Lukašenko hvali Putina i optužuje Ameriku

Piše Bogdan Đurović

U intervjuu „Vašington postu“ beloruski predsednik je optužio SAD da sprovode diktaturu u celom svetu, razarajući druge zemlje u ime demokratije i poručio da veruje samo Vladimiru Putinu

Nedavno se pojavila vest da su vlasti u Viljnusu veoma zabrinute zbog zajedničkog projekta Moskve i Minska na izgradnji nove atomske centrale, gotovo na samoj južnoj granici Litvanije sa Belorusijom. Njihova „zabrinutost“ dodatno je pojačana najavama ruske strane da će još jednu nuklearnu elektranu, ovoga puta na zapadnoj litvanskoj granici, postaviti u Kalinjingradskoj oblasti.

OKRŠAJ SA BAĆKOM
Osim što litvansko negodovanje ima, donekle, realnu osnovu, posle nuklearne havarije u japanskoj Fukušimi njihovo protivljenje treba posmatrati pre svega u ekonomsko-političkom kontekstu. I sama Litvanija, naime, gradi sopstvenu atomsku elektranu, sa neskrivenom namerom da se oslobodi zavisnosti od ruskih energenata. Stoga bi gradnja dve nove centrale u istom regionu bila novi udarac za Litvance. A taman su, uz pomoć Brisela i Vašingtona, isplanirali kako da preseku širenje ruskog (energetskog) uticaja. I tom je likovanju sada došao kraj.
Drugi aspekt je politički. Posle decembarske posete Aleksandra Lukašenka Rusiji, 10 dana uoči predsedničkih izbora u Belorusiji koje je više nego ubedljivo dobio, Moskva i Minsk zatvorili su teške stranice optužbi i sukoba, što su obeležile njihove međusobne odnose u poslednje dve godine. Zajednička izgradnja nulkearke još bi više potcrtala strateške odnose dve zemlje i dodatno ojačala njihove veze. A to nije od malog značaja za Lukašenka koji je dospeo pod udar američkih i evropskih sankcija posle gušenja pendrecima rušilačke opozicione pobune 19. decembra, u noći predsedničkih izbora, kada su čak petorica njegovih protivkandidata završila u pritvoru.
Tako Litvanija, zajedno sa Poljskom godinama perjanica u sprovođenju kaznenih mera protiv Minska, sada posmatra kako se Lukašenko vraća iza sigurnih zidina Kremlja. Baćka je lako učinio još jedan salto mortale, osigurao naredni petogodišnji mandat i ponovo suvereno vlada.
U to je nedavno imala prilike da se uveri urednica „Vašington posta“ Elizabet Grejem, koja je došla u Minsk da intervjuiše Lukašenka. Na njeno i zaprepašćenje njenih čitalaca, projektovano propitivanje Baćke „demokratske tablice množenja“ pretvorilo se u puku suprotnost. „Aleksandar Minski“ praktično je preuzeo od starta ulogu novinara, postavljao pitanja i davao na njih odgovore, držao lekcije iz demokratije Amerikancima.
Kako je to moglo da se dogodi iskusnoj novinarki? Pre svega, Lukašenko u savremenom svetu nije makar ko, što dovoljno govori podatak da je 16 godina na čelu Belorusije koja ima prilično složenu unutrašnju situaciju, sa 25 odsto katoličkog, propoljskog i prolitvanskog stanovništva. Gotovo sve to vreme proveo je Baćka pod zapadnim sankcijama, trpeo svakojake uvrede i pretnje. I danas ih trpi. Zato su njegova neobična harizma, podjednako kao i političko iskustvo i intuicija, uglavnom zaslužni što skoro dve decenije pliva po ustalasanom moru. I kada je izgledalo da su mu i Rusi okrenuli leđa, zbog čitavog niza gafova koje je sebi dozvolio, na gotovo volšeban način uspeo je u zaustavnom vremenu sve da ispegla u Kremlju i vrati se pobedonosno u Minsk.
A Grejemova se, po svemu sudeći, nije valjano pripremila za okršaj sa Baćkom, prekaljenim borcem koji je bitke vodio sa Jeljcinom, Putinom, Medvedevom, Klintonom, Bušom, Obamom, Solanom i ostalim svetskim liderima. Dobijao je udarce, posrtao, ali je i sam udarao i nije nikad nokautiran. Pripreme za takav intervju, pokazalo se, moraju biti najpre psihološke.

ISPRED ZAPADA
Kako su pažljivi analitičari zapazili, njegova medijska strategija suštinski je vrlo jednostavna, ali delotvorna. Svaki njegov intervju, u kojem strani novinar pokušava da ga nadmudri i matira „nezgodnim“ pitanjima, odvija se po istovetnoj šemi. On se, pre svega, takvih pitanja ne plaši i više je nego dobro pripremljen za njih (uostalom, ona su uglavnom uvek ista). Čim čuje „nezgodno pitanje“, Lukašenko odmah odgovara kontrapitanjem, još nezgodnijim, optužujućim – jer on dobro zna da na političkoj areni nema „nevinih“. Time kod novinara stvara osećaj nelagode, dovodi ga u nezgodnu poziciju da mora da se pravda. A onda, posle svog izlaganja i niza optužbi prema politici dotične zemlje, Lukašenko ležerno odgovara na prvobitno pitanje. Naravno, na način kako njemu odgovara. I tako, vrlo ljubazno, „šamara“ novinara tokom celog razgovora.
Naravno, u istu zamku upala je i urednica „Vašington posta“. Čim je pomenula „nedemokratičnost“ u Belorusiji, odmah joj je odgovorio – pogledajte najpre sebe! I postavio pitanje: da li bi u SAD-u običan građanin i bivši predsednički kandidat jednako odgovarali pred sudom za kršenje zakona? I odgovorio da nijedna zemlja, a Amerika posebno, ne bi mirno gledala kako neko pokušava silom da preuzima vlast, kao što se desilo 19. decembra u Minsku, kada je masa, na čelu sa poraženim predsedničkim kandidatima, pokušala juriš na najviše državne institucije. Grejemova je, tako, htela-ne htela morala da se složi da to niko ne bi dozvolio.
Pokušala je i sa napadom na belorusku privredu. Kako je ona, zapravo, prevaziđena, sovjetsko-planska, i da to nije u skladu sa savremenim ekonomskim sistemima i tome slično. „Ne znam šta bi radila Amerika da nema mogućnost da štampa dolare“, precizno je nišanio Baćka američku sagovornicu. I odmah nastavio. „U Belorusiji, za razliku od većine zemalja Zapada, postoje i pozitivne tendencije. U prvim mesecima ove godine rast društvenog proizvoda iznosio je sedam odsto. Takav rast ima samo Kina“, pojasnio je. Time je demonstrirao lakoću odbijanja napada nedovoljno upućenih i pripremljenih sagovornika.
A onda je Lukašenko uključio i tešku artiljeriju, svoje omiljene metode imaginacije. Šta bi bilo da je pobedio opozicioni kandidat, upitao je novinarku. „Ništa posebno, osim što bi rekli da Lukašenka treba streljati, obesiti, likvidirati“, odgovorio je sam sebi. „Ne bih želeo da se to dogodi, ne samo u Belorusiji, već ni u Americi, gde ima više razloga za to, jer bar 50 miliona ljudi nema zdravstveno osiguranje“, ponovo je uzvratio napadom na SAD Lukašenko, govoreći o mogućnosti revolucije u Belorusiji. I još dodao da njegovoj zemlji, za razliku od SAD-a, takva opasnost ne preti.

NE DEMONIZUJTE PUTINA
Tada prelazi u totalnu ofanzivu. „Meni nije do vlasti, ja sam se nje najeo. Ali, neću da dozvolim da vi okrenete moju zemlju, pa da i nas zapljusnu događaji koji se sada odvijaju u svim delovima sveta“, objasnio je Lukašenko zašto ne dozvoljava prodor proameričkih elemenata u društveni život i kulturu Belorusije. „Recite mi molim vas, poštovana predstavnice demokratije, zašto ste razorili Irak? To je međunarodni zločin. I šta se danas događa u Iraku, u Avganistanu, gde prvu violinu svira ‘demokratska’, govorim pod navodnicima, zemlja? Eto, Elizabet, američka demokratija je dvolična, trolična… Zašto u bazi u Gvantanamu, bez suda i istrage, držite hiljade zatvorenika? Otkud znate da su oni hteli da podmeću bombe? To samo sud može da dokaže. To nije demokratija. Demokratija je univerzalna stvar, a vi ste nakačili na nju neka svoja shvatanja i gurate to u svaku kuću. Mi, Elizabet, ne pretendujemo na vašu ulogu diktatora u svetu. To vi radite. Pred Gospodom će svi da odgovaraju“, izložio je Lukašenko svoja gledišta o današnjoj demokratiji i diktaturi.
Završni deo Lukašenko je posvetio Putinu. „Putin i ja smo u veoma dobrim odnosima. Više od 10 godina radimo zajedno. I savetujem vam da ne demonizujete Putina. To je jedan čvrst čovek, iznutra čvrst, koji će bez kolebanja u svakoj situaciji da štiti interese Rusije. Vi bolje slušajte šta Putin govori. To je čovek od reči. Ako on obeća, sigurno će uraditi, za razliku od Amerike ili Evrope. Vaši političari su suviše nepristojni. Sve što su obećali, prevarili su nas“, zaključio je beloruski lider.
Tako je Lukašenko poručio Amerikancima da je pokušao da nađe kompromis sa njima, praveći razne ustupke i čak kvareći odnose sa najbližim saveznikom Rusijom. I, posle svih teških ustupaka koje je činio, čim je pokazao da je Belorusija ipak nezavisna država sa svojim dostojanstvom, čija se vlada ne može praviti u stranim ambasadama – odmah je dobio sankcije i obojenu revoluciju u pokušaju. Pored državničkog iskustva koje ga krasi, Lukašenko je verovatno tek sada savladao najvažniju političku lekciju.