, Ljubomire u tvom spisku *najboljega medju nama nema*..Slobodan Milosevic..koji je *direktna zrtva* komiteta 300 i Kisindzera. Aldo Moro se borio i izborio za industrijalizaciju Severne Italije…odbacio je *turizam* kao resenje. Isto, to je radio Slobodan Milosevic, borio se za privredni i industrijski razvoj Srbije..i, nije proklamovao..*kome je do postenja neka ide u crkvu*..danas, vidimo..*turisticki zamajac Srbije*..a, utiranje postojeceg industrijskog…seckanje u staro gvozdje..i slicno je na delu !!




    0



    0
  7. Srbska heroina! Hvala Marija Line Veka!

    —————-
    neko uvodi cenzuru, neobjavljuju se postovi…




    0



    0
  8. Hvala Vam marija za sve sto ste uradili hvala cam sto govorite istinu! Zivela nam!




    1



    0
  9. Marija duboki naklon za ono sto radite . Bas kao sto vam je porucio otac Dragan sa Kosova . Pisite i sirite istinu i samo istinu . Nicija nije gorela doveka pa nece ni njihova . Ako razumete sta pisem zivim vec dugo u USA i nisam u toku , ali ako je senator Ajmone Finestra jso uvek ziv prenesite mu moje zelje za dobro zdravlje . Senator je veliki prijatelj Srba jos iz vremena II svetskog rata kada je sluzbovao u Krajni ( danas republika Hrvatska , nekada NDH ) i stitio srpski narod bas kao i ovi Krabinjeri na Kosovu . Senator je otisao i dalje i ozenio se srpkinjom Nadom koju je upoznao u pravoslavnoj crkvi usavsi prvi put u nju za vreme rata , i cuvsi prelep glas jedne srpkinje koja je samo pevala u crkvi odlucio da se njome i ozeni . Posle rata je sirio istinu o Srbima , bas kao i vi sada pa je cak i u zatvoru bio . Otac nazalost vec 5 godina pokojni se sa Finestrom dopisivao i tata je prevodio neke dokumente iz Vatikanske arhive na srpski jezik . Veliki pozdrav i jos jednom duboki naklon za ono sto cinite . A gospod sve vidi odozgo i dobra dela i zlocine .




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *